Marija Sklodovska-Kiri (polj. Maria Skłodowska-Curie; Varšava, 7. novembar 1867 — Salanš, 4. jul 1934, Francuska) je poznata fizičarka i hemičarka poljskog porekla. Imala je francusko i poljsko državljanstvo. Veći deo života je provela u Francuskoj, a tamo je i započela naučnu karijeru. Vršila je istraživanja iz hemije i fizike. Žena je Pjera Kirija, a majka Eve Kiri (fr. Eve Curie) i Irene Žolio Kiri (fr. Irène Joliot-Curie).

U njena najveća dostignuća spadaju: rad na teoriji radioaktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa - radona i polonijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, istraživanja o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Jedan je od osnivača nove grane hemije - radiohemije.

Dvostruka je dobitnica Nobelove nagrade, prvi put 1903. godine, iz fizike, zajedno sa mužem Pjerom Kirijem i Anrijem Bekerelom za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti, a drugi put 1911. godine iz hemije, za izdvajanje elementarnog radona. Ona je do danas ostala jedina žena koja je Nobelovu nagradu dobila dva puta.


Marija se rodila kao peto dete u učiteljskoj porodici. Njen deda Jozef Sklodovski (polj. Józef Skłodowski) je bio poznat pedagog. Otac, Vladislav Sklodovski (polj. Władysław Skłodowski), bio je nastavnik matematike i fizike, kao i direktor dve varšavske gimnazije. Majka joj je bolovala od tuberkuloze i preminula je kada je Marija imala 12 godina. Otac joj je bio slobodnih shvatanja, dok je majka bila veoma revnosna katolikinja.

Završila je gimnaziju 12. juna 1883. godine. Posle završetka gimnazije, godinu dana je provela na selu u vlasteoskoj, zemljoposedničkoj (polj. ziemiaństwo) porodici svoga oca, a potom, kod oca u Varšavi, gde je povremeno radila dajući privatne časove.

Tada je sa starijom sestrom Bronjislavom (polj. Bronisława) sklopila dogovor da će je finansijski pomagati tokom njenog studiranja medicine u Parizu, u zamenu za to da sestra nju počne finansijski da pomaže, na isti način, za dve godine. Zbog dogovora sa sestrom Marija se zapošljava kao guvernatka (polj. Guwernantka - kućni učitelj za mlađu decu) u jednoj pravničkoj porodici iz Krakova, a potom u jednoj vlasteoskoj porodici u kojoj je ostala dve godine. Dok je radila u ovoj porodici zaljubila se u Kazimježa Žoravskog (polj. Kazimierz Żórawski), budućeg poznatog matematičara. Međutim Kazimježovi roditelji su odbacili mogućnost venčanja Kazimježa sa siromašnom Marijom, tako da je ona izbačena sa posla. Marija je našla posao u drugoj porodici, gde je provela još godinu dana, neprestano potpomažući sestru Bronjislavu.

Početkom 1890. godine Bronjislava, koja se udala u Parizu, je pozvala Mariju da dođe kod nje. Međutim Marija je i dalje računala na brak sa Kazimježom sa kojim se viđala u Varšavi. Zbog toga je odbila ponudu i vratila se kod oca gde je ostala do 1891. godine. U oktobru te godine je, posle sestrinog insistiranja i raskida veze za Kazimježom, ipak odlučila da ode za Francusku.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Marija je 1891. godine u Parizu, na Sorboni upisala studije na odseku fizike i hemije. Preko dana je studirala a noću radila dajući privatne časove. Godine 1893. godine je položila kao prva u generaciji i zaposlila se kao laborant u industrijskoj laboratoriji u Lipmanovim postrojenjima (Lippman). Dok je radila i dalje je studirala, položivši i matematiku 1894. godine.

Marija je 1894. godine takođe upoznala i svog budućeg muža, francuza Pjera Kiri (fr. Pierre Curie), koji je u to vreme bio na doktorskim studijama u Bekerelovoj laboratoriji. Kada je Pjer doktorirao 1895. godine, Marija se udala za njega.

Pjer je preporučio Mariju Bekerelu, koji joj je potom predložio doktorske studije pod njegovim nadzorom. Bekerel joj je predložio da vrši ispitivanje zašto je radioaktivnost nekih vrsta rude uranijuma znatno veće nego radioaktivnost čistog uranijuma.

Marija je, prvo uz pomoć mladog hemičara (fr. André-Louis Debierne) počela da razlaže rudu uranijuma na pojedinačna hemijska jedinjenja i traži jedinjenje koje izaziva visoku radioaktivnost ove rude. Kasnije se radu priključio i Pjer. Ova ispitivanja su, posle četiri godine, dovela do otkrića polonijuma, a potom i znatno radioaktivnijeg radijuma. Ova ispitivanja su za rezultat imala i objašnjenje pojave radioaktivnosti, kao efekta raspada atomskog jezgra. Godine 1903. Marija je postala prva žena u istoriji koja je dobila titulu doktora fizike. Iste godine dobila je i Nobelovu nagradu.

Kada su dobili Nobelovu nagradu Marija i Pjer su naglo postali slavni. Pjer je postao profesor na Sorboni, a i dobio je dozvolu na otvaranje svoje laboratorije u kojoj je šef ispitivanja bila Marija.

Pjer je 19. aprila 1906. godine poginuo, kada ga je pregazila konjska zaprega. Marija je već 13. maja dobila katedru svoga preminulog muža. Na taj način Marija je postala prva žena profesor na Sorboni. Godine 1911. glasalo se o njenom primanju u Francusku akademiju nauka, ali nije primljena.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Godine 1911. je objavljena veza Marije i francuskog fizičara Pola Lanževina (fr. Paul Langevin). Ova veza je trajala oko godinu dana (1910. i 1911. godine). Lanževin je bio oženjen i ostavio je porodicu zbog ove veze. Novine su osuđivale Mariju kao osobu koja je rasturila porodicu Lanževinovih. Pošto je Marija bila 4 godine starija novine su imale dodatni razlog da je optužuju.

Pošto se izjašnjavala kao ateistkinja, a poreklom iz Poljske u kojoj je tada živeo veliki broj Jevreja, javile su se i glasine da je Jevrejka, iako je poticala iz poljske plemićke porodice.

Krajem 1911. godine Marija je dobila drugu Nobelovu nagradu. Zahvaljujući tome uspela je da ubedi francusku vladu da izdvoji sredstva za privatni Institut za radijum (fr. Institut du radium, trenutno Institut Curie). Institut je izgrađen 1914. godine i u njemu su vršena ispitivanja iz oblasti hemije, fizike i medicine. Iz ovoga instituta su, kasnijih godina, izašla još četiri nobelovca.


Za vreme Prvog svetskog rata Marija Kiri je postala šef vojne medicinske komore koja je organizovala poljske rendgenske stanice. Ovi rentgeni su koristili cevi sa bezbojnim gason, nusproduktom radijuma, koji je kasnije identifikovan kao radon. Marija je lično obezbedila ove cevi sa gasom, dobijenim iz radijuma koji je ona prečistila. Kroz ove stanice je prošlo preko 3 miliona francuskih vojnika.

Nakon Prvog svetskog rata, Kirijeva je dva puta obišla Sjedinjene Države, 1921. i 1929, da bi prikupila novac za istraživanje radijuma. Ovo odvlačenje sa naučnog rada i mnogo pažnje joj nisu prijali, ali je uspela da obezbedi srestva za svoj rad. Na drugoj američkoj turneji uspela je da prikupi sredstva da opremi Varšavski institut za radijum, koji je osnovan 1925, na čelu sa njenom sestrom Bronjislavom.

Marija Kiri je umrla blizu Salanša 1934. od aplastične anemije, koja se skoro sigurno posledica izlaganja radijaciji, pošto štetni efekti jonizujućeg zračenja još nisu bili poznati, a ona je veliki deo svog posla radila u šupi bez zaštitnih sredstava. Nosila je probne cevi sa radioaktivnimm izotopima u svom džepu i držala ih u fioci svog stola. Sahranjena je pored Pjera u Sceaux, ali su 1995. godine njihovi ostaci preneseni u Panteon u Pariz.

Marijina i Pjerova starija kćerka Irena Žolio-Kiri je dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1935. za otkriće da aluminijum može biti radioktivan i da emituje neutrone kada se bombarduje alfa zracima. Mlađa kćerka Eva je napisala majčinu biografiju „Madam Kiri“ (fr. Madame Curie).


wikipedia, vikipedija, google searcher

Luj Dager (fr. Louis-Jacques-Mandé Daguerre; 18. novembar 1787 — 10. jul 1851) je bio francuski umetnik, hemičar i pionir fotografije. Poznat je po svom patentu dagerotipiji.


Rođen je u severnom predgrađu Pariza. Bavio se je sa arhitekturom, pozorištem i crtanjem panorama. Nakon prve fotografije u svetu, autora Nisefora Nijepsa, 1827, koja je zvana heliografija Dager se udružio sa njim. Saradnja je potrajala 4 godine, do Nijepseove smrti 1833.

1839. Dager je predstavio svoju prvu dagerotipiju. Iste godine francuska vlada je patentovala dagerotipiju i dala daje je u slobodnu upotrebu širom sveta. Luj Dager je time stekao svoju penziju.

Luj Dager prvi je pronašao praktički kompleksnu metodu izrade fotografija koju je nazvao dagerotipija. Tehnika dagerotipije polazi od heliografije koje je kao medijum upotrebljavala daščice od srebra ili jako posrebrenog bakra koja se stavljala u ormarić sa jodnim kristalima. Tanki sloj na površini bio je srebrni jodid koji je bio osetljiv na svetlo. Za ekspoziciju je bila upotrebljavana kameka opskura a osvetljavanje odnosno ekspozicija je trajala nekoliko minuta pa i do nekoliko časova. Svetlo na daščici je redukovano na srebro koje je imalo tamnu boju. Eksponovana daščica je bija prenesena u tami u tamni ormarić gde je bila izlagana živinim parama koje su na ploči na osvetljenim mestima stvarali amalgam mlečno bele boje a slika je bila ustaljivana u raztvoro kuhinjske soli. Metoda ustaljenja je napravljena na osnovu pronalazka Džona Heršela.

Luj Dager je umro severnom delu Pariza, gde mu je na mestu groba postavljen i spomenik.


Dagerotipija

Dagerotipija je jedna od početnih vrsta slike u istoriji fotografije, koju je razvio Luj Dager, po kome i nosi ime.

Dagerotipija je razvijena nakon prvih slika Nisefora Nijepsa. Taj tip slike bio je u upotrebi od 1839. i sledećih 20 godina, do oko 1860..


Kod dagerotipije nema nikakvih negativa, slika se pravi direktno. Slika nastane kad se posrebrena ploča (dagerotipija) izloži u mraku jodnim parama. Tada na njenoj površini nastaje na svetlost osetljivi srebrov-jodid. Takva ploča se osvetljuje u kameri zvana opskura. Nakon osvetljivanja ploče na njoj nastane latentna slika, koja još nije vidljiva. Takvu ploču se izloži u parama živog srebra i fiksira u rastopini sumporovog-dioksida (SO2).

Takva slika je bila vrlo osjetljiva pa su je prevukli sa zlatom i hlorom radi boljih boja i zaštite.

Zbog prirode slike, reprodukcija nije bila moguća, pa je svaka dagerotipija original.

Prvu dagerotipiju u Srbiji je napravio pionir i prvi srpski fotograf Dimitrije Novaković 1840. Tehniku je usvojio za vreme boravka u Parizu, 1839., od samog inventora - Luja Dagera. Navodno je 1841. Anastas Jovanović slikao kneza Mihajla, ali dagerotipija nije uspela. Ubrzo su se u Srbiji pojavili i strani dagerotipisti.


wikipedia, vikipedija

Semjuel Leghorn Klemens, poznat u čitavom svetu kao Mark Tven, rodio se 30. XI 1835. godine. Tog meseca preko neba se kretala blistava Halajeva kometa da bi se opet pojavila tek posle 74 godine. U vreme kad je ona ponovo mogla da se vidi na nebu Mark Tven je, kao što je sam predskazao, umro. Bilo je to u aprilu 1910. Jednom prilikom on je nekom svom prijatelju kazao da je oba ta datuma odredio lično Svevišnji rekavši: "Evo ova dva neodgovorna izroda (Halejeva kometa i ja) došla su zajedno pa će zajedno morati i da se ugase".

Tven je došao na svet, kako je sam napisao "u skoro nevidljivom seocetu... U selu je tada živelo sto osoba tako da sam ja svojim dolaskom na svet uvećao broj njegovih stanovnika za jedan procenat. To je više nego što su najbolji ljudi u istoriji učini za svoj zavičaj. Možda nije skromno da o tome govorim, ali to je – tačno". Budući veliki humorist bio je bolešljivo dete i svi su se rođaci čudili kako je uopšte preživeo prvu zimu. Kao odrastao čovek jednom je upitao svoju majku da li se mnogo brinula zbog njega kad je bio mali. "Sasvim ozbiljno mi je odgovorila:
- U početku sam se bojala da ćeš umreti. – a onda, kao da govori sama za sebe, dodala je – A posle sam se bojala da nećeš."

U jesen 1839. godine porodica Klemens preselila se u gradić Hanibal. Već u to vreme – mali Sem je imao tek četiri godine – njegova majka je govorila da joj on zadaje više briga i muke od sve njene dece zajedno – a imala ih je još četvoro.
"Dovodio me je do ludila kada je bio u kući" – govorila je – "a kada je bio napolju, svakog trenutka sam očekivala da ga donesu polumrtvog". Ubrzo po preselenju u Hanibal Sem je doživeo prvo od svojih devet davljenja. Zagazio je u reku i krenuo u dubinu iako nije znao da pliva. doneli su ga kući gotovo polumrtvog i kad su ga povratili čajem od divizme (vučjeg repa) njegova majka je kazala: "Mislim da i nije bio u velikoj opasnosti. Osobe rođene da budu obešene bezbedne su u vodi.

Kada je Sem imao pet godina, majka ga je, da bi se bar nekoliko časova dnevno odmorila od njega, dala u privatnu školu i za to plaćala 25 centi nedeljno. Već prvog dana on je prekršio dva od utvrđenih pravila ponašanja zbog čega je zaradio batine. Učiteljica, gospođa Hor, poslala ga je u dvorište da sâm nađe prut kojim će ga išibati.
"Našao sam u blatu jednu tanku grančicu... Odmerila me je prekorno i nazvala me punim imenom: Semjuel Leghorn Klemens. Kasnije sam shvatio da ne treba da očekujete ništa dobro kad vas učiteljica nazove punim imenom. Rekla je da će poslati drugog dečaka, nekog ko ume bolje da izabere. I sad se ražalostim kad se setim koliko se lica ozarilo od nade da će im biti poveren taj zadatak. Dobio ga je Džim Danlop i kad se vratio sa šibom, shvatio sam da je u tome pravi stručnjak.

Imao je osam ili devet godina kada je počeo da doživljava avanture o kojima je kasnije pisao. Tada je to bio već očvrsnuo dečak, ne baš visok za svoje godine, ali jak i žilav. Imao je čitavu đubu riđoplave kose, sivoplave oči i očaravajući osmeh zbog koga je bio omiljen među decom.
Pišući o nastanku romana "Doživljaji Toma Sojera" Tven kaže da su gotovo sve ličnosti iz knjige postojale u njegovom životu kao što su i mnogi doživljaji u njoj istiniti. Tom Sojer, to je on sâm
Sem je, kao i Tom Sojer, jednom vešto privoleo druge dečake da umesto njega okreče ogradu. Lik Haklberi Fina rađen je prema dečaku Tomu Blankenšipu, sinu gradskog pijanca. "Bio je neznalica, neopran, pothranjen, nemiran, ali je imao dobro srce. Uživao je neograničenu slobodu u svemu. On je bio jedina zaista nezavisna ličnost – bilo da se radi o deci ili odraslim osobama – u našem gradu i stoga stalno i nekako spokojno srećan na čemu smo mu svi ostali zavideli. voleli smo ga i uživali u njegovom društvu."
Tetka Pola iz romana u stvari je Semova majka. Tomov brat Sid je karikatura njegovog rođenog brata Henrija. Beki Tačer, Tomova ljubav u romanu, bila je Semova simpatija Lora Hokins. I tako redom.

Sem je imao 11 godina kada mu je umro otac ostavljajući porodicu gotov bez ikakvih sredstava za život. Dečak se ubrzo zaposlio kao štamparski šegrt u jednom lokalnom listu. Kasnije je radio za svog najstarijeg brata Oriona koji je u Hanibalu pokrenuo list koji nije dugo izlazio. Godine 1853. sem napušta kuću i grad da bi uglavnom radio kao štamparski pomoćnik.
"Kada sam bio dečak" – piše Mark Tven u svojoj "Autobiografiji" – "ja i moji drugovi imali smo samo jednu želju: da postanemo lađari". Vođen tom željom Sem je dospeo na rečni parobrod "Pol Džons" koji je krstario Misisipijem. Za to je glavnom krmanošu morao da plati 500 dolara – sto odmah, a "ostalo kad budem zaradio".
Tako je počelo višegodišnje Semovo drugovanje s velikom, moćnom i voljenom rekom opisano u njegovoj knjizi "Život na Misisipiju".

Sem i njegov brat Orion istovremeno su oboleli od "srebrne groznice" pa su zajedno pošli da potraže sreću i bogatstvo u novootkrivenim Humboltovim rudnicima. "Za mesec dana rada stekli smo kolibu punu kamenja koje, pokazalo se, nije baš ništa vredelo". Međutim, iz tog vremena i tih rudnika potiču prve Semove novinske reportaže. Svoje dopise i humorističke crtice o životu u rudarskim naseljima Sem je slao mnogim listovima. Honorari koje je povremeno dobijao bili su jedva dovoljni za goli život. Najzad je, 1862. godine, od "Enterprajza", najvećeg lista u državi Nevadi, stigla ponuda da postane redovni dopisnik s platom od 25 dolara mesečno. Iako uplašen da nije dovoljno dorastao tom poslu, Sem ga ipak prihvata jer prosto nije bio u mogućnosti da ga odbije. O tome Mark Tven piše: "Sumnjam da bih u to vreme odbio i da mi je neko ponudio novac da sa hebrejskog originala prevedem Talmud".
Od tada pisanje postaje njegov život.

Mark Tven se zaljubio u
devojku koja će mu kasnije postati žena, još pre no što ju je video. Dogodilo se to za vreme krstarenja brodom "Kveker siti" kada mu je Čarls Langdon, jedan mladi putnik, pokazao sliku – minijaturu svoje sestre Olivije.
"Bilo je to pre 40 godina" – napisao je Tven kasnije – "ali od tog dana ona je uvek bila u mojim mislima i mom srcu".
Februara 1870. Sem i Livi su se venčali. U novembru su dobili prvo dete, sina Langdona, u martu 1872. kćerku Suzan, Suzi, dete puno mašte koje će otac čitavog života obožavati. Tuga je zamenila radost kada im je sin umro od difterije. Druga kćerka Klara rođena je u junu 1874. Bebi je bila potrebna dojilja čija je ličnost zaprepašćivala Sema.
"Nikad nije bilo dojilje kao što je ona" – pisao je – "U čarapama je bila visoka preko metar i osamdeset. Držala je glavu visoko kao carica. Bila je zdrava kao dren, imala je apetit krokodila, a njeno varenje bilo je kao drobilica kremen-kamena. Proždirala je sve što bi joj došlo pod ruku, ubacivala je u sebe najneverovatnije moguće kombinacije: svinjetinu, pitu od limuna, kuvano povrće, sladoled, zelene jabuke, škembiće u sirćetu, sirovu repu, spirajući sve to potocima kafe, čaja, rakije, viskija... Pušila je cigare, cigarete, na lulu, kašljala ko magarac, psovala ko kočijaš. Kada bi se popela na sprat nabokana kao što je gore rečeno i sa zadahom koji bi i sa razdaljine od 15 metara usmrtio svako dete, naše je bilo oduševljeno, srećno, debelo, zadovoljno i – ošamućeno".
Treća kćerka Džin rođena je 1880. godine.

Istog leta kad je Mark Tven počeo da piše "Doživljaje Toma Sojera" Klemensovi su kupili imanje u Hartfordu, u državi Konektikatu, i prionuli da grade kruću. Bila je još nedovršena i puna majstora kada se u septembru porodica smestila na drugom spratu. Jedan novinar, ne Tven, ovako ju je opisao: "To je najčudnija zgrada za stanovanje ikad podignuta". Kuća je imala tri kule od kojih je najviša bila osmougaona i dizala se uvis
15 metara, pet balkona, prostranu verandu, pokriven prilaz za kočije i čitavu šumu dimnjaka. To je jednim delom ličilo na parobrod, drugim na srednjovekovno utvrđenje, trećim na časovnik s kukavicom.
U prizemlju i na dva sprata kuće bilo je 19 soba i pet kupatila (s tekućom vodom, što je u to vreme bila prava retkost). U trpezariji, iznad svakog kamina, bio je prosečen prozor dok su dimnjaci bili izvedeni postrance, sa obe strane ognjišta. "Klemens je voleo da istovremeno posmatra plamen i snežne pahuljice", piše Džastin Kaplan u svojoj knjizi "Gospodin Klemens i Mark Tven".
Keti Liri, koja je trideset godina radila kod Klemensovih, kaže za kuću "Bila je zaista divna i nikad pre nje tako nešto nije postojalo. Kada sam prvi put došla, primetila sam da se kuhinja nalazi u prednjem delu kuće, što mi se učinilo čudno. Ali, gospodin Klemens je imao običaj da kaže da su kuhinju smestili u pročelje kako bi posluga iz nje mogla da posmatra parade i cirkuske povorke a da ne istrčava u prednje dvorište".
Ova kuća Klemensovih u Hardfordu bila je poznata pod imenom "Neslana šala Marka Tvena".

Godine 1876. Mark Tven je počeo da piše "Doživljaje Haklberi Fina" da bi ih dovršio tek 1883, a izdao 1885. Svi kritičari, s retkim izuzecima, dočekali su knjigu neprijateljski. Gradska biblioteka u gradu Konkordu proterala je "Haka" sa svojih polica jer je pružio "rđav primer omladini". Kasnije je i narodna biblioteka u Bruklinu izbacila i "Toma Sojera" i "Haklberi Fina".
Priznanja su kasnije ipak stigla. Tako je u proleće 1907. Oksfordski univerzitet dodelio Tvenu titulu počasnog doktora književnosti.

Nesreće su dolazile istovremeno sa priznanjima. Godine 1896. umrla je u 24. godini njegova kći miljenica Suzi. Osam godina kasnije Tven će izgubiti, posle 33 godine zajedničkog života, i svoju ženu Livi. "Bila je moj život i otišla je, bila je moje blago, a sad sam siromah" – napisao je kasnije. Poslednja tragedija u Tvenovom životu dogodila se decembra 1909: izgubio je i kćerku Džin. "Kako sam siromašan ja koji sam jednom bio tako bogat!" – jadikovao je.
Četiri meseca kasnije hitno su pozvali njegovu kćerku Klaru, koja je s mužem trenutno boravila u Evropi, da se vrati u Ameriku. Tven je ležao na samrti.
"Zbogom, draga moja, ako se sretnemo..." Te njegove poslednje reči bile su upućene Klari koja je kasnije ovako opisala taj trenutak: "A Halejeva kometa opet je blistala na nebu kao što je blistala i prilikom njegovog rođenja".



*Na slici: Mark Tven u Teslinoj laboratoriji.*

[You must be registered and logged in to see this image.]



domaci.de

Kraljevina Jugoslavija (od 1. decembra 1918. do 3. oktobra 1929. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) je bila kraljevina na Balkanu koja je postojala od kraja Prvog svetskog rata do Drugog svetskog rata. Zauzimala je teritoriju današnjih država Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, i najveći deo današnje Hrvatske i Slovenije. Na čelu monarhije se nalazila dinastija Karađorđevića.

Kraljevina SHS se graničila na severozapadu sa Italijom i Austrijom, Mađarskom i Rumunijom na severu, Bugarskom na istoku, Grčkom i Albanijom na jugu, a na zapadu je izlazila na Jadransko more.


Ideja da se stvori država koja bi okupljala sve ili barem većinu južnoslavenskih naroda je postojala još od prve polovice 19. vijeka, ali su joj snažan poticaj dala politička zbivanja u Austro-Ugarskoj i na Balkanskom poluotoku početkom 20. vijeka. S jedne strane je to bila austro-ugarska aneksija Bosne i Hercegovine, a s druge strane balkanski ratovi, odnosno širenje teritorija Srbije i Crne Gore, koji su olakšali uvjete da se područja nastanjena Južnim Slavenima spoje u jednu širu cjelinu. Svi ti procesi su, s druge strane, postali izvor međunarodne napetosti, s obzirom da se postavilo pitanje hoće li buduća država biti novi entitet u okviru trijalistički preuređene Habsburške Monarhije ili će se stvoriti tako da se južnoslavenska područja Habsburške Monarhije otcijepe i priključe Srbiji i Crni Gori na isti način na koji je za vrijeme risorgimenta Pijemont ujedinio Italiju.

Ta je napetost s vremenom eskalirala do krize koja će dovesti do izbijanja Prvog svetskog rata. Srbija, koja se našla pod udarom Austro-Ugarske prvi put službeno iznosi stav o ujedinjenju Južnih Slavena u jednu državu kroz Nišku deklaraciju 7. decembra 1914. godine. Već ranije, manje emigrantske grupe iz južnoslavenskih krajeva Austro-Ugarske iznose stav o nužnosti ujedinjenja sa Srbijom, da bi se konkretno organizirale u Jugoslovenski odbor u Londonu 1915. godine, kojemu je cilj, između ostalog, i spriječavanje da Italija, koja je preko Londonskog ugovora ušla u rat na strani Antante nakon pobjede za nagradu dobije južnoslavenski dio Austro-Ugarske. Nakon što je Crna Gora okupirana od strane Austro-Ugarske, u emigraciji dolazi do formiranja Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje 1917. godine.

Konkretni pregovori o ustrojstvu buduće države vođeni su direktno u dva navrata - na Krfu 1917. godine što je rezultovalo Krfskom deklaracijom i u Ženevi 1918. godine što će dovesti do Ženevskog sporazuma. Istovremeno se južnoslavenski političari u Austro-Ugarskoj organiziraju u Jugoslavenski klub i eksplicitno traže da se Monarhija nakon rata preuredi tako da Južni Slaveni čine jedinstvenu državnopravnu cjelinu.

Objavljivanje Wilsonovog plan od 14 točaka i proklamiranje načela o samoodređenju naroda kao temelja poratnog svijeta je dalo dodatni poticaj za zahtjeve za stvaranjem nove države, isto kao i sve izgledniji poraz Centralnih Sila. Kada se u jesen 1918. austro-ugarska vojska počela raspadati, a srpska nakon proboja solunskog fronta počela oslobađati Srbiju i Crnu Goru, u Zagrebu se fomira Narodno vijeće koje će 29.10. 1918. formirati Državu Slovenaca,Hrvata i Srba.

Istovremeno su tzv.crnogorski delegati,koji su bili izabrani nelegalno i protivno crnogorskom izbornom zakonu i Crnogorskom ustavu i pod okupacijom dotadašnjeg saveznika Kraljevine Srbije, na "Podgoričkoj skupštini" doneli odluku o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji. Sa druge strane, i delegati Velike narodne skupštine Vojvodine su 25. novembra doneli odluku da se direktno pripoje Srbiji. Istovremeno se i skupština Srijema odlučila za direktno pristupanje Srbiji umjesto Državi SHS.

U takvim uvjetima u Beograd dolazi delegacija Narodnog vijeća Države SHS, koja je pod vodstvom dr. Ante Pavelića kako bi, u skladu tzv. Naputkom, sa srpskom vladom pregovarala o stvaranju zajedničke države na ravnopravnim osnovama. Međutim, postalo je jasno da Država SHS naglo gubi autoritet, a da kaos koriste italijanske, austrijske i mađarske trupe kako bi dograbile što više teriorija. U tim uvjetima delegacija Države SHS odlučuje ignorirati Naputak i što prije sklopiti sporazum o stvaranju nove države. Proglašenje stvaranja nove država je obavio regent Aleksandar I Karađorđević, u ime svog oca kralja Petra I 1. decembra 1918. pod imenom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.


Referendum je održan u austrijskoj pokrajini Koruškoj, ali je na njemi odlučeno da Koruška ostane u sastavu Austrije. Dalmatinska luka Zadar i nekoliko dalmatinskih ostrva su pripali Italiji, koja je pokušala da okupira i anektira Crnu Goru. Grad Rijeka je proglašen Slobodnom Državom Rijekom, ali ju je uskoro okupirala i 1924. anektirala Italija. Napetosti oko granice sa Italijom su se nastavile, pošto je Italija tražila još dalmatinske obale, a Kraljevina SHS je tražila Istru, deo bivšeg Austrijskog primorja, koji je anektirala Italija, ali koji je imala značajan broj slovenačkog i hrvatskog stanovništva.

Nova vlada je pokušala da novu državu integriše politički i ekonomski, što je bio težak zadatak zbog velikih razlika u jezicima, nacionalnostima i religiji, različitim istorijama regija i veliki razlikama u ekonomskoj razvijenosti među regionima.

Odmah nakon proglašenja 1. decembra, pregovori između Narodnog vijeća (Države Slovenaca, Hrvata i Srba) i srpske vlade su rezultovale sporazumom oko nove vlade kojom bi predsedavao Nikola Pašić. Međutim, kada je ovo poslato regentu na usvajanje, ono je odbijen i tako je izazvao prvu krizu vlade u novoj državi. Sve stranke su ovo označile kao kršenje parlamentarnih principa, ali je kriza prevaziđena kada su se sve strane složile da zamene Pašića Stojanom Protićem koji je bio vodeći član Pašićeve Narodne radikalne stranke. Nova vlada je stvorena 20. decembra 1918.

U ovom perioda pre izbora za Ustavotvornu skupštinu, Privremeno predstavništvo je služilo kao parlament koji su formirali delegati iz raznih izabranih tela koja su postojala pre stvaranja države. Udruživanjem stranaka kombinovanjem nekoliko članova srpske opozicija sa strankama iz bivše Austro-Ugarske je dovela do stvaranja nove Demokratske stranke, koja je dominirala Privremenim predstavništvom i vladom.

Pošto je Demokratska stranka predvođena Ljubomirom Davidovićem zagovarala vrlo centralizovan program, nekoliko hrvatskih delegata je prešlo u opoziciju. Međutim, ni radikali nisu bili srećni pošto su imali samo tri ministra naspram 11 Demokratske stranke i 16. avgusta 1919. Stojan Protić je podneo ostavku. Ljubomir Davidović je onda osnovao kaoliciju sa Socijaldemokratskom strankom. Ova vlada je imala većinu, ali kvorum u Privremenom predstavništvu je bio polovina plus 1 glas. Opozicija je počela da bojkotuje parlament, a pošto se vlada nije mogla osloniti da će se sve njene pristalice pojaviti, postalo je nemoguće da vlada zakaže sednicu u skupštini sa dovoljnim brojem poslanika. Davidović je uskoro podneo ostavku, ali pošto niko drugi nije mogao da formira vladu, on je opet postao premijer. Pošto je opozicija nastavila sa bojkotom, vlada je odlučila da vlada preko uredbi. Ovo je bilo napadnuto od strane opozicije koja je počela da naziva sebe "skupštinska zajednica". Davidović je shvatio da je stanje neodrživo i zatražio od kralja da odmah zakaže izbore za ustavotvornu skupštinu. Kada je kralj Petar odbio, Davidović nije imao izbora osim da podnese ostavku.

Skuštinska zajednica je sada formirala vladu predvođenu Stojanom Protićem posvećenu uspostavljenju parlamentarnih normi i slabljenju centralizacije prethodne vlade. Njihovo protivljenje programu radikalne agrarne reforme prethodne vlade ih je takođe ujedinilo. Pošto je nekoliko manjih grupa i pojedinaca promenilo stranu, sada je Protić imao malu većinu. Međutim, i Demokratska stranka i socijaldemokrate su sada bojkotovale skupštinu i Protić nije mogao da računa na kvorum. Otuda je i Skupštinska zajednica, sada u vladi, bila primorana da vlada uredbama.

Skupštinsku zajednicu je tako kršenje osnovnih principa oko kojih su se okupili stavilo u izuzetno težak položaj. U aprilu 1920. izbili su veliki radnički protesti, koji su uključivali štrajk železničara. Ovo je nateralo dve najveće stranke da prevaziđu svoje razlike. Nakon uspešnih pregovora Protić je podneo ostavku kako bi se stvorila nova vlada kojom je predsedavao neutralna figura Milenko Vesnić. Socijaldemokrate nisu sledili svoje bivše saveznike jer su bili protiv antikomunističkih mera kojima se bavila nova vlada.

Kontroverze koje su ranije podelile stranke su još uvek bile aktuelno pitanje. Demokratska stranka je nastavila da zagovara svoj program centralizacije i potrebe za radikalnom agrarnom reformom. Nesuglasice oko izbornog zakona su konačno dovele do toga da Demokratska stranka glasa protiv vlade i vlada je pala. Iako na ovom zasedanje nije bilo dovoljno prisutnih, Vesnić je to iskoristio kao izgovor da podnese ostavku. Njegova akcija je dala rezultat koji je očekivao i Narodna radikalna stranka se složila da prihvati potrebu za centralizacijom, dok se Demokratska stranka složila da se odrekne svojih zahteva za agrarnu reformu i Vesnić je opet bio na čelu vlade. Hrvatska zajednica i Slovenska ljudska stranka nisu bile srećne zbog prihvatanja centralizacije od strane radikala, kao ni Stojan Protić, koji se povukao iz vlade zbog ovog pitanja.

U septembru 1920. su izbili seljački nemiri u Hrvatskoj, čiji je neposredan povod bilo žigosanje stoke. Hrvatska zajednica je za ovo okrivila centralizovanu politiku vlade, a posebno ministra Svetozara Pribićevića.

Jedan od nekoliko zakona koje je usvojilo Privremeno predstavništvo je bio izborni zakon za Ustavotvornu skupštinu. Tokom pregovora koji su prethodili osnivanju nove države bilo je dogovoreno da će glasanje biti tajno i zasnovano na opštem pravu glasa. Socijaldemokrate i Slovenska ljudska stranka su podržavale pravo glasa za žene, dok su se radikali protivili. Demokratska stranka je bila za tu ideji, ali joj se nije dovoljno posvetila, pa ovaj predlog nije prošao. Proporcionalno predstavništvo je prihvaćeno kao princip, ali je izabrani sistem favorizovao velike stranke o stranke sa jakom regionalnom podrškom.

Izbori 28. novembra 1920. Kada su glasovi prebrojani, Demokratska stranka je osvojila najviše sediša, više od radikala, ali tek nekoliko više. Za stranku koja je bila dominantna u Privremenom predstavništvu to je značilo poraz. Dalje, oni su prošli još gore u svim bivšim austro-ugarskim krajevima. To je poljuljalo njihovo verovanje da njihova centralistička politika predstavlja volju Jugoslovena kao celine. Ni radikali nisu bolje prošli u tim krajevima, ali je to njima predstavljao mnogo manji problem jer su otvoreno istupali kao srpska partija. Dramatičniji uspeh su postigle dve anti-sistemske partije. Vođstvo Hrvatske republikanske seljačke stranke je bilo pušteno iz zatvora tek kada je izborna kampanja već počela, ali prema nekim istoričarima ovo im je više pomoglo nego aktivna kampanja. Drugi dobitnici su bili komunisti, koji su bila treća stranka po jačini u skupštini i koji su prošli izuzetno dobro u Makedoniji. Za razliku od ostalih stranaka u kraljevini, KPJ je bila revolucionarna, i podržavala je mnoge štrajkove, demonstracije, pa čak i terorističke činove. Prekretnica je bio štrajk rudara u Husinu pored Tuzle, kada su ubijen jedan policajac i četiri rudara. Zato je vlada, na predlog ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, 30. decembra 1929. izdala Obznanu, kojom je privremeno zabranjena KPJ. Jedina legalna komunistička aktivnost je bilo angažovanje u Ustavotvornoj skupštini. Ostatak mesta u skupštini su zauzele manje stranke koje su, u najboljem slučaju, bile skeptične prema centralističkoj platformi Demokratske stranke.

Rezultati izbora su stavili Nikolu Pašića u izuzetno povoljnom položaju, pošto Demokratska stranka nije imala izbora, osim da udruži sa radikalima, ukoliko je želela da njihov koncept centralističke države prođe. Sa druge strane, Pašić je uvek bio oprezan da drži otvorenom opciju u odnosima sa hrvatskom opozicijom. Demokrate i radikali zajedno nisu bili dovoljno jaki da sami donesu ustav, pa su napravili koaliciju sa Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom. Ova stranka je tražila i dobila ustupke oko očuvanja Bosne u njenim granicama i oko toga kako će agrarna regorma uticate na muslimanske zemljoposednike u Bosni.

Pošto je HRSS odbila da se zakune na odanost kralju, pošto je ovo značilo da će država ostati monarhija (nešto za šta su se oni borili da samo birači mogu da odluče), oni nisu mogli da zauzmu svoje mesta u skupšitini. Iako je većina opozicije zauzela svoja mesta u parlamentu, oni su vremenom objavljivali bojkot, tako da je vremenom bilo samo nekoliko glasova protiv. Međutim, ustav je tražio 50% plus jedan glas da bude usvojen bez obzira koliko će biti glasova protiv. Samo je ustupak Džemetu - koji su bila grupa muslimana sa Makedonije i Kosova - omogućio da ustav bude usvojen.


Ustav je usvojen na Vidovdan 28. juna 1921, koji je uspostavio unitarnu monarhiju. Ovo nije odgovaralo komunistima, pa su organizovali neuspešan atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića. Zbog toga se pojačala kampanja protiv komunističke ideje, koja je bilo vrlo prihvaćena kod radnika i studenata, kao i kod seljaka. Komunisti su želeli da se osvete Draškoviću za Obznanu, pa su ga ubili 21. jula 1921. Kao rezultat ovoga usvojen je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, koji je zabranio Komunističku partiju i svaku komunističku aktivnost. Vidovdanskim ustavom su napušteni tradicionalni regioni pre Prvog svetskog rata, a zamenjeni su sa 33 novih administrativnih oblasti, kojima se upravljalo iz centra oko kog su uspostavljene.

Srpski političari su smatrali Srbiju za standarnog nosioca jugoslovenskog jedinstva, kao što je Pijemont bio za Italiju ili Pruska za Nemačko Carstvo. Tokom narednih godina, hrvatski otpor srpskoj centralističkoj politici se nastavio. Stjepan Radić, vođa HRSS, je bio uhapšen iz političkih razloga. Pušten je 1925. i vratio se u skupštinu.

U proleće 1928, Stjepan Radić i Svetozar Pribićević su vodili ogorčenu borbu protiv usvajanja Neptunske konvencije sa Italijom. Za ovo su mobilisali nacionalističku opoziciju u Srbiji, ali su isprovocirali nasilnu reakciju vladajuće većine, uključujući i pretnje smrću. 20. juna 1928, radikalski poslanik iz Crne Gore Puniša Račić, isporovociran komentarima članova Hrvatske seljačke stranke (bivše HRSS), je pucao u pet njenih članova, uključujući i njenog vođu Stjepana Radića. Dvojica poslanika su odmah preminula, dok je Stjepan Radić smrtno ranjen.

Opozicija se sada kompletno povukla iz skupštine, izjavivši da se neće vratiti u skuptšinu u kojo je ubijeno nekoliko njenih poslanika i tražili su nove izbore. 1. avgusta, na sastanku u Zagrebu, su osudili Deklaraciju od 1. decembra i zatražili da se pregovori o ujedinjenjeu počnu ispočetka. Stjepan Radić je preminuo 8. avgusta 1928.


Nedugo nakon toga, 6. januara 1929, koristeći kao izgovor političku krizu koju su izazvala ubistva, kralj Aleksandar je ukinuo ustav, raspustio skupštinu i uveo ličnu diktaturu. Takođe je 3. oktobra promenio ime države u Kraljevina Jugoslavija i promenio unutrašnju podelu sa 33 oblasti na 9 banovina.

Banovine u Kraljevini Jugoslaviji bile su:

*Dravska banovina
*Drinska banovina
*Dunavska banovina
*Moravska banovina
*Primorska banovina
*Savska banovina
*Vardarska banovina
*Vrbaska banovina
*Zetska banovina
*Savska banovina


Kralj Aleksandar objavio je novi ustav, koji je preneo izvršnu vlast na kralja. Predviđeno je da na izborima važi opšte pravo glasa (iako ono još nije uključivalo žene). Odredba o tajnom glasanju je odbačena, a pritisak na javne radnike da glasaju za vladajuću stranku će biti osobina svih izbora održanih pod Aleksandrovim ustavom. Dalje, polovinu Gornjeg doma je direktno imenovao kralj, a predlog zakona je mogao postati zakon nakon usvajanja u jednom domu i takođe ako ga odobri kralj.

Hrvatski otpor novom režimu je bio jak i krajem 1932. Hrvatska seljačka stranka je objavila Zagrebački manifest koji je zahtevao "kraj srpske dominacije i diktature". Režim je na ovom reagovao zatvaranjem mnogih političkih protivnika, uključujući novog vođu Hrvatske seljačke stranke Vladka Mačeka. Uprkos ovim merama, opozicija diktaturi je nastavljena, dok su Hrvati tražili rešenje "Hrvatskog pitanja". Krajem 1934, kralj je planirao da oslobodi Mačeka iz zatvora, sprovede demokratske reforme i pokuša da nađe zajednički jezik između Srba i Hrvata.

Međutim, kralj je ubijen u Marselju 9. oktobra 1934, od strane pripadnika VMRO-a Vlade Černozemskog, u zaveri jugoslovenske emigracije i radikalnih elemenata zabranjenih političkih partija u saradnji sa hrvatskom ekstremno-desničarskom ustaškom organizacijom.


Pošto je najstariji Aleksandrov sin Petar bio maloletan, tročlano namesništvo, određeno po Aleksandrovoj želji, je preuzelo ulogu kralja. Namesništvom je dominirao kraljev brat knez Pavle Karađorđević. Krajem 30ih, unutrašnje tenzije su nastavile da rastu srpskim i hrvatskim težnjama za uspostavljanjem etničkih federalnih jedinica. Srbi su želeli da se današnja Makedonija, Vojvodina, Crna Gora ujedini sa srpskim zemljama, dok su Hrvati tražili Dalmaciju i deo Vojvodine. Obe strane su tražile teritoriju današnje Bosne i Hercegovine. Ekspanzija nacističke Nemačke 1938. je dala novi podstrek naporima da se reše ovi problemi. Knez Pavle je 1939. imenovao Dragišu Cvetkovića za novog premijera, sa ciljem postizanja sporazuma sa hrvatskom opozicijom. Prema ovom sporazumu, Vladko Maček je postao potpredsednik vlade Jugoslavije i svorena je autonomna Banovina Hrvatska sa svojim Hrvatskim saborom.

Ove promene nisu zadovoljile Srbe koji su bili zabrinuti za status srpske manjine u novoj Banovini Hrvatskoj i koji su želeli još Bosne i Hercegovine kao srpsku teritoriju. Hrvatske nacionaliste ustaše su takođe bile nezadovoljne bilo kojim rešenjem koji je bio manji od pune nezavisnosti Hrvatske sa celom Bosnom i Hercegovinom.


Plašeći se invazije sila Osovine u Drugom svetskom ratu, knez Pavle je potpisao pristupanje Trojnom paktu 25. marta 1941, obavezavši se na saradnju sa silama Osovine. Zbog ovoga su se održale masovne demonstracije u Beogradu, i 27. marta, vlada je zbačena vojnim pučem uz podršku Velike Britanije. 18-godišnji kralj Petar II Karađorđević je preuzeo vlast, dok je general Dušan Simović postao premijer, a Jugoslavija je de facto povukla svoju podršku silama Osovine, a da nije zvanično napustila Trojni pakt. Iako se nova vlada suprotstavila Nemačkoj, plašili su se da, ako Hitler napadne Jugoslaviju, Velika Britanija neće biti u mogućnosti da pomogne. Bez obzira na ovo, sile Osovine su napale Jugoslaviju 6. aprila i brzo je pokorili. Kraljevska porodica, uključujući kneza Pavla, je pobegla u inostranstvo.

Uskoro su sile Osovine podelile Kraljevinu Jugoslaviju u nekoliko oblasti: Mađarska i Bugarska su anektirale neke pogranične krajeve, na području Hrvatske i Bosne je uspostavljena Nezavisna Država Hrvatska, a ostatak srpske zemlje je stavljen pod upravu Milana Nedića, koji je još uvek priznavao Petra II za kralja.

Petar II, koji je pobegao u inostranstvo, je još uvek od strane saveznika smatran za kralja. Međutim, tokom rata, efektivna vlast je prešla u ruke Titovih komunističkih partizana. 16. juna 1944. je potpisan Sporazum Tito-Šubašić, koji je ujedinio dve paralelne vlade. Početkom 1945, kada su Nemci proterani iz Jugoslavije, monarhija je bila zvanično obnovljena, ali su nove komunističke vlasti 2. decembra 1945. proglasili Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju. Nova Jugoslavija je pokrivala otprilike istu teritoriju kao i kraljevina.


vikipedija

Dijego Marija de la Konsepsion Huan Nepomuseno Estanislao de la Rivera i Barijentos Akosta i Rodrigez (šp. Diego María de la Concepcíon Juan Nepomuceno Estanislao de la Rivera y Barrientos Acosta y Rodríguez), rođen je 8. decembra 1886. u Gvanahuatou. Umro je 25. novembra 1957. u gradu Meksiku. Bio je veoma značajan meksički muralista. Njegovi murali sa socijalnim temama se mogu videti u istorijskom centru grada Meksiko.

Od 1916. naizmenično boravi u Meksiku i Španiji, gde je imao prilike da se upozna sa ličnostima kao što su bili Ramon Marija del Valje-Inklan, Alfonso Rejes ili Pablo Pikaso. Postaje član Komunističke partije Meksika od 1922. i od tada počinje da slika murale sa socijalnim temama u javnim zgradama grada Meksika, koji će izvršiti veliki uticaj na muralistički pokret u Meksiku i uopšte u Latinskoj Americi. Godine 1929. po treći put se ženi, ovog puta sa isto tako poznatom meksičkom slikarkom, Fridom Kalo. U toku sledeća četiri godine biće vrlo aktivan u SAD, gde će njegove komunističke teme izazvati velike polemike, naročito Čovek na raskršću (engl. Man at the Crossroads ), mural sa Lenjinovim portretom na Rokfelerovom centru u Njujorku iz 1933, koji će na kraju biti uklonjen.

Godine 1934. ponovo će oslikati isti mural na Palati lepih umetnosti (šp. Palacio de Bellas Artes ) u gradu Meksiku. Ova verzija je nazvana „Čovek, kontrolor univerzuma“.

Na današnji dan pre tačno 84 godine, rodio se tvorac mikročipa – Robert Nojs. Osim toga on spada u pionire digitalne revolucije. Njemu pripadaju velika čast i zasluge za izum integrisanog kola. Integrisano kolo je nedugo zatim uticalo na neverovatan razvoj digitalne tehnologije.

Zahvaljujući Robertu Najsu, jedan region u Kaliforniji dobio je naziv „Silikonska dolina“. Robert Nojs bio je jedan od osnivača velikih kompanija kao što su „Ferčajld poluprovodnici“ i „Intel“.

Robert Nojs je preminuo 1990. godine u Ostinu, Teksas. Imao je šezdeset godina.
Njegova porodica je nakon njegove smrti napravila fondaciju pod njegovim imenom, koja se bavi rešavanjem problema iz oblasti matematike, nauke kao i širenja pismenosti u školama u Americi.

Ilustrovane čestitke, pisma i telegrami upućeni čuvenom Nikoli Tesli povodom praznika mogu se videti u muzeju posvećenom slavnom naučniku u Beogradu. Najstarija među izloženim je nepotpisana novogodišnja čestitka iz 1890. godine.

U ličnoj zaostavštini jednog od najvećih svetskih naučnika, Nikole Tesle, sačuvano je 497 ilustrovanih, prazničnih, pre svega novogodišnjih i božićnih čestitki. Izbor iz te kolekcije može se pogledati u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu na postavci "Čestitke Tesli".


Čestitke su i rukom slikani akvareli sa cvetnim motivima, ukrašene dopisnice koje su uputile najlepše želje uvaženom Nikoli Tesli.

Ima ispisanih na svečanim luksuznim telegramima i razglednicama, kao i onih komercijalnih koje su slate iz Amerike, Evrope, pa čak i Japana.

Najstarija među izloženim novogodišnjim čestitkama je ona iz 1890. godine, nepotpisana je i ne zna se ko ju je uputio.

"Uvreženo je mišljenje da je Tesla bio jako zatvorena osoba i da se nerado družio sa običnim svetom. Međutim, ova izložba upravo to demantuje, zbog toga što najveći broj osoba koji je Tesli čestitao Novu godinu, odnosno praznike, svi su bili zapravo mali ljudi iz njegovog komšiluka", rekla je Milica Kesler, autorka postavke.

Tako je među čestitkama i ona koju je uputila sobarica hotela u kojem je Tesla živeo, potom od njegove krojačice, od dečaka koji je hranio golubove, do onih koje su poslale poznate ličnosti, čuveni profesori, inženjeri, operski pevači, slikari, glumci, ali i novinari. Među njima su dve po svemu različite.

"To je mali Marsovčić koji šalje novogodišnje pozdrave sa Marsa. Nažalost, ne znamo ko je poslao pošto je nepotpisana", navela je autorka postavke.

Druga je potpuno neobična po tome što je to knjiga čestitki. Nju je 1931. godine osmislio i napravio Teslin poštovalac, novinar Njujork sana Kenet Svizi koji je rešio da Tesli za 75. rođendan priredi specijalnu čestitku.

Zbirku čine 73 čestitke sa najlepšim željama Alberta Anštajna, Mulutina Milankovića, Uroša Predića, kao i Slavka Bokšana, osnivača Instituta "Nikola Tesla" u Beogradu. Zanimljivo je da su sve čestitke sadržavale želje u ime sreće.

Nikolas Steno jedan je od prvih naučnika koji je počeo da se bavi geologijom i anatomijom, a smatraju ga ocem geologije i stratigrafije. Rođen je 11. januara 1638. godine u Kopenhagenu kao sin luteranskog draguljara koji je radio za kralja Kristijana IV od Danske. Svoje detinjstvo Nikolas Steno proveo je u izolaciji zbog još uvek nepoznate bolesti koja je napala njegovo telo. Nekoliko godina kasnije, čak 250 učenika sa kojima je pohađao školu umiru od kuge.

Nakon što je završio fakultet, Nikolas Steno počinje da putuje po Evropi. Putovanje se nikada nije završilo, s obzirom da je u njemu proveo ostatak svog života. U Italiji, Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj upoznaje istaknuta imena iz sveta nauke i fizike i pod njihovim uticajem i sam počinje da usmerava svoje znanje ka naučnim otkrićima. U sve što sazna morao se uveriti sopstvenim očima, jer nije želeo olako da prihvata sadržaj knjiga ma ko bio njihov autor.

Stigavši do Amsterdama, Nikolas Steno odlučuje da ovde studira anatomiju, fokusirajući se na limfni i muskulatorni sistem i i na prirodu mišićnih kontrakcija. Kako bi pokazao da kontrakcijom mišić menja svoj oblik ali ne i zapreminu, upotrebio je geometriju.

Ovaj veliki naučnik dao je veliki doprinos geologiji i paleontologiji. Naime, proučavajući glavu velike ajkule, Nikolas Steno je primetio veliku sličnost između njenih zuba i nekih kamenih objekata. Smatrao je da su ti kameni objekti nekada bili zubi antičke ajkule. Svoja geološka otkrića objavio je u delu Preliminarna rasprava disertaciji o čvrstim telima koja se prirodno javljaju unutar drugih čvrstih tela.

Što se tiče stratigrafije,u delu Dissertationis prodromus izneo je tri osnovna principa za njeno formiranje, a to su princip prvobitne horizontalnosti, princip lateralnog kontinuiteta i princip presečnih diskontinuiteta.