Dinastija Romanov

[You must be registered and logged in to see this image.]

Marta 1817. godine, našavši se pred ogromnim problemima, prije svega revolucijom koja se približavala prestonici, ali i po savjetu svojih generala, Nikolaj II Romanov je abdicirao i tako završio svoju tridesettrogodišnju vladavinu. Kraljica Aleksandra je bila užasnuta kada je čula šta se dogodilo. Lice joj je bilo potpuno izobličeno od šoka, oči pune straha. Neprestano se pitala šta se to njenom mužu desilo da je morao da donese tako strašnu odluku. Bila je duboko nesrećna zato što u tim teškim trenucima nije bila pored njega. Šest dana kasnije Nikolaj II Romanov, nekada car Rusije, a tada „građanin Romanov", vratio se kući, u carsku palatu, gdje je njegova porodica bila u kućnom pritvoru.

U samoj palati se živjelo koliko-toliko normalno, dok su im prava na izlaske izvan kuće bila sužena. Mogli su da šetaju po parku, ali duž za to posebno određenih staza. Boljševici koji su motrili na njih znali su da budu grubi i zajedljivi. U početku su im stalno dobacivali: „Pokažite nam nasljednika, da ga vidimo", i grohotno se smijali. Aleksandar Kerenski, ministar pravde u privremenoj vladi, koju su po Nikolajevoj abdikaciji formirali članovi Dume, imao je dužnost da pazi da Romanovi budu dobro čuvani . Pišući o svom prvom susretu sa njima, kada je došao u palatu da se predstavi i objasni im koja su njihova prava, Kerenski je primijetio da je car bio veoma zbunjen, da su djeca djelovala zbunjeno, dok je jedino Aleksandra bila uspravna, dostojanstvena i odmjerena.
Odnos Kerenskog prema zatvorenicima bio je uglavnom dobar. Plašio se šta će petrogradski sovjet uraditi sa zatočenicima i odlučio da im ponudi azil u Engleskoj, ali je kralj Džordž V odbio da ih primi. Odlučio je da im ponudi utočište u Tobolsku, gradiću u kome su ljudi živjeli vrlo tradicionalno, u kome nije bila razvijena industrija, pa nije ni bilo proletarijata.

Određivanje žrtava

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kerenski je učinio sve kako bi Romanovima obezbijedio što udobnije utočište i bezbjedniji put do Tobolska. Obezbijedio im je vojnu pratnju pod komandom pukovnika Kobilinskog, kome je dao zadatak da pazi da neko od Romanovih ne pobjegne, ali i da ne dopusti da ih bilo ko povrijedi. Sa Romanovima krenula je i njihova posluga od dvadesetak ljudi, dva tutora, dadilja i dva ljekara. Na rastanku im je obećao da će, posle novembarskog zasijedanja konstitutivne skupštine, biti dopušteno da odu gdje žele.
Kerenski, međutim, nije dočekao novembar u Rusiji. Pobjegao je na vrijeme od boljševika. U oktobru je izbila Lenjinova revolucija. Pristalice monarhije osnovale su bijelu armiju da bi se suprotstavili novom režimu. Započet je građanski rat koji će trajati sve do 1921. godine.

Kuća u kojoj su Romanovi trebali da se smjeste nije bila očišćena i namještena, pa su se uselili nedjelju dana po dolasku u Tobolsk. Lokalno stanovništvo je saznalo ko je stigao u njihov gradić, i hrlili su da vide i poklone se caru i carici, prema kojima su tradicionalno gajili veliko poštovanje. Vojnicima i stražarima to se nije dopalo i smatrali su da je bivšim vladarima data prevelika sloboda, pa je Kobilinski naredio da se oko kuće podigne visoka ograda kako prolaznici više ne bi mogli, svaki put kada vide nekog od Romanovih da se krste, klanjaju i skidaju šešire. Ograda nije bila od velike koristi. Kada je carskoj porodici prvi put bilo dopušteno da odu u crkvu na božju službu, stražari nijesu mogli a da ne primijete kako su mještani, koji su već bili stigli, počeli da se krste i klanjaju čim su vidjeli Romanove kako ulaze.
U Tobolsk je stizalo sve više i više novih vojnika, među njima i oficir Jakovljev, za koga se uskoro otkrilo da je došao po Lenjinovom zadatku da Romanove odvede u Moskvu. Nikolaj je odbio, rekavši da je mali Aleksej u teškom stanju i da ne može da podnese put, na šta mu je Jakovljev predložio da krene sam, bez porodice: „Sigurno hoće da me prisile da potpišem Brest-Listovski ugovor", prokomentarisao je Nikolaj pred svojom suprugom, na šta je ona, po prvi put od abdikacije, reagovala krajnje emotivno i rekla da želi i ona da krene. Na brzinu su se dogovorili da sa njima krene i kćerka Marija. Rano ujutro krenuli su kočijama. Već su bili blizu Jekaterinburga, kada je Jakovljev rekao Nikolaju da njihovo odredište nije Moskva, već taj grad.
Nešto prije ponoći, 16. jula 1918. godine, Romanovima, koji su zajedno sa svojim ljekarom, poslugom i dadiljom, bili zatvoreni u Jekaterinburgu, u Ipatijevljevsku kuću, bilo je naređeno da se obuku i siđu u podrum.

Jakov Jurovski, koji je bio glavni među stražarima raspoređenim u kući, rekao je Nikolaju da treba da ih fotografiše. Osam članova porodice Romanov: car, carica, pet kćeri i sin, kuvar, dadilja, ljekar i sluga sprovedeni su do podruma, gdje im je Jurovski otkrio pravi razlog ovog ponoćnog maltretiranja. U podrumu je bilo spremno deset egzekutora, a naredba je bila da gađaju direktno u glavu i srce kako bi se izbjeglo pretjerano pucanje i prolivanje krvi.
Unaprijed im je bilo plaćeno za masakr. U pripremama, svakom je određena njegova žrtva. Jurovski je za sebe izabrao cara i prestolonasljednika. Egzekutori su dobili oružje, puške, bajonete, poštolje... Carskom paru je, prije strijeljanja, bilo dozvoljeno da sjednu, sa Aleksejem u naručju, dok su svi ostali stajali. Iznenada i bučno ušli su ljudi iz Čeke „Imamo naređenje da vas strijeljamo", uzviknuo je Jurovski i, ne čekajući ni tren, povukao obarač. Car Nikolaj je ustao kao da želi nešto da kaže, držeći sina u naručju, pogledao je Jurovskog. Nakon prvog pucnja podigao je lijevu ruku da zaštiti caricu, a onda je pod kišom metaka pao. Jurovski je, zatim, pucao u Alekseja, a ostali redom na sve, ostavljajući za kraj egzekuciju posluge.
Vojnici su bili uplašeni kada su vidjeli da tijela zatočenika odolijevaju hicima. Činilo se da se meci odbijaju o tijela carice i njenih kćeri. Razlozi toga su otkriveni kasnije, kad su u njihovom donjem rublju našli ušivene dragulje. Čak su i dugmad bila od dijamanata, rubina i safira koje su kneginje, u dogovoru sa svojom majkom, obavile tkaninom i prišile umjesto dugmadi, čim su saznale da će morati da napuste svoju palatu. U Sankt Pererburgu proliveno je mnogo krvi. Kada se dim u podrumu razišao pokupili su mrtva tijela, unakazili ih bajonetima i zakopali u jednom napuštenom rudniku u blizini Jekaterinburga. Prije toga, s njihove odjeće su skinuli skoro devet kilograma dragulja koje su konfiskovali, a odjeća je spaljena. Sudbina tih dragulja ni do danas nije razriješena.
Mjesto na kojem je zakopana carska porodica Romanov prvi put je otkriveno 1979, ali zbog tadašnjih političkih prilika niko nije smio da izvrši eshumaciju… Naredbodavac egzekucije ni do danas nije otkriven, mada većina istraživača smatra da je to bio Lenjin lično…

Цареви на три континента

[You must be registered and logged in to see this image.]

На дан 12. августа 1905. године, звонила су звона по руским градовима, грували су топови, радосна вест ширила се целом царском Русијом: рођен је престолонаследник. Након четири кћери, цар Никола II Александрович Романов и његова супруга Александра најзад су добили дуго очекиваног сина, Алексеја. Али, само неколико месеци касније, срећни родитељи схватили су сурову истину: дечак је боловао од хемофилије, наследне и неизлечиве болести крви, која је била позната у породици његове мајке. Од тог доба, цео живот царске породице био је посвећен борби за здравље царевића. Његова мајка, сестре, послуга, лекари, непрекидно су бдели над дечаком који је, и приликом најмање повреде у игри, могао да искрвари. У почетку романа „Ана Карењина” Толстој је написао: „Све срећне породице међусобно су сличне. Свака несрећна породица несрећна је на свој начин”. Несрећа се увукла у цареву породицу и пратиће је све до трагичног краја, у лето године 1918…

Успон Романових

[You must be registered and logged in to see this image.]

Цар Николај II био је осамнаести владар Русије од 1613. године, године када је на руски трон сео први цар из породице Романов. Романови потичу из бојарске (племићке) породице, чији се први познати предак звао Андреј „Кобила” који је живео на двору московског владара у 14. веку. Његови потомци звали су се Захарини-Јурјеви, касније Романови. Звезда над родом Романових јаче је заблистала онога дана 1547. године када се руски цар Иван IV Грозни оженио Анастасијом Романовом. Анастасија је умрла млада, а Иван, луд од бола, сумњајући да су му обожавану жену отровали, почиње страховладу која му је донела надимак Грозни. Након изумирања владарског рода Рјуриковича, велику руску државу захвата раздобље нереда и нестабилности („смутно време”), које је окончано тек када је рођак бивше царице Анастасије, седамнаестогодишњи Михаил Фјодорович Романов, син тадашњег московског патријарха Филарета, изабран за цара. Михаил и његов син и наследник цар Алексеј, средили су и учврстили руску државу, али то су ипак биле осредње личности.

Живот Петра Великог

[You must be registered and logged in to see this image.]

И ко зна колико би још Русија остала заостала, полудивља земља, оптерећена наслеђем дуготрајне монголске власти, на далеким границама Европе, да се није појавио владар изузетне снаге и способности, један од највећих владара не само руске него и целокупне светске прошлости – Петар Велики.

Петар је постао цар са десет година, 1682. године, као сувладар старијег, умно ограниченог полубрата – Ивана В. Тада је Русијом стварно владала њихова сестра Софија. Напунивши седамнаест година, Петар је успео да преузме власт и пошаље сестру у манастир. Од тада почиње једна од најбржих и најсвеобухватнијих реформи у историји, која је заосталу Руску царевину претворила у савремену државу, способну да буде велика сила Европе и Азије. Нема области руског друштвеног и државног живота коју нису дотакле Петрове реформе: од промене војске, изградње морнарице, новог календара и правописа, реорганизације цркве, унапређења пољопривреде, економије, пореза, државне управе, па до промена у одећи, јелу, понашању двора и бојара и ставу према женама (које су до тада, по старом византијском обичају, живеле у посебним просторијама и углавном се нису појављивале у јавности). Себе је прогласио за „императора све Русије”, уз дотадашњу титулу „цара”.
Цар Петар уводио је европске обичаје и сурово се обрачунавао са старим навикама. Наредио је да сви бојари (племићи) морају да обрију браде, а оне који то не би прихватили, силом је бријао.
Био је оштар, често суров и немилосрдан према онима који су му се опирали или покушавали завере. Тако је погубио и властитог сина и наследника – царевића Алексеја. Није водио много рачуна о наслеђеним титулама и положајима. Унапређивао је и истицао способне сараднике, ма ког порекла они били.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Петар је и физички био огроман – права сила од човека. Био је висок више од два метра и веома крупан и имао је неизмерну снагу. Његове пијанке, које би без престанка трајале више дана и ноћи, биле су легендарне. Уз себе је увек носио дебелу царску палицу која би му често послужила као батина за кажњавање, од које ни племићи, ни министри нису бивали поштеђени. Волео је физички рад. Градио је бродове, копао, израђивао топове. Путовао је тајно на Запад, у Холандију, Немачку, Енглеску где се, на лицу места, по лукама и бродоградилиштима, војним касарнама и радионицама, упознавао са последњим решењима европске технологије и организације.

У настојању да осавремени Русију, довео је многе образоване странце. У Москви је настао прави мали град пун Немаца, Холанђана, Шкота, од којих су многи засновали породице и заувек остали у Русији.
И многи српски досељеници напредовали су у Петровој служби. Херцеговачки племић Сава Владисављевић постао је царски дипломата и гроф. О његовом животу писао је Јован Дучић. Гроф Сава поклонио је цару Петру малог роба афричког порекла. Потомак овог дечака био је и највећи руски песник Александар Пушкин, који је о тој згоди написао причу „Арапин Петра Великог”. Један други Србин, по имену Захарије Орфелин, у доба царице Катарине Велике написао је прву руску историју живота и владавине Петра Великог.


Сачуване су многобројне анегдоте о Петровом неусиљеном, па и необичном понашању. Када су посланици енглеског краља дошли у једну холандску луку да пренесу поруку свог владара, обавештени су да ће их Петар примити на врху највећег бродског јарбола. Иако су се плашили висине, енглески амбасадори на крају су били присиљени да се некако попну уз јарбол до корпе у којој се налазио цар. Између многих хобија, Петар је волео да се бави и зубарским послом. Прегледао би зубе својим бојарима и одмах чупао сваки покварен, од којих је затим правио личну збирку.
Петар је водио бројне ратове настојећи да затвореној, континенталној Русији отвори приступ мору. На југу, борио се да од Турака одузме Азов. На северу, ратовао је против тада моћне Шведске и на Балтику, усред мочвара и леда, изградио, уз огромне напоре и људске жртве, нову руску престоницу Петроград – „прозор у Европу”, „Венецију севера”.

Петар Велики умро је 1725. године, у педесет трећој години, исцрпљен од неумереног живота и натчовечанских напора да своју земљу промени. Након његове смрти наступило је доба несигурности. Цар није одредио наследника, па су се неколико деценија смењивали цареви и царице које су на престо доводили високи дворани или војна гарда. Тако су постали владари: Петрова удовица – некадашња пољска служавка (царица Катарина I), затим његов унук (цар Петар II), па потомци његовог брата Ивана V (царица Ана, Иван VI), а затим Петрова кћерка, царица Јелисавета Петровна (владала 1741-1761), која је дуже владала.

Немица – велика руска царица

[You must be registered and logged in to see this image.]

Али, Петрово дело није могло бити угрожено. Русија се даље развијала и ширила, посебно у време царице Катарине II Велике. Занимљиво је да други владар Русије с придевом „Велика” не само да није припадала породици Романов, него није била ни Рускиња. Како се уопште догодило да једна немачка принцеза из мале владарске породице Анхалт-Церпст завлада целом Русијом? Катарина Алексејевна, рођена као Софија од Анхалт-Церпста, дошла је у Русију као невеста руског наследника, будућег цара Петра III. Као и свака страна принцеза удата за руског принца, Катарина је настојала не само да прихвати православље и научи језик, него да постане већа Рускиња и од самих Руса. Интелигентној, окретној принцези ово је успело преко сваког очекивања. Била је сушта супротност од свог неспретног мужа.
Унук Петра Великог војвода Карл Петер Улрих од Холштајн-Готорпа, иако по мајци Ани Немац који је преузео православље и узео име Петар Фјодорович Романов, није имао ниједну особину свог чувеног имењака. Петар III био је уображен, приглуп и несимпатичан до те мере да је једино чињеница да царица Јелисавета није имала других блиских рођака могла да оправда њен избор да овакву особу одреди за наследника.
Треба нагласити да историју руске породице Романов чине, у ствари, две различите династије. Прави Романови Русијом су владали од 1613. године па до 1762. године, када је умрла кћерка Петра Великог – царица Јелисавета. Од тада, па до краја царевине, Русијом влада династија чији је пуни назив Холштајн-Готорп-Романов. Војводе од Холштајн-Готорпа, преци по мушкој линији цара Петра III и његових наследника, владали су провинцијом око које су се вековима спориле Данска и Немачка. Они су припадали млађој грани куће Олденбург, која је владала Данском од 1448. године. Ова породица је у појединим раздобљима, поред царске Русије и Данске, владала и Шведском, Норвешком и Грчком.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Како то да су руски Романови имали тако мало потомака и поред великог броја деце коју су поједини цареви оставили? На пример, цар Алексеј Михаилович имао је петнаесторо, а Петар Велики једанаесторо деце. Међутим, у то време смртност деце била је велика. Осим тога, у 16. и 17. веку у царској породици постојао је обичај да се женска деца – царевне – шаљу у манастир, чиме су се, вероватно, избегавали нежељени претенденти на престо.
После неколико месеци власти, Петар III убијен је 1762. године. Уместо њега, за владара Русије изабрана је његова заводљива и бистра супруга. Под управом Катарине II и њених бројних сарадника и љубавника, Русија је постала једна од најмоћнијих европских земаља. Држава се развија културно и економски и шири на рачун својих суседа: Пољска је подељена, Турска два пута побеђена. Русија осваја Крим од Татара и добија луке на Црном мору. Катарина сања о освајању Цариграда. Интелигентна Катарина дописивала се с највећим напредним умовима тога доба – од Волтера до француских „енциклопедиста” – иако је у својој земљи избегавала да уведе сувише напредне новине. Радије је владала на апсолутистички начин Петра Великог, што је остала особина Руске царевине готово све до њене пропасти.
У доба царица Јелисавете и Катарине бројни Срби емигрирали су из Аустрије и населили руске равнице. Једна област Русије тада је названа Нова Србија. Многи Срби постали су руски војници и официри. Један од Катарининих „миљеника” – Симеон Зорић – био је српског порекла. Запамћен је као оснивач прве руске (војне) кадетске школе.
Године 1796. Катарину Велику наследио је њен и Петров једини син – цар Павле I. Велики број Катарининих савременика сумњао је да је Павле уопште син цара Петра III. Ипак, он је личио на Петра, посебно по неурачунљивом понашању које је довело до још једне војне побуне и до царевог убиства 1801. године. На престо је дошао Павлов син Александар И, у чије је доба, 1812. године, Русија водила рат епских размера са Наполеоновом војском, описан у роману Л. Н. Толстоја „Рат и мир”.

Династија Холштајн-Готорп-Романов

[You must be registered and logged in to see this image.]

Током 19. века руска царска породица Холштајн-Готорп-Романов постаје све бројнија. Цар Павле I за собом је оставио четири одрасла сина, од којих су неки имали знатно потомство, а двојица владали Русијом (Александар I и Никола I). У следећој генерацији четири сина цара Николе I (цар Александар II и велики кнежеви Константин, Николај и Михаил) оставили су потомство које постоји све до наших дана. Потомци Александра II, његов син цар Александар III и унук Никола II, владали су Русијом до 1917. године.
Иако су власт и наслеђе у породици постали стабилнији, руски цареви 19. века нису успели да у довољној мери измене и унапреде руско друштво и привреду. То је на крају довело до Октобарске револуције у току Првог светског рата и до пада царевине.
У почетку, сви чланови царске породице уз титулу царско величанство носили су назив велики кнез или велика кнегиња. Крајем 19. века, број великих кнежева прешао је двадесет, па је цар Александар III решио да титулу ограничи само на царске синове и унуке (по мушкој линији) или царске кћери. За остале потомке Романова остала је титула кнез од Русије. Али, број легитимних чланова царске породице крајем 19. и почетком 20. века почео је да се смањује. Наиме, правилником о династији, који је увео још цар Павле И, било је предвиђено да се члан царске породице може венчати, уз царево одобрење, само са особом једнаког положаја. Такав брак сматрао се за династијски. У супротном, склапан је само морганатски брак. Потомци из тих морганатских бракова нису сматрани пуноправним члановима породице Романов, нити су били могући наследници руског престола. Они су као ближи царски рођаци добијали другачије презиме – Романовски – уз додатак презимена мајке.

Последњи руски цар Никола (руски Николај) II био је човек кога је властити отац – прерано преминули Александар III – сматрао исувише меким за владара. Био је нежан и затворен, донекле уображен и веома везан за помало хистеричну и мистици склону супругу, човек који није био дорастао да управља једном огромном државом у драматичним тренуцима Првог светског рата и револуције. Ништа у њему није било од силине и строгости Петра Великог.

Крај Романових

[You must be registered and logged in to see this image.]

Углед царске породице био је посебно нарушен појавом Распућина, брадатог, неуредног „мужика” и загонетног исцелитеља, који је успео да придобије царичино поверење јер је повремено могао да утиче на смањење болова царевића Алексеја. Међутим, чудновати исцелитељ Распућин понашао се скандалозно и, не бирајући начин, злоупотребљавао је свој утицај на двору, па су га неки цареви рођаци на крају убили како би спасли углед монархије.
Након избијања Октобарске револуције 1917. године, Никола II одрекао се престола и заједно са својом породицом – супругом и петоро деце – стављен је у притвор. После годину дана кућног притвора и сељакања по разним крајевима Русије, цела царска породица, заједно са четворо верних пратилаца, била је на мучки начин погубљена у Јекатеринбургу, граду на Уралу. Остаци царске породице били су скривени у окну једног напуштеног рудника, где су остали осам деценија – све до 1991. године. Тада су нове власти демократске Русије цару Николи и његовој породици приредиле свечану, државну сахрану. Истовремено, Руска православна црква целу царску породицу прогласила је за мученике и свете.
У току револуције убијено је много чланова породице Романових – чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци. Ипак, већина Романових успела је да напусти Русију. Занимљиво је да се неколико година после убиства царске породице појавила прича да је једна од царевих кћери, велика кнегиња Анастасија, успела да се спасе и побегне из Русије. Током 20. века неколико жена тврдило је да је царева кћи Анастасија, о чему је направљен и холивудски цртани филм.
Најближи преживели царев брат од стрица – велики кнез Кирил Владимирович, прогласио се у избеглиштву 1918. године за поглавара породице Романов и цара. Након његове смрти, 1938. године, титулу претендента на престо преузео је његов син Владимир, а затим Владимирова кћи велика кнегиња Марија Владимировна Романова, рођена 1953. године. Међутим, њено полагање права на престо Романова оспорава „Удружење припадника царске породице Романов”, које има шез-десетак мушких чланова, од којих неколицина сматра да има већа права на руски престо него једна жена.
Као да су заборавили пример њиховог великог претка – царице Катарине II.

Везе царске породице Романов и династија Карађорђевић и Петровић Његош

Три принцезе из наших династија биле су удате у породицу Романових.
Кћи српског краља Петра I Карађорђевића Јелена (рођена 1884) удала се 1911. године за кнеза Ивана Константиновича Романова, праунука цара Николе I. У браку, за који се каже да је склопљен из љубави, рођено је двоје деце – Всеволод и Катарина. Кнез Иван страдао је од бољшевика 1918. године, а кнегиња Јелена умрла је у Ници 1962. године. Всеволод је умро не оставивши потомке. Кћи Катарина удала се за италијанског маркиза Фараче ди Вилафореста, са којим је имала две кћери и сина, од којих и седморо унучади.
Црногорски краљ Никола I Петровић Његош удао је своје две кћери за велике кнежеве Романов. Две сестре из Црне Горе, Милица и Анастасја, удале су се за унуке цара Николе I. У историји царске породице познате су по чињеници да су баш оне фаталног Распућина упознале са царем и царицом, чиме су нехотице утицале на касније драматичне и трагичне догађаје. Старија, Милица рођена је 1866. године на Цетињу, а умрла 1951. године. Са великим кнезом Петром Николајевичем, за ког се удала 1889, имала је троје деце: сина Романа и кћерке Марину и Надежду. Романов син Николај, кнез Романовски-Шереметјев, рођен 1922. године, шеф је „Удружења чланова породице Романов” и теоретски један од могућих претендената на царски престо. Међутим, он нема мушких потомака. Анастасја Петровић Његош рођена је 1868. године и умрла 1935. Анастасјин други муж велики кнез Николај Николајевич био је врховни командант руске војске у Првом светском рату.
У обрнутом смеру, поједини чланови породице Романов преци су чланова династије Карађорђевић. Последњи југословенски краљ Петар II, преко мајке Марије од Хоенцолерна, у четвртом колену потомак је руског цара Александра II Николајевича Романова. Према томе, он је и потомак Петра Великог у деветом колену.


Politikin zabavnik

На дан 12. августа 1905. године, звонила су звона по руским градовима, грували су топови, радосна вест се ширила целом царском Русијом: рођен је престолонаследник. Након четири кћери, цар Никола II Александрович Романов и  његова супруга Александра, најзад су добили дуго oчекиваног сина, Алексеја. Али само неколико месеци касније, сретни родитељи су схватили сурову истину: дечак је боловао од хемофилије, наследне и неизлечиве болести крви, која је била позната у породици његове мајке. Од тог доба, цео живот царске породице био је посвећен борби за здравље царевића. Његова мајка, сестре,  послуга, лекари, непрекидно су бдели над дечаком који је био у опасности да и приликом најмање повреде у игри искрвари. У почетку „Ане Карењине“ Толстој је написао: „Све сретне породице међусобно су сличне. Свака несрећна породица је несретна на свој начин„. Несрећа се увукла у цареву породицу и пратиће је све до трагичног краја, у лето године 1918…
Успон Романових
Цар Николај II  je био осамнести владар Русије од 1613. године – године када је на руски трон сео први цар из породице Романов. Романови потичу из бојарске (племићке) породице, чији се први познати предак звао Андреј „Кобила“ и живео на двору московског владара у 14. веку. Његови потомци су се звали Захарини-Јурјеви, а касније Романови.
[You must be registered and logged in to see this image.]Звезда над родом Романових је јаче заблистала онога дана 1547. године када се руски цар Иван IV Грозни (на слици лево) оженио Анастасијом Романовом. Анастасија је умрла млада, а Иван, луд од бола, сумњајући да су му обожавану жену отровали, почиње владавину терора и освете која му је донела надимак „Грозни“. Након изумирања владарског рода Рјуриковича, велику Руску државу захвата период нереда и нестабилности („смутно време„), које је окончано тек када је рођак бивше царице Анастасије, седамнестогодишњи Михаил Фјодорович Романов, син тадашњег московског патријарха Филарета, изабран за цара.
Михаил и његов син и наследник цар Алексеј, стабилизовали су и учврстили Руску државу, али то су ипак биле осредње личности. И ко зна колико би још Русија остала заостала, нестабилна, полудивља земља, оптерећена наслеђем дуготрајне монголске власти, на далеким границама Европе, да се није појавио владар ванредне енергије и способности, један од највећих владара, не само руске, него и целокупне светске историје – Петар Велики.
Живот Петра Великог
[You must be registered and logged in to see this image.]Петар Алексејевич (на слици десно) је постао цар са десет година, 1682. г. као сувладар старијег, умно ограниченог полубрата – Ивана V. Тада је Русијом стварно владала њихова сестра Софија. Напунивши седамнест година, Петар је успео да преузме власт и пошаље сестру у манастир. Од тада почиње једна од најбржих и најсвеобухватнијих реформи у историји, која је заосталу Руску царевину претворила у модерну државу, способну да буде велика сила Европе и Азије. Нема области руског друштвеног и државног живота коју нису дотакле Петрове реформе: од промене војске, изградње морнарице, новог календара и правописа, реорганизације цркве, унапређења пољопривреде, економије, пореза, државне управе, па до промена у одећи, јелу, понашању двора и бојара и третману жена (које су до тада, по старом византијском обичају живеле у посебним просторијама и углавном се нису појављивале у јавности). Себе је прогласио за „императора све Русије“, уз дотадашњу титулу „цара“.
Цар Петар је уводио европске обичаје и сурово се обрачунавао са старим навикама.Наредио је да сви бојари (племићи) морају да обрију браде, а оне који то не би прихватили, силом је бријао. Био је оштар, често суров и немилосрдан према онима који су му се опирали или покушавали завере. Тако је погубио и властитог сина и наследника – царевића Алексеја. Није водио много рачуна о наслеђеним титулама и положајима. Унапређивао је и промовисао способне сараднике, ма ког порекла они били.
Петар је и физички био огроман – права сила од човека. Преко два метра висок и веома крупан, имао је наизмерну енергију. Његове пијанке, које би без престанка трајале више дана и ноћи, биле су легендарне. Уз себе је увек носио дебелу царску палицу која би му често послужила као батина за кажњавање, при
чему ни племићи, ни министри нису бивали поштеђени. Волео је физички рад. Својим рукама је градио бродове, копао, израђивао топове. Путовао је „инкогнито“ на Запад, у Холандију, Немачку, Енглеску где се на лицу места, по лукама и бродоградилиштима, војним касарнама и радионицама, упознавао са последњим решењима европске технологије и организације. У настојању да модернизује Русију, доводио је много образованих странаца. У Москви је настао прави мали град пун Немаца, Холанђана, Шкота, од којих су многи засновали породице и заувек остали у Русији.
[You must be registered and logged in to see this image.]И многи српски досељеници су напредовали у Петровој служби. Херцеговачки племић, Сава Владисављевић (на слици лево), постао је царски дипломата и гроф. О његовом животу је писао Јован Дучић. Гроф Сава је цару Петру поклонио малог роба афричког порекла. Потомак овог дечака је био и највећи руски песник – Александар Пушкин, који је о тој згоди написао причу „Арапин Петра Великог„. Један други Србин, по имену Захарије Орфелин, је у доба царице Катарине Велике написао прву руску историју живота и владавине Петра Великог.
Сачуване су многобројне анегдоте о Петровом неусиљеном, па и необичном понашању. Када су посланици енглеског краља дошли у једну холандску луку да пренесу поруку свог владара, обавештени су да ће их Петар примити на врху највећег бродског јарбола. Иако су се плашили висине, енглески амбасадори су на крају били присиљени да се некако успужу уз јарбол, до корпе у којој се налазио цар. Између многих хобија, Петар је волео да се бави и зубарском праксом. Прегледао би зубе својим бојарима и одмах чупао сваки покварен зуб, од којих је затим правио личну колекцију. Петар је водио бројне ратове, настојећи да затвореној, континенталлној Русији, отвори приступ мору. На југу, борио се да од Турака одузме Азов. На северу, ратовао је против тада моћне Шведске и на Балтику, усред мочвара и леда, изградио, уз огромне напоре и људске жртве, нову руску престоницу Петроград – „прозор у Европу“, „Венецију севера“.
Немица – велика руска царица
Петар Велики је умро 1725. године, у педесет и трећој години живота, исцрпљен од неумереног живота и надчовечанских напора да своју земљу промени. Након његове смрти, наступио је период несигурности. Цар није одредио наследника, тако да су се у неколико деценија смењивали цареви и царице које су на престо доводили високи дворани или војна гарда. Тако су постали владари: Петрова удовица – некадашња пољска служавка (царица Катарина I), затим његов унук (цар Петар II), па потомство његова брата Ивана V (царица Ана, Иван VI), а затим Петрова кћерка, царица Јелисавета Петровна (владала 1741-1761), која је дуже владала.
[You must be registered and logged in to see this image.]Али Петрово дело није могло бити угрожено. Русија се даље развијала и ширила – посебно у време царице Катарине II Велике (на слици десно). Занимљиво је да други владар Русије са придевом „Велика“ – не само да није припадала породици Романов,  него није ни била Рускиња. Како се уопште десило да једна немачка принцеза, из мале владарске породице Анхалт-Церпст завлада целом Русијом? Катарина Алексејевна, рођена као Софија од Анхалт-Церпста, дошла је у Русију као невеста руског наследника – будућег цара Петра III. Као и свака страна принцеза удата за руског принца, Катарина је настојала, не само да прихвати православље и научи језик, него да постане већа Рускиња и од самих Руса. Интелигентној, окретној принцези, ово је успело преко сваког очекивања. Представљала је прави контраст у односу на свог неспретног мужа. Иако по мајци Ани, унук Петра Великог, војвода Карл Петер Улрих од Холштајн-Готорпа, Немац који је преузео православље и узео име Петар Фјодорович Романов, није имао нити једну особину свог чувеног имењака. Петар III је био креатура од човека – уображен, приглуп и несимпатичан – до те мере, да је једино чињеница да царица Јелисавета није имала других блиских рођака, могла да оправда њен избор да овакву особу одреди за наследника.
Овде треба да нагласимо да историју руске „породице Романов“ у ствари чине формално две различите династије. Прави Романови су Русијом владали од 1613. године па до 1762. године када је умрла кћерка Петра Великог – царица Јелисавета. Од тада, па до краја Царевине, Русијом влада династија чији је пуни назив „Холштајн-Готорп-Романов„. Војводе од Холштајн-Готорпа, преци по мушкој линији цара Петра III и његових наследника, владали су провинцијом око које су се вековима спориле Данска и Немачка. Они су припадали млађој грани  куће Олденбург, која је владала Данском од 1448. године. Oва породица је у појединим периодима, поред царске Русије и Данске, владала и Шведском, Норвешком и Грчком. Како то, можемо се запитати, да су руски Романови имали тако мало потомака и поред великог броја деце коју су поједини цареви оставили? На пример, цар Алексеј Михаилович је имао укупно петнесторо, а Петар Велики једанестеро  деце. Међутим, у то време је смртност деце била велика. Осим тога, постојао је обичај, у XVI-XVII веку у царској породици да се женска деца – царевне – шаљу у манастир, чиме се, вероватно, избегавало појављивање нежељених претендената на престо.
Након неколико месеци власти, Петар III је убијен 1762. године. Уместо њега, за владара Русије је изабрана његова шармантна и бистра супруга. Под управом Катарине II и њених бројних сарадника и љубавника, Русија постаје једна од најмоћнијих европских земаља. Држава се развија културно и економски и шири на рачун својих суседа: Пољска је подељена, Турска два пута побеђена. Русија осваја Крим од Татара и добија луке на Црном мору. Катарина сања о освајању Цариграда. Интелигентна Катарина се дописивала са највећим напредним умовима тога доба – од Волтера до француских „енциклопедиста“, иако је у својој земљи избегавала да уведе превише либералних новина. Радије је владала на апсолутистички начин Петра Великог, што је остала карактеристика Руске царевине, готово све до њене пропасти.
У доба царица Јелисавете и Катарине бројни Срби су емигрирали из Аустрије и населели руске равнице. Много од њих су постали руски војници и официри. Једна област Русије је тада названа „Нова Србија“. Један од Катарининих „миљеника“ (тј. љубавника)  – Симеон Зорић – био је српског порекла. Запамћен је као оснивач прве руске  (војне) кадетске школе.
Династија Холштајн-Готорп-Романов
[You must be registered and logged in to see this image.]Катарину Велику је 1796. године наследио њен и Петров једини син – цар Павле I (на слици десно). Велики број Катарининих савременика је сумњао да је Павле уопште син цара Петра III. Ипак, он је доста личио на Петра, посебно када се ради о неурачунљивом понашању, које је довело до још једне војне побуне и до царевог убиства 1801. године. На престо је дошао Павлов син Александар I, у чије доба 1812. г. је Русија водила рат епских размера са Наполеоновом армијом, описан у „Рату и миру„. Током XIX века, руска царска породица „Холштајн-Готорп-Романов“ постаје све бројнија. Цар Павле I је за за собом оставио четири одрасла сина, од којих су неки имали знатно потомство, а двојица владали Русијом (Александар I и Никола I). У следећој генерацији, четири синa цара Николе I (цар Александар II и велики кнежеви Константин, Николај и Михаил) су оставили потомство које постоји све до наших дана. Потомство Александра II је владало Русијом до 1917. године, у лику његовог сина, цара Александра III и унука Николе II.  Иако су власт и наслеђе у породици постали стабилнији, руски цареви XIX века нису успели да у довољној мери измене и унапреде руско друштво и привреду. То је на крају довело до Октобарске револуције у току I светског рата и до пада Царевине.
У почетку, сви чланови царске породице су носили назив „велики кнез„, или „велика кнегиња„, уз титулу „царско величанство“. Крајем XIX века, број „великих кнежева“ је прешао двадесет, па је цар Александар III решио да титулу ограничи само на царске синове и унуке (по мушкој линији) или царске кћери. За остале потомке Романова, резервисана је титула „кнез од Русије„. Међутим, број легитимних чланова царске породице се крајем XIX и почетком XX века ипак почео смањивати. Наиме, правилником о династији,  које је увео још цар Павле I, било је предвиђено да се члан царске породице може венчати, уз царево одобрење, само са особом „једнаког ранга“. Такав брак би се сматрао за „династијски“. У супротном, склапан је само „морганатски брак“. Потомци из тих морганатских бракова нису сматрани пуноправним члановима породице Романов, нити су били могући наследници руског престола. Они су као ближи царски рођаци добијали другачије презиме: „Романовски“- уз додатак презимена мајке.
Крај Романових
[You must be registered and logged in to see this image.]Последњи руски цар, Никола (руски Николај) II је био човек кога је властити отац – прерано преминули Александар III – сматрао исувише „меким“ за владара. Био је то нежан и затворен, помало уображен  човек, врло везан за помало хистеричну и ка мистици окренуту супругу, човек који није био дорастао да управља једном огромном  државом у драматичним моментима Првог светског рата и Револуције. Ништа у њему није било од некадашње силине и строгости Петра Великог. Углед царске породице је био посебно нарушен појавом Распућина, брадатог, неуредног „мужика“ и загонетног исцелитеља, који је успео да придобије царичино поверење, јер је повремено могао да утиче на попуштање болести и болова царевића Алексеја. Међутим, чудновати исцелитељ Распућин се, понашао толико скандалозно и на тако бескрупулозан начин злоупотребљавао свој утицај на двору, да су неки цареви рођаци на крају организовали његово убиство,  како би спасили углед монархије. Након избијања Октобарске револуције 1917. године, Никола II се одрекао престола и заједно са својом породицом – супругом и петоро деце – био стављен у притвор. После годину дана кућног притвора и сељакања по разним крајевима Русије, цела царска породица, заједно са четворо верних пратилаца, било је на мучки начин погубљена од стране бољшевичке власти у Јекатеринбургу, граду на Уралу. Остаци царске породице су били скривени у окно једног напуштеног рудника, где су остали осам деценија – све до 1991. године. Тада су нове власти демократске Русије, цару Николи и његовој породици организовале свечану, државну сахрану. Истовремно, Руска православна црква је целу царску породицу прогласила за мученике и свете.
У току Револуције убијено је доста чланова породице Романових – чак њих седамнест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци. Ипак, већина осталих Романових је успела да напусти Русију. Занимљиво је да се неколико година након убиства царске породице, појавила прича да се једна од царевих кћери, велика кнегиња Анастасија, успела спасти и побећи из Русије. Током XX века неколико жена се проглашавало за цареву кћи Анастасију, о чему је направљен и холивудски цртани филм.
Најближи преживели царев брат од стрица – велики кнез Кирил Владимирович, прогласио се у избеглишту 1918. године за шефа породице Романов и „цара“. Након његове смрти, 1938. године, „титулу“ претендента на престо је преузео његов син Владимир, а затим Владимирова кћи – велика кнегиња Марија Владимировна Романова, рођена 1953. године. Међутим, њене „претензије“ на престо Романова, оспорава „Удружење припадника царске породице Романов“, које има око шесдесетак мушких чланова, од којих неколицина сматра да има већа права на Руски престо него једна жена.
Као да су заборавили примере њиховог великог претка – царице Катарине II.
Везе царске породице Романов и династија Карађорђевић и Петровић-Његош
Три принцезе из наших династија су биле удате у фамилију Романових.
[You must be registered and logged in to see this image.]Кћи српског краља Петра I Карађорђевића Јелена (рођена 1884), удала се 1911. године за кнеза Ивана Константиновича Романова, праунука цара Николе I. У браку, за који се каже да је склопљен из љубави, рођено је двоје деце – Всеволод и Катарина. Кнез Иван је страдао од бољшевика 1918. године, док је кнегиња Јелена (на слици десно) умрла у Ници, 1962. године. Всеволод је умро не оставивши потомаке. Кћи Катарина, удала се за талијанског маркиза Фараче ди Вилафореста, са којим је имала две кћери и сина, од којих и седморо унучади.
Црногорски краљ Никола I Петровић-Његош удао је две своје кћери за велике кнежеве Романов. Две сестре из Црне Горе, Милица и Анастасја, удале су се за унуке цара Николе I. Сестре су посебно запамћене у историји царске породице по чињеници да су баш оне фаталног Распућина упознале са царем и царицом, чиме су нехотице утицале на касније драмтичне и трагичне догађаје. Старија, Милица је рођена 1866. године на Цетињу, а умрла 1951. г. Са великим кнезом, Петром Николајевичем за ког се удала 1889. је имала троје деце, сина Романа и кћери Марину и Надежду. Романов син Николај, кнез „Романовски-Шереметјев“, рођен 1922. године, шеф je „Удружења чланова породице Романов“ и теоретски један од потенцијалних претендената на царски престо. Међутим, он нема мушких потомака. Анастасија Петровић Његош је рођена 1868. г. и умрла 1935. Анастасјин други муж, велики кнез Николај Николајевич, био је врховни командант руске војске у Првом светском рату.
У обрнутом смеру, поједини чланови породице Романов су преци чланова династије Карађорђевић. Последњи југословенски краљ, Петар II је преко мајке, Марије од Хоенцолерна, у четвртом колену потомак руског цара Александра II Николајевича Романова. Према томе, краљ Петар Карађорђевић је и потомак Петра Великог у деветом колену.
Preuzeto sa:Poreklo

Mlade žene, koje su platile cenu svog porekla, ubijene su 1918. od strane boljševika u Sibiru, zajedno sa ostatkom svoje porodice.
Ljubav majke Carice Aleksandre Fjodorovne Romanova (Александра Фёдоровна Романовa) i poslednjeg Cara Nikolaja II Aleksandroviča Romanova (Николай II Александрович Романов) krunisana je brakom novembra meseca 1894. Pored četiri kćerke, na kraju su dobili i sina, koji je na nesreću njegove porodice bolovao od hemofilije. Carica Majka, koja je bila nemačkog porekla izazvala je na početku rata burne reakcije naroda, koji ju je proglašavao špijunom.
Olga Nikolajevna Romanov [b][You must be registered and logged in to see this image.][/b]

Rođena 1895. kao najstarija kćerka Nikolaja i Aleksandre. Bila je po opisima divno dete, jedna od najučenijih princeza tog doba i vrlo inteligentna. Svojim najboljim životnim prijateljem smatrala je 18. meseci mlađu rođenu sestru Tatjanu (Татьяна Николаевна). Imale su nadimak “Veliki par”, pošto se skoro nikada nisu odvajale, a na poklon su dobile i određeni broj vojske koji su mogle da kontrolišu. Za vreme rata, prošla je bolničku obuku i zajedno sa svojom majkom i mlađom sestrom Tatjanom vodila računa o ranjenicima, sve do kućnog pritvora 1918. Imala je nepune 23 godine kada je ubijena.
Tatjana Nikolajevna Romanov 
Bila je velika kneginja od Rusije, rođena 1897. godine. Opisivali su je kao najlepšu carsku kćerku, i bila je omiljena svojoj majci Aleksandri. Taj izgled je zdravstveno narušen kada je dobila boginje i svoju kilažu vidno izgubila, ali je to nije sprečilo da svom mlađem bratu Alekseju (Алексей Николаевич Романов) bude kao druga majka kada je porodica Romanov bila zatočena. Kralj Srbije Petar I nameravao je da osigura ruku mlade princeze za prestolonaslednika Aleksandra. Prilikom posete Petrovgradu 1914. godine predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, predao je pismo Kralja Petra na koje je Car Nikolaj odgovorio da on prepušta svojim kćerkama da odluče za koga se žele udati. Imala je 21 godinu kada je streljana. Vest o masakru porodice Romanov stigla je na Solunski front gde se naslednik Aleksandar burno oprostio od svoje nesuđene supruge i jugoslovenske kraljice.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Marija Nikolajevna Romanov 
Kao treća kćerka u porodici, rođena je 1899. godine. Bila je miljenica cara Nikolaja zbog svoje ljupkosti i topline. Važila je za anđela porodice, s obzirom ne to da su sestre govorile da ona nije njihova sestra, jer nikada ne upada u nevolje. Sa sestrom Anastasijom (Анастасия Николаевна Романова), najmlađom kćerkom dinastije, važila je za “Mali par”. Govori se da je pokazala ogromnu hrabrost pred samo ubistvo u Sibiru, a imala je svega 19 godina.
[You must be registered and logged in to see this image.]


Anastasija Nikolajevna Romanov
Rođena kao porodično spadalo 1901. godine. Sa činom najmlađeg člana porodice, gde je sa prethodno troje dece sve već bilo viđeno, zadatak joj je bio da bude glavni zabavljač porodice. Sa Marijom je bila u “Malom paru”, na koju je zbog svoje energičnosti imala velikog uticaja. Guvernanta Margarita Iger (Маргарита Александра Игер) govorila je da je Anastasija najšarmantnije dete koje je ona poznavala. Za vreme pritvora, mentalni razvoj joj je bio usporen i praćen izuzetno teškim emotivnim uslovima, ali je ipak pored svega uspevala nekako da razvedri svoju porodicu. Većina veruje da je u svojoj 17 godini ubijena sa ostalim članovima porodice, ali postoji sumnja da je ipak preživela kada je nađena masovna grobnica i to se vodi kao jedna od najvećih misterija 20. veka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ova manifestacija je bila samo jedna u nizu kojom se u Srbiji obeležava dolazak cara Mihaila i dinastije Romanov na ruski presto, ali jedina kojoj se lično obratila velika kneginja Marija Vladimirovna Romanov.
- Izuzetno smo počastvovani pismom velike kneginje Marije Vladimirovne Romanove, koja živi u Madridu, a koja je zvanični naslednik slavne ruske carske porodice. Za nas Srbe ovaj događaj je istorijski, jer su veze porodice Romanov i srpskih dinastija neraskidive. Treba da se prisetimo, na primer, cara Nikolaja Drugog Romanova, najvećeg prijatelja kojeg su Srbija i srpski narod ikada imali. Da nije bilo njega, Srbije danas ne bi bilo. Ušao je u rat da bi zaštitio malu Srbiju, što je kasnije dovelo i do revolucije u kojoj je izgubio carstvo, a on i čitava njegova porodica bili su pobijeni od bezbožnih komunista. Iz te veze Romanovih i Srba rodilo se veliko bratstvo i prijateljstvo - kaže za „Novosti“ Jevđa Jevđević, starešina Saveza srpskih sokolova, koji nam je ustupio kneginjino pismo.

Marija Vladimirovna je ćerka velikog kneza Vladimira Kiriloviča. Rođena je 23. decembra 1953. i završila Univerzitet u Oksfordu. Godine 1992, nakon smrti oca, tadašnjeg starešine Ruskog imperatorskog doma u izgnanstvu, izdala je „Manifest o preuzimanju starešinstva u Ruskom imperatorskom domu“. Iz braka s pruskim princem i velikim knezom Mihailom Pavlovičem ima sina Georgija Mihajloviča Romanova.
U poruci Savezu srpskih sokolova i srpskom narodu velika kneginja, između ostalog, kaže:
- Očigledno je da narod bratske Srbije pamti i poštuje svete gospodare, heroje i vođe Rusije koji su štitili našu zajedničku pravoslavnu veru i davali jak primer ujedinjenja svih nacionalnih sila radi spasenja otadžbine. Želim vam pomoć božju u služenju Srbiji, Svetoj crkvi i Kraljevskom domu i uspeh u učvršćivanju prijateljstva među našim narodima.
Velika kneginja Marija Vladimirovna Romanova je priznata kao starešina carske dinastije od strane državnih institucija Rusije, Ruske pravoslavne crkve i uživa poseban status u Ukrajini, Belorusiji i Moldaviji. U Srbiji je poznata kao rođaka srpskih kraljevskih porodica. Porodica Romanov je bila u rodbinskim vezama sa kraljevskim porodicama Karađorđevića i Petrovića.

U ruskim vojnim školama u Petrogradu su se školovala oba sina kralja Petra Prvog - Aleksandar i Đorđe, a njegova ćerka udala se za velikog kneza Ivana Konstantinoviča Romanova. A supruge kralja Aleksandra, Marija, i kneza Pavla, Olga, bile su potomci ruskih careva. Dve ćerke kralja Nikole Petrovića bile su udate za Romanove.
Na proslavi u Beogradu akademik Matija Bećković je nadahnuto govorio o carskoj dinastiji Romanov i porodici Karađorđević. O tome kako su proterani Rusi u Kraljevini Jugoslaviji nastavili da žive normalno i da rade kao profesori, arhitekte, umetnici, koji su doprineli razvoju i izgradnji Beograda i Srbije. Naglasio je da je Ruska pravoslavna crkva zvanično članove carske ruske porodice proglasila svecima.
[You must be registered and logged in to see this image.]
SRPSKA RODBINA
Princeza Marija Vladimirovna Romanov poznaje članove kraljevske porodice Karađorđević i kontaktirala je sa prestolonaslednikom Aleksandrom, kneginjom Jelisavetom, princom Vladimirom i drugim članovima srpske dinastije.
ROMANOVI U NIŠU
Aleksije Romanov, sin Ivana, koji je 1917. godine pobegao iz Rusije posle likvidacije carske porodice, živi u Nišu i ima rođenog brata Vladimira u Francuskoj. U Nišu su i njegovi sinovi Ivan, Igor i Aleksej i unuci Petar i Boris Aleksije Romanov, sa sinovcima Igorom i Aleksejem.

Rožen'Carskom Selo, 6/18. maj 1868 ,streljan Jekaterinburg, 17. jul 1918) bio je poslednji imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske. Vladao je od 20. oktobra/1. novembra 1894. do 2/15. marta 1917. godine. Vladavinu je okončao abdikacijom tokom Februarske revolucije.
Bio je sin i naslednik Aleksandra III i Marije Fjodorovne, danske princeze Dagmar prije udaje. Supruga mu je bila Aleksandra Fjodorovna sa kojom je imao petoro dece, četiri kćeri i jednog sina.
porodica Cara Nikolaja
Period njegove vladavine obeležen je ekonomskim razvojem Rusije i istovremeno porastom socijalno-političkih protivrečnosti i revolucionarnih pokreta koji su doveli do Ruske revolucije (1905) i Oktobarske revolucije (1917). U spoljnoj politici vodio je politiku ekspanzije na Daleki istok gde je vodio rat sa Japanom. U Prvom svetskom ratu priključio se bloku Sila antante.
Odrekao se prestola u jeku Februarske revolucije (1917) i od tada se nalazio pod kućnim pritvorom zajedno sa porodicom u Carskoselskom dvorcu. U leto iste godine, odlukom Privremene vlade, sa porodicom je upućen u Tobolsk. U proleće 1918. godine boljševici su ga prebacili u Jekaterinburg gdje su ga i streljali 17. jula 1918, zajedno sa porodicom i četvoro slugu.
Imperatora Nikolaja II Aleksandroviča kanonizovala je 1. novembra 1981. godine Ruska pravoslavna zagranična crkva koja tada nije bila u jedinstvu sa Moskovskom patrijaršijom. Devetnaest godina kasnije, 2000, i pomesna Ruska pravoslavna crkva ga je kanonizovala zajedno sa suprugom i decom. Proglašeni su za mučenike.
Izvor Wikipedia

Princeze,odnosbo ćerke cara Nikolaja ubijene u Sibiru u Jekaterinburgu 1918
Nastasia,Tatjana,Marija,Ogla Nikolajevna

[You must be registered and logged in to see this image.]
Tsar Nicholaj Romanov sa svojih petoro dece :Grand Duchesses Olga, Tatiana, Marie, Anastasia and Tsarevitch Alexei Romanov.

Car sa svojom decom:Grand Duchesses Olga, Tatiana, Marie and Anastasia Nikolaevna Romanov and Alexei Nikolayevich Romanov.