Drugi svetski rat je naziv za veliki oružani sukob, odnosno seriju međusobno povezanih oružanih sukoba koji su se između 1. septembra 1939. i 2. septembra 1945. godine vodili između dva bloka država — tzv. Sila osovine, na čelu sa Nemačkom, i tzv. Savezničkih snaga, na čelu sa SSSR, Velikom Britanijom i SAD.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Po broju država, odnosno ljudi koji su u njemu učestvovali, te broju ljudskih žrtava i stepenu materijalnog razaranja, Drugi svetski rat predstavlja najveći oružani sukob u istoriji čovečanstva. Po nekim izvorima, Drugi svetski rat predstavlja jedan od najznačajnijih događaja u istoriji, od svih koje je čovek izazvao, a brojne posledice i kontroverze vezane za njega prisutne su i danas.

Uzroci rata


S obzirom na njegovu složenost kao i ideološkim i drugim podelama koje je izazvao i koje dan-danas traju, o uzrocima Drugog svetskog rata postoji daleko manji istorijski konsenzus nego o uzrocima drugih oružanih sukoba u 20. veku. Ipak, može se reći da veliki broj uzroka Drugog svetskog rata ima koren u Prvom svetskom ratu.

Nemačka, Italija i Japan su se u 19. veku relativno kasno profilisale kao moderne industrijske države, pa su bitno zaostajale u stvaranju kolonijalnih imperija u odnosu na Veliku Britaniju i Francusku. Nemačka je u Prvom svetskom ratu poražena, te je na osnovu Versajskog sporazuma ostala bez kolonija, i tako bila dovedena u još podređeniji položaj. Italija i Japan, iako na pobedničkoj strani, bili su bitno razočarani ratnim plenom.

Uticaj nacionalizma, koji je predstavljao dominantnu ideologiju Evrope 19. veka, porastao je u istočnoj Evropi, gde su na ruševinama tri stara carstva — Otomanskog, Austro-ugarskog i Ruskog — po proklamovanom principu prava na samoopredeljenje formirane nacionalne države. U većini slučajeva granice novih država se nisu poklapale sa etničkim granicama, što je predstavljalo stalan izvor iredentizma i napetosti, dok su neke novostvorene države — Kraljevina SHS, Čehoslovačka i, delimično, Poljska — po sastavu bile višeetničke i opterećene unutrašnjim napetostima koje su se naknadno odražavale na međunarodnu scenu. Nacionalizam se proširio i na Aziju, pogotovo na posede evropskih kolonijalnih sila čiji podanici su svoj položaj počeli smatrati izdajom versajskih principa. Nacionalizam se nastavljao iskazivati i kao rasizam, koji je imao važnu ulogu u pogoršanju odnosa Japana i SAD.

Treći faktor, koji se iskristalisao tek nakon završetka Prvog svetskog rata, bio je slom predratnog ekonomskog poretka zasnovanog na slobodnoj trgovini. Većina država se nakon rata okrenula protekcionizmu i autarhiji, što je bilo plodno tle kako za međusobne sukobe, tako i za ekonomsku nestabilnost koja će se odraziti u Velikoj ekonomskoj krizi.

Novi faktor predstavljala je i pojava dveju ideologija — fašizma i komunizma — koje su, svaka na svoj način, predstavljale radikalnu alternativu posleratnom svetskom poretku, te čije se međusobno suparništvo odražavalo i na međunarodnu politiku.

Uzroci rata ležali su i u dubokom i neprevladanom kulturnom i psihološkom šoku izazvanom opsegom i posledicama Prvog svetskog rata. Mnoge države, pogotovo one koje su se smatrale pobednicama, nastojale su ponavljanje tako traumatičnog iskustva izbeći insistiranjem na diplomatiji kao jedinom sredstvu rešavanja međunarodnih sporova, dok je u javnosti tih zemalja dominirao pacifizam i težnja za nereagovanjem na provokacije koje bi mogle izazvati novi globalni sukob.

Svet pre rata

Izbijanje Drugog svetskog rata bio je proces koji je trajao skoro celu jednu deceniju i kome je glavni katalizator bila Velika ekonomska kriza, koja je počela u SAD u oktobru 1929. godine. Ona se manifestovala kroz globalni rast nezaposlenosti i siromaštva, koje je mase stanovništva u mnogim zemljama okretalo ekstremnim ideologijama sleva i zdesna, a u mnogim državama dovodilo i do međuetničkih napetosti, pogotovo u istočnoj Evropi gde je došlo do naglog porasta antisemitizma. U mnogim državama, pogotovo onim koje su zaostajale za Britanijom i Francuskom, kriza je dovela do uverenja kako versajski poredak predstavlja kočnicu njihovog ekonomskog razvoja, te da se on mora izmeniti, ako je potrebno i oružanom silom, odnosno osvajanjem novih teritorija. Britanija i Francuska, glavni zagovornici politike globalnog razoružanja, su takođe bili snažno pogođene krizom koja je sprečila njihovo ponovno naoružavanje.

Prva manifestacija tog procesa dogodila se u Japanu, koji je, kao zemlja bez sopstvenih izvora mnogih važnih resursa, bila snažno pogođena ekonomskom krizom. Kao posledica toga, u japanskim vladajućim krugovima je počeo bujati militarizam, odnosno uverenje da Japan može osigurati prosperitet jedino na račun susednih azijskih država, odnosno evropskih kolonijalnih poseda. Godine 1931. Japanci su izveli invaziju kineske provincije Mandžurije i u njoj uspostavili marionetsku vlast na čelu s bivšim kineskim carem Pu Jijem. Mnogi japanski, a i drugi istoričari smatraju upravo taj događaj stvarnim početkom Drugog svetskog rata. Zapadne sile, iscrpljene i prezaokupljene ekonomskom krizom, na njega nisu reagovale te tako stvorile presedan koji će koristiti druge države.

U Nemačkoj Vajmarskoj republici je ekonomska kriza izazvala rekordnu nezaposlenost i naglo siromašenje, produbila sveopšte nezadovoljstvo odredbama Versajskog mira koji se smatrao nepravednim a zatim i izazvala političku nestabilnost i trajnu krizu koju postojeći demokratski poredak nije bio u stanju rešiti. Početkom 1933. je, obećavajući rešenje tih problema, na vlast došla Nacionalsocijalistička stranka Adolfa Hitlera te uspostavila fašistički režim. Temelj nacističke ideologije predstavljala je rasistička zamisao u širenju nemačkog životnog prostora (Lebensraum) na istok, na račun slovenskih naroda. Na kraći rok se ta ideologija manifestovala kao proklamovan cilj okupljanja svih zemalja gde živi nemačka manjina u jedinstvenu državu - Veliku Nemačku. Nacistička vlada je postepeno jednostrano odbacila odredbe Versajskog ugovora te započela s ponovnim naoružavanjem u svrhu postizanja tih ciljeva oružanim putem.

Italija, u kojoj je od 1922. godine na vlasti bio fašistički režim Benita Musolinija, takođe je bila bitno pogođena Velikom ekonomskom krizom, koja je pokazala nedostatak vlastitih resursa. Musolini je došao do zaključka da će ti problemi biti rešeni širenjem Italije na Balkan, Mediteran i Bliski istok, što je bilo proklamirano kao službena politika pod geslom obnove Rimskog carstva. Ta je politika dovela Italiju u direktan sukob sa bivšim saveznicima Britanijom i Francuskom, te približila Hitlerovoj Nemačkoj. Kao prva ozbiljnija manifestacija te politike se pokazao Abisinijski rat, na koji su zapadne sile reagovale tek malim ekonomskim sankcijama, dajući još jedan primer nevoljnosti da se na izazov versajskom poretku suprotstave ikakvom ozbiljnijom akcijom.

U to vrieme je SSSR pod vlašću Staljina bio uglavnom netaknut ekonomskom krizom, ali i preozaokupljen unutrašnjim problemima, prvenstveno kolektivizacijom zemlje - koja je dovela do masovne gladi i velikih demografskih gubitaka - i industrijalizacijom, koja je pak SSSR učinila velikom silom i u rekordno kratkom roku stvorila uslove za transformaciju Crvene armije u veliku i modernu oružanu silu. SSSR je nakon decenija diplomatske izolacije nastojao poboljšati odnose sa zapadnim silama, strahujući da bi se na temelju iskustava građanskog rata mogla stvoriti velika koalicija s ciljem njegovog uništenja. SSSR je nastojao strah zapadnih država od širenja boljševizma na zapad umanjiti predstavljajući se kao prirodni ideološki saveznik u borbi protiv fašističkih država. U tu svrhu je preko Komunističke internacionale promovisana politika Narodnog fronta, koja je za posledicu imala stvaranje leve vlade u Francuskoj, ali i izbijanje građanskog rata u Španiji.

Španski građanski rat, kao i rat koji je godine 1937. izbio između Japana i Kine, tzv. Drugi kinesko-japanski rat, jasno je demonstrirao kako su Nemačka, Italija, Japan, a delimično i SSSR, bitno poboljšali spostvenu ratnu tehnologiju, odnosno stekli prednost u odnosu na zapadne sile. To je dovelo do postepene promene pacifizmom vođene politike u Britaniji i Francuskoj - započelo je ponovno naoružavanje, a diplomatsko udovoljavanje nemačkim i italijanskim zahtevima je dobila svrhu dobijanja vremena za neumitni oružani obračun, umesto sprečavanja rata kao takvog.

Sudetska kriza i izbijanje rata

Hitlerova Nemačka je prvu direktnu akciju kršenja versajskog poretka počela godine 1936. uglavnom simboličkom gestom slanja Vermahta na levu obalu Rajne, koja je prethodnih godina bila demilitarizovana. Nedostatak bilo kakve reakcije na tu provokaciju je naciste uverio kako će i ubuduće moći preduzimati slične korake.

Nakon što je godine 1937. između Nemačke, Italije i Japana potpisan tzv. Antikominterna Pakt - preteča budućeg Trojnog pakta - Nemačka je godine 1938. počela nasilnu anekciju, tzv. Anšlus Austrije. Hitlerov režim je taj potez opravdavao provođenjem načela o pravu na samoopredeljenje, odnosno činjenicom da su mnogi Austrijanci sebe smatrali delom nemačke nacije od koje su odvojeni veštačkom granicom.

Hitler je sličan izgovor odlučio primeniti na Sudete - oblast Čehoslovačke gde su Nemci činili većinu. Čehoslovačka vlada je bila spremna da se pokušaju menjanja granica odupre oružanim putem, računajući na svoj status verne francuske saveznice. Međutim, britanska vlada je držala da još nije u potpunosti spremna za rat, pa je nagovorila Francusku da zajedno s njom 30. septembra 1938. sklopi Minhenski sporazum kojim je Nemačkoj priznato pravo na Sudete. Ostavljena na cedilu, čehoslovačka vlada je podlegla nemačkom ultimatumu. Dok je deo svetske javnosti ovim događajima bio šokiran i razočaran, veliki deo zapadne javnosti ih je smatrao ispravljanjem versajskih nepravde te iskorišćenom prilikom za postizanje trajnog mira u svetu.

Te nade vrlo brzo su se izjalovile, kada su mađarska i poljska vlada iskoristile Hitlerov presedan kako bi i one tražile i na kraju dobile čehoslovačke teritorije. Do proleća 1939. autoritet vlade u Pragu je bio tako uzdrman da se u Slovačkoj, na nemački nagovor, razvio separatistički pokret. Koristeći to kao izgovor, nemačke snage su u proleće 1939. okupirale Češku i uspostavile protektorat u sastavu Rajha, dok je Slovačka uspostavljena kao satelitska država.

Hitler nije bio impresioniran tim garancijama te je kao sledeću metu nemačke teritorijalne ekspanzije odabrao Dancing - luku na Baltičkom moru pod upravom Lige naroda koju su i Nemci i Poljaci svojatali, ali u kojoj su Nemci imali većinu stanovništva. Ovaj put Poljaci su za razliku od Čehoslovaka, iza sebe imali formalne zapadne garancije te bili spremni na oružani otpor. Nemačkoj vladi je postalo jasno da se kriza u nemačku korist ne može rešiti drugačije nego oružanom invazijom, za koju je planiranje otpočelo već u proleće.

Hitler je bio uveren kako će zapadne sile na kraju Poljsku ipak ostaviti na cedilu isto kao što su ostavili Čehoslovačku. Tome je u prilog išao debakl pregovora o eventualnoj vojnoj saradnji koji su se u to vreme vodili u Moskvi između anglo-francuskih i sovjetskih predstavnika.

Na kraju se Staljin odlučio za kupovinu vremena radi priprema za rat tako što je prihvatio Hitlerovu ponudu za sporazum o podeli interesnih sfera u istočnoj Evropi. Potpisivanjem sporazuma Ribentrop-Molotov 25. avgusta 1939. Nemačka se osigurala od eventualne sovjetske intervencije u poljsku korist, odnosno eventualnog ratovanja na dva fronta. Nakon insceniranog poljskog napada na radio-stanicu u Glajvicu, nemačke oružane snage su 1. septembra 1939. otpočele napad na Poljsku, čime je u Evropi počeo Drugi svetski rat.



wikipedija

Други светски рат

[You must be registered and logged in to see this image.]

Други светски рат је назив за велики оружани сукоб, односно серију међусобно повезаних оружаних сукоба који су се између 1939. и 1945. године водили између два блока држава — тзв. Сила осовине, на челу са Немачком, и тзв. Савезничких снага, на челу са СССР, Великом Британијом и САД.

По броју држава, односно људи који су у њему суделовали, те броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства.

По неким изворима, Други светски рат представља један од најзначајнијих догађаја у историји, од свих које је човек изазвао, а бројне последице и контроверзе везане за њега присутне су и данас.

*Узроци рата

С обзиром на његову сложеност као и идеолошким и другим поделама које је изазвао и које дан-данас трају, о узроцима Другог светског рата постоји далеко мањи историјски консензус него о узроцима других оружаних сукоба у 20. веку. Ипак, може се рећи да велики број узрока Другог светског рата има корен у Првом светском рату.

Немачка, Италија и Јапан су се у 19. веку релативно касно профилисале као модерне индустријске државе, па су битно заостајале у стварању колонијалних империја у односу на Велику Британију и Француску. Немачка је у Првом светском рату поражена, те је на основу Версајског споразума остала без колонија, и тако била доведена у још подређенији положај. Италија и Јапан, иако на победничкој страни, били су битно разочарани ратним пленом.

Утицај национализма, који је представљао доминантну идеологију Европе 19. века, порастао је у источној Европи, где су на рушевинама три стара царства — Отоманског, Аустро-угарског и Руског — по прокламованом принципу права на самоопредељење формиране националне државе. У већини случајева границе нових држава се нису поклапале са етничким границама, што је представљало сталан извор иредентизма и напетости, док су неке новостворене државе — Краљевина СХС, Чехословачка и, делимично, Пољска — по саставу биле вишеетничке и оптерећене унутрашњим напетостима које су се накнадно одражавале на међународну сцену. Национализам се проширио и на Азију, поготово на поседе европских колонијалних сила чији поданици су свој положај почели сматрати издајом версајских принципа. Национализам се настављао исказивати и као расизам, који је имао важну улогу у погоршању односа Јапана и САД.

Трећи фактор, који се искристалисао тек након завршетка Првог светског рата, био је слом предратног економског поретка заснованог на слободној трговини. Већина држава се након рата окренула протекционизму и аутархији, што је било плодно тле како за међусобне сукобе, тако и за економску нестабилност која ће се одразити у Великој економској кризи.

Нови фактор представљала је и појава двеју идеологија — фашизма и комунизма — које су, свака на свој начин, представљале радикалну алтернативу поратном светском поретку, те чије се међусобно супарништво одражавало и на међународну политику.

Узроци рата лежали су и у дубоком и непревладаном културном и психолошком шоку изазваном опсегом и последицама Првог светског рата. Многе државе, поготово оне које су се сматрале победницама, настојале су понављање тако трауматичног искуства избећи инсистирањем на дипломатији као једином средству решавања међународних спорова, док је у јавности тих земаља доминирао пацифизам и тежња за нереаговањем на провокације које би могле изазвати нови глобални сукоб.
*1939. година
Пре избијања непријатељстава, Пољска је већину војске концентриала на границама, настојећи да демонстрира вољу за отпором, односно да крене у противофанзиву ако се укаже прилика. Тиме је, с обзиром на пољски геостратешки положај, Немцима омогућена прилика да на самом почетку изведу серију обухватним маневара којима ће пољске снаге бити одсечене од своје позадине и почесно присиљене на предају.

Два дана након немачког напада Немачкој су рат објавиле Француска и Британија, чиме је рат и формално добио карактер светског, па зато неки историчари наводе 3. септембар 1939. као датум његовог почетка.

Све наде Пољака да ће се успети одбранити су врло брзо распршене из два разлога - Немци су, користећи технике блицкрига, у потпуности изненадили Пољаке брзином свог напредовања, а француска офанзива у Сарској области, која је била требала растеретити Пољаке, одмах је заустављена. 17. септембра је, видевши неминовност пољског колапса, СССР предузео инвазију с истока и без неког већег отпора избио на унапред договорену демаркациону линију која мање-више одговара данашњој пољској граници. Део пољске војске је избегао у Румунију, одакле ће пријећи на Запад, док је остатак заробљен до почетка октобра. Источни део Пољске анектирао је СССР, а западни постао део тзв. Генералног гувернмана у саставу Трећег рајха.

Савезничка врховна команда је након тога закључила да никаква офанзива на Немачку нема смисла, него да се рат добије поморском блокадом односно ограниченим операцијама у циљу спречавања Немаца да добијају стратешке ресурсе из неутралних земаља. У међувремену се испоставило да одлука Италије да буде неутрална има заправо користан ефект на Немачку, јер је преко ње несметано ишао увоз тих истих сировина. Дотле се на Западном фронту развило стално затишје, повремено прекидано ограниченим акцијама - период познат као тзв. Лажни рат.

У међувремену је СССР консолидовао своје позиције у источној Европи успоставивши војне базе у балтичким државама Естонији, Летонији и Литванији, припремивши тако терен за формалну анексију следеће године. Покушај да се Финска натера на уступање територија северно од Лењинграда довео је крајем новембра до финско-совјетског или тзв. Зимског рата у коме су Финци испочетка успешно зауставили надмоћне совјетске нападе.
*1940. година
Хитлер је септембра 1939. године добио оно што је тражио. Пољску, тј. њен западни део до Брест - Литовска. Зимски рат и Лажан рат дали су немачкој армији кратах предах пре почетка огромне офанзиве на Западу. Улогорили су се на Зигфридовој линији и чекали. Куцнуо је час. Велика немачка армија од неколико десетина дивизија снажна, опремљена и свежа 9. маја нагрнула је у Норвешку и Данску а 10. маја у Белгију, Холандију, Луксембург и Француску. Велике дивизије напредовале су без заустављања. Хитлер је желео да изненади Савезнике и одлучно их порази. Данску је узео без отпора, а Норвешку војном премоћи и осионом лукавошћу. Групу армија Б концентрисао је на Земаље Бенелукса а оклопне дивизије бацио на Арденске шуме када нико није ни очекивао то. 3.000 тенкова јуришало је кроз тешко проходне шуме Ардена док су Савезници хтели да у Белгији дочекају и сукобе се с Немацима.

Зимски рат је савезничким планерима учинио занимљив Скандинавију. Створени су планови да се пошаље експедициони корпус с циљем пружања помоћи Финској, односно њеног стављања на савезничку страну. То је касније требало послужити као изговор за блокаду допреме Немачкој стратешки важних залина гвоздене руде из Шведске. На плановима се наставило радити и након финске капитулацију у марту 1940. године.

Делимично узнемирен најавама о таквим плановима, Хитлер је наредио да се припреми инвазија Данске и Норвешке. 9. априла 1940. године су Немци без отпора освојили Данску која ће бити окупирана следећих пет година. У Норвешкој су краљ и војска пружили отпор, али су Немци, користећи локалну надмоћ у авијацији те брзо освајање аеродрома, установили мостобране које није био у стању уништити ни долазак релативно малобројног савезничког експедиционог корпуса. Иако је РН немачкој морнарици нанела велике губитке, Норвешка је у јуну 1940. пала под потпуну немачку контролу, чиме је створена важна база за будуће подморничке операције на Атлантику.

10. маја је, након вишеструког одгађања и промене планова, отпочела велика немачка офанзива на западном фронту.

Као што се било и очекивало, Немци су одлучили заобићи Мажино линију и Француску напасти преко територија неутралне Белгије. Због тога су савезници одмах послали своје најбоље и најбројније снаге у дубину белгијског територија да их тамо, према претходном плану, зауставе.

Оно што се није очекивало било је да ће Нијемци заједно с Белгијом напасти Холандију која је, за пет дана и након терористичког бомбардовања Ротердама, одмах капитулирала, односно да ће главни удар бити кроз шумовите Ардене за које се држало да су непроходни за тенкове и друга модерна возила.

Француске снаге су биле потпуно изенађене, те када су немачке снаге већ за три дана избиле на реку Меус код Седана, нису биле у стању пружити адекватни отпор. Немци су прешли реку и тенковским колонама брзо одсекли главнину савезничких снага у Белгији од Француске. Покушаји савезника да се разбије немачки клин нису успели, а 28. маја је Белгија службено капитулирала. Савезничке снаге су биле сведене на све мањи мостобран код Денкерка где је до 4. јуна изведена од најспектакуларнијих и најуспјешнијих евакуација у војној историји.

Освајање Денкерка је Немцима омогућило да се окрену на југ према углавном деморализованим француским трупама и 5. јуна започну офанзиву која је брзо пробила њихове положаје. Француска војска је, уз све већи дефетизам, била парализован великим бројем избјеглица на путевима те све већим политичким поделама у влади, који је уважио мишљење маршала Петена да даљи отпор нема смисла.

10. јуна, сматрајући је да су савезници изгубили рат те да се јевтино може домоћи њихових колонија, Италија се и службено придружила Хитлеру као савезник. Прва важнија италијанска офанзива био је напад на француске положаје на граници, током кога је неколико француских батаљона успешно зауставило целу једну италијанску армију.

Тај успех није имао скоро никакав ефекат на опште стање у Француској, где је влада и службено отпочела преговоре о капитулацији. С тиме се није сложио генерал де Гол који је 18. јуна одлетео у Лондон и стао на чело тзв. Слободних Француза који ће из емиграције наставити пружати отпор Немцима. Четири дана касније Петенова влада је потписала примирје темељем кога је Француска подељена на северни дио под немачком окупацијом, и јужни део којим је управљала Петенова влада у Вишију, тзв. Вишијевску Француску.

28. јуна је СССР, користећи немачку заузетост на Западу, ултиматумом натерао Румунију да преда Бесарабију - територију која данас представља републику Молдавију.

Почетком лета 1940. Хитлер се налазио на врхунцу моћи и већина европских политичара и влада га је сматрала победником рата. Након слома Француске се цели континент налазио под његовом контролом, било преко окупацијских снага, савезника, идеолошки блиских влада или неутралних држава које је било лако уценити. Једино му је на путу стајала усамљена Британија.

Но британска влада на челу с Винстоном Черчилом је била одлучна наставити рат до коначне победе, што је показано већ 5. јула нападом на француску поморску базу Мерс-ел-Кебир. Циљ те операције био је спречити да флота под контролом вишијевске Француске буде предана силама Осовине те тако угрози британску поморску надмоћ. Напад је изазвао велике жртве међу Французима и на дуже време покварио односе бивших савезника.

У међувремену је Хитлер настојао Британију испочетка исходити мир нудећи гаранцију опстанка Британског царства у замену за повраћај бивших немачких колонија. Када су Британци те понуде одбили, Хитлер је наредио да се започне бомбардовање Британских острва и, у сврху додатног психолошког притиска, започну јавне припреме за инвазију која је добила шифру Операција Морски лав.

План за инвазију изазвао велике поделе и несугласице међу немачким војним круговима, али су се сви, па и Хитлер, сложили да је за његово успешно извођење нужно претходно осигурати ваздушну надмоћ над Британијом, односно елиминисати РАФ. У ту је сврху започета вишенедељна серија ваздушних напада којима су се Британци супротставили у низу ваздушних окршаја који се зову Битка за Британију. Захваљујући низу погодности - поседовање радара, бржа производња ловачких авиона те могућност поновног ангажовања властитих пилота срушених над британским тлом - Британци су успели очувати предност те тако присилити Хитлера да средином септембра откаже инвазијске планове.

Хитлер је за ту одлуку био делимично мотивиран очигледно незадовољавајућим стањем инвазијских припрема и планова, као и све већом жељом да започне поход против СССР-а. Британију је уместо инвазијом требало побједити исцрпљивањем њених ресурса кроз бесомучно ваздушно бомбардовање градова, поморску блокаду те нападе на упоришта на Медитерану и Блиском истоку.

Тежиште рата се од јесени 1940. године почело пребацивати са запада на Медитеран, односно Блиски исток, гдје је Хитлеров циљ био Британцима одузети стратешки важне нафтне изворе, односно главну прометну артерију у Суецком каналу. Ово потоње је био задатак Италијана, који су у Либији и источној Африци (Етиопија, Сомалија) имали знатне снаге.

У септембру је из Либије на Египат кренула велика италијанска офанзива која је након краћег напредовања брзо заустављена од стране вишеструко малобројнијих британских напредовања, показавши још једном италијанску војну инфериорност. Италијанске снаге у источној Африци, под командом војводе од Аосте, показале су се нешто успешније те Британце истерале из британске Сомалије, напале Кенију и Судан те тако присилиле Британце да тамо довлаче своје колонијалне снаге.

У међувремену су се у Медитерану почеле водити оштре борбе између италијанске и британске морнарице. Захваљујући квалитетнијој тактици и бољој опреми, Британци су у њима имали нешто мало више успеха, а равнотежа се додатно покренула у британску корист нападом којим су 11. новембра у луци Таранто нападом торпедних авиона онеспособљена три италијанска бојна брода. Види: Напад на Таранто. Такође, позиција Италије отежана је након битке код Матапана у марту 1941.

Како би додатно ослабио британски положај, Хитлер је у то доба на страну Осовине настојао довући Шпанију, сматрајући како ће Франциско Франко узвратити за подршку добијену приликом грађанског рата. Но, испоставило се како је Шпанија превише исцрпљена да би могла учествовати у новом рату те је уместо тога Франко Осовину подржавао посредно, као формално неутрална држава.

Најважнији догађај је била Мусолинијева одлука да, у сврху изједначавања престижа с Хитлеровим, предузме сопствени блицкриг у форми напада на Грчку. Поход који је започео 28. октобра[3], и који се понекад назива Италијанско-грчки рат, врло брзо се, захваљујући успешном отпору слабо опремљене, али добро вођене грчке војске, претворио у још један италијански војни фијаско. Не само што је италијанска офанзива заустављена, него су италијанске снаге одбачене у дубину албанске територије. Још важније је било то да се Грчка ставила на страну Британије и тако дала могућност Британцима да угрожавају немачке позиције на Балкану, односно бомбардују стратешки важне нафтне изворе у Плоештију.

*1941. година
Крајем 1940. Британци су покренули Операцију Компас - прву важнију савезничку офанзиву у рату - која је за последицу имала потпуно расуло италијанске војске у северној Африци. Но, тај се успјех није могао искористити, јер је Черчил донио одлуку да се британска појачања и други ресурси упуте у Грчку, чиме је изазвао Хитлера да нареди напад на Грчку, познат под шифром Операција Марита.

Било је планирано да се напад изведе с територије Бугарске и Југославије - држава које су до пролећа 1941., исто као и Мађарска и Румунија, прикључене Тројном пакту. Но, 27. марта је у Југославији изведен пуч и установљена нова, про-британска влада на челу с генералом Душаном Симовићем.

Разбјешњели Хитлер је одлучио да заједно с Грчком буде нападнута и Југославија, што се и догодило 6. априла. Деморализована југословенска војска брзо је савладана и присиљена на капитулацију 17. априла. Грчка војска се одржала нешто дуже - до 20. априла, након чега су њени остаци, заједно с британским експедиционим корпусом нашли уточиште на Криту. Немци су 20. маја извршили падобрански десант на Крит те га заузели, иако уз велике губитке међу својим елитним падобранским јединицама.

У том тренутку су се британске позиције на Медитерану и Блиском истоку нашле на најнижој тачки. Серија немачких успеха, укључујући противофанзиву у северној Африци коју је водио Ервин Ромел, подстакла је про-немачког премијера Рашида Алија да у Ираку отпочне побуну против Британаца. Побуна је релативно брзо угушена, али не пре него што су вишијске власти у Сирији и Либану пристале да се тамошњи аеродроми користе у сврху немачког снабдевања побуњеника. То је Британцима дало повод да започну офанзиву с циљем запоседања тих територија. Она је, уз доста потешкоћа, успешно завршена средином јуна.

Већ у јесен 1940. Хитлер је издао директиву да отпочну припреме за Операцију Барбароса - инвазију СССР која је требала почети у лето 1941. године. Разлози за Хитлерову одлуку били су углавном идеолошке и политичке природе. Освајање простора на истоку било је део нацистичког програма, а и сматрало се да ће поход против комунистичке државе довести до промена у британској влади. План је уживао и велику популарност у немачким војним круговима који су га дочекали с далеко више ентузијазма и далеко мање скепсе него одлуку о уласку у рат, односно офанзиви на Западу.

Стаљин је, пак, сматрао да чак ни Хитлер себи неће дозволити луксуз ратовања на два фронта, односно поновити исту ону грешку коју је критизирао у Мајн Кампфу. Зато је сматрао да је гомилање трупа на источним границама искључиво средство политичког притиска, а дојаве о немачким припремама за напад подметање британских служби којима је било у интересу што пре увући СССР у рат. Сам Стаљин је настојао избећи рат до тренутка када се доврши реорганизација Црвене армије, односно саграде нова утврђења на новим западним границама. Тамо су, у сврху одвраћања, концентрисане велике војне снаге, али им је и заповеђено да не одговарају ни на какве провокације.

Све је то савршено одговарало немачком плану који је предвиђао опкољавање и уништење главнине совјетских снага на самој граници те освајање Москве и Лењинграда, те избијање на линију Астрахан - Мурманск у року од шест недеља до три месеца. Када је 22. јуна[3] напад отпочео, совјетске снаге су биле потпуно изненађене. Већина совјетских авиона је уништена на земљи, стотине хиљада војника заробљено, а у многим крајевима Вермахтови војници су дочекани као ослободиоци. Испочетка се чинило да ништа неће Немцима стајати на путу да остваре још један тријумф у духу блицкрига.

Иако су се немачко напредовање настављено, врло брзо се показало како су Хитлерови планери ипак потценили потешкоће које их чекају на походу на једну од најпространијих земаља света. Чим се линија фронт почео одмицати у дубину совјетске територије, почели су се појављивати озбиљни логистички проблеми, те Немци више нису били у стању да, као на почетку, одржавају исти темпо напредовања целом дужином фронта. То је совјетским снагама омогућавало предах, односно повремене контранападе и све бољу организацију одбране. Исто тако се испоставило да немачка пешадија - опскрбљена коњским запрегама - није у стању пратити оклопне јединице, те су многе опкољене совјетске јединице биле у стању пробијати се из обруча.

У касну јесен, настојећи постићи одлучну победу пре доласка зиме, Немци су одлучили бацити све на једну карту - Операцију Тајфун чији је циљ било заузимање Москве. Уз огромне губитке су се приближили совјетској престоници, али је офанзива на крају заустављена услед крајњег исцрпљености људства.

У међувремену се испоставило да Британци, супротно Хитлеровим очекивањима, ипак немају идеолошких предрасуда те су са Совјетима одмах почели сарађивати као прави савезници. Започели су конвоји помоћи за Мурманск, а две војске су заједно окупирале Иран, настојећи предухитрити евентуалну пронацистичку побуну.

Од самог почетка рата амерички предсједник Френклин Делано Рузвелт није крио своје про-британске симпатије, односно уверење како је у америчком интересу да силе Осовине буду поражене. Но, директно укључивање у рат је спречило углавном изолационистичко расположење америчке јавности, односно мишљење како се Американаца питање контроле над Европом и остатком Старог света не тиче.

Рузвелт је, с друге стране, користио своје председничка овлашћења да би Британији помагао на сваки начин осим војном интервенцијом. Британци су добијали издашну војну помоћ, а њихове наруџбе су довеле до постепеног процвата америчке војне индустрије. Рузвелт је САД у рат настојао увући тако што је слао америчке ратне бродове да прате конвоје с америчком робом за Британију и тако провоцирају сукобе с немачким подморницама у Атлантику.

Но у јесен 1941. права је криза настала на Пацифику, уместо Атлантику. Јапан је годину дана раније, користећи заузетост западних сила, окупирао Индокину, дотада под влашћу вишијске Француске, те тако стекао вредан извор сировина. Следећа на реду је требала бити Холандска Источна Индија, с обзиром на своје изворе нафте. САД су на то, као и на наставак рата у Кини, реаговале нафтним ембаргом који је посебно погодио јапанску морнарицу.

Суочена с кризом, јапанска влада је одлучила војном акцијом заузети Холандску Источну Индију. Но, то је собом повлачило оружани сукоб с Британијом и САД. Америчка влада је као додатно упозорење била преместила гро своје Пацифичке флоте из Сан Дијега у базу Перл Харбор на Хавајима.

То је јапанским планерима дало сјајну прилику да смисле акцију која је на самом почетку требала остварити јапанску премоћ на Пацифику и омогућити неометана освајања по остатку Азије. 7. децембра[3] су америчку базу напали јапански авиони те потопили, односно оштетили велики број бродова и авиона. Тај је напад, изведен без формалне објаве рата, изазвао велики бес америчке јавности те отклонио све сумње око тога требају ли се САД активније укључити у догађаје у свету.

Дан пре напада на Перл Харбор, Совјети су покренули једну од својих првих великих офанзива. Она је не само одбацила Немце од Москве него им нанијела и велике губитке, срушивши тако мит о непобедивости Вермахта. Док се све то догађало, Хитлер је сматрао како би притисак на источном фронту могао смањити уласком Јапана у рат против СССР-а. У ту сврху је Немачка формално објавила рат САД, али је, на Хитлерово велико разочарање, Јапан одржао неутралност у односу на СССР.
*1942. година
Улазак САД, са својим огромним људским, материјалним и индустријским ресурсима, представљао је велико олакшање за Британију и СССР, али је требало времена да се сви ти ресурси мобилизују и почну ефикасно користити. У међувремену су Силе Осовине на различитим бојиштима наставиле бележити успехе.

Најспектакуларнији су били они на Пацифику. Јапанци су успјели освојити Малају те 15. фебруара присилити на предају велики британски гарнизон у Сингапуру, што је представљало један од најсрамотнијих пораза у британској историји. Слично је било с Филипинима, Холандском Источном Индијом, централним Пацификом те Бурмом, а даље напредовање преко Нове Гвинеје до Аустралије је заустављено тек поморском битком у Коралном мору. Нешто касније је у бици код Мидвеја заустављен још један јапански покушај даљег освајања, при чему је потопљено неколико носача авиона са стотинама елитних пилота.

На источном фронту је совјетска зимска офанзива застала на пролеће, делом захваљујући Хитлеровој наредби да се не одступа ни милиметар, а прекршитељи најстроже кажњавају. Нови совјетски покушај офанзиве је у мају довео до катастрофалног пораза у Харковској бици. Тиме су Немцима олакшани услови за започињање велике летне офанзиве којој, овога пута, циљ био ограничен на Кавказ и тамошња нафтна поља, односно евентуално избијање на Блиски исток. Офанзива која је започела у јуну изазвала је совјетско повлачење, но расуло из године 1941. се није поновило. Совјети су с временом били у стању успорити немачко напредовање, а додатни проблем је представљало њено раздвајање на два правца - један према Кавказу, други у смеру Стаљинграда, индустријског средишта на реци Волги. Схватајући стратешку важност Стаљингарада, Совјети су га одлучили одлучно бранити, што је довело до стаљинградске битке.

Немачка команда се надала продрети на Блиски исток и са јужног правца захваљујући новој Ромеловој офанзиви којом су британске снаге тешко поражене у бици код Бир Хакима и присиљене на повлачење из Либије у дубину египатске територије. Ромел се надао заузети Александрију, избити на Суецки канал те се послије спојити с немачким снагама на Кавказу, односно јапанским у Индији. Али тај амбициозни план је средином лета зауставила лоша логистика те реорганизована британска одбрана под командом генерала Бернарда Монтгомерија која је Ромелово напредовање коначно зауставила у бици код Алам Халфе.

У међувремену се, у складу са закључцима конференције у Вансију у јануару, на територијама под влашћу Немачке и њених сателита почело проводити тзв. Коначно решење јеврејског питања, данас познатије под називом Холокауст.

Средином 1942. се СССР поновно нашао у тешкој ситуацији, те је Стаљин то искористио како би западне савезнике натерао на отварање тзв. другог фронта у западној Европи с циљем растерећења Црвене армије. Амерички војни кругови су се такође залагали за такав план из политичких разлога, настојећи да рат у Европи буде што краћи, односно да се могу обрачунати с Јапаном. Черчил је, пак, сматрао како до отварања другог фронта треба бити на обалама Медитерана које је он називао "меким трбухом" Хитлерове Европе. Пропаст канадског препада на Дијеп у јуну је Американце уверила у снагу немачке обране на атлантским обалама, односно прихваћање Черчилових аргумената.

Иако су Ромелове осовинске снаге у северној Африци дуго времена биле бројчано, технички и логистички инфериорне Британцима, тек је Монтгомери то успео схватити, односно практички искористити за једноставан план који је 23. октобра довео до почетка битке код Ел Аламејна. Ромелове снаге су тешко поражене и натеране на повлачење које ће постепено довести до губитка Либије. Зато се та битка сматра првом прекретницом Другог светског рата.

У међувремену су осовинске позиције 4. новембра додатно ослабљене операцијом Бакља англо-америчким искрцавањем на обале Марока и Алжира, који су били под контролом вишијске Француске. Након краћег отпора су се вишијске снаге предале, односно прешле на страну Савезника, али је даље напредовање у Тунис заустављено због искрцавања немачко-италијанских снага те лошег времена. Без обзира на то, успех сложене амфибијске операције је показао како су Савезници сличан подухват у стању поновити другде, терајући Хитлера да на рачун Источног фронта шаље трупе ради одбране европских обала. Зато се Бакља назива другом прекретницом Другог светског рата.

Најважнија прекретница се ипак догодила на Источном фронту, где су уличне борбе у Стаљинграду биле толико исцрпиле немачко људство да је немачка команда била присиљена попуњавати бочне линије трупама својих савезника Румуније, Мађарске и Италије. То је совјетској врховној команди (Ставка) дало сјајну прилику да двоструким бочним ударом 19. новембра те линије пробије и у Стаљинграду опколи 6. армију генерала Ериха фон Паулуса. Покушаји да се обруч пробије и опкољена армија избави нису успели, па су се 1. фебруара 1943. њени остаци предали, означивши највећу катастрофу у дотадашњој немачкој војној историји.

Пораз код Стаљинграда је Немце натерао на повлачење с Кавказа, али имао и озбиљније политичке последице. Уништење војски на Источном фронту је владине кругове у Румунији, Мађарској, па и у Италији, натерало да размишљају о напуштању Немачке и приклањању Савезницима првом повољном приликом.

Прекретница се догодила и на Пацифику, након што су 2. августа амерички маринци извршили десант на стратешки важно острво Гвадалканал на Соломонским острвима. Јапанци су одатле покушали отерати властитим десантом што је довело до шестомесечних жестоких борби на копну, мору и ваздуху. Иако су обе стране претрпиле огромне губитке, Американци су их лакше надокнађивали те су се Јапанци почетком фебруара 1943. повукли, означивши успех прве велике савезничке офанзиве на том ратишту.

*1943. година


Савезничким снагама у северној Африци је Тунис, након релативно лаког заузимања Алжира и Марока, представљао велики проблем, што због лошег времена, што због тешког планинског терена који је вешто користила немачко-италијанска експедицијска армија на челу с генералом фон Арнимом. Савезници су додатни проблем имали у слабој координацији између британских, америчких и француских колонијалних трупа. Још већи проблем било је неискуство америчких снага које је 19. фебруара дошло до изражаја у бици код Касерине приликом које је Ромел успео пробити америчке положаје и изазвати панично повлачење које је заустављено тек крајњим британским напорима.

Но тај Ромелов успех није могао бити искоришћен јер је у Тунис с југа, из Либије, продирала британска Осма армија на челу с Монтгомеријем. 6. марта је Монтгомери Ромела поразио у бици код Меденина, а 17. марта започео пустињским маневром заобилазити утврђену Маречку линију на туниско-либијској граници. Успешан пробој тих положаја је запечатио судбину осовинских снага у Тунису, јер нису имали довољно људства ни материјала да се одупиру савезничким офанзивама из два правца.

Иако су поједини осовински команданти тражили дозволу за евакуацију, Хитлер је то одбио из политичких разлога, плашећи се додатне деморализације након стаљинградске катастрофе. Евакуација је с временом постајала све тежа, исто као и снабдевање трупа због све очитије поморске надмоћи Савезника у Медитерану. 14. маја су се последњи остаци осовинских снага предали, означивши коначни крај рата у северној Африци.

У међувремену су се силе Осовине могле утешити деломичним успехом немачке офанзиве на источном фронту, током које су Совјети одбачени из области Харкова кога су били ослободили почетком године. То је Вермахту повратило оптимизам, односно потакло планове за још једну велику летну офанзиву, док су Совјети одлучили зауставити даљне нападе и посветити се консолидацији својих редова. То је довело до релативног затишја на источном фронту које ће трајати неколико месеци.

Десант на северну Африку је међу осовинским снагама потакао страх од евентуалног савезничког искрцавања на друге области Медитерана. Зато су подузете мере за јачање одбране на том подручју - вишијска Француска је окупирана, након чега се њена флота у Тулону самопотопила како не би пала у руке Немцима. На Балкану, где се разгранао широки партизански покрет, покренуте су офанзиве у циљу његовог гушења, поготово у Југославији где су покушаји уништења Титових партизана довели до битака на Неретви и Сутјесци.

Немци су, слично као и претходне две године, за лето на Источном фронту планирали велику офанзиву која је коначно требала сломити Црвену армију. Но овај пут су имали далеко мање ресурса, па је опсег офанзиве био још ограниченији. Циљ њемачког напада је овај пут била само део централног дела фронта - велика избочина с центром у Курску, за коју су Немци сматрали да садржи већину совјетских снага. План је био одсећи ту избочину двоструким тенковским ударом са севера и југа, при чему су се велике наде полагале у нове типове тенкова као што су Тигар и Панцер V Пантер.

Совјети су рано сазнали за немачке планове те су релативно затишје добро искористили да на правцима немачког удара саграде вишеструке линије обране, а у позадини припреме велике резерве које ће у погодном моменту кренути у противнапад. То се показало већ 5. јула када су Немци два сата пре самог напада прво изненађени совјетском артиљеријском противприпремом, а потом и жестином отпора због кога је напад застао прво на северу, потом на југу. На крају су Совјети кренули у велики противнапад који је код Прохоровке довео да највеће тенковске битке у историји. Иако је резултат био тактички неодлучан, Совјети су са својим инфериорнијим Т-34 тенковима Немцима успели задати губитке које ови нису били у стању надокнадити.

Немци су након тога застали на достигнутим положајима, али се врло брзо показало како су толико исцрпљени да више нису у стању зауставити совјетску противофанзиву, која је одмах започела, прво на северу, а мјесец дана касније и на југу. До краја године ће Совјети ослободити велики део Украјине, укључујући и Кијев почетком новембра.

Курска битка је значила коначни немачки пораз на Источном фронту. Након ње се Вермахт није могао надати никаквим озбиљнијим офанзивним операцијама и сва немачка активност се свела на све теже држање постигнутих положаја, односно избављивање јединица опкољених у совјетским маневрима.

У складу с Черчиловим стратешким замислима, западни савезници су 10. јула започели искрцавање на Сицилију, што је био први корак према избацивању Италије из рата. Иако су осовинске снаге, поготово немачке, пружале жесток отпор, брзо је постало јасно да се морају повући на италијанско копно. У међувремену су сви ти догађаји имали утицај на фашистичке вође у Риму, које су 21. јула свргнуле и ухапсиле Мусолинија, а нова влада одмах започела тајне преговоре о капитулацији.

До капитулације је дошло 8. септембра, када је заједно с њом требало бити координирано велико искрцавање код Салерна. Но, немачке снаге под командом фелдмаршала Кеселринга су показале као веома веште, како у одбрани од западних савезника, тако и брзом стављању Италије под окупацију. Мусолини је ослобођен акцијом немачких командоса и стављен на чело квислиншке Италијанске социјалне републике. У међувремену су Немци, вешто користећи планински терен, задржавали савезнички продор према Риму те постепено створили готово несавладиву обрамбену линију чији је центар био Монте Касино. Око тог места ће се месецима водити крваве борбе.

Капитулација Италије је имала озбиљне посљедице и на Балкану. Док је британски покушај да искористе капитулацију италијанског гарнизона и на брзину освоје Додеканез завршио катастрофом, у Грчкој и Југославији су партизанима пале у руке велике количине оружја и опреме. Поготово је то имало велики утицај на Југославију, где се партизанска војска и с њом повезан политички покрет наметнула као главни фактор у будућем поратном уређењу земље.
*1944. година
Picture

Искрцавање код Анција

Исфрустрирани успешним немачким отпором код Монте Касина, савезнички команданти су се одлучили освојити Рим обилазним маневром, односно искрцавањем трупа код Анција, у позадини немачких линија. Но, искрцавање, које је отпочело крајем јануара, врло брзо је запело због логистичких проблема и неспособности америчког генерала Лукаса. То је Немцима дало драгоцено време да довуку резерве и покрену противнапад који је савезнике готово успео бацити у море. Мостобран је очуван, али су савезници одустали од намере да га користе као полазиште за напад на Рим.

Монте Касино је освојен неколико месеци касније и Немци су коначно присиљени на повлачење, што је Американцима омогућило да 4. јуна ослободе Рим. Но, дотада је Черчилова медитеранска стратегија била темељито дискредитирана и италијанско бојиште изгубило приоритет међу савезничким планерима.

Ослобођење Француске

Након поразних искустава у брдовитој Италији, савезници су коначно прихватили америчко стајалиште да је рат најбољи добити директним ударом у Немачку преко равничарске западне Европе. Од краја 1943. су се интензивирале припреме за велико искрцавање на француску обалу, које је добило шифру Операција Оверлорд. Поморски и зрачни десант је био годинама планиран, а месецима увежбаван, уз дотада невиђени систем дезинформације непријатеља.

Све те мере су уродиле плодом када је 6. јуна - датум који ће у историју ући као Дан Д - извршено дотада највећа амфибијска операција у историји. Савезничке снаге су се искрцале на широком фронту у Нормандији, уместо код Калеа где су их Нијемци били очекивали. Иако су Немци на све могуће начине покушали савезнике бацити у море, мостобран се постепено ширио. Након месец и пол дана крвавих и жестоких борби, Американци су успели извршили пробој и подузети велики обухватни маневар. Хитлерово упорно одбијање да изда наређење за повлачење довело је до опкољавања и уништавања немачких снага код Фалеса.

Истовремено је извршен и мањи десант на јужну обалу Француске. Немци су почели повлачење из Француске које се врло брзо претворило у панику и расуло. Генерал де Гол је у тим данима успешно исходио да његов покрет Слободних Француза постане легитимна влада ослобођене Француске и избегне савезничку окупацијску управу. 24. августа је то потврђено након ослобођења Париза.

Дубоко уверени да ће рат моћи завршити до Божића, савезници су се одлучили за рискантни план зрачног десанта у јужној Холандији, којему је циљ било освајање мостова преко Рајне. Тај план, прозван Операција Маркет Гарден, је 17. септембра довео до великог ваздушног десанта, при чему су британски падобранци код Арнхема стицајем околности налетели на елитне немачке јединице. Резултат тога је била битка за Арнхем у којој су Британци десетковани, а Немци стекли једну од последњих великих победа у рату.



Слом немачких источних савезника

Црвена армија је од Курске битке била у сталном напредовању. У првој половини 1944. године су се борбе углавном водиле на северном и јужном делу Источног фронта, па је тако одсечен немачки гарнизон на Криму, односно Лењинград коначно ослобођен опсаде.

Главни и најспектакуларнији удар се догодио у јуну и носио је шифру Операција Багратион. Њиме је сломљена немачка Група армија Центар и ослобођена Белорусија, при чему су Совјети стекли огроман број заробљеника и базу за даље напредовање према Пољској и Немачкој.

У исто време је покренута и велика офанзива на Финску, чија је влада одлучила пристати на совјетске услове за примирје. Та одлука није значила крај рата за Финску. Немци су одмах под окупацију ставили северни део земље који ће постати поприште вишемесечног крвавог рата између бивших савезника.

Два месеца касније је предузет удар на Румунију, која је имала далеко више успеха у мењању страна. Совјети су продрли и преко бугарске границе, иако та земља формално није објавила рат СССР-у. Обе војске су се ставиле Совјетима на располагање и после узеле учешће у борбама против Немаца на Источном фронту.

Долазак Совјета на Балкан је присилио Немце на повлачење из Грчке према северу. Настали вакуум су настојале испунити супарничке герилске фракције, што је довело до грађанског рата у који су се упетљале британске трупе. У Југославији су у јесен Титови партизани уз помоћ Црвене армије ослободили Београд те се полако трансформисали у регуларну војску која је држала свој део фронта.

У Мађарској је покушај капитулације, односно стављања на страну Савезника, довео до немачке војне интервенције против адмирала Хортија и инсталирања фашистичког режима који ће спровести Холокауст међу дотада поштеђеним мађарским Јеврејима.

У 1943. и 1944. години на Пацифику главна савезничка, односно америчка, стратегија било је тзв. прескакање острва. Она се састојала од тога да се продор у дубину подручја под јапанском контролом изводи заобилажењем већине острвских упоришта која би том продору стајала на путу. Американци би се једноставно искрцали у позадини тих упоришта, тамо саградили поморске и ваздушне базе, а јапанске базе испред њих биле подвргнуте ваздушном и поморском бомбардовању, односно блокади у циљу њихове трајне неутрализације.

Таква је стратегија донела плода у савезничком спором, али незаустављивом напредовању у југозападном, односно централном Пацифику. Но, како су се савезничке линије приближавале Јапану, тако су расле несугласице између генерала Дагласа МекАртура и адмирала Честера Нимица. Док се Нимиц залагао за директан продор према Јапану, дотле је МекАртур, делом због своје повређене таштине, инсистирао на претходном ослобођењу Филипина.

На крају је из политичких разлога превагнуло МекАртурово мишљење. У јесен су Американци прикупили велику инвазијску флоту и извршили десант на Филипине. Јапански покушај да то спрече довео је до битке у заливу Лејте - највећег и најспектакуларнијег поморског окршаја у рату, након кога је јапанска ратна морнарица престала постојати као озбиљан фактор. Америчке копнене снаге на Филипинима су, с друге стране, с јапанским гарнизонима водили жестоке борбе до самог краја рата.

*1945. година

Крајем 1944. Немачка је остала усамљена, без савезника, а и њена матична територија је већ била начета са запада и с истока. Но, Хитлер је још увијек веровао у успешан завршетак рата, уздајући се у нова оружја попут ракета Фау 2 или млазних ловаца Ме-262. Да би стекао време да их усаврши, наредио је велику офанзиву на западу против америчких положаја у Арденима. Велика Арденска противофанзива је у потпуности изненадила Американце и нанела им тешке губитке, али су њихови положаји брзо консолидовани уз помоћ британских савезника те су Немци постепено потиснути на полазне положаје.

Губитке у Арденима више ништа није могло надокнадити, што су одмах искористили Совјети, пробивши немачке линије у Пољској и приближивши се самом Берлину. У марту су западни савезници коначно прешли Рајну и почели продирати у само срце Немачке. Савезници су такође покренули офанзиву у Италији, исто као и Титова југословенска војска.

Немачка војска је након више од пет година доживела потпуни слом па су се многе јединице, поготово на западу, почеле предавати без борбе, а на истоку борити, мање зато да зауставе Совјете, а више зато да себи дају прилику за предају западним савезницима. 25. априла су се совјетске и америчке трупе спојиле код Торгауа, практички пресекавши Немачку напола. У исто вријеме је отпочела Берлинска битка током које је Хитлер извршио самоубиство, а сам Берлин се предао 2. маја.

Нова немачка влада под адмиралом Деницом је отпочела преговоре о капитулацији који су завршени 7. маја, а 8. маја објављен прекид непријатељстава. У неким дијеловима Европе, поготово оним источним, борбе су се водиле још неколико недеља, али је тог дана службено отпочео мир.

У првој половини 1945. године су се амерички војници искрцали на острво Иво Џиму и након дуготрајних и жестоких борби савладали тамошњи јапански гарнизон. Острво је после почело служити као база америчким стратешким бомбардерима Б-29 у њиховим нападима на циљеве у самом Јапану. Приликом напада су кориштене запаљиве бомбе што је само у Токију довело до 300.000 мртвих.

У јуну су се Американци још више приближили самом Јапану након искрцавања на Окинави. И тамо је јапански гарнизон савладан, али уз огромне губитке на савезничкој страни. Ти су губици уверили америчке планере да ће инвазију самог Јапана захтевати незамисливо велики број жртава и довели до одлуке да се Јапан на предају покуша присилити употребом новог оружја званог атомска бомба.

6. августа је на Хирошиму бачена атомска бомба и изазвала дотле незамисливо разарање и патње међу локалним становништвом. Док је јапанска влада покушавала схватити што се догодило, уследио је још један шок у облику објаве рата од стране СССР-а. Совјетске снаге су врло брзо разбиле јапанске снаге у Манџурији и отпочеле брзо напредовати према Кореји. 9. августа је бачена друга атомска бомба на Нагасаки.

То је било довољно да јапанска влада након неколико дана схвати да даљи отпор нема смисла, те је 15. аугуста објављена безусловна капитулација. Она је формално потписана 2. септембра на америчком бојном броду Мисури у Токијском заливу, што је датум који представља службени завршетак Другог светског рата.

Последице



Тачан број људских жртава Другог светског рата није утврђен нити ће икада бити утврђен. Разлог томе је деломично у томе што их је тешко разликовати од неких ратова који су вођени пре и после, а делом и у томе што се с бројкама из разних политичких разлога манипулисало (Југославија, СССР). Већина процена спомиње бројку од 55 милиона људи, при чему се такође држи да само 10 % отпада на непосредне учеснике, тј. припаднике оружаних формација, док се остатак односи на цивиле. Због тог несразмера се Други светски рат често наводи као крајњи пример тоталног рата.

Број рањених је био вишеструко већи, што, с обзиром на тадашњи број становника планета Земље, Други светски рат чини најкрвавијим сукобом у историји.

Рат је довео до драматичних демографских промена у многим областима света. Целе етничке заједнице су или десетковане или присилно расељене. Најспектакуларнији пример представља готово потпуни нестанак Јевреја у Европи - они који су преживјели Холокауст су углавном емигрирали у САД или Палестину, где је ускоро створена држава Израел. 15 милиона Немаца је протерано из великог дела источне Европе, а нешто слично се догодило и италијанској мањини на источним обалама Јадрана.

И материјални губици су били велики. Готово на сваком подручју где су се водиле ратне операције дошло је до великог или потпуног уништења путева, мостова, железница, телекомуникационих система и других облика инфраструктуре, а многе државе су доживеле озбиљно смањење властитих индустријских и других ресурса.

У рату су нестали и многи делови културне баштине, за што су најбољи пример Варшава, коју су Немци у потпуности разорили након неуспелог устанка 1944. године, као и Дрезден чији је већи део године 1945. спаљен у савезничком бомбардирању.

Промене граница

Већ у почетним фазама рата је постало јасно да ће он по свом завршетку довести до великих промјена у будућем светском поретку.

Највидљивије промене биле су оне које су се тицале државних граница. СССР је након рата и формално у свој састав увео Естонију, Летонију и Литванију те се проширио на рачун Финске, Немачке, Пољске, Чехословачке и Румуније. Мировним уговорима су се на запад прошириле Пољска на рачун Немачке, односно Југославија на рачун Италије - с тиме да је питање Трста решено тек 1954. године. Кина је од Јапана преузела острво Тајван, док је Кореја стекла независност од Јапана.

Сама Немачка је убрзо након рата постала подељена на Западну и Источну Немачку. Аустрија је такође повратила независност и године 1955. постала суверена и неутрална држава.

Политичке промене

Једна од дугорочнијих последица рата постала је јасна већ при самом крају ратних операција, када су се оне у Азији из глобалног трансформирале у локални сукоб. Настојање бивших колонијалних сила Холандије и Француске да поврате суверенитет над територијима претходно изгубљеним од Јапана је довело до оружаних сукоба у Холандској Источној Индији и Индокини, односно до демонстрација и јачања покрета за независност у многим колонијама.

Британија, која је била крајње исцрпљена ратом, схватила је да више не може одржавати Британско царство те је године 1947. Индији, односно Пакистану, признала независност. Две године касније су Холанђани признали независност Индонезије. Французи су били нешто упорнији у Вијетнаму те га напустили тек након војног пораза године 1954. Дотада је већ започео процес који ће се назвати деколонизација и током кога ће бивша колонијална царства бити замењени низом нових суверених држава познатих под називом Трећи свет.

Деколонизација је била само једна од манифестација краја примата Европе у међународној политици. На место исцрпљених, понижених и разорених бивших европских су дошле двије државе око којих ће се следећих неколико деценија формирати глобални блокови - САД и СССР. Њихово супарништво, делимично мотивисано борбом за превласт у свету, а деломично несугласицама названо је Хладни рат, а граница између њихових сфера у Европи прозвана Гвоздена завеса - често навођена као једна од највидљивијих и најдуготрајнијих последица Другог светског рата.

У настојању да стекну пропагандну и другу надмоћ над Совјетима, Американци су у Западну Европу уложили огромна средства у сврху економске обнове преко тзв. Маршаловог плана. Многе од европских држава, поготово оне у почетку неоптерећене потребом обнове оружаних снага, та су средства успешно искористиле за незапамћени економски узлет, па ће тако с временом ратни губитници попут Немачке и Јапана успешно супротставити САД на економском пољу.

Други светски рат је такође многе у Европи уверио како ће континент свој примат у свету моћи барем делом повратити једино ако се надвладају традиционалне историјске поделе. Убрзо након рата почели су први дипломатски кораци који ће с временом довести до стварања Европске уније.

Културни утицај

Делом због свог трајања и димензија, а делом због тога што је био први оружани сукоб у коме су улогу имали нови масовни медији као радио и филм, Други светски рат је на светску културу оставио снажан утисак који траје и данас и који се манифестује у два често противречна облика.

С једне стране су дотле незапамћена разарања дала још већи потицај од Првог светског рата све јачем тренду пацифизма као доминантне идеологије, односно одбацивања рата као потпуно штетног друштвеног феномена који се мора избећи по сваку цену. Томе је додатно у прилог ишла и употреба нуклеарног оружја која је многе уверила како ће следећи Трећи светски рат бити још разорнији и садржавати ризик потпуног уништења људске цивилизације, односно нестанка људске врсте и живота на Земљи.

С друге стране је Холокауст, чије су размере и облици откривени тек након завршетка рата, за многе представљао још већи шок од самих ратних разарања. Сазнање да је једна цивилизоварана и просвећена држава у 20. веку способна најсавременија техничка средства искористити у сврху геноцида, односно да би то наставила радити по остатку света да није била заустављена оружаном силом многе је уверила како је Други светски рат имао оправдање, односно да представља један од ретких примера где се на учеснике може применити јасно разграничење између добра и зла.

Оба та става су се касније примењивала на друге сукобе, од којих је можда данас најбољи пример Рат против тероризма.

Srpska majka

"Dan D" - dan koji je odlučio rat

Izvor: B92, Tanjug, DW
U Francuskoj se danas obeležava 70. godišnjice iskrcavanja saveznika u
Normandiji u Drugom svetskom ratu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Operacijom poznatom kao "Dan D" krenula je jedna od ključnih bitaka za pobedu nad nacističkom Nemačkom. Nešto pre ponoći 24 vatrometa osvetlili su nebo, kao što su ga osvetlila prva saveznička bombardovanja u noći izmedju 5. i 6. juna 1944. koja su najavila oslobadjanje Evrope od nacista.
Na francuskoj obali iskrcalo približno 160.000 savezničkih vojnika, u danas će se povodom jubileja okupiti oko 1.800 veterana.

Velik dan u istoriji čovečanstva okupiće i 29 svetskih lidera. Svečanoj ceremoniji prisustvovaće predsednik Barak Obame, nemačka kancelarka Angele Merkel, ali i predsednik Rusije Vladimir Putin, koji dolazi bez obzira na trenutne sukoba sa Zapadom oko pitanja Ukrajine.

Među prisutnima će biti i novi šef ukrajinske države Petro Porošenko.

Kao što se često dešavalo na ceremonijama obeležavanja iskrcavanja u Normandiju - aktuelna politika neizbežno će i ove godine biti u centru medijske pažnje, jer - na obali Normandije zajedno će biti ruski predsednik Putin i novi šef ukrajinske države Petro Porošenko.

Zvanični susret (zasad) nije planiran, ali Kremlj ne isključuje da će "doći do kontakta".

"Dan D" okupiće lidere koji od početka najveće evropske krize posle Hladnog rata komuniciraju često - ali preko telefona i medija.

Kako primećuje američki "Blumberg", Vladimir Putin je ove godine "polu-dobrodošao" gost koji predstavlja "saveznika iz Drugog svetskog rata, neprijatelja iz Hladnog rata, posthladnoratovskog prijatelja u začeću i, u poslednje vreme, protivnika u borbi oko Ukrajine".

Putin je prvi put prisustvovao ceremoniji u Normandiji 2004, u atmosferi pomirenja Istoka i Zapada.

Domaćin jubileja, francuski predsednik Fransoa Oland, nije ni pomišljao da mu "otkaže pozivnicu" zbog ukrajinske krize.

"Možete da se ne slažete sa Vladimirom Putinom, ali ja nikad neću zaboraviti da je ruski narod izgubio milione života u Drugom svetskom ratu", istakao je Oland za "Frans 2".

U francuskom letovalištu Duvilu Putina se već sastao sa Olandom, a ima zakazane bilateralne susrete sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, britanskim premijerom Dejvidom Kameronom... ruski predsednik poručio je da je spreman i za dijalog sa Obamom - ali, kako piše AFP, američki predsednik "nije ponudio zvaničan sastanak".

U jeku krize oko Ukrajine, šahovski velemajstor koji je poslednjih godina poznatiji kao kritičar Putina, Gari Kasparov zapitao se na svom Tviter nalogu zašto na ceremoniju nisu pozvani lideri Belorusije, Uzbekistana i Kazahstana, i "predvideo" da će dogodine, povodom 70. godišnjice Krimske konferencije u februaru, Putin verovatno ugostiti zapadne lidere u Jalti.

"Putin je pozvan na godišnjicu Dana D u Francuskoj sa zapadnim liderima!? Želeli su stručnjaka za invazije?", zajedljivo je "tvitovao" Kasparov nepuna tri meseca posle ruske aneksije Krima.

Godišnjice u senci politike

[You must be registered and logged in to see this image.]

.............

............

Invazija Normandije, poznata i kao Operacija Overlord, i 70 godina kasnije ostaje najveća pomorska invazija u istoriji, koja je uključivala više od dva miliona vojnika koji su prevezeni preko kanala La Manš iz Engleske u Normandiju u okupiranoj Francuskoj.

Većinu savezničkih snaga činile su američke, britanske, kanadske i francuske jedinice, a učestvovali su i i vojnici iz Australije, Belgije, Čehoslovacke, Grčke, Holandije, Novog Zelanda, Norveške i Poljske.

Uprkos zajedničkoj pobedi nad nacizmom koja je usledila godinu dana kasnije, obeležavanja godišnjice "Dana D" često je bilo u senci politike.

Obeležavanje u Normandiji bojkotovao i francuski ratni lider u agzilu i prvi posleratni predsednik Šarl de Gol, uvredjen jer je bio isključen iz priprema za iskrcavanje, dok je američki predsednik Ronald Regan pretvorio četrdesetogodišnijicu iskrcavanja, 1984. godine, u pravu hladnoratovsku predstavu.

Te 1984. godine obeležavanju nije prisustvovao nemački kancelar Helmut Kol.

Prvi nemački kancelar koji je prisustvovao obeležavanju Dana D je Gerhard Šreder, a to se desilo čak dve decenije kasnije, 2004. godine.

Tradicionalno, obeležavanju prisustvuje i britanska kraljica Elizabeta II, koja 2009. nije bila na listi zvanica, zbog čega je izbio diplomatski skandal.

Iskrcavanje u Normandiji započelo je noćnim padobranskim i jedriličarskim desantom, masivnim vazdušnim napadima i pomorskim bombardovanjem nakon kojeg je usledio desant, 6. juna, ili Dan D.

"Dan D" - dan odluke

[You must be registered and logged in to see this image.]

6. juni 1944. je na Zapadu ušao u istoriju kao "Dan D", najverovatnije jer na engleskom "decision" znači odluka. To svakako jeste bio odlučujući dan u Drugom svetskom ratu.

Overlord je ime vojne operacije. I plaže u Normandiji na koje su se vojnici iskrcali, dobile su „vojna“ imena: „Juta“, „Omaha“, „zlato“, „mač“ i „Juno“. U to istorijsko iskrcavanje je bilo uključeno 14 nacija. Pored Amerikanaca, Britanaca, Poljaka, Kanađana i Francuza, svoje jedinice su imale i Grčka, Češka i Australija.

Vrhovni komandant savezničkih snaga u severnoj Evropi bio je američki general Dvajt Ajzenhauer, koji je kasnije postao 34. predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Prethodnih meseci Ajzenhauer je već komandovao iskrcavanjem savezničkih trupa na Siciliji i na italijanskom kopnu.

Neposredno pred dugo planirani početak tajne operacije "Overlord", u Normadiji je izbilo nevreme sa jakim kišama i olujama. Zbog toga su vođe bile primorani da invaziju odlože za jedan dan – i započnu je u ranim jutarnjim satima 6. juna 1944.

Oko 160.000 vojnika se iskrcalo na pet delova velike plaže. Oni su napali utvrđenja takozvanog "Atlantskog zida" iza kojeg se ušančio nemački Vermaht. Nezaštićeni saveznički vojnici prvo su morali da trče kroz vodu, zatim preko plaža, potpuno vidljivi za neprijatelja: bili su to odredi smrti.

Od padobranaca su kasnije postali heroji, malo ih je preživelo. Oni su bili prvi koji su još po mraku skočili iza neprijatelja i tamo osvojili ključne pozicije. Neki od njih nisu kamuflirali samo lica, kao što se vidi na slici, već su korstili indijanske ratne boje i imali frizuru irokeza – kako bi uplašili neprijatelja.

Saveznici su prvo bombardovali plaže Normandije. U zaleđu je skočilo hiljade padobranaca, zatim je obali prišlo više od 1000 ratnih brodova i skoro 4200 brodova francuske obalske straže. Hiljade aviona i tenkova su korišćeni za podršku. Po okolnim selima, posebno po nemačkim položajima Vermahta, padala je kiša bombi.
"Operacija Overlord" je uspela između ostalog i zbog toga što je nemačko vođstvo bilo potpuno iznenađeno iskrcavanjem u Normandiji. Saveznici su se potrudili da nacističku Nemačku do poslednjeg trenutka drže u uverenju da će se iskrcavanje desiti nešto kasnije i nešto severnije, u mestu Kale.

Obmana je uspela: Vodeći nacistički vojni komandanti su bili uvereni da sebi mogu da priušte odsustvo - radi zabave u Parizu ili za odlazak kući. I legendarni general Ervin Romel je otputovao u južnu Nemačku na 50. rođendan svoje supruge. Na slici: Nemački Vermaht 1940. na obali Normandije, ne sluteći da će tu biti poražen, četiri godine kasnije.

Hitler je tog 6. Juna 1944. Bio u Obersalcbergu. "Špigl" piše da je on o invaziji bio obavešten tek ujutru oko 10 sati. Niko se nije usudio da probudi Firera.

Navodno je Hitler euforično reagovao, povikavši: "Vesti ne mogu biti bolje! Englezi su konačno tamo gde možemo da ih pobedimo."

Mada je invazija u Normandiji jedna od glavnih prekretnica Drugog svetskog rata, trajalo još jedanaest meseci dok rat u Evropi nije konačno završen. Mnogi vojnici koji su se borili u Normandiji, bili su zatim poslati u borbene misije u azijsko - pacifičkom regionu. Tamo je rat trajao do septembra 1945.

U sklopu operacije "Overlord" ubijeno je oko 57.000 savezničkih vojnika, 155.000 je ranjeno, 18.000 se vode kao nestali. Na nemačkoj strani je bilo je 200.000 mrtvih. Na dan kada je počela invazija podseća se svake godine. Pored predstavnika vlasti iz svih zemalja učesnica, često iz daleka dolaze i veoma stari veterani.

b92.net

Najduži dan u istoriji

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iskrcavanje je počelo 6. juna 1944. godine u 6.30. Većinu savezničkih snaga činile su američke, britanske, kanadske i francuske jedinice. Druge zemlje čiji su vojnici takođe učestvovali u bici bile su Australija, Belgija, Čehoslovačka, Grčka, Holandija, Novi Zeland, Norveška i Poljska. Savezničke vojnike prevozila su i tri broda Kraljevine Jugoslavije.

Iskrcavanje u Normandiji, poznato i kao „Dan D” ili operacija „Overlord”, bila je prva serija operacija saveznika u Normandiji tokom Drugog svetskog rata. „Dan D” bio je jedna od najpažljivije planiranih vojnih akcija u istoriji koja je potpuno iznenadila Nemačku. Inače, poznat je i kao dan kada je najveći broj vojnika prešlo sa jedne teritorije na drugu.

Bitka za Normandiju vodila se između snaga nacističke Nemačke, koje su okupirale zapadnu Evropu i savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu. Više od 60 godina kasnije ova invazija ostaje najveći pomorski i vazdušni desant u istoriji, koja je uključivala više od tri miliona vojnika prevezenih preko kanala Lamanš iz Engleske u Normandiju u okupiranoj Francuskoj.

Već 1942. godine saveznici su počeli da pripremaju planove za invaziju na Hitlerovu Evropu. Za komandanta operacije imenovan je američki general Dvajt D. Ejzenhauer. On je za operaciju morao da pripremi milion vojnika i još dva miliona ljudi za ratnu proizvodnju.
Od velike važnosti bilo je dobro odrediti mesto i vreme invazije. Saveznici su uočili manje utvrđenu regiju Normandiju. Plaže Normandije nazvali su kodirani imenima: Juta, Omaha, Gold, Džuno i Svord. Jedan od ključnih delova za uspeh operacije bile su i vremenske prilike.

Trening saveznika je bio vrlo realističan, dug i težak. Bilo je bitno da ceo trening prođe u tajnosti kako nemački špijuni ne bi dobili trag o planovima savezničke invazije. Za invaziju su saveznici izumeli brojna nova oružja.
Američki i Britanski avioni su učestalo bombardovali celu Francusku tako da Nemci nisu ni sumnjali da je to bombardovanje zapravo priprema za desant. U bombardovanju je učestvovalo više od 11.000 letelica, koje su bacile više od 195.000 tona bombi.

Iskrcavanje je počelo 6. juna 1944. godine u 6.30. Većinu savezničkih snaga činile su američke, britanske, kanadske i francuske jedinice. Druge zemlje čiji vojnici su takođe učestvovali u bici bile su Australija, Belgija, Čehoslovačka, Grčka, Holandija, Novi Zeland, Norveška i Poljska. Iskrcavanje u Normandiji počelo je noćnim padobranskim i jedriličarskim desantom, masivnim vazdušnim napadima i pomorskim bombardovanjem posle kojeg je usledio desant.
Noć pre „Dana D” 15.000 američkih i 7.000 britanskih padobranaca iskočilo je iz 2.395 aviona i 867 vazdušnih jedrilica, ali većina nije uspela da sleti u svoje zone zbog nemačke vazdušne odbrane, uprkos tome uspeli su da stignu do skoro svih ciljeva.

Zauzimanje plaža Omaha bio je zadatak 29. divizije američke vojske. Nemirno more otežalo je DD tenkovima da dođu do obale, tako da su uspela samo dva od 29 koliko ih je poslato, dok su drugi potopljenje. Padobrance je zadržala Druga SS divizija tako da se nisu uspeli probiti do Atlantskog zida i unište bunkere, pa je Omaha postala najkrvavija plaža u operaciji Overlord. Na plažu Juta se iskrcalo 30.000 američkih vojnika i 3.500 vozila i dve grupe DD tenkova. Tenkovi su očistili put od mina i omogućili vojnicima da se popnu na stenu. Nemci su na plaži pružali slab otpor i Saveznici su zauzeli njihove položaje.

Plaža Džuno dodeljena je trećoj kanadskoj diviziji. Problem je bio to što je u moru bilo puno grebena pa su morali krenuti kada je došla plima i nisu videli mine, tako da je mnogo desantnih brodova na početku iskrcavanja uništeno. Kanađani su jedini tog dana donekle postigli ciljeve.
Plažu Svord je dobila treća britanska divizija. Posle bombardovanja iskrcani su vojnici koji su se probili do grada Oustrehama i tamo se suočili s nemačkom vojskom.
Plaža Gold pripala je 50. britanskoj diviziji i 8. oklopnoj brigadi . Cilj im je bio da zauzmu grad Aromančes i naprave bazu. Kada se stanje na moru pogoršalo i više se nisu mogle videti mine, mnogo vozila je bilo uništeno.
Do ponoći su saveznici ipak uspeli da odbiju sve protivnapade i uspostaviti kontrolu nad plažama omogućavajući iskrcavanje ostatka vojnika i na kraju su osvojili bitku.
SAD su u bici imale 29.000 poginulih i 106.000 ranjenih i nestalih, Velika Britanija 11.000 mrtvih i 54.000 ranjenih i nestalih, a Kanada 5.000 mrtvih i 13.000 ranjenih i nestalih.

Bitka za Normandiju potrajala je još dva meseca, koliko je trebalo savezničkim snagama da uspostave čvrst mostobran na evropskom kopnu i da probiju nemačku liniju fronta u Francuskoj, a one je okončana oslobađanjem Pariza i uništenjem preostalih nemačkih jedinica u bici poznatoj kao „Džep kod Falaisea”.

Okupiranom Srbijom haralo 12 vojski

Dokumenti vlade Milana Nedića otkrivaju nepoznate činjenice o Drugom svetskom ratu na teritoriji Srbije. Teško je zamisliti opasnosti pod kojima se živelo. Sukob je bio kompleksan spoj okupacije i višestrukog građanskog rata

[You must be registered and logged in to see this image.]
Fotografija nastala prilikom formiranja Čegarskog korpusa

OPTUŽBE protiv Milana Nedića i danas se koriste za diskreditaciju celog srpskog naroda, u maniru Kominterne, kaže dr Bojan Dimitrijević, koji je u studiji "Vojska Nedićeve Srbije", u izdanju „Službenog glasnika“, obradio temu koja je ostala tabu i posle pada komunizma.




- Rat na ovom prostoru je bio sve samo ne jednostavan. To je bio kompleksan spoj okupacije i višestrukog građanskog rata. Samo u delu Srbije pod nemačkom okupacijom deluje najmanje 12 oružanih formacija, što stranih što domaćih - ističe dr Dimitrijević.

Dimitrijević smatra da se najkompleksniji rat u Evropi 1941-1944. vodio na teritoriji Srbije pod nemačkom okupacijom, u današnjem centralnom delu države, delu KiM oko Kosovske Mitrovice i Banatu kojim su upravljali folksdojčeri.

- Istoričari su izbegavali da se bave ovom temom jer ne daje crno-belu sliku ratnih dešavanja. Najlakše je ostati pri optužbama da su Nedićeva vlada i sve njene institucije kvislinške, iako još ne znamo kako je preživela Srbija od 1941. do 1944. u uslovima okupacije, građanskog rata, uzimanja talaca, gladi, rekviriranja useva. Kako je ta Srbija pružila utočište i hranu stotinama hiljada srpskih izbeglica iz NDH, od čega 86.000 dece. Kao i Slovencima koji su proterani iz svoje zemlje. Nedić je neosporno sarađivao s okupatorima kad je slao svoje oružane snage da se bore protiv ustanika. Ali je i sprečio da Nemci uzmu 50.000 Beograđana za taoce zbog ustaničkih akcija - kaže Dimitrijević.

On podseća da je posle aprilskog bombardovanja država Jugoslavija podeljena na banovine potpuno kolabirala. Nemačka je odredila granice okupirane Srbije. Baranju i Bačku je 1941. prepustila Hortijevim trupama koje su ih anektirale, a zatim izvodile masovne zločine, deportacije Srba i njihovo mađarizovanje. Srem je pripao nacističkoj tvorevini NDH čiji je državni program bio etničko čišćenje srpskog stanovništva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Milan Nedić pred strojem Srpske državne straže

Deo Srba, ali i Hrvata iz Dalmacije koji su izbegli u Srbiju, među prvima se uključio u Srpski dobrovoljački korpus (SDK), čija je osnova bio ultrakonzervativni pokret "Zbor" Dimitrija Ljotića. SDK je bio glavni saveznik okupatora u borbi protiv komunista do njihovog proterivanja iz Srbije krajem 1941. a zatim se do 1944. fanatično borio protiv Mihailovićeve Jugoslovenske vojske u otadžbini, nazivane i "vojni četnici".

Ravnogorski pokret Nemci su tretirali kao neprijateljski i ustanički, kao i partizanski. Posle kratkog savezništva ova dva pokreta su zaratila. Oba su se borila protiv Nedićeve oružane sile formirane od ljotićevaca, bivše žandarmerije, ratnih zarobljenika na odsustvu i četnika Koste Pećanca. Nedić je nazivao partizane "agentima međunarodnog boljševizma", a ravnogorce "slugama Londona i saveznicima Moskve", koji pozivanjem Srba na ustanak žrtvuju narod stranim interesima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pećančevi "vladini četnici" i Nedićeva državna straža su bili u sukobu s Mihailovićevim "vojnim četnicima", ali su ih posle nemačke ofanzive na Ravnu goru sakrili u svoje redove i sačuvali ih od odmazde. Bilo je i lokalnih četničkih odredima koje su formirala sela radi zaštite od "divljih četnika", običnih razbojnika. Pećančevi četnici su početkom rata bili jedina snaga koja je branila Srbe u Toplici i Jablanici od šiptarskih i bugarskih bandi. Morali su da sarađuju s istim Bugarima kad su Nemci ove doveli umesto svojih garnizona koje su poslali na istočni front.

U Sandžaku je vladao haos u kome su Srbe ubijale i pljačkale muslimanske milicije, šiptarski Bali kombtar i kasnije SS divizija Skenderbeg. Protiv njih su se borili "vojni četnici", ali i ljotićevci, kad nisu ratovali međusobno. Kao i protiv šiptarskih bandi s Kosova, koje je pripojeno Velikoj Albaniji, pod patronatom Musolinijeve Italije. Kačaci su nelegalno upadali na teritoriju pod nemačkom okupacijom stižući do Brusa, ali su Nemci dovodili i "legalnu šiptarsku žandarmeriju" da čuva železničku prugu u dolini Ibra. Vermaht je u kaznenu ekspediciju protiv ustanka u Srbiji poveo 1941. ustaše iz NDH. Slično su učinili Sovjeti 1944. kad su ustaše zarobljene na Istočnom frontu presvukli i pridružili Titovim jedinicima, kao i dojučerašnje okupatore Bugare. Od "crvenih" Rusa tad su pobegli "beli" koji su u Srbiji bili organizovani u ruske zaštitne jedinice.

- Teško je i zamisliti opasnosti i haos u kome je živelo stanovništvo Srbije. Zbog mnoštva ideoloških i iskrivljenih određenja o vremenu Nedićeve vlade, ostala su nepoznata i neobjašnjena iskušenja kroz koja je prolazio srpski narod posle aprilskog rata. Naročito kontekst u kome je nastala Nedićeva vlada - kaže Dimitrijević.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Protest u Čačku 1941. godine sa zahtevom da se obustave bratoubilačke borbe u Srbiji

Oficiri jugoslovenske vojske okupljeni oko Ravnogorskog pokreta od maja 1941. intenzivno su pripremali veliki ustanak verujući da će im zapadni saveznici pružiti obećanu pomoć. Tek posle napada Nemačke na SSSR i komunisti su odlučili da krenu u oružanu borbu.

- Za komuniste glavna svrha ustanka bila je da se pomognu ratni napori SSSR. Tokom leta 1941. oni su napadali gotovo isključivo organe civilne vlasti, a ne okupatore. Zatvarane su katastarske uprave, sreski sudovi i načelstva, spaljivane zemljišne knjige, uz reči "Nema više tvoje ili moje nego je sve naše". Pljačkani su ugledni domaćini, neretko i ubijani, pa se već u ovom periodu može govoriti o početnoj fazi građanskog rata u Srbiji - smatra dr Dimitrijević.

Prema nekim izvorima čak nekoliko stotina kominterninih profesionalnih revolucionara u julu 1941. došlo je u Srbiju. Njihovo obračunavanje sa svima koji su im bili sumnjivi zapanjilo je i istaknute srpske partizanske ustanike, kakav je bio Dragojlo Dudić. On je u dnevniku ostavio svedočanstvo o "anarhizmu nekih drugova" koji su ubijali sveštenike, ugledne domaćine, seoske odbornike, rezervne oficire.

- Pojedina ubistva od leta 1941. izvedena su s neviđenom bestijalnošću. Neki od izvršilaca tih ubistava nisu bili rodom iz Srbije ili nisu bili srpske nacionalnosti kao Borota, Majer, Filipović, Levi. Oni koji su učestvovali u španskom građanskom ratu kao Žikica Jovanović su bili posebno nemilosrdni. Ubistva koja su izvršili na gotovo ritualan način teško da se mogu opravdati bilo kakvom revolucionarnom misijom - kaže dr Dimitrijević.

On podseća da je zbog užasnih nemačkih represalija prema civilnom stanovništvu Draža Mihailović krajem 1941. zaustavio svoje snage. Komunistički vrh koji je vodio partizane smatrao je, pak, da su odmazde korisne za njihov pokret, jer se bežeći od nemačkih represalija sve veći broj ljudi pridružuje ustanku.



IZNUĐENA KOLABORACIJA

GENERAL Milan Nedić doveden je u avgustu 1941. iz kućnog pritvora pred nemačkog komandanta koji ga je stavio pred izbor - ili će prihvatiti da formira vladu ili će Srbija biti podeljena među susednim kvislinškim državama i nestati.

- Nedić pristaje da oformi vladu i oružane snage za borbu protiv ustanika. Ušao je u iznuđenu kolaboraciju, iako je znao da će snositi teške posledice kad dođu oslobodioci, ko god oni bili. Pristao je u nadi da će zaustaviti masovana hapšenja i pogubljenja civila u odmazdama - kaže Dimitrijević.

On naglašava da Nedićeve oružane snage nisu učestvovale u progonu jevrejskog stanovništva.

- Time se u Srbiji bavio isključivo načelnik SS policije, čak ni Vermaht nije imao uvid u njegovo delovanje. Organi Nedićeve vojske od formiranja u septembru 1941. nisu učestvovali ni u jednoj operaciji ili akciji koja je vezana za jevrejsko stanovništvo - ističe dr Dimitrijević.


novosti.rs

Gothard Hajnrici, (nem. Gotthard Heinrici) - (25. decembar 1886. - 13. decembar 1971.), bio je general-pukovnik nemačke armije tokom Drugog svetskog rata.

Privatni život i rana vojnička karijera

Bio je rođen u Gumbineneu (nem. Gumbinnen), u nekadašnjoj Istočnoj Prusiji, (danas je to grad Gušev u Kaljingradskoj oblasti, teritorija Rusije), na dan katoličkog Božića (25. decembra) 1886.g.

Bio je rođak feldmaršala Gerda fon Rundšteta (nem. Karl Rudolf Gerd von Rundstedt) - (1875 - 1953.g.), i oženio se Gertrudom Hajnrici (nem. Gertrude Heinrici), polu-Jevrejkom, čija je porodica dobila "Potvrdu o nemačkoj krvi", lično od Adolfa Hitlera. Hajnricijevi su imali dvoje dece: devojčicu i dečaka.

Hajnricijevi vojnički preci sežu sve do XII veka. Mladi Gothard je nastavio tu tradiciju pridruživši se sa 19 godina 95. pešadijskom puku 8. marta 1905.g. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, i na Istočnim i na Zapadnom frontu, tokom kojeg je više puta bio odlikovan. Između tih odlikavanja mogu se istaći Crna ranjenička značka - bio je ranjen u bici - i Gvozdeni krstovi Prvog i Drugog reda, 1914. i 1915.g. Učestvovao je u bici kod Tanenberga (nem. Tannenberg) koja se vodila od 17. avgusta do 2. septembra 1914.g.


Drugi svetski rat

Malo koji nemački general je imao toliko ratnog iskustva kao general-pukovnik Gothard Hajnrici ali je, s druge strane, bilo i tako malo onih tako visokog čina koji su ostali tako malo poznati. On nije bio blistavi Romel, slavljen među Nemcima zbog svojih uspeha, vojskovođa kog je Hitler – sa svojim smislom za fantastičnu propagandu – nagradio maršalskom palicom. Hajnricijevo ime se retko kad pominjalo, osim u direktivama za ratne operacije. Popularnost i slava o kojima sanja svaki vojnik su ga mimoilazile jer je tokom dugih godina provedenih na Istočnom frontu uvek bio prisiljen da igra uloge koje su ga već po samoj svojoj prirodi vukle u senku. Operacije koje je vodio nisu bili slavom ovenčani prodori iz vremena “Blickriga” no sumorna i često veoma mukotrpna povlačenja. Njegova specijalnost je bila odbrana i na tom polju mu je malo ko bio ravan. Razborit, pedantan strateg i komandant varljivo blagog držanja, Hajnrici je u srži bio oficir čvrste ruke, izdanak stare aristokratske škole koja je odavno rešila problem kako održati front s minimalnim snagama i uz najnižu cenu. Jedan njegov štapski oficir je to veoma lepo formulisao u jednoj opaski: “Hajnrici se povlači tek kad se vazduh oko njega pretvori u olovo, pa i tad tek posle zrelog razmišljanja”.

U ratu koji je za njega predstavljao samo sporo i mučno povlačenje od predgrađa Moskve do Karpata, Hajnrici je mnogo puta održao položaje u gotovo beznadežnim okolnostima. Tvrdoglav, prkosan, i nepopustljiv, nije propuštao ni jednu priliku – pa makar se radilo o samo o održanju neverovatnog samo jednog kilometra terena jedan sat duže. Ratovao ja takvom upornošću da su ga njegovi oficiri i vojnici s ponosom nazivali “Unser Giftzwerg” – naš žestoki mali. ("Giftzwerg" u doslovnom smislu znači “otrovni patuljak”, pa su oni koji nisu voleli Henricija često upotrebljavali taj njegov nadimak upravo u tom, doslovnom smislu) One koji bi ga prvi put sreli zbunjivao je često njegov epitet “žestoki”. Hajnrici je bio nizak, krhke građe, blagih plavih očiju, plave kose i pedantno potkresanih brkova i na prvi pogled je više ličio na nekog učitelja no na generala – i to prilično siromašnog učitelja.

Za Hajnricijevog ađutanta, kapetana Hajnriha fon Bila (nem. Heinrich von Büla), činjenica da se Hajnirici nije ni najmanje trudio da izgleda kao general-pukovnik bila je stalni izvor brige. Fon Bila se danonoćno “ždrao” zbog generalovog izgleda, posebno zbog njegovih čizama i kaputa. Hajnrici je mrzeo uglačane, do kolena visoke čizme toliko omiljene među nemačkim oficirima. Mnogo više je voleo obične duboke cipele uz koje je nosio starinske kožne sare, još i Prvog svetskog rata, s remenčićima sa strane. Imao je nekoliko šinjela ali je najviše voleo stari, već pomalo otrcani kožni kaput, postavljen jagnjećim krznom i uprkos svim nastojanjima fon Bile nije hteo da se rastavi od njega. Svoje uniforme, slično tome, Hajnrici je nosio dok se ne bi raspale. A s obzirom da je voleo da putuje bez mnogo prtljaga retko kad je imao uz sebe više od jedne uniforme – one na sebi.

Inicijativu za nabavku nove odeće je na kraju morao da preduzme fon Bila – a fon Bila se pribojavao takvih razgovora jer je obično gubio bitku. Kad se konačno usudio da potegne to pitanje, počeo je izdaleka. Kao uzgred, jednom upitao je generala Hajnicija: “Her Generaloberst, da li biste mogli da nađete vremena da Vam uzmu meru za novu uniformu?” Hajnrici je pogledao fon Bilu preko naočara za čitanje i mirno rekao: “Mislite da bi trebalo, fon Bila?” Fon Bila se na trenautak ponadao da mu je lukavstvo uspelo, ali “Giftzwerg” je na to ledenim tonom dodao: “A zašto?” Fon Bila se više nikada nije vratio na to pitanje.

Hajnrici možda nije izgledao kao general, ali je zato delovao u skladu sa svojim činom. Zapovedao je raznim jedinicama od 1939.g., najpre na Zapadnom frontu. Tokom napada na Francusku, od 10. maja do 22. juna 1940.g., Hajnrici je komandovao XII korpusom sa kojim je uspeo da probije "Mažino liniju" 14. juna.

Tokom operacije "Barbarosa", Hajnrici je bio u 2. oklopnoj grupi pod komandom general-pukovnika Hajnca Guderijana, gde je komandovao XLIII korpusom, kada je i zaslužio Viteški krst Gvozdenog krsta. Bio je vojnik do srži a za ljudstvo kojim je zapovedao, naročito posle borbi pred Moskvom, prava legenda.

U decembru 1941.g. nemačko munjeviti napredovanje kroz SSSR zapelo je u snežnim nanosima pred samom Moskvom. Duž celog fronta oko 1250000 relativno lagano odevenih vojnika našlo se u klopci preuranjene i oštre zime. Dok su se Nemci probijali kroz sneg i led, nove sovjetske jedinice s Dalekog istoka, s kojima Vrhovna komanda nije računala, iskrsavale su, izgledalo je, niotkuda. Prelazeći u ofanzivi Sovjeti su protiv Nemaca ubacili u napad oko sto divizija na zimu naviknutih i za zimu opremnjenih vojnika. Nemačke armije su bile odbačene nakon što su pretrpele užasne gubitke i neko vreme je izgledalo da će doći do reprize užasnog povlačenja Napoleona iz 1812.g., ali daleko većih razmera i neuporedivo krvavijeg.

Front se hitno morao stabilizovati, i najteži od svih sektora bio je dodoeljen Hajnriciju. 26. januara 1942.g. bila mu je poverena komanda nad skoro bednim ostacima 4. armije koja je, držeći položaje direktno naspram Moskve, predstavljala težišno uporište nemačkog fronta. Svako značajnije povlačenje na tom delu fronta ugrozlo bi armije na krilima i moglo bi dovesti do potpunog rasula.

Hajnrici je preuzeo komandu jednog strahovitog hladnog dana – temperatura je bila -41°C. Voda se smrzavala čak i u kotlovima lokomotiva, mitraljezi nisu funkcionisali, rovove i zaklone nije bilo moguće kopati jer je zemlja bila tvrda kao čelik. Slabo obučeni Hajnricijevi vojnici su se borili u snegu do pojasa a s obrva i brkova su im visile ledenice. “Naređeno mi je da držim položaj dok ne počne veliki napad kojim će Moskva konačno biti zauzeta”, pričao je kasnije general-pukovnik, “a oko mene vojnici su umirali i to ne samo od sovjetskih metaka. Mnogi su se jednostavno smrzli.”

Hajnrici je te položaje zadržao bezmalo deset nedelja. Služio se svim što mu je bilo na raspolaganju, metodana uobičajenim i neuobičajenim. Podsticao je svoje vojnike, hrabrio ih, unapređivao, smenjivao, neprestano prkoseći beskompromisnom, kategoričnom Hitlerovom naređenju da uspostavi ““starre Verteidigung”” – kruta odbrana. Štab 4. armije je u proleće 1942.g. ustanovio da je tokom duge zime Hajnrici održao položaje iako je sovjetska nadmoć povremeno dostizala i odnos 12:1.

Hajnirici je pred Moskvom usavršio jedan taktički potez po kome je zapravo i postao poznat. Kad bi saznao da na nekom sektoru fronta predstoji sovjetski napad naredio bi vojnicima da se u toku noći pre napada povuku na nove položaje dva – tri kilometra iza prvih linija. Tako bi se ruska artiljerijska priprema sručila na prazne rovove. “Bilo je to kao udaranje po praznom džaku”, rekao je Hajnrici. “Sovjetski napad je brzo gubio zamah jer su moji vojnici, nedirnuti, čekali spremni, a nakon toga su u borbu stupale i jedinice iz sektora koji nisu bili napadnuti i zauzimale prvobitno napuštene položaje”.

Najteže u svemu tome bilo je saznati kad Sovjeti nameravaju da izvrše napad. Na osnovu zapažanja obaveštajaca, izveštaja izviđačkih patrola i izjava zarobljenika ali posebno zahvaljujući nekom neobičnom “šestom čulu” Hajnrici je najčešće bio u stanju da predvidi vreme i mesto s gotovo matematičkom preciznošću.

Naravno, metod nije bilo moguće uvek primeniti, ali kad bi to i radio Hajnrici je morao biti veoma, veoma oprezan – Hitler je bez oklevanja hapsio pa čak i naređivao da streljaju generala koji bi prekršio njegovo naređenje o zabrani povlačenja. “Iako bez njegovog dopuštenja nismo praktično smeli da premestimo stražara od prozora do vrata”, napisaće kasnije Hajnrici, “neki od nas su nalazili načina da izvrdaju bar ona u pravom smislu samoubilačka naređenja, kad god je to bilo moguće.”

Iz razloga koji su više no očigledni, Hajnrici nikad nije bio Hitlerov miljenik niti je bio omiljen na Hitlerovom dvoru. Njegov aristokratski i vojnički konzervativno vaspitanje prisiljavali su ga da ostane veran zakletvi koju je dao Fireru ali je zato naloge jedne mnogo više vlasti stavljao na prvo mesto. Zbog svojih religioznih shvatanja Hajnrici se zamerio Hitleru već na samom početku rata.

Kao sin protestantskog sveštenika, Hajnrici je imao običaj da svakog dana pročita jedan odeljak iz Svetog Pisma, nedeljom je odlazio u crkvu i insistirao je da se verski obredi za vojnike redovno održavaju. Takva praksa se nije ni najmanje sviđala Hitleru. Hajnrici je više puta bio diskretno upozoren da Hitler smatra da nije zgodno je jedan general javno odlazi u crkvu. Tokom jednog putovanja u Nemačku, dok je provodio odsustvo u Minstreu (nem. Münster) u Vestfaliji (nem. Westfalen), Hajnricija je posetio jedan visoki funkcioner Nacional-socijalističke partije upućen iz Berlina sa specijalnim nalogom da razgovora s njim. Od njega je Hajnrici koji nikad nije bio član Nacional-socijalističke partije, čuo da po Firerovom mišljenju “verske aktivnosti nisu u skladu s ciljevim nacional-socijalizma”. Hajnrici je veoma hladno saslušao upozorenje. Sledeće nedelje je sa suprugom, sinom i ćerkom kao i obično otišao u crkvu.

Zbog svega toga je napredovao veoma sporo i unapređivan je tek posle dugotrajnog natezanja. Ne bi uopšte bio unapređivan da nije pokazao izuzetne sposobnosti kao komandant i da njegovi pretpostavljeni, posebno feldmaršal Ginter fon Kluge (nem. Günther fon Kluge), nisu insistirali na njegovom unapređivanju.

Krajem 1943.g. Hajnrici je opet navukao neprijateljstvo zbog religije, no ovaj put Rajsmaršala Hermana Geringa (nem. Hermann Wilhelm Göring) - (1893 – 1946.g.). Gering ga je žestoko optužio pred Hitlerom da tokom povlačenja 4. armije nije sproveo Firerovo naređenje o “politici spaljene zemlje”. Posebno je naglasio da je general svesno prekršio naređenje “da se spale ili razore sve upotrebljive zgrade” u Smolensku; u gradu je, pored drugih zgrada, ostala neoštećena i velika, stara crkva. Hajnrici je dostojanstveno objasnio da “kroz zapaljeni grad ne bi mogao povući svoje trupe”. Odgovor nije zadovoljio ni Hitlera ni Geringa ali je vojnički bio dovoljno logičan da spreči da generala Hajnricija izvedu pred vojni sud.

Međutim, Hitler mu to nije zaboravio. Hajnrici je patio od želučanih problema koji su bili posledica trovanja bojnim otrovom u Prvom svetskom ratu. Ubrzo nakon incidenta s Hitlerom i Geringom Hitler je pozivajući se na te tegobe, povukao Hajnricija iz aktivne službe zbog “narušenog zdravlja”. Bio je upućen na oporavak u Karlove Vari (češ. Karlovy Vary) u tedašnjoj Čehoslovačkoj i tu je prema Hajnricijevim rečima bio “jednostavno ostavljen da sedi”. Nekoliko nedelja nakon što je oslobođen dužnosti Sovjeti su prvi put probili front 4. armije.

Hajnrici je proveo u Karlovim Varima prvih nekoliko meseci 1944.g. prateći iz daljine apokaliptične događaje koji su polako pretvrali Hitlerov "Hiljadugodišnji Treći Rajh" u gomilu ruševina – iskrcavanje Saveznika u Normandiji u junu; napredovanje Engleza i Amerikanaca kroz Italiju i zauzimanje Rima 5. juna 1944.g.; neuspešni pokušaj atentata na Hitlera 20. jula; nezadržive ofanzive i napredovanje Sovjeta kroz istočnu Evropu. Kako je situacija postajala sve kritičnija Hajnrici je sve teže podnosio prisilnu neaktivnost . Dobio bi komandu da se ponizno obratio Fireru, ali to nije hteo da učini.

Tokom tog perioda veliki nemački komandanti i feldmaršali su otišli – Romel, Erih fon Majnštajn (nem. Erich von Manstein), Gerd fon Rundštet, Ginter fon Kluge – komandanti koji su odnosili pobede i čija su imena bila nekad s ponosm izgovarana u svakoj kući. Svi su nestali, bili su ili mrtvi, ili smenjeni s dužnosti, ili naterani da se povuku u penziju. A nemačkoj i njenoj armiji je sad, više no ikad, bio potreban sposoban vojskovođa, novi smeli Romel, novi razboriti fon Rundštet.

Konačno je, krajem leta 1944.g., posle osam meseci prinudnog mirovanja, Hajnrici dobio naređenje da se vrati na dužnost. Ovog puta je bio poslan u Mađarsku, kao komandant teško pritisnute nemačke 1. oklopne i 1. mađarske armije.

Hajnrici je i u Mađarskoj nastavio da ratuje na svoj način. U jeku bitke general-pukovnik Ferdinand Šerner (nem. Schörner), Hitlerov miljenik i Hajnricijev pretpostavljeni u Mađarskoj, izdao je direktivu da svaki vojnik zatečen iza linije fronta bez odgovarajućih dokumenata bude “smesta pogubljena, njegov leš javno izložen kao upozorenje ostalima”. Hajnrici, revoltiran takvim naređenjem, ljutito je odgovorio: “Tamo gde ja zapovedam nikad nisu bile primenjivane takve metode, i nikad neće biti.”

Iako je bio primoran da se povuče iz severne Mađarske u Čehoslovačku, branio je svaku stopu terena tako uporno da je 3. marta 1945.g. saznao da je odlikovan Mačevima uz ranije dobijeni Viteški krst s hrastovim lišćem – što je bilo bilo neverovatno dostignuće za čoveka na koga je Hitler gledao s tako malo simpatija.

Ubrzo nakon toga, general-pukovnik Gothard Hajnrici je dobio naređenje da se 22. marta javi u Cosen (nem. Zossen), general-pukovniku Hajncu Guderianu (nem. Heinz Guderian), načelniku štaba Vrhovne komande kopnene vojske (nem. Oberkommando des Heeres, skraćeno OKH) da bi dobio težak, ali klasičan zadatak: trebao je da preuzme komandu nad Grupom armija “Visla” da bi zadržao Sovjete na reci Odri (nem. Oder) i spasio Berlin. Od te Grupe armija je zavisila sudbina grada Berlina i Nemačke kao države.

Kompletan štab general-pukovnika Hajnricija je bio zapanjen kad je dobio naređenje da se javi u Vrhovnu komndu kopnene vojske. Načelnik štaba ga je upitao: “Zar ćete zaista prihvatiti tu dužnost?”

Njegovi saborcu su bili uvereni da Hajnrici, čovek “bez dlake na jeziku”, prosto srlja u sigurnu propast. Kao zapovednik fronta na Odri, poslednje značajne linije odbrane između Crvene armije i Berlina biće pod stalnim nadzorom Hitlera i njegovih “dvorskih budala”, kako ih je nazvao jedan od Hajnricijevih oficira. Hajnrici nije nikada bio poltron, nikad nije naučio da ulepšava činjenice i kao takav morao je doći u sukob s ljudima oko Firera. A svima je bilo dobor poznato kako prolaze ljudi koji se ne slažu s Hitlerom.

Što su mogli diskretnije, oficiri bliski Hajnriciju su predlagali da nađe neki izgovor i odbije postavljenje. Možda bi se mogao poslužiti “zdravstvenim razlozima”? Iznenađen, Hajnrici je jednostavno rekao da će izvršiti naređenje “kao svaki vojnik Šulc (nem. Schultz) ili Šmit (nem. Schmidt)”. Hajnrici je nakon rata izjavio da su ga članovi njegovog štaba, dok se s njima opozdravljao odlazeći da primi novu dužnost, posmatrali “kao da je jagnje koje vode na klanje.”

Te, 1945.g., da bi prevalio put kroz nemačku teritoriju dužine 800 kilometara, od severne Mađarske do Cosena, general-pukovnik Hajnrici je morao da krene pre svitanja. Avionom su se on i njegov ađutant, kapetan fon Bila, prebacili do Baucena (nem. Bautzen) u blizini češko-nemačke ganice a odatle su nastavili putovanje kolima. Svaki sat koji je prolazio dovodio je pedeset osmogodišnjeg Hajnricija, jednog od najboljih nemačkih majstora odbrane, sve bliže najvećem iskušenju u njegovoj četrdesetogodišnjoj vojničkoj karijeri.

Iako nisu bili intimni prijatelji Guderijan i Hajnrici su se već godinama poznavali i uzajamno su se poštovali kao profesionalni vojnici i bili su uopšte slobodni da razgovaraju slobodno i bez formalnosti. Hajnrici je, kako nam svedoče i njegova i Guderijanova sećanja, nastupio veoma otvoreno: "Generale, dolazim iz mađarske divljine. O Grupi armija "Visla" ne znam skoro ništa - ni kakav je njen sastav ni kakva je trenutna situacija na Odri!"

Guderijan je uzvratio takođe veoma iskreno. "Treba da Vam kažem, Hajnrici, da Vam Firer nije hteo poveriti ovu dužnost: Imao je u vidu nekog drugog. Za sve sam odgovoran ja. Rekao sam Fireru da ste upravo Vi čovek koji nam je potreban: U početku nije hteo ni da razgovara o Vama. Na kraju mi je ipak uspelo da ga nagovorim."

Prvo mu je Guderijan izložio opštu ratnu situaciju na svim frontovima. Bila je izgubnjena dobra 1/3 Nemačke, pregažena Anglo-amerikancima koji su nadirali sa zapada i Crvena armija|Crvenom armijom sa istoka. Treći Rajh se sveo na deo koji je ležao između dve velike vodene prepreke: Rajne (nem. Rhein) na zapadu i Odre (nem. Oder) sa pritikom Nisom (nem. Neissa) na istoku. Pored toga, velike industrijske oblasti koje su još bile oblasti Rajh|Rajha, danonoćno bile izložene bombardovanju.

Na zapadu, armije pod komandom generala Dvajta Ajzenhauera (eng. Dwight Eisenhower) - (1890 – 1969.g.), bile su na zapadnoj obali Rajne, u dužini od 800 kilometara od Severnog mora do švajcarske granice. Na jednom mestu čak su bile prešle RajnaRajnu. 7. marta 1945.g. Amerikanci su zauzeli most kod Remagena, južno od Bona (nem. Bonn), pre nego što su nemci uspeli da ga sruše, i na istočnoj obali su uspostavili mostobran širok 19 a dubok 8 kilometara. Očekiavlo se da će mostobrani biti uspostavljeni i na drugim mestima.

Na istoku, sovjetske jedinice su preplavile istočnu Evropu na frontu širokom preko 1000 kilometara, od Baltičko more do južne granice Mađarske. U samoj Nemačkoj stajale su duž reka Odre i Nise i užurbano se spremale. Izviđački avioni javljali su o rekama trupa i opreme koji su se kretali ka frontu, a železničkim prugama kretali su se vozovi natovareni topovima i ratnim materijalom. Putevi su bili zakrčeni tenkovima, motornim i zaprežnim vozilima i jedinicama u usiljenom maršu. Nije moglo biti ni približno utvrđeno sa kakvim bi snagama Crvena armija mogla da krene u ofanzivu, ali je u samoj Nemačkoj ustanovljeno prisustvo tri grupe armija. Najveća koncentracija je bila nasuprot Grupi armija "Visla".

Nakon toga Guderijan je Hajnriciju na mapama objasnio stuaciju sa kojom je trebalo da se suoči. Položaji Grupe armija "Visla" protezali su se 280 km u dužinu - od baltičke obale do ušća Nise u Odru u Šleziji (nem. Schlesien), gde se spajala salinijom koja je predstavljala položaje general-pukovnika Šernera. Linija fronta je većim svojim delom išla duž zapadne obale Odre, ali su na istočnoj obali još postojala tri veća mostobrana - na severu kod Štetina (nem. Stettin), danas poljski grad Šćećin (polj. Szczecin), istorijskog glavnog grada Pomeranije (nem. Pommern), izgarđenog u XIII veku, i na jugu kod grada Kistrina (nem. Küstrin), danas poljski grad Kostrzyn i starog univerzitetskog središta Frankfurta na Odri (nem. Frankfurt an der Oder). poslednja dva bila su u najvažnijem sektoru, direktno nasuprot Berlinu.

Da bi sprešio sprečio pad Berlina i onemogućio Crvenoj armiji prodor u samo srce Nemačka|Nemačke, Hajnrici je imao na raspolaganju samo dve armije. Severno krilo fronta je držala 3. oklopna armija pod komandom generala oklopnih jedinica Hasoa fon Mantojfela (nem. Hasso-Eccard Freiherr von Manteuffel), niskog ratom ali zato posle Guderijana i Romela verovatno najboljeg stručnjaka za taktiku oklopnih jedinica koga je Vermaht (nem. Wehrmacht) imao. Držao je položaje u dužini od oko 150 kilometara - od obale severno od Štetina do sastava Hoencolern kanala (nem. Hohenzollern) i Odre, otprilike 45 klimoetara sevroistočno od Berlina. Dalje ka jugu, do ušća Nise u Odra|Odru, preostalih 130 kilometara fronta branio je čedrdeset sedmogodišnji general pešadije Teodor Buse (nem. Theodor Busse) sa svojom 9. armijom.

Deprimiran opštom slikom, Hajnrici nije bio ni najmanje iznenađen veličinom snaga Crvene armije koncentrisane protiv njega. Na Istočnom frontu mu je postalo uobičajeno da se bori bez vazdušne podrške, sa minimalnim brojem tenkova i prtiv nadmoći od najmanje 9-10:1.

Gledajući situacione karte, Hajnrici je prvi put sagledao ono što će kasnije nazvati "celovitom i zastrašujućom istinom".

Iako je bio svestan da ima veoma malo vremena Hajnrici je preduziamo sve što je bilo u njegovoj moći da utvrdi zapadnu obalu Odre i prelaze preko reke, uprkos sovjetskoj ljudskoj i materijalnoj nadmoći, i Hitlerovom ubeđenju da Crvena armija neće napasti Berlin već Prag.

Predvođena maršalima SSSR-a Georgi Žukovom i Ivanom Konjevim Sovjeti su brzo napredovali ka Berlinu sa istoka, dok su mu se Anglo-Amerikanci približavali sa zapada. Želevši Berlin samo za sebe Staljin je Žukov|Žukova i Konjeva stalno požurivao da ga zauzmu. 16. aprila 1945.g. Žukovljeva armija prelazi Odru i uprkos ogromnim gubicima koje je Hajnrici uspeo da joj nanese, nakon trodnevne borbe probija njegove utvrđene položaje. Istovremeno sa otpočinjanjem Žukovljevog napada na Grupu armija "Visla" maršal Konjev otpočinje napad na Grupu armija "Centar" koja je bila pod komandom general-pukovnika Šernera.

Nakon nekoliko dana intenzivnih borbi Hajnrici je shvatio da ne može više da zadržava sovjetsko napredovanje i da će položaje Grupe armija "Visla" biti doslovno pregaženi. Zbog toga je naredio povlačenje uprkos Hitlerovom naređenju da se nikao ne sme povlačiti bez izričitog njegovog ličnog pristanka. Takođe, Hajnrici je odbio da primi odbranu samog grada Berlina.

Te večeri na ponoćnoj konfernciji u hitlerovom bunkeru ispod Kancelarije Rajha (nem. Reichskanzlei) Hitler se pomirio sa mračnom situacijom i odobrio mu je povlačenje i premeštanje štaba Grupe armija "Visla" iza Berlina. 29. aprila 1945.g. je feldmaršal Kajtel (nem. Wilhelm Keitel) general-pukovnika Gotharda Hajnricija razrešio dužnosti komandanta Grupe armija "Visla".

Njegov položaj je tad bio ponuđen Mantojfelu koji je odbio unapređenje navodeći loše postupke prema Hajnriciju. Tada je privremenom zamenom imenovan Kurt fon Tipelskirh (nem. Kurt von Tippelskirch) dok general Kurt Študent (nem. Kurt Student) ne bude stigao i preuzeo komandu.

Nakon smenjivanja Gothard Hajnrici se povlaši u Plen (nem. Plön), gde se predaje britanskim snagama 28. maja 1945.g.

Po zarobljavanju Hajnrici biva prebačen na u zarobljenički logor na ostrvu Farm - ili poznatijem kao Kamp 198 tj. Specijalni kamp IX (Camp 198/Special Camp IX), nedaleko od Bridženda (Bridgend), u južnom Velsu, Velika Britanija.

Oktobra 1947.g. biva prebačen u zarobljenički logor u SAD-u, gde ostaje sve do puštanja na slobodu 19. maja 1948.g.


Unapređenja

• Fahnenjunker-Unteroffizier (19. juli 1905.g.)

• Fähnrich - kandidat za ofcira u činu podoficira (19. decembar 1905.g.)

• Potporučnik (18. avgusta 1906.g.)

• Nadporučnik(17. februar 1914.g.)

• Kapetan (18. juni 1915.g.)

• Major (1. februar 1926.g.)

• potpukovnik (1. avgusta 1930.g.)

• Pukovnik (1. mart 1933.g.)

• General-major (1. januar 1936.g.)

• General-potporučnik (1. mart 1938.g.)

• General pešadije (1. jun 1940.g.)

• General-pukovnik (30. januar 1943.g.)


Odlikovanja

Viteški krst Gvozdenog krsta: 18. septembar 1941.g., general pešadije, komandujući general XXXXIII armijskog korpusa na Istočnom frontu

Hrastovo lišće (br. 333): 24. novembar 1943.g., general-pukovnik, galvnokomandujući 4. armije na Istočnom frontu

Mačevi za Viteški krst (br. 136): 3. mart 1945.g., general-pukovnik, glavnokomandujući 1. oklopne armije na Istočnom frontu

Viteški krst, odlikovanje pruske kraljevske Hoencolern kuće: 9. avgust 1918.g.

Pruski Gvozdeni krst Prvog rada: 24. juli 1915.g.

Pruski Gvozdeni krst Drugog reda (1914): 27. septembar 1914.g.

1939 pločica na Pruski Gvozdeni krst Prvog reda (1914): 16. maj 1940.g.

1939 pločoca na Pruski gvozdeni krst Drugog reda (1914): 13. maj 1940.g.

Saks Koburg i Gota Karl Eduard Ratni krst

Saks-Koburg i Gota vojvoda Karl Eduard Medalja, Drugog reda sa Mačevima i datumom

Odlikovanje kuće Saks-Vajmar-Ajzenah za sa Belim sokolom, Viteški krst Drugog reda sa mačevima

Saxe-Weimar-Eisenach House Order of Vigilance or the White Falcon, Knight 2nd Class with Swords

Odlikovanje vojvodske kuće Saks-Ernestin, Viteški krst Drugog reda sa Mačevima

Reus Krst časti, Trećeg reda sa Mačevima

Švarcburg Krst časti, Trećeg reda sa Mačevima

Hamburško-Hanzeatski krst

Ratnički Krst časti za 1914 - 1918

Nagrada za dugo službovanje u oružanim snagama, Prvog reda (Krst za 25 godina službe)

Nagrada za dugo službovanje u oružanim snagama, Trećeg reda (Medalja za 12 godina službe)

Austrijski vojni krst za hrabrost, Trećeg reda sa Ratnim ukrasima

Medalja za Zimsku kampanju u Rusiji 1941/1942


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovo je 21 čudna činjenica o Drugom svjetskom ratu

O njemu su pisane knjige i snimani filmovi, a ovo su neke od čudnih činjenica.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Drugi svjetski rat službeno je trajao od 1. rujna 1939. do 2. rujna 1945., i međunarodni je sukob koji je izbio 21 godinu nakon Prvog svjetskog rata. Za sobom je osim promjene svjetske političke igre ostavio mnoge tragične brojke i smrti nedužnih civila. O njemu su pisane knjige i snimani filmovi, no ovdje je Business Insider skupio 21 zanimljivu činjenicu.

1. Prvi poginuli njemački vojnik u ratu ubijen je od strane Japana.
2. Prvog američkog vojnika ubio je ruski.
3. Diljem Europe tijekom ovog rata je poginulo najmanje sto tisuća pripadnika zračnih snaga za bombardiranje.
4. Više je američkih vojnika poginulo u zračnim snagama nego u marincima.
5. Poljska primalja katoličke vjeroispovijesti Stanislawa Leszcynska sudjelovala je porođaju 3 tisuće beba tijekom Holokausta u nacističkom Auschwitzu.
6. Britanski vojnici imali su tijekom Drugog svjetskog rata na raspolaganju tri lista toaletnog papira dnevno, a američki vojnici 22.
7. 1941. Godine u SAD-u je proizvedeno 3 milijuna automobila, a za preostalo trajanje rata još samo 139 automobila.
8. Četiri od pet njemačkih vojnika koji su poginuli u ratu, nastradali su na Istočnom bojištu.
9. Samo 20 posto dječaka koji su rođeni u Sovjetskom savezu 1923. godine, preživjeli su rat.
10. Najmlađi vojnik koji se borio u ovom ratu je bio tada 12-godišnji Calvin Graham, koji je lagao o svojim godinama kada se prijavio američkoj vojsci za služenje u ratu. Njegove godine nisu otkrivene niti nakon što je završio ranjen u bolnici.
11. Samo jedan od četiri vojnika koji su se borili iz podmornica su preživjela rat.
12. Opsada Staljingrada rezultirala je s više smrti Rusa (vojnih i civilnih) od onih koje su SAD i Velika Britanija zajedno zabilježili tijekom cijelog Drugog svjetskog rata.
13. Kako bi Amerikanci izbjegli riječ 'hamburger' za popularno jelo, jer im je zvučalo 'njemački', hamburger su nazvali 'odrezak slobode' (u slobodnom prijevodu, a originalno 'Liberty Steak').
14. Tijekom ovog rata, nećak Adolfa Hitlera služio je američkoj vojsci.
15. Adolf Hitler i Henry Ford imali su svaki na svojem radnom stolu uokvirenu fotografiju onog drugog.
16. Najveći lanac japanskih špijuna zapravo je bio lociran u Meksiku.
17. Postotak smrtnosti svih ratnih zatvorenika u ruskim kampovima iznosi 85 posto.
18. Prva bačena bomba Saveznika na njemački Berlin usmrtila je jedinog slona u berlinskom zoološkom vrtu.
19. Da je bila 'potrebna' još jedna bačena atomska bomba, ta treća bila bi bačena na Tokio.
20. Hiroo Onoda, službenik japanske vojske tijekom Drugog svjetskog rata, nije predao svoj položaj na Filipinima krajem rata 1945. Sve do 1974. godine, dakle nakon gotovo 30 godina vjernog služenja, kada je njegov bivši vojnik otputovao do njega kako bi ga razriješio dužnosti.
21. Drugi svjetski rat iza sebe je prema izračunima ostavio između 50 i 70 milijuna ljudskih žrtvi, a 80 posto od njih dolazi iz samo četiri zemlje – Rusije, Kine, Njemačke i Poljske. Preko polovice žrtvi su civilne, od čega većina žene i djeca.


(Dnevnik.hr)