TANASIJE MLADENOVIĆ, DRUG DO KRAJA

Dobrica Ćosić i pesnik Tanasije Mladenović, koji je u to doba bio načelnik propagandnog odeljenja Glavnog štaba NOV i PO Srbije, prvi put su se sreli u avgustu 1944. na planini Radanu, iznad Puste reke, a bolje se upoznali i zbližili 1947. odlazeći zajedno u lov.

Udaljili su se kada je zasnovan modernistički pokret i kada su se srpski pisci podelili na "realiste" i "moderniste": Ćosić je bio "modernista", a Mladenović "realista". U ideološkim sporenjima njih dvojica su se na partijskim sastancima i žestoko sukobljavali.

Njihovo ponovno zbližavanje Ćosić ovako vidi: "Ako je tada, u idološkom društvu i vremenu, a obojica smo bili idološki ljudi, ta književna svađa bila dovoljna da se nekoliko godina ne družimo i mimoilazimo, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih ista ona sila koja nas je udaljila, Partija i njena ideologija, napadima na "nacionalizam" i "antisocijalističke tendencije" Književnih novina, koje je Tasa uređivao, kao i napadom na moja "nacionalistička" zastranjenja na 14. plenumu CK SK Srbije maja 1968, dakle, taj naš isti neprijatelj — Tito i njegova partokratska oligarhija, brzo i lako će nas zbližiti u iskreno, trajno, životno prijateljstvo." Wikipedia

ČEKAJ ME NOĆNO

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,
S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,
Lak i gibak ko struna
Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,
I kao urlik u vuku
Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,
Na talasanju svih čula
Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore
Kad pođe da nas traži
I stvori novi zanos.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,