Novak Đoković




Jedan od najboljih tenisera u istoriji ATP. Osvojio je 6 Grend slem turnira, 16 masters turnira, 3 završna turnira i Dejvis kup sa reprezentacijom Srbije. 2011. godine Novak je proglašen za najboljeg sportistu na svetu. Bez obzira na svetsku slavu i sve
sportske uspehe, Novak je ostao dobar čovek koji se bavi humanitarnim radom i voli da pomaže drugima, naročito deci. Pametan je, duhovit i šarmantan, Beograđani su ponosni na njega!

Stefan Lazarević (1377-1427)



Despot Stefan Lazarević

Vladao je Srbijom kao Knez, od Kosovske bitke sa Osmanskim carstvom 1389. g. i kao Despot od 1402. godine. Proglasio je Beograd za prestonicu srpske države, obnovio ga i privukao u njega strane trgovce, zanatlije i umetnike. Bio je i pisac, član viteškog reda Zmaja, hrabar ratnik dokazan u mnogim bitkama, cenjen kao vladar i diplomata. Po njemu su nazvane dve ulice u gradu - Bulevar Despota Stefana i ulica Visokog Stevana.

Zoran Živković



Jedan je od najviše prevođenih srpskih pisaca (73 izdanja prevedenih knjiga proze). Dela su mu objavljena u SAD, Velikoj Britaniji, Rusiji, Španiji, Danskoj, Grčkoj, Južnoj Koreji, Turskoj, Portugaliji i drugim zemljama. Dobitnik World Fantasy Award 2003. godine za najbolju novelu - "Biblioteka". Najpoznatija dela: Sedam dodira muzike, Skrivena kamera, Poslednja knjiga... Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu u Beogradu.

Duško Popov (1912-1981)




Čuveni špijun iz Drugog svetskog rata po kome je Ian Fleming stvorio Džejms Bonda - tajnog agenta 007. Šarmantan, bogat i obrazovan, voleo je brze automobile i lepe devojke. Predlog prijatelja da počne da radi za Abwer Duško prijavljuje Britancima nudeći im da bude dvostruki agent. Nemci nisu znali da je špijunska mreža koju je njihov najpouzdaniji agent napravio na teritoriji Engleske zapravo sastavljena od operativaca MI5 koji ih snabdevaju pogrešnim informacijama. Posle Engleske, Duško od Nemaca dobija zadatak da organizuje špijunsku mrežu na teritoriji SAD. Radeći na tome upozorava FBI o japanskim planovima za napad na Perl Harbur, ali DŽ. E. Huver ignoriše njegovu informaciju smatrajući da jedan dekadentni ženskaroš nije dovoljno pouzdan. Boravak u SAD Duško koristi za strasnu vezu sa tada poznatom glumicom Simone Simon i časove pilotiranja. Ian Fleming koji je radio za Britansku pomorsku obaveštajnu službu bio je zadužen da prati Duškove aktivnosti. Bio je prisutan u kazinu u Eštorilu, kada je tokom partije bakare Duško hladnokrvno bacio na sto 50.000 dolara i odneo sve uloge jer niko nije mogao da ga prati. Posle rata Duško Popov dobija britansko državljanstvo. Odlikovan je Ordenom Britanske imperije (OBE) koji mu je (prikladno) uručen u koktel baru hotela "Ritz". Grejem Grin je za njega rekao: "Duško je bio najvažniji i najuspešniji agent koji je radio za Veliku Britaniju tokom Drugog svetskog rata".

Miladin Zarić (1889-1976)



Učitelj koji je u oktobru 1944. godine spasao Stari savski most (tada jedini most preko Save) od rušenja. Most su Nemci minirali i planirali da sruše posle prelaska na levu obalu Save, ali je učitelj Miladin (koji je skoro mesec dana sa prozora svog stana posmatrao miniranje mosta) pretrčao brisani prostor između dve vojske u sukobu i ašovom presekao kablove spojene sa detonatorima. Kao rezervni oficir učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu i bio više puta odlikovan. Za svoje herojstvo u Drugom svetskom ratu odlikovan je ordenom za hrabrost.

Ivo Andrić (1892-1975)



Ivo Andrić

Književnik i diplomata, dobitnik Nobelove nagrade (1961. god.) za književnost. Kao diplomata službovao je u Bukureštu, Trstu, Gracu, Marseju, Parizu, Madridu, a vrhunac diplomatske karijere je bilo mesto ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Dan posle napada Nemačke na Jugoslaviju napušta Berlin i vraća se u Beograd. Okupaciju provodi povučeno u iznajmljenoj sobi pišući svoje romane. Najpoznatija dela: Na Drini ćuprija, Prokleta avlija, Travnička hronika... Njegova dela su prevedena na više od 40 jezika. Odlikovan je Ordenom velikog oficira Francuske Legije časti.

Budimir Blagojević - Buda (1928-2012)



Budimir Blagojević Buda

Upravnik Kluba književnika, nekada kultnog restorana u podrumu Udruženja književnika Srbije. Klub je bio čuven po dobroj kuhinji (sve se spremalo na 100 godina starom šporetu na drva) i bio je stecište je političara, pisaca i umetnika.

Sve je pod kontrolom držao Buda koji je bio pravi heroj rada sa preko 60 godina radnog staža. Buda je imao svoja pravila od kojih nije odstupao: klub je radio samo uveče, nije radio u avgustu, nije bilo nikakve muzike (da ne bi ometala razgovore gostiju), uvek je sam naplaćivao račun sabirajući brzo cifre na parčetu papira... Umeo je da proceni gosta, da ga smesti i posluži onim što je smatrao najboljim za njega. Klub nije isti bez njega.

Milutin Milanković (1879-1958)



Milutin Milanković

Jedan od najcitiranijih naučnika u svetu. Građevinski inženjer, geofizičar, astronom... Osnivač katedre za nebesku mehaniku na beogradskom univerzitetu i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Tvorac najtačnijeg kalendara u kojem godina traje 365.242222 dana što je razlika od samo 2 sekunde godišnje u odnosu na tropsku godinu. To znači da je potrebno da prođe 43.200 godina da bi se napravila razlika od jednog dana. Poznat je i po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi. Po njemu je nazvan po jedan krater na Mesecu i Marsu, kao i jedan planetoid.

Milunka Savić (1888-1973)



Milunka Savić

Žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja, ranjavana 9 puta. Mogla je ručnom bombom da pogodi gde god hoće. Predstavljajući se kao muškarac, prijavila se u vojsku da bi spasila brata koji je dobio poziv za mobilizaciju. U bici sa Bugarima na Bregalnici dobila je prvu medalju za hrabrost i kaplarski čin. Tada je prvi put ranjena i u bolnici je otkriveno da je žena. U Prvom svetskom ratu, prvi orden Karađorđeve zvezde sa mačevima dobila je posle Kolubarske bitke u kojoj je sama (!) zarobila 20 nemačkih vojnika. Drugi orden Karađorđeve zvezde sa mačevima je dobila posle bitke na Crnoj reci 1916. godine kada je sama zarobila 23 bugarska vojnika. U Solunu je za opkladu sa francuskim generalom Morisom Sarajom pogodila bombom flašu konjaka postavljenu na udaljenost od 40 metara. Osvojenih 19 preostalih flaša iz sanduka sa konjakom iz 1880. godine podelila je vojnicima iz svoje čete. Odlikovana je i sa dva Francuska ordena legije časti (IV i V), zatim ruskim ordenom Georgijevskog krsta, engleskim ordenom Svetog Majkla, medaljom "Miloš Obilić"... Jedina je žena na svetu koja je odlikovana Francuskim ratnim krstom sa zlatnom palminom granom. Posle prvog svetskog rata ostala je da živi u Beogradu gde su vrlo brzo zaboravili njene zasluge. Ostatak života je radila kao čistačica, podigla svoju ćerku i još tri usvojene, i odškolovala tridesetoro dece iz svog rodnog kraja.

Mihailo Petrović - Mika Alas (1868-1943)




Mika Alas

Matematičar, ribar i muzičar. Na Sorboni u Parizu diplomirao je i matematiku i fiziku, bio je student generacije. Doktorirao je na temu diferencijalnih jednačina. Vratio se u Beograd i postao profesor član Srpske akademije nauka. Paralelno sa univerzitetskom tekla je i njegova ribarska karijera, položio je ispit za ribarskog majstora. Još uvek u Beogradu važi njegov rekord za ulovljenog soma - 120 kg. Svirao je violinu i imao orkestar koji je svirao po kafanama radi druženja i sopstvenog zadovoljstva. Imao je prijatelje u svim društvenim staležima. Objavio je preko 250 naučnih radova iz matematike, za pronalazak hidrointegratora (preteče današnjih računara) dobio je zlatnu medalju na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Bio je počasni doktor na akademijama u Bukureštu, Pragu, Varšavi i Krakovu. Voleo je da putuje i obišao je skoro celu Evropu, a stigao je i do severnog i južnog pola. Pisao je putopise, a bavio se i kriptografijom, autor je šifara koje je srpska i jugoslovenska vojska koristila do početka drugog svetskog rata. Ratovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu kao oficir. Odlikovan je ordenom Svetog Save prvog reda. 1941. učestvuje kao rezervni oficir u odbrani zemlje od Nemaca. Biva zarobljen i ubrzo pušten zbog bolesti. Po njemu nosi ime jedna gimnazija u Beogradu, jedna ulica na Dorćolu i jedna kafana na starom obrenovačkom putu.

Radivoj Korać - Žućko (1938-1969)



Radivoj Korać Žućko

Košarkaški genije koji je igrao za OKK Beograd. Jedan od najboljih evropskih igrača svih vremena. Sedam puta najbolji strelac jugoslovenske prve lige (niko nije bio ni blizu da dostigne njegov rekord) sa neverovatnim prosekom od 33,7 koševa po utakmici. U dresu reprezentacije prosek mu je bio 20,8 poena i 20 skokova po utakmici, postigao je evropski rekord u broju koševa na jednoj utakmici - 99 (na utakmici Kupa evropskih šampiona, bolji od njega je samo NBA igrač Vilt Čemberlen sa jednim poenom više). Bio je levoruk i igrao na poziciji krilnog centra. Imao je odličan dribling i nezadrživ ulaz pod koš. Bio je poznat i po karakterističnom načinu izvođenja slobodnih bacanja - bacao je loptu sa dve ruke odozdo, iz izbačaja. Prvi je evropski košarkaš koji je dobio poziv da postane član čuvenih Harlem Globtroters-a. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je 5 srebrnih medalja (2 na evropskim, 2 na svetskim prvenstvima, jednu na Olimpijskim igrama), kao i 1 bronzanu medanju. Na tri Evropska prvenstva je bio najbolji strelac. Bio je skroman čovek, stidljiv, dobar drug, košarku je igrao iz ljubavi i novac mu nije bio presudan za izbor kluba. Voleo je knjige, slikarstvo, pozorište i muziku, studirao je elektrotehniku. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći nedaleko od Sarajeva. Deo je Kuće slavnih FIBA.. Jedna beogradska ulica nosi njegovo ime.

Branko Pešić, gradonačelnik (1922-1986)



Branko Pešić

Vizionar, domaćin, vredan i sposoban čovek koji je je važnim i velikim projektima promenio lice grada. Rođen u Zemunu, učesnik borbe protiv okupatora na strani partizana od 1941. godine. Bio je predsednik zemunske opštine od 1955. do 1958, a predsednik Skupštine grada od 1965. do 1974. godine. Za razliku od većine političara nije koristio privilegije koje mu je položaj donosio: nikada nije uzeo stan od države već je ostao da živi u kući koju je još njegov deda napravio u Zemunu, sam je vozio svoj auto (iako je imao pravo na šofera i pratnju), vraćao je dnevnice koje je dobijao za putovanja i naknade za članstvo u raznim komisijama, nije otišao na lečenje u inostranstvo kada se teško razboleo... Samo je Tito u gradu bio popularniji od njega. Voleo je kafane (iako je pio samo kiselu vodu) i nije ih zatvarao (kao većina gradonačelnika posle njega), a i lepo je pevao (naročito bećarce). Za vreme dok je bio prvi čovek Beograda napravljeni su: most "Gazela", Mostarska petlja, petlja kod Autokomande, deo autoputa koji prolazi kroz grad, hala Pinki, hala sportova na Novom Beogradu, sportski centar Šumice, sportski centar Olimp, sportski centar Banjica, hala Pionir, sportski centar "25. maj", sportski centar Vračar, Terazijski tunel, palata "Beograd" (Beograđanka), blokovi 45 i 70, Institut za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", izgrađene su obaloutvrde i šetališta duž Save i Dunava, veštačko jezero na Adi Ciganliji, upravna zgrada i prvi sportski tereni, započeta je rekonstrukcija beogradskog železničkog čvora (izgradnja novog železničkog mosta preko Save i nove stanice "Prokop"), započet je projekat izgradnje metroa... Objekti napravljeni u njegovo vreme još nisu prevaziđeni, a vlastima posle njega je bio problem i da ih održavaju, a kamoli da dostignu njegovo delo.

Dušan (Duško) Radović (1922-1984)



Duško Radović

Savest Beograda. Nekada se jutro u Beogradu nije moglo zamisliti bez kafe, pogačica sa čvarcima i njegovih aforizama koje je čitao na radiju Studio B uz muziku pesme "U ranu zoru..."
Svakog jutra je čitao pet aforizama posvećenih Beogradu i Beograđanima, tačno u 7:15, za lepši početak dana. Bio je beskrajno duhovit čovek iako sa lica nije skidao namrgođeni izraz. Najpoznatija dela: Kapetan Džon Piplfoks (radio drama), Poštovana deco (pesme), Na slovo, na slovo (TV emisija), Beograde dobro jutro (aforizmi). Dela su mu prevođena na najznačajnije svetske jezike. Ako Vas je venčavao opštinski matičar u Srbiji, sigurno ste imali prilike da čujete jedan od njegovih tekstova, "uputstvo za mladence". Po njemu je jedna osnovna škola i dečje pozorište na Tašmajdanu. Evo i jednog od njegovih aforizama:
"Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno."

Dragoljub Aleksić (1900-1985)




Dragoljub Aleksić

Čovek od čelika, bravar po zanimanju i akrobata iz hobija. Najjači čovek u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji. Javno je izvodio neverovatne poduhvate: savijanje gvozdene šipke, kidanje lanca zubima, razbijanje fosne o njegovu glavu bez posledica, hodanje po žici razapetoj između vrhova zgrada, padanje sa te iste žice bez posledica... Leteo je iznad Kalemegdana držeći se samo zubima za avion. Oni koji sumnjaju u iznete činjenice lako ih mogu proveriti jer je veći deo podviga zabeležen filmskom kamerom. Ostavio je trag i u srpskoj kinematografiji jer je njegov film "Nevinost bez zaštite" prvi srpski tonski film sa snimljenim dijalozima. Naime, kao bezgranično romantična ličnost, odlučio je da 1941. godine (za vreme nemačke okupacije) samostalno snimi film o srpskom junaku koji spasava sirotu i nezaštićenu lepoticu. Bio je glavni glumac, reditelj, producent i scenarista filma snimljenog u amaterskim uslovima. Delove tog kultnog filma možete videti u istoimenom filmu Dušana Makavejeva.

Bogdan Tirnanić - Tirke (1941-2009)



Bogdan Tirnanić

Bio je jedan od najpoznatijih beogradskih novinara, pisac, glumac i šmeker. Odmeren i duhovit u tekstovima, uvek je imao svoj stav i nije podilazio establišmentu. Čuvar gradskog duha, uticao je svojim pisanjem na vaspitanje mnogih mladih Beograđana. Imao je široka interesovanja i podjednako dobro pisao o politici, sportu, stripu, muzici, knjigama, marketingu, televiziji... Autor je knjiga "Beograd za početnike" i "Beograd za ponavljače", koautor "Beogradskih priča". Smatran je najboljim filmskim kritičarem u Srbiji. Oženio je jednu od najlepših gradskih glumica, Daru Džokić.

Mira Trailović (1924-1989)



Mira Trailović

Jedna od najznačajnijih ličnosti na beogradskoj kulturnoj sceni posle II svetskog rata. Pozorišni reditelj i profesor na FDU. Osnovala je pozorište Atelje 212 i bila dugo godina njegov upravnik. 1967. godine osnovala je pozorišni festival BITEF i bila njegov umetnički direktor do kraja života. U vreme hladnog rata festival je bio mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese. Njeni gosti su bili: Semjuel Beket, Piter Bruk, Bob Vilson, Pina Bauš, La Mama i drugi... Odlikovana je ordenom Legije časti. Skver između Bitef teatra i Bajlonijeve pijace nosi njeno ime.

Branko Pešić, arhitekta (1921-2006)



Branko Pešić

Protoneimar Hrama Svetog Save. Čast da bude protoneimar najznačajnije građevine u Srbiji poverio mu je Patrijarh German u septembru 1984. godine. Tokom izgradnje je napravio u svetu do tada neviđeni građevinski poduhvat: glavnu kupolu tešku više od 4.000 tona (na kojoj je pozlaćeni glavni krst visok 12 metara) a koja je napravljena na zemlji - u unutrašnjosti Hrama, podigao je na svoje mesto, na visinu od 40 metara uz prisustvo više od 2.000 naučnika i stručnjaka iz zemlje i sveta koji su došli da prate ovaj poduhvat. Odrekao se honorara za rad na izgradnji Hrama i lično je prikupio značajna novčana sredstva za njegovu izgradnju. Autor je jedne od najvažnijih zgrada na panorami Beograda: Palate "Beograd" - Beograđanke, zgrade koja je visoka 100m, ima 24 sprata i koja i danas izgleda lepše i modernije od većine poslovnih zgrada koje su sagrađene nakon nje. Autor je prelepe crkve posvećene Svetoj Petki na Čukaričkoj padini. Bio je profesor na Beogradskom univerzitetu i član Krunskog saveta NjKV Prestolonaslednika Aleksandra.

Dr Arčibald Rajs (1875-1929)




Dr Arčibald Rajs

Švajcarski kriminolog i prijatelj srpskog naroda. Bio je profesor kriminalistike i stekao svetski ugled u toj oblasti. Na poziv srpske Vlade došao je 1914. godine u Srbiju da radi kao član Komisije za utvrđivanje ratnih zločina austrijskih i bugarskih okupatora. Zavoleo je Srbe i sa srpskom vojskom prešao Albaniju i bio na Solunskom frontu. Kao ratni izveštač objavljivao je članke u evropskim novinama o patnjama i stradanjima srpskog stanovništva i vojske, a angažovao se i na zbrinjavanju srpskih izbeglica. Posle rata je ostao da živi u Beogradu. Unapredio je tehničku službu policije koja se bavila prikupljanjem i analizom tragova i dokaznog materijala. Jedan je od osnivača Crvenog krsta Srbije. Kao svoje posmrtno zaveštanje srpskom rodu napisao je apel "Čujte Srbi!" (u originalu "Ecoutez les Serbes!"). Sahranjen je na Topčiderskom groblju, a njegovo srce je (po njegovoj želji) sahranjeno na Kajmakčalanu, kraj njegovih ratnih drugova. U Topčiderskom parku se nalazi njegov spomenik, a jedna beogradska ulica nosi njegovo ime.

Đoko Vještica (1939-2008)



Đoko Vještica

Beograđani su ga upoznali kao voditelja emisije "Beogradska razglednica" na radiju Studio B. Bio je beskompromisni borac protiv nepravdi gradskih institucija i birokrata u javnim komunalnim preduzećima. Nije se zadovoljavao obećanjima da će nešto biti urađeno već bi posle određenog roka zvao direktore komunalnih preduzeća (uključujući ih direktno u program) da ih propita zbog čega se kasni s radovima i da li su oni sposobni da ispune svoje obećanja. Navikao ih je da revnosnije rade i da drže čašu s vodom i šećerom uz telefon za slučaj da ih pozove. Zbog toga je nekoliko puta imao problema sa političarima, a bio je i suspendovan s posla. Njegovom zaslugom Beograd je dobio maratonsku trku, pešačku subotu, trku uz stepenice Beograđanke, fontanu "Vrelo života", triatlon na Adi Ciganliji, ski stazu na Košutnjaku, platane na Trgu Nikole Pašića umesto parkinga... Sve do kraja života organizovao je brojne humanitarne akcije i prikupljanje pomoći za bolesne i ugrožene sugrađane. Od Udruženja novinara Srbije dobio je nagradu za životno delo.

Nikola Spasić (1838 - 1916)



Nikola Spasić

Bio je jedan od najbogatijih i najhumanijih Beograđana. Svu svoju imovinu (koja je u to vreme imala vrednost skoro kao Nobelova fondacija) zaveštao je srpskom narodu. Kapital je stvarao kao trgovac platnom i prerađenom kožom, oprezan u poslu i štedljiv. Živeo je skromno, bez suvišnog luksuza. Prema svim mušterijama se ophodio podjednako, bez obzira na njihovu platežnu moć i nikada nije odustajao od svojih principa. Uživao je ugled čestitog i mudrog čoveka čije se mišljenje o mnogim stvarima tražilo. Nikada se ni sa kim nije sudio. Za gubitak pri pozajmici nije krivio one kojima pozajmljuje već sebe što je to činio. Lako zarađene pare nije voleo. 1876. godine učestvuje u ratu protiv Turaka kao redov-konjanik. U kasnijim ratovima je kao vojni liferant bio oslobođen vojne obaveze (pravio je opanke za vojsku). Bio je predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke. Krajem 19. veka otkupljuje deo srpskog inostranog duga. U dvorištu Palilulske osnovne škole podigao je kuću za "đačko sklonište", a dodeljivao je i godišnju novčanu pomoć i nagrade za najbolje đake. Bio je član Glavnog odbora četničke organizacije koja se borila za oslobođenje južne Srbije od Turske okupacije i jedan od njenih finansijera. Slao je krišom crkvena zvona, knjige, novac kao pomoć okupiranom narodu. 1912. godine u zgradi Uprave monopola (koju je u tu svrhu zakupio) za ranjenike sa fronta organizuje pomoćnu bolnicu koju je snabdeo svom potrebnom opremom, lekovima i hranom, a plaćao je i medicinsko osoblje. Oporavljene pacijente je ispraćao uz novčanu pomoć. Smatrao je svojom dužnošću da pomaže srpski narod. Posle rata sav bolnički inventar sa preostalim medicinskim materijalom poklanja Crvenom krstu. Zgradu na uglu Kneza Mihaila i Vuka Karadžića poklanja narodnom invalidskom fondu "Sveti Đorđe". Za života je odlikovan Takovskim krstom IV stepena i ordenom Svetog Save III stepena. Umro je u izbeglištvu na Krfu 1916. godine. Sahranjen je u crkvi na Topčiderskom groblju koju je podigao kao svoju zadužbinu. Celokupnu svoju imovinu zaveštao je srpskom narodu testamentom, sa ciljem da njeni prihodi posluže unapređenju srpske privrede i društva. Imovina je obuhvatala gotovinu, deonice, zgrade u Kneza Mihaila 19, 33 i 47... Prema želji Nikole Spasića i od njegove ostavštine izgrađene su: Gradska bolnica u Beogradu (danas KBC "Zvezdara"), bolnice u Kumanovu i Krupnju, Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu. Aktivnosti Zadužbine na unapređenju srpske privrede obuhvatale su: sađenje sortnih voćnjaka, sađenje vinograda, mere za poboljšanje proizvodnje sireva i kajmaka, održavanje kurseva za unapređenje pčelarstva, pomaganje srpskog privrednog društva, priređivanje poljoprivredne izložbe svake godine... Nepokretna imovina Zadužbine je u oslobođenom Beogradu nacionalizovana, zapuštena i opljačkana. Svi projekti Zadužbine su prekinuti. Jedna mala ulica u centru grada nosi njegovo ime.

Luka Ćelović - Trebinjac (1854-1929)



Luka Ćelović Trebinjac

Bio je čuveni beogradski trgovac i jedan od najbogatijih ljudi u gradu. Bio je dobrovoljac u hercegovačkom ustanku protiv Turaka (i bio ranjen) kao i u oba srpsko-turska rata krajem 19. veka. Jedan je od osnivača Beogradske zadruge (novčanog fonda za pomoć sirotinji i sitnim trgovcima). Njegovim veštim upravljanjem i ulaganjem Fond se brzo razvijao pa je počeo da se bavi i osiguranjem imovine. Sve do smrti biraju ga za predsednika upravnog odbora Narodne banke Srbije. I pored sveg bogatstva živeo je veoma skromno. Njegovom zaslugom je deo Karađorđeve ulice oko hotela "Bristol" postao najotmeniji deo grada u prvoj polovini 20. veka. Napravio je tada najlepši park u gradu (danas zapušten i nevešto obnovljen, poznat po pogrdnom nazivu "Picin park"), izgradio je ceo blok lepih zgrada u Karađorđevoj ulici (od Kameničke do Kraljevića Marka), hotel "Bristol", palatu Beogradske zadruge (danas poznatije kao zgrada Geozavoda) i sve to poklonio Beogradskom univerzitetu. Posle 2. svetskog rata sva ta imovina je nacionalizovana a kasnije uglavnom i privatizovana. Po Luki Ćeloviću u Beogradu nije nazvana nijedna ulica.

Jovan Bulj (1939 - 2010)



Jovan Bulj

Jova je najpoznatiji saobraćajni policajac koji je ikada radio na beogradskim ulicama. Slavu je stekao elegantnim, maltene baletskim pokretima kojima je regulisao saobraćaj na izlasku iz tunela kod Doma omladine, na Terazijama i na raskrsnici kod "Londona". Uvek u besprekorno čistoj beloj uniformi, sa snežno-belim rukavicama i dobro raspoložen, nije propuštao da poželi "dobar dan" damama vozačima koje su usporeno prolazile kraj njega. Vozači su strpljivo i bez nervoze čekali da odigraju ulogu koju im je namenio ovaj dirigent sa belim šlemom, a publika na trotoaru je znala aplauzom da nagradi neke bravure. Beograđani su bili ponosni što ga imaju i rado su dovodili svoje goste na raskrsnicu u centar grada da im pokažu jednu od njegovih znamenitosti. Bio je poznat i van granica tadašnje Jugoslavije. Englezi su imali prilike da gledaju kako reguliše saobraćaj na Pikadiliju, a predstavljen je i Kraljici Elizabeti II. Posle preranog penzionisanja (bio je pričljiv kad popije malo više, a Tito i još neki političari su mu tada bili omiljena tema) radio je dugo godina kao prodavac u trafici u bloku 70 na Novom Beogradu, zajedno sa svojom suprugom Evom.

Momčilo Momo Kapor (1937-2010)



Momo Kapor

Jedan je od najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar. Mnoge generacije mladih u bivšoj Jugoslaviji su se vaspitavale njegovim knjigam u kojima je glavni junak najčešće bio - Beograd. Ne samo da ih je pisao nego je većinu njih i ilustrovao jer je bio izuzetan crtač. Boem, hedonista, šarmer, i odan prijatelj. Bio je i filmski scenarista ("Valter brani Sarajevo"). Dobar početak za upoznavanje s Momom su knjige "A Guide to the Serbian Mentality" i "Ada" koje možete da nađete u beogradskim knjižarama. Njegovo spomen-obeležje se nalazi na Adi Ciganliji.

Milorad Pavić (1929-2009)




Milorad Pavić

Pisac, prevodilac, univerzitetski profesor, član Srpske akademije nauka i Krunskog saveta. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, bio je nominovan i za Nobelovu nagradu. Njegova dela su prevedena na 36 svetskih jezika, a među njima je najpoznatije "Hazarski rečnik". Napisao je i knjigu posvećenu svom rodnom gradu - "Kratku istoriju Beograda". Njegov spomenik u Beogradu nalazi se u Tašmajdanskom parku zahvaljujući donaciji azerbejdžanske države (postojbine Hazara) koja je rekonstruisala park. Njegov spomenik u Moskvi se nalazi ispred Biblioteke stranih jezika.

Bratislav Braca Petković




Bratislav Petković

Dramski pisac i pozorišni reditelj, čovek neiscrpne energije. Kolekcionar je starih i retkih automobila, osnivač Muzeja automobila u kojem je predstavljen jedan deo njegove bogate kolekcije. Muzej se nalazi u prostoru prve javne garaže u Beogradu (iz 1929. godine). Muzej ima i bogatu zbirku motocikala, fotografija i opreme, vezane za automobilizam. Sve automobile iz kolekcije Bratislav Petković je godinama strpljivo nabavljao, popravljao i rekonstruisao koristeći autentične delove i opremu, i većina njih je u voznom stanju i registrovana. Potpredsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije i bivši ministar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije. Od početka mandata mu je osporavana stručnost jer je i vlasnik porodične poslastičarnice (najstarije u gradu - iz 1903, ima najbolje žito sa šlagom).