Umro je 17. februara1856.godine. Sahranjen je na Monmartru. Po njegovoj želji na kovčeg je stavljen mač. Znatno ranije, on peva: Ja sam mač, ja sam plamen …

Život su mu obeležile dve nesrećne ljubavi prema rođakama (najpre Amalie Haine, a potom njena sestra Theresa) što će uticati i na njegovu poeziju kroz prisustvo liričnosti. Oženiće se 1834.godine francuskinjom Eugenie Mitrat.

Prve stihove piše oko 20-e godine, ljubavni su i objavljuje ih u časopisu.
1826. objaviće “Slike sa putovanja” koje su učinile da se za njegovo ime zna, 1927.godine obljavljuje zbirku “Knjiga pesama”, 1835.godine studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, 1836.godine objaviće, nakon puta u italiju, “Firentinske noći”, 1844.godine “Nemačka, zimska bajaka”, 1851.godine zbirku “Romancero”, a 1854.god. “Razne spise”. Objavio je i zbirku “Lirski intermeco”, satirično – epsku pesmu “Ata Trol”, pripovetke, eseje…

U Parizu radi i kao novinar pišući za francuske i nemačke novine.
Poezija Hajnriha Hajnea pobunila se protiv klasicizma, nametanja antičke metrike… zalagao se za slobodan stih i slobodnu poetsku reč. Pisao je pesme po formi bliske narodnoj poeziji, ali u njima iskazuje nov senzibilitet. Tako se dobija utisak lakoće u stvaranju, ali i pevnost stihova. Veliki broj njegovih pesama poslužiče kao motiv muzičkom stvaralaštvu ( Šubert, Mendelson, Krojcer, Šuman…inspirisao je oko tri hiljade kompozicija).

Hajne kaže da se sa njim završava stara nemačka lirika i stvara nova škola lirskog pevanja; nove forme I načini stvaranja su nužni, a dok se ne formiraju nove forme, valja pisati iz sopstvene individualnosti, koristiti lični izraz i iz te oslobođenosti iskazati svoju čežnju za životom koja vidi i svoje životne uslove.

Hajne je preteča moderne poezije. U njegovim pesmama prisutan je romantizam ali i realizam, kao i ironija.

Njegova poezija obiluje ironijom, ali i šaljivošću, u njima je i nove revolucionarnosti koja će koketirati sa Marksom i njegovom revolucionarnom teorijom. Njegova ličnost je nedosledna i tu nedoslednost preneo je u svoju pesmu. U njegovim pesmama prisutan je i jad i vera, prkos i poraženost , čas je u revolucionarnom zanosu, čas ga napušta. Nedoslednost je značjnija tj. bolnija u ličnom životu gde biva spreman na neočekivane komromise zarad upošljavanja ili nekih drugih razloga (npr. ponudio je kralju Ludvigu da će se zarad dobijanja profesorskog mesta odreći svoje buntovne prošlosti …). Prepun je podvojenosti i rastrzanosti, spreman i na dobro i na loše… Poezija ne trpi zbog njegove ličnosti, pesma je uvek zaokružena, lepa celina i nije bitno ako u nekoj drugoj pesmi zastupa neku drugu ideju koje su u “konfliktu”. I jedna pesma trpi u sebi uzlet i pad osećanja ili ushićenje i podsmeh ushićenju… Jedna pesma – jedna vrednost, druga pesma druga… Ipak, sve pesme povezuje prisustvo bola.

Hajne je čitan i voljen pesnik do današnjih dana. I cenjen je i kritikovan: Bloku je nedoslednost u ličnom životu odvratna, zamera mu ironiju u revolucionarnim pesmama kao što je pesma “Tkači”, ali smatra ga ipak vrednim pesnikom u ostalom staralaštvu, njegovi zemljaci starog kova ga ne cene, ali Balzak ga ceni, Tolstoj ga voli, Niče smatra vrhunskim liričarem, Marks je podržavao pesnike okupljene u literarnom udruženju “Mlada Nemačka” gde je i Hajne, koji su putem tribina i časopisa širili revolucionarne ideje: borba za demokratiju, republiku (Hajne je bio u kontaktu sa Marksom, ali je docnije došlo do rastanka)…

Pesniku se može štošta prigovarati, ali ako njegova pesma dolazi do čitalaca i u njegovo vreme i mnogo vremena posle – moramo zaključiti: Hajnrij Hajne je veliki pesnik.

Zanimljivo je da su o Hajneu držana predavanja u Americi za vreme njegovog života, a još je zanimljivije da je prva evropska pesma prevedena na japanski jezik bila Hajneova.
Uticao je na čitave generacije evropskih pesnika.

U našoj sredini prvi prepevi javljaju se nakon njegove smrti (pesnik kratka života Damjan Pavlović objavio je prevod dve pesme u časopisu “Danica” – Novi Sad 1861.god.) i odmah su odjeknule; prevodiće ga mnogi naši poznati pesnici poput Zmaja, Ujevića, Šantića, Nazora…
Iako pesme žive svoj život nezavisno od biografskih podataka i reči kritike, one su sastavni deo pesnikove biografije te bi bilo neprimereno priču o pesniku završiti bez barem neke njegove pesme.

Mariji

Smrt ide. – Sad bih priznat htio
Što dosad nije nikad smio
Moj ponos reć: oh, za te, za te
Mog srca kucaj sveđ je bio!

Lijes čeka. – Gdje se mirno spi,
U jaz ću sići vječne tame.
Al’ ti ćeš tad, oh, baš ćeš ti
Svoj dići plač i mislit na me.

I lamati ćeš ruke svoje.
Al’ strpi! – Kob je ljudska to.
Sve dobro, snažno, i sve što je
Lijepo … mora svršit zlo.

Pesme su mi otrovane
Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
Ti si ljuti otrov znala
U cvetnu mi mladost liti.

Pesme su mi otrovane –
Zar bi moglo drugče biti?
U srcu mi mnogo zmija,
Među njima, draga, i ti.

Kad čujem pesmicu
Kad čujem pesmicu što je
najdraža pevala pre,
bol divlji nadre da moje
grudi raznese sve.

Mračna me čežnja ponese
šumi do vrha tad:
tu suza mlaz odnese
moj pregolemi jad.

Danas draga reci meni
Danas, draga, reci meni:
nisi l’ možda lik iz snova
što ga sparnih letnjih dana
rodi mašta pesnikova.

Ali ne, ustašca takva,
takvu čar što okom gori,
tako milo, slatko čedo –
pesnik ne zna to da stvori.
….
i taj lažljiv pogled smerni –
pesnik ne zna to da stvori.

Ti si k’o cvet
Ti si k’o cvet: i ljupka,
i lepa, i prečista sva.
Gledam te, a srce mi trne;
i dođe mi da zasuzim ja.

I dođe mi da ruke svoje
složim svrh temena tvog
i molim da prečistom, lepom,
i ljupkom te sačuva bog.
Možda biste se radije prisetili stihova “Lorelaja”gde čarobnica ili privlačna sirena ubija pevanjem, možda “Azre”… onih Azra koji umiru kad ljube…
Možda vas zovu “ Šleski tkalci”:
…
Nek proklet kralj je, taj kralj bogataša,
Nije ga smekšala nevolja naša,
On iz nas iscedi poslednji groš,
Ko pse nas strijelja, pa šta hoće još?
Mi tkamo, mi tkamo!

Nek padne na lažnu domovinu kletva,
Jer jad i sramota joj jedina žetva,
Gdje rano je poništen svaki cvijet,
Gde gnjilež i trulež opaja taj svet.
Mi tkamo, mi tkamo!
…
U sukno utkivamo kletvu i znoj.
Mi tkamo, mi tkamo!

Epilog

Kao u polju pšenično klasje,
U čovečjem duhu rastu, lelujaju se
Misli.
Ali nežne su misli ljubavi
Kao crveni i plavi cvetovi
Što cvetaju među klasjem.

Crveni i plavi cvetovi!
Zlovoljni žetelac odbacuje vas kao nekorisne,
Drvena mlatila prezirno vas mlate,
Pa i siromašni putnik
Što vas gleda sa radošću i uživanjem
Klima glavom
I naziva vas lepim korovom.
Ali seoska devica
Što plete vence
Voli vas i bere
I upliće vas u lepe svoje uvojke
I tako okićena hita na igranku
Gde nežno zvone svirale i egede.
Ili pod tihu bukvu
Gde glas dragoga zvoni još nežnije
No svirale i egede.

Leto na odlasku

Trepere žute krošnje
I lišće pada na tle;
Sve što je ljupko i drago
Prolazi, vene, mre.

Svrh krošnji gaja svetluca
Zrak sučev bolan, žut;
To leto na odlasku
Ljubi ga poslednji put.

A meni tada dođe
Da plačem u sav glas;
Ta slika snova me seća
Na našeg rastanka čas.

Rastah se s tobom a znadoh
Da ti se bliži kraj;
Beh leto na odlasku,
Ti beše bolni gaj.

U sivim oblačinama

U sivim oblačinama
Silni bozi sada spiju,
Ja ih čujem kako hrču-
A vetrine dole viju.

Te vetrine! Jadnu lađu
Bura bi da zdrobi, smrska"
Ko vetrove da obuzda
I val što se peni, prska"

Ne mogu da stišam buru!
Katarka se, škripeć, svija!
Ja se u plašt umotavam.
Da, ko bozi, spavam i ja.

Što li je ružin cvet tako bled?

Što li je ružin cvet tako bled,
O draga, reci: što?
Što ćuti u travi ljubica red,
Reci: zašto je to?

Što li je tako čemeran sad
U nebu ševin glas?
Što iz mirisne trave smrad
Strvine stiže do nas?

Što sunce tako zlovoljno sja,
Što mu je leden zrak?
Što li je zemlja siva sva,
Pusta ko grobni mrak?

Što li se u moje grudi sve zlo,
Sav jad i tuga sli?
Najdraža moja, reci mi to:
Što li me ostavi ti?

Šleski tkači

Bez suze u oku, tmurnu od bede
Kraj tkačkog stana škrgučuć sede.
Nemačka, odar tkamo ti mi,
U nj utkivamo kletve tri-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

Kletva za boga kom molitve slasmo
Kad smo se mrzli, kad gladovasmo,
Uzaman nada, ne stiže spas,
Sprdo se s nama, za nos vuko nas-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

Kletvu za kralja, kralja bogataša
Koga ne ganu nevolja naša,
Što iz nas iscedi poslednji groš
I kao pse nas strelja još-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

Kletvu za lažnu otadzbinu
ŠTo rađa samo stid i tminu,
Gde rano svene svaki cvet,
Gde trulež hrani crva svet-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

I čunak leti, prašti tkački stan,
Mi vredno tkamo noć i dan-
Stara Nemačka, odar ti tkamo mi,
U nj utkivamo kletve tri-
Mi tkamo, mi tkamo, mi tkamo.

Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijeh, prošlijeh ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noć i vjetar
S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo,
Uz koje sam jadovno plako.


I ljubav, ah, tako moju
Vjetar je sobom uz'o!
Daj se i ti rasplini,
stara, samotna suzo!

Kao cvetak si ljupka,
I lepa, i čedna ti;
Gledam te a u u dušu
moju se seta svi.

I dođe mi da ruke
Sklopim vrh temena tvog
Moleć da čednu, lepu,
Ljupku te očuva bog.

1847.