Први светски рат

[You must be registered and logged in to see this image.]

Први светски рат је био оружани сукоб између два савеза држава (Антанта и Централне силе) који се одвијао на више континената од 1914. до 1918. Последица рата је било више од 40 милиона жртава, укључујући приближно 20 милиона мртвих војника и цивила[1], и значајна разарања држава и економија, те се сматра првим ратом глобалних, светских, размера. Отуда је прво називан Велики рат. Око 60 милиона европских војника је било мобилисано од 1914. до 1918.[2]

Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле Краљевина Италија, која се придружила априла 1915, и Сједињене Америчке Државе, које су у рат ступиле априла 1917. Централне силе су чиниле Немачка и Аустро-Угарска. Отоманско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Краљевина Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља само су Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе остале званично неутралне, иако су многе пружале финансијску и материјалну помоћ једној страни у рату.

Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустро-Угарске. Напад Аустро-Угарске на Србију активирао је низ савезништава који су покренули ланчану реакцију објава рата. За месец дана, већи део Европе је био у стању рата.

Рат се водио на неколико фронтова који су нашироко окруживали Европу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 km. На Источном фронту, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. На Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту су такође вођене жестоке борбе, а непријатељства су се одвијала и на мору и, по при пут, у ваздуху.

Рат је окончан потписивањем наколико мировних споразума, од којих је најважнији Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком 11. новембра 1918. Најуочљивија последица рата је била нова територијална подела Европе. Све чланице Централних сила изгубиле су територије, а створене су нове државе. Немачко царство је изгубило своје колоније, проглашено је одговорном за рат и принуђено да плаћа велику одштету. Аустро-Угарска и Отоманско царство су била распуштена. Од територија које је заузимала Аустро-Угарска створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Краљевина СХС. Отоманско царство је укинуто, територије Царства ван Анадолије су биле додељена као протекторати силама Антанте, док је језгро Отоманског царства реорганизован у Републику Турску. Руска Империја, која је изашла из рата након Октобарске револуције, је изгубило велики део своје западне границе, а на тим територијама створене су нове државе: Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска. Након рата основано је Друштво народа као међународна организација посвећена избегавању будућих ратова решавањем спорова између држава дипломатским путем. Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након Наполеонових ратова и био је важан фактор избијању Другог светског рата.
*Узроци

Гаврило Принцип, босански Србин и студент је 28. јуна 1914. године у Сарајеву пуцао на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и убио га. Принцип је био члан Младе Босне, групе чији су циљеви укључивали уједињење Јужних Словена и независност од Аустро-Угарске. Овај атентат је био један од догађаја који су се муњевито одигравали у јулу те године, узрокујућу кризу, а потом и Први светски рат. Аустро-Угарска је дала ултиматум Србији да покрене акцију како би казнила све одговорне, али када је процењено да Србија није адекватно одговорила, објавила је рат.
*Етнички и политички ривалитет
Слабљење утицаја Аустро-угарске на Балкану и јачање пан-славеснког покрета створили су такву политичку атмосферу у којој се сматрало да је нови рат на Балкану неизбежан. Јачање етничког национализма одвијало се паралелно са сталним растом и јачањем Србије у којој су анти-аустријска осећања била нарочито ватрена. Аустро-угарска је 1878. окупирала некадашњу отоманску провинцију Босну и Херцеговину, у којој је живео велики број Срба. Босна је тек 1908. формално анектирана од стране Аустро-угарске. Нарастање националистичких осећања такође се поклопило и са слабљењен Отоманске империје. Русија, која је подржавала пан-славенски покрет била је мотивисана етничком и религијском блискошћу али и ривалством према Аустрији које је настало још у време Кримског рата. Скорашњи догађаји као што је пропали покушај склапања споразума између Русије и Аустрије као и стално настојање Русије да избије на топло море додатно су мотивисали Санкт Петербург.

Поред наведених, постојало је мноштво различитих геополитичких мотива широм Европе, нпр. губитак Алзаса и Лорене у Француско-пруском рату створио је осећање иредентистичког реваншизма у тој земљи. Француска је на крају склопила споразум са Русијом створивши Немачкој извесну могућност вођења рата на два фронта.
*Српска кампања

Српска војска се борила против Аустријанаца у бици на Церу, која је почела 12. августа 1914. Српска војска је заузела одбрамбене положаје са јужне стране Саве и Дрине. Током наредне две недеље аустријски напади су одбијени уз тешке нанете им губитке, што је означило прву победу Антанте у рату и сломило аустријске наде о брзој победи. Последица тога је да је Аустро-Угарска морала да држи значајан број војника на фронту са Србијом, што је ослабило њене напоре против Русије.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

*Јужна бојишта

Суочена са Русијом, Аустро-Угарска је могла да одвоји само трећину своје војске у нападу на Србију. Након великих претрпљених губитака, Аустријанци су накратко окупирали Београд. Међутим, српски контранапад их је успео истерати из земље до краја 1914. Током првих девет месеци 1915, Аустро-Угарска је користила своје војне разерве у рату против Италије. Међутим, немачке и аустро-угарске дипломате су успеле да убеде Бугарску да се придружи у нападу на Србију.

Србија је била окупирана за нешто више од месец дана. Напад је почео 5. октобра 1915. када су Централне силе покренуле офанзиву са Саве и Дунава; четири дана касније Бугари су се придружили нападу са истока. Српска војска, пошто се борила на два фронта и била суочена са сигурним поразом, почела је повлачење према обали Јадранског мора, кроз Црну Гору и Албанију. Црногорска војска је штитила српско повлачење у Мојковачкој бици 6. и 7. јануара 1916, али су на крају Аустријанци заузели и Црну Гору. Српска војска је савезничким бродовима пребачена у Грчку и северну Африку.

Солунски фронт је основан крајем 1915. када су француске и британске снаге искрцале код Солуна да би пружили помоћ и извршили притисак на грчку владу да објави рат. На несрећу Савезника, про-немачки краљ Грчке Константин I је распустио владу про-савезничког премијера Елефтериоса Венизелоса, пре него што су савезничке снаге могле стићи.

После освајања, Србија је била подељена између Аустро-Угарске и Бугарске. Бугари су у својој окупационој зони започели Бугаризацију српског становништва, забранивши српску ћирилицу и Српску православну цркву. Након присилне мобилизације српског становништва у бугарску војску 1917, избио је Топлички устанак. Српски устаници су за кратко време ослободили територију између Копаоника и Јужне Мораве. Устанак је угушен заједничким напорима бугарских и аустријских снага крајем марта 1917.

Солунски фронт се већи део времена показао статичним. Српске снаге су ослободиле део своје територије ослоободивши Битољ 19. новембра 1916.

*Крај рата


Колапс Централних сила уследио је веома брзо. Бугарска је прва потписала примирје 29. септембра 1918 у Солуну. 30. октобра 1918 Отоманска империја капитулирала је у Мудросу.
24. октобра италијанска војска започела је велику офанзиву са циљем да поврати територије изгубљене након битке за Капорето. Офанзива је кулминирала битком за Витори Венето која је означила нестанак Аустро-угарске војске као организоване борбене силе. Офанзива је такође покренула дезинтеграцију Аустро-угарског царства. Током последње недеље октобра донете су декларације о независности у Будимпешти, Прагу и Загребу. 29. октобра Аустро-угарска је затражила примирје али су италијани наставили са наступањем заузевши Тренто, Удине и Трст. 3. новембра Аустро-угарска је послала парламентарце и поново затражила примирје. Услови који су формулисани заједно са савезничком командом у Паризу убрзо су прихваћени од стране Аустро-угарске. Примирје са Аустро-угарском потписано је 3. новембра у вили Ђусти близу Падове. Аустрија и Мађарска склопиле су посебан споразум о примирју након збацивања Хабзбуршке монархије.

У Немачкој је избила револуција и 9. новембра је проглашена република. Кајзер је побегао у Холандију. 11. новембра, у железничком вагону у Компијену потписано је примирје са Немачком. У 11.00 часова, 11. новембра 1918 — једанестог часа, једанестог дана, једанестог месеца — примирје је ступило на снагу. Супротстављене армије на западном фронту почеле су повлачење са својих позиција. Канадски војник Џорџ Лоренс Прајс традиционално се сматра последњом жртвом Првог светског рата: погодио га је немачки снајпериста и умро је у 10.58 часова 11. новембра 1918.

*Последице

Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе; нестала су четири царства: Немачко, Аустро-угарско, Отоманско и Руско. Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Отомани, са својом аристократијом су такође пале након рата. Белгија и Србија су биле тешко разрушене, док је Француска имала 1,4 милиона мртвих војника. Немачка и Русија су такође претрпеле велике губитке. Рат је имао и дубоке економске последице. Као додатак на то, велика епидемија грипа, које почела у последњим месецима рата, је убила на милионе људи у Европи и проширила се широм света. Епидемија шпанскогр грипа је убила око 50 милиона људи у свету.

Srpska majka

Prvi svetski rat, uzrok i povod

Uvod u prvi svetski rat, 19. vek, vek formiranja nacionalnih država. Preraspodela kolonijalnih poseda. Blokovska podela, 1879. ujedinjuju se Nemačka i Austrougarska.1881. Italija im se pridružuje i stvara se Blok centralnih sila.1904. Ujedinjenje Velike Britanije i Francuske,1907. pridružuje im se Rusija i stvara se Antanta.
Srbija i centralne sile

Sukob sa Austrougarskom, od 1906. do 1911. trajao je carinski rat
1908. Aneksiona kriza.
1911 – 1913. Balkansi ratovi.
28.Juna 1914. Sarajevski atentat.

Uzrok rata

Borba za kolonije izmedju dva neprijateljska bloka, na koja su se podelile vodeće svetske sile, Centralne sile i Anatanta, bila je uzrok rata. Centralne sile nastojale su da dodju do kolonija. Ovaj sukob, najveći do tada, naziva se prvi svetski rat.

Kada je reč o Balkanu, Nemačka i Austrougarska nastoje da prodru na istok, bliski i srednji. Put vodi preko Balkana tj preko Srbije, Srbija drži glavni komunikacioni pravac na Balkanu, Moravsko vardarsku dolinu, najkraći i najjednostavniji kao i najjeftiniji put izmedju istoka i zapada. Nemački kapital je počeo da gradi Bagdadsku prugu, saveznici su sa Turskom. Jedino im fali teritorija Srbije, da pruga prodje kroz nju. Srbija je nakon majskog prevrata prestala sa austrofilskom politikom. To se ne svidja Nemcima i pogotovu Austrougarima. Austrougari čak pokušavaju da Srbiju unište ekonomski. U tom slučaju Austrougarska ima dodatni razlog za mržnju prema Srbiji. Ona je mnogonacionalna država, 1/3 Srba živi u Austrougarskoj, oni su potčinjeni. Monarhija je dualistička, Austrija i Madjarska. Sloveni hoće da se preuredi u trialističku monarhiju. Niče Jugoslovenska ideja, ideja da se južnoslovenski narodi oslobode austrougarske i sjedine sa Srbijom. Austrougarska na to gleda kao na smrt. Beč to ne sme dozvoliti.Austrougari moraju da se obračunaju u zemlji ali i van nje, tacnije direktno sa Srbijom.
Povod rata

Kap koja je prelila čašu, bio je Sarajevski atentat. Na Vidovdan 28. Juna 1914. godine, organizacija „Mlada Bosna“ tačnije njen pripadnik Gavrilo Princip, ubija Austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Unapred se znalo za posetu prestolonaslednika najmladjem delu Austrougarske. Na srpski praznik Vidovdan, ovo je trebalo da bude uvreda za Srbe, ovime je Austrougarska htela a pokaže Srbiji, a i celom svetu da je Bosna Austrougarska i da će tako i ostati. Cilj „Mlade Bosne“ je ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Pripremljen je atentat, prestolonaslednik je došao vozom, prelazi u otvoren auto što je olakšalo atentat. Prvi pokušaj nije bio uspešan, ubacuju bombu u auto ali ne ubijaju Ferdinanda, a zatim Gavrilo Princip pogadja iz pištolja i ubija vojvodu i vojvotkinju. Ne kaje se za ono što je uradio, ali pošto je maloletan nema smrtne kazne već dobija doživotnu robiju. Sva krivica pada na vladu Srbije, govore da je ona pripremila i izvršila atentat, bez ikakvih dokaza.

23. Jula 1914. ultimativni zahtev u deset tačaka poslat je Srbiji. Austrougarska i Nemačka definitivno hoće rat sa Srbijom. Srpska vlada morala je da pošalje pozitivan odgovor za 48 sati, kako bi rat izbegla. Odgovor Srpske vlade bio je krajnje popustljiv. Većina zahteva odnosi se da Srbija prestane da pomaže, finansira i komunicira sa srpskim organizacijama u austrougarskoj i da Srbija prestane sa nacionalnom propagandom. Sve tačke su prihvaćene osim šeste tačke, da dodje istražni tim u vezi Sarajevskog atentata. Ni tu nije rečeno veliko ne, već je bilo diplomatski rečeno, da bi Srbija prihvatila medjunarodni sud u Hagu. Srbija spremna na ogromne ustupke, pre samo godinu dana izašli su iz balkanskih ratova, treba joj period stabilnosti. Odgovor je bio siguran da obezbedi da do rata ne dodje, ali tako nisu mislili u Berlinu i Beču. Pašić je lično odneo pismo. Letimično pogledano, samo jedna tačka nije bila pozitivna i austrijsko poslanstvo povlači se u zemun i 28 Jula 1914. Austrougarska objavljuje rat Srbiji. Otvoren telegram, bez šifara, vest o ratu prvi saznaje srpski telegrafista, tekst je bio kratak i glasio je nešto nalik, pošto srbija nije prihvatila ultimatum nalazi se u ratu sa Austrougarskom. Ovim otvorenim telegramom verovatno žele paniku u narodu. Crna Gora već sledećeg dana objavljuje rat Austrougarskoj i ubro i Rusija to čini, zbog širenja Nemačke i Austrougarske, kasnije i Belika Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj. Od Srpsko – Austrougarskog rata, nastao je svetski rat. Nemci su se nadali da će Francuska i Belika Britanija ostati po strani, ali to se nije desilo, to su lako prihvatili kao priliku da se obračunaju i sa zapadom. Ovo je najveći rat u istoriji do tada, poginulo je oko 10 miliona ljudi, a oko 20 miliona je ranjeno. Vodi se na pet glavnih frontova, tri od prvog dana rata.

Beleške

Церска битка


Битка вођена од 16. до 20. августа 1914. на широком простору планине Цер. У тој битци је српска војска, под командом генерала С. Степановића, против аустро-угарских трупа извојевала прву савезничку побједу у Првом свјетском рату.

Љубав јача од смрти

КАД СУ ЦАРИНИЦИ

БРАНИЛИ БЕОГРАД


Где је почео Први светски рат? Упркос увреженом мишљењу да је то Сарајево, Велики рат заправо је почео у Београду, тачно месец дана после атентата, 28. јула 1914. године!

[You must be registered and logged in to see this image.]


Војници поред срушеног моста

Следеће године навршава се сто година од почетка Првог светског рата који је више него иједан други рат пре или после изменио свет у толикој мери да се његове последице и данас осећају.
Рат је почео и однео прве жртве управо у Београду, а то су били шеснаестогодишњи Србин Душан Ђоновић и Мађар Иштван Балохи. Спомен-плоча Балохију постоји и данас на Новом гробљу у Београду, а подигнута је за време окупације 1915. године.
Филм „7 дана који су променили век”, који се снима у српско-аустријској копродукцији, бави се управо судбином Ђоновића и Балохија, као и последњом, одлучујућом недељом пред Велики рат.
После Принциповог пуцња у Сарајеву, ултиматума Аустрије и јулске кризе, на европском нивоу развила се учестала преписка, кроз коју се стиче утисак да су све стране једва дочекале повод за рат. Годинама се стварала атмосфера, интелектуалци главне струје попут Фројда и Томаса Мана сложили су се с авангардним уметницима и песницима да је рат којим ће се променити свет неопходан. Убрзо су га и добили, а када су увидели како то стварно изгледа, без романтичних представа о акцији и херојству, скована је изрека да „у рову не постоје атеисти”.

Ноћ под бомбама

Телеграфске депеше лете с краја на крај Европе, свуда се врло произвољно тумаче, долази до невероватних грешака у преводу. Углавном, свет се котрља ка великој кланици.
У Београду, председник Владе Никола Пашић предаје одговор на ултиматум Аустроугарске амбасадору барону Гизелу који, већ спакован, одмах напушта престоницу и прелази у Земун. У Србији се проглашава мобилизација, чланови Владе возом одлазе у Ниш, Врховна команда у Крагујевац. Међу обичним светом брзо се шири вест о одласку Гизела, и људи који су се све време надали „да ће Баја (Пашић) нешто да среди” схватају да је рат неизбежан. По сећању чувеног новинара „Политике” Предрага Милојевића, добошари су преносили наредбе да цивили иду у Бежанију, поготову они са Савске падине, пошто се очекује напад.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Патрола на Сави, код срушеног моста

Ипак, и наређења су била штура, нико није знао како да се понаша. План одбране града није постојао, војска се углавном повукла на југ, чак су постојали и предлози да се град преда. Ипак, Београђани то нису дозволили, од затечених снага поставља се каква-таква одбрана, а за команданта Одбране града поставља се пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије. Прву одбрану града чинили су жандари, цариници, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Бабунског, чак и грађани и деца. Они су на себе примили први удар.
Телеграм објаве рата стиже 28. јула. Примила га је Ружица Петровић Црепић, која је у то време једина знала да прима целу латиницу. Отворени телеграм, који је путовао од Беча, преко Пеште и Земуна, она прослеђује Влади у Ниш и Врховној команди у Крагујевац. Београђани почињу да силазе у подруме у ишчекивању напада. До вечери се ништа не дешава, људи постају нестрпљиви у неизвесности.
Међутим, у току ноћи почиње бомбардовање, углавном с монитора са Саве. Гранате падају по граду, руше се зграде, али све то заглушује велика експлозија којом су четници срушили железнички мост преко Саве, једину везу Београда и Земуна. Негде у то доба Аустроугари покушавају да се препадом искрцају на обалу код моста, али с београдске стране наилазе на отпор групе цариника и четника војводе Бабунског, која их враћа назад.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Аустроугарска флотила спремна за напад

У том пушкарању гину и Душан Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије, који се с пушком у руци придружио четницима да брани свој град, и Иштван Балохи, који је био у чамцу с ког је покушан десант. Те ноћи, после њих, погинуло је још око 1000 војника и цивила, а у наредне четири године још 28 милиона.

Заузимање Земуна

Борбе и бомбардовање настављају се и свих наредних дана. Становништво се некако навикава на гранате. Све је мање људи по подрумима, повремено је чак и корзо у Кнез-Михаиловој пун. Четници војводе Воје Танкосића прелазе реку, заузимају аустроугарску караулу у Земуну, на којој истичу српску заставу. Без губитака се враћају у Београд у заробљеним аустроугарским униформама.
У одбрану града укључују се чак и робијаши који, раме уз раме са жандарима, спречавају продор непријатеља. Бомбардовање с монитора и даље траје, а постоје сведочења и фотографије да су у току бомбардовања коришћене гранате с отровним гасом, неколико месеци пре прве званичне употребе код Ипера, у Француској.
Аустријанци траже предају Београда, нуде официрима и посади града да им оставе сабље као знак почасти, а као симбол прихватања предаје требало је истаћи белу заставу, уместо српске тробојке на тврђави. Као одговор на захтев, уместо једне, истакнуте су три српске заставе, а артиљерија је дејствовала по мониторима на Сави.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Београђани за време бомбардовања

Такође, генерал Гајић, који је командовао посадом тврђаве, тражио је и добио одобрење од Врховне команде да трупе пређу Саву и заузму Земун по други пут, да би показао како Срби предају град. Земун је заузет у ноћном препаду на Крстовдан 1914. године. После жестоке и крваве борбе, трупе аустроугарског генерала Гоглија, који је тражио предају, биле су потпуно разбијене и натеране у бекство.
Ту је и епизода у којој редов-сељак из Жаркова, грдно изнервиран бомбардовањем, узима неколико бомби крагујевки, препливава Саву и диже у ваздух аустроугарски штаб. Потпуно непримећен, враћа се истим путем.
Другог септембра одлучено је да се све српске снаге у одбрани Београда обједине под командом Одбране града. За команданта је постављен ђенерал Михајло Живковић. Њему су биле потчињене све јединице од реке Колубаре на западу до потока Средњака на истоку.
Њихово деловање подељено је на Грочански, Великоселски, Топчидерски и Остружнички одсек и Градску посаду, која је држала Калемегдан. Сам штаб био је на Торлаку. Основни задатак Команде био је да се аустроугарским трупама по сваку цену спречи прелаз Саве и Дунава од ушћа Колубаре до ушћа Средњака.

Заноси младости

Трупе Одбране Београда извршавале су овај задатак ревносно упркос пакленом свакодневном бомбардовању, све до 2. децембра, када је због Колубарске битке српска војска напустила град. Аустроугари су ушли у пусте рушевине, пошто су делови града ближи реци (Дорћол и Сава мала) били готово сравњени са земљом. Уведена је окупациона управа, наступила је пљачка, јавна вешања, али је окупација потрајала тек нешто мање од две недеље, пошто је 15. децембра српска војска протерала непријатеља из престоног града. Тиме је завршена прва окупација Београда у Првом светском рату.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Жртве напада гасом

Аустроугарски војници су десет месеци касније, након жестоких борби од 6. до 9. октобра 1915. године на делу дунавске обале који је држао Други батаљон 10. кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића, поново окупирали град и држали га све до 1. новембра 1918. године кад је Прва армија војводе Петра Бојовића ушла у нашу престоницу.

***
Низ епизода доказује да су Београђани сами бранили Београд. Или, како стоји у „Илустрованој историји Београда 1914–1918”, Марије Илић Агапове, „никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале тренутке праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерно, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао своју Отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

П.Забавник

Потапање „Лузитаније“

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Лузитанија"

Један од кључних момената у Првом светском рату био је потапање америчког путничког брода “Лузитаније”. То потапање увело је Америку у Први светски рат, а стављање САД-а на страну савезника било је од непроценљиве вредности. О овој трагедији се много писало, али је тек крајем 1938. изашао први аутентични опис догађаја, који нам је дао капетан Лајтнант Р. Вајсбах, један од официра подморнице која је потопила “Лузитанију”.

Подморница У-20 мирно се љуљала на водама реке Емзе. Лежала је у пристаништу Емдену, главном стану немачке подморнчке службе.

То сунчано послеподне у априлу 1915. док сам надзирао утоваривање торпеда у подморницу, нисам ни сањао да ће кроз једва недељу дана погодак једног од ових смртоносних пројектила изазвати гнев и бес целог човечанства.

Али тако је било.

Подморнички рат био је достигао врхунац. Два месеца раније, као одговор на блокаду Канала од стране Енглеза, Немачка је била објавила неограничени подморнички рат.

Рано изјутра идућег дана, наређено нам је да напустимо Емден и да отпутујемо за Енглеску. Имали смо да допремо до ушћа реке Мерси, на ирској обали и да ту сачекамо један транспорт трупа који је према обавештењима немачке поморске шпијунаже, требао ускоро да напусти Ливерпул.

[You must be registered and logged in to see this image.]

подморница У-20

30. април је свануо сунчан и ведар и нешто пре седам часова У-20 , са својом посадом од 26 чланова, под командом капетана Швајгера, испловила је из пристаништа Боркум на тај опасан пут.

Пут до Мерсија био је безопасан; мислим безопасан утолико што се нисмо сусрели са непријатељским патролама које би отвориле паљбу на нас и евентуално нас потопиле, или нас узнемириле бацањем торпеда, пошто смо пловили кроз океан на петнаест метара испод површине. Нама је било потребно да већину пута, пошто смо ушли у енглеске воде, путујемо под морем, изузев ноћу, када нас је штитила помрачина.

Рано ујутру 5. маја, стигли смо до ушћа Мерсија. На море се спустила густа магла, тако да нисмо могли да будемо примећени.

Целог тог дана задржали смо се у ушћу. Пловили смо по површини и загњуривали смо се у дубину кад год би нам се приближило завијање сирена у магли и упозорило нас да се непријатељске лаже налазе у нашој близини. У неколико махова магла се била дигла и било нам је могућно да торпедујемо енглеске лађе: једну једрилицу и два мала пароброда.

Идућег дана на мору је још лежала магла, иако не више тако густа, али довољна да нагна нашег команданта да напусти свој првобитни план.

Били смо покушали да се приближимо ливерпулској луци, али смо морали да се вратимо. Што смо даље ишли уз реку Мерси, све је више растао број непријатељских лађа.

Спустили смо се низ канал Сент Џорџ, где смо без успеха тражили трговачке бродове, које бисмо могли потопити, а идућег дана налазили смо се крај јужне обале Ирске.

Ту је убрзо дошло до судбоносног догађаја на нашем путовању. У поден се магла, која нам је до тада јако сметала, разишла и сунце се појавило. Море је било блиставо и глатко. На хоризонту се указао дебео дим. Одмах смо сви били у приправности. У том тренутку смо били на морскј површини, али чим је командант Швајгер, који је са мном био на мосту, видео ту нову могућу мету, он је сместа, с обзиром да смо лако могли бити опажени, издао наредбу:

– Брзо под воду! Сви на своја места!

Пре него што смо ушли у подморницу и загњурили се, могли смо још да видимо да је брод који нам се приближавао био врло велики и да је имао четири димњака. Идућег тренутка, залупили су се поклопци свих отвора и море се скопило над подморницом У-20.

Све очи су биле упрте у перископ. Капетан Швајгер гледао је стиснутих усана, а руке никако нису могле да му се смире.

Увек ћу се јасно сећати догађаја који су се низали после нашег спуштања под воду и који су се завршили једном од најстрашнијих катастрофа Светског рата.

Прво ја наступио потпуни мир у којем се чуло смао зујање електричног мотора и непријатно завијање Неле, нашег бродског пса, кога смо спасили са једне потопљене лађе за време свог прошлог путовања.

Време се отезало. Минути су нам изгледали дуги као читав век. Маневрисали смо према лађи, која је цик-цак пловила према ирској обали. Видело се да је свесна тога какав плен представља за непријатеља.

У једном тренутку изгледало је као да ће да се удаљи од нас. Али у идућем тренутку се окренула и кренула је право на нас. Да није учинила тај покрет у свом маневрисању, без сумње би нам умакла, захваљујући својој брзини.

Најзад се чула наредба:

– Спреми торпеда за паљбу!

То је био мој посао. Поновио сам:

– Торпеда за паљбу!

Сви живци били су напети. На свим лицима огледала се спремност за борбу.

Подморница се заљуљала, као увек после избаченог торпеда, и нагну се мало устрану. Ми смо грозничаво почели да очекујемо експлозију.

Пролазили су секунди… десет, петнаест, двадесет, тридесет. Брод је био доста далеко од нас, можда четврт миље. Погледао сма на сат. Било је два и четврт. Четрдесет, педесет, шездесет секунди. Да ли је торпедо промашио циљ?

Прошао је минут, затим је до нашег напрегнутог слуха допрла заглушујућа детонација. Која се завршила грмљавином од које нам се свима и сам мозак у глави затресао.

Затим мир.

Али тек што је затегнутост наших живаца мало попустила, одјекнула је друга експлозија, исто тако јака као прва. Гледали смо у недоумици нашег команданта. Он није био мање зачуђен од нас, јер ми смо били опалили само један торпедо.

После неколико тренутака пришао је перископу да погледа напоље. Изненада је пребледео и морао да се ослони уза зид, да не би пао.

– Боже мој, то је “Лузитанија”! – узвикнуо је.

Неколико тренутака стојао је наслоњен као да га је сва снага била напустила. Још никада га нисам видео толико узбуђеног. Затим ме је позвао и дао ми руком знак да погледам кроз перископ.

Погођена лађа тонула је великом брзином. Видео сам ватру и дим. Велики труп и дебели димњаци били су нагнути удесно, а предњи део лађе био је дубоко заронио у воду. На горњој палуби била је велика пометња. Видео сам људе како јуре тамо амо и гомиле како су се тискале око чамаца за спасавање. Неки од тих чамаца висили су сасвим усправно. У грозничавој брзини којом су хтели да их спусте у воду одрешена су ужад само са једне стране и тако су ти чамци постали неупотребљиви. Они са леве стране уопште нису могли да се искористе због нагнутог положаја лађе.

Али највише ме је пренеразила брзина којом је тај велики брод тонуо.

Окренуо сма се Швајгеру и питао га чему он то приписује. Он жалосно одмахну главом.

– Онако је како сам мислио. “Лузитанија” је носила муницију која је експлодирала и оштетила изнутра главне заштитне делове лађе. То је била она друга експлозија коју смо чули.

Поново сам погледао кроз перископ и видео сам да ће лађа врло брзо потпуно да потоне. Чамци за спасавање, претрпани људима, падали су у воду скоро усправно. Путници и посада скакали су с палубе у воду и грчевито су пливали према изврнутим празним чамцима.

Ужаснуто сам затворио очи и склонио се од те слике.

Дим који се указао на хоризонту био је знак да се приближава помоћ, јер је обала била удаљена свега неколико миља.

Командант Швајгер издао је наредбу и подморница У-20 се лагано окренула и удаљила од места несреће.

После неких двадесет минута подморница се опет заустави и Швајгер погледа кроз перископ.

– “Лузитанија” је потонула – рече.

Погледао сам на сат. Било је 2.35 часа по подне. Велики брод потонуо је за нешто више од четврт сата.

[You must be registered and logged in to see this image.]


uciteljicazivota.

Mešavina briljantne strategije i srpskog inata - Kako je Stepa Stepanović postao vojvoda


Udarni deo Cerske bitke, okončane kao prva velika saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, koju je izvojevala srpska vojska, odigrao se u noći 15. na 16. avgust 1914. godine.

Činjenica da je malena Srbija uspela da na Ceru tako temeljito da porazi austrougarske trupe, koje su u svakom smislu bile u neporedivo boljoj poziciji od Srba, izazvala je tada šok i nevericu u Beču i Berlinu, ali i oduševljenje među saveznicima, a ugled Srbije neočekivano je porastao.

Teško iscrpeljna u bakanskim ratovima, protiv Turske i Bugarske, koje je uspešno dobila po cenu velikih žrtava, izmorena i nekonsolidovna mala Srbija je napadnuta od Austro-Ugarske s neskrivenom namerom da bude potpuno uništena.

Logika vlastodržaca u Beču upravo je i bila da je nastupio idealan trenutak da slabašna Srbija bude, kako se verovalo, jednim „malim ratom" uklonjena s mape.
Pošto su 12. avgusta Austrijanci, odnosno njihova Peta armija forsirali Drinu u rejonu Loznice, a pripadnici Austro-Ugarske Druge armije Savu na prostoru Sremska Mitrovica-Šabac, započele su borbe srpskih odreda na Drini i Savi, koji su se tokom četiri dana, od 12. do 15. avgusta, suprotstavljali nadiranju brojnijih i neuporedivo bolje opremljenih austrougarskih trupa.

General Stepa Stepanović, koji se po povratku vojvode Putnika nalazio na čelu Druge armije, dobio je naredbu 14. avgusta u kasnom popodnevnim satima da povrati Šabac.

U jutarnjim satima 15. avgusta, suočena sa nadiranjem Austro-Ugarskih trupa put Valjeva, srpska vrhovna komanda naredila je da Treća armija na svaki način zapreči potez ka Valjevu iz doline Jadra, a Druga armija da se zaputi ka Tekerišu, te da udari neprijatelja u levi bok.


Tu, na jugozapadnim obroncima planine Cer, kod Tekeriša, u noći 15. na 16. avgust, dogodio se žestok sudar dve vojske, koji će se posle ogorčenih borbi, zavrsiti odlučnom srpskom pobedom.

Usledilo je povlačenje 21. austrougarske divizije, potom 8. korpusa, da bi u krajnjem 5. armija Austro-Ugarske vojske odstupila nazad preko Drine.
Kako je Austro-Mađare zahvatila panika, posle iznenadnih srpskih pobeda, u njihovim jedinicama nastalo je rasulo i opšta demoralizacija.

Atmosferu tih dana, među saborcima, Egon Ervin Kiš, poznati novinar i literata, koji se tu nalazio kao pripadnik Austro-Ugarskih trupa, opisao je na sledeći način, negde krajem avgusta te 1914. godine, u svom dnevniku: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom begu. Jedna potučena vojska - ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici...".


Bila je to prva velika saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.

Kada je Cerska operacija okončana 24. avgusta, od oko 200.000 austrougarskih vojnika, koliko je provalilo u Srbiju, u njoj nije ostao nijedan, izuzev 4.500 zarobljenika.

Tokom krvavih borbi gubici austrougarskih trupa dostigli su 27.000, dok je iz stroja izbačeno oko od 16. 500 srpskih vojnika, od čega 2.107 poginulih. Gonjenjem neprijatelja do Drine i završnim borbama kod Šapca, 21-24. avgusta 1914. godine, okončana je Cerska operacija.

Kao posledica uspešnog komandovanja i odlučne pobede general Stepa Stepanović dobio je čin vojvode.


Remek-delo veštine i inata

Sto godina od bitke na Ceru: Srbi su izvojevali prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu

Oružjem se već uveliko zveckalo na Zapadnom frontu, a bombe su odavno zamenile pregovore u avgustu 1914. Ipak, niko nije očekivao da će Srbija – stisnuta između neprijatelja, oslabljena od Balkanskih ratova i izolovana od saveznika biti ta koja će zadati strašan udarac dvojnoj monarhiji i izvojevati…



dnevno

Presedan u istoriji ratovanja: Pročitajte telegram koji je zauvek promenio Srbiju


Samo nekoliko rečenica koje je običnom poštom stiglo u Srbiju u smiraj 28. jula 1914. godine bilo je dovoljno da ceo tada poznati svet okrene naglavačke. Pogledajte šta je tačno pisalo u ovom strašnom pismu.

Posle ultimatuma koji nijedna onovremena država nije mogla da prihvati, a da pri tom ne izgubi svoju nezavisnost, a krajnje popustljivog odgovora Srbije koji je među saveznicima dočekan sa odobravanjem i kao dokaz krajnje diplomatske veštine, 28. jula, pre tačno 100 godina, u običnom telegramu, poštom, Austrougarska monarhija objavila je rat Srbiji.
Ovaj događaj, konačno je prešao granicu bez povratka i svet gurnuo u četvorogodišnje krvoproliće koje je Srbiji donelo pobedu, ali i odnelo generacije mladih i preko trećine stanovništva - izginulo je ili pomrlo zbog epidemija više od 1.100.000 ljudi, 450.000 vojnika i 650.000 civila, što je bilo oko 26 odsto stanovnika Kraljevine Srbije.
Austrougarska objava rata po načinu na koji je stigla predstavljala je presedan. Nikada ranije u istoriji ratovanja jedna zemlja nije objavila rat drugoj poštom, u običnom telegramu koji su svi mogli da pročitaju.
Ovaj sudbonosni dokument Nikola Pašić, predsednik srpske vlade, primio je u niškom hotelu „Evropa", dok je ručao.
U sećanjima poštara koji je Pašiću uručio ratnu objavu ostala je zabeležena i njegova reakcija, kao i prve reči.
– Austrougarska nam je objavila rat. Naša stvar je pravedna, Bog će nam pomoći – rekao je tada Pašić.

Dve rečenice koje su izazvale krvoproliće
„Pošto Kraljevska srpska vlada nije dala zadovoljavajući odgovor na notu, koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu, 23. jula 1914. godine, carsko kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama da zadovoljenje svojim pravima i interesima i da radi toga pribegne oružanoj sili. Austrougarska smatra, dakle da se od ovoga trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom.

Ministar spoljnih poslova Austrougarske grof Berthold


Zbog neobičnog i surovog načina na koji je stigla austrougarska nota mnogi nisu poverovali u njenu autentičnost. Zato se u popodnevnim časovima dogodio još jedan presedan – Politika je na naslovnoj strani objavila pogrešnu vest.
U vanrednom izdanju koje je besplatno deljeno Beograđanima preko cele prve strane je pisalo: „Rat nije objavljen".
A onda je pala noć... Austrougarska vojska počela je da bombarduje Beograd. Prvi meci su ispaljeni na Savi, u današnjoj Savamali, na mestu koje i danas postoji. Napad je trajao narednih šest dana i noći, a svet je nepovratno hrlio ka otpočinjanu najvećeg ratnog sukoba do tada.
Rusija je još 28. jula naredila mobilizaciju, a na ovo je reagovala Nemačka koja je 1. avgusta objavila rat Rusiji. Dva dana kasnije, u rat je ušla i Francuska, a zatim i Britanija.

Prvi svetski rat mogao je da počne.



dnevno

MIŠIĆEVA LEKCIJA NEPRIJATELJU: Ovaj potez srpskog generala i danas uče vojnici širom sveta


U trenutku kada su svetski mediji očekivale vesti o slomu srpske vojske, a Austrougarska priređivala svečanu paradu u Beogradu, malo ko je verovao da samo jedna armija poluraspadnute vojske i jedan čovek išta mogu promeniti. A onda je na čelo prve armije došao general Živojin Mišić.

Agonija je trajala dva meseca... u blatu, po mrazu, snegu i kiši... stalno na oprezu, stalno u rovu i pod neprijateljskom paljbom... bez sna i pravog odmora već mesecima... Kolubara 1914. godine.

Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala. Svetski mediji javljali su o propasti Srbije, a neprijatelji su očekivali da je rat faktički već dobijen. Malo ko je verovao da samo jedna armija poluraspadnute vojske i jedan čovek išta mogu promeniti.

A onda je, posle ranjavanja Petra Bojovića, na čelo Prve armije došao general Živojin Mišić.


Živojin Mišić, čovek koji je Srbiji vratio nadu, Foto: Wikipedia/Dnevno/Kolaž

Srpska vojska bila je stalno u povlačenju. Vojnici su bili umorni i loše opremljeni. U oktobru 1914. skoro je potpuno nestalo municije. Pomoć je zatražena od saveznika.
A onda se desilo nezamislivo – artiljerijska municija je konačno stigla iz Francuske, ali nije odgovarala srpskim topovima!

Bez obzira na praktično bezizlaznu situaciju, municija se nije mogla jednostavno baciti. Transportovana je do Kragujevca gde je prerađivana i odmah upućivana na ratište.

Ipak, i Austrougari su imali svojih problema.


Artiljerijska municija je konačno stigla iz Francuske, ali bila je pogrešna!

Blatnjavi putevi zapadne Srbije, gde se nalazio tzv. Balkanski front, nisu bili nepoznanica Mišiću koji je rođen na Suvoboru. Upravo oni su se pokazali kao mnogo bolji saveznici od Francuza.

– Probudite se, ljudi, osvestite se! Ako sad Švabu ne zadržimo, nikada ga ne zadržasmo. Ako dopustimo da nas sad pregazi propali smo... A, kažem vam, pazite, kad ga poteramo, biće velike tutnjave, napraviće se čudo od njega, da će ceo svet seiriti – ostalo je zabeleženo da je Mišić govorio svojim vojnicima.

Istorija je pokazala da je general bio u pravu!


Vojni redovi su popunjeni poslednjim što je Srbija imala – đacima, Foto: Wikipedia

Živojin Mišić je tada došao na ideju koja je dugo smatrana potezom očajnika. Povukao je vojsku sa Kolubare, omogućio joj da se odmori, pregrupiše i sačeka pristizanje 'pogrešne' municije.

Vojni redovi su popunjeni poslednjim što je Srbija imala – đacima, studentima iz Beograda i univerziteta širom Evrope koji su se vratili kako bi pomogli domovini. Oni su, na brzinu obučeni, mladi i neoskusni, upućeni na front dobivši titule kaplara.

– Bila bi neoprostiva pogreška da stalno branimo celom armijom svaki korak odstupanja. Meni treba da se trupe urede, odmore, da dođu sebi, da bih mogao sa njima izvesti napad – rekao je načelniku Vrhovne komande Radomiru Putniku Živojin Mišić.

U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je V austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, otpočela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.

Udar je bio nezaustavljiv. Iznenađenog neprijatelja srpska vojska je gonila na sve strane.

Uspesima I armije 05. 12. probijen je front 16. korpusa austrougarske vojske i iako su ostale armije i dalje bile na svojim početnim položajima, otpočelo je gonjenje neprijatelja.
Oskar Poćorek, glavnokomandujući general Austrougarske armije uviđa potpuni poraz 16. korpusa i narađuje povlačenje vojske. Tog 15. decembra srpska vojska je oslobodila Beograd. Ovim je okončana borba na Balkanskom frontu u jesen 1914. godine.


Mapa Kolubarske bitke, rad američke Vojne akademije, Foto: Wikipedia

Gubici su bili veliki, ali takva je bila je pobeda. Ukupno je izbačeno iz stroja 266.212 vojnika, podoficira i 7.592 oficira.

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja kao jedinstven primer da se vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme reorganizuje, pređe u kontraofanzivu i nanese neprijatelju odlučujući poraz. Taktika pregrupisavanja samo I armije i koncentrisanog udara na VI armiju (koja je bila razvučena na širokom frontu) koju je izveo Živojin Mišić danas se izučava na vojnim školama širom sveta.

Kolubarska bitka je po još nečemu jedinstvena – Naime, obe vojske nisu imale strategijske rezerve, kojima bi mogle da ojačaju svoje linije tamo gde je to neophodno, već su to postizale prebacivanjem snaga sa jednog na drugi deo fronta.

Neprijatelji su shvatili da sa Srbijom neće biti lako. Saveznici su videli da se na Balkan još uvek može računati. Oni mudriji su predvideli da će upravo ovo biti mesto gde će se rešiti sudbina 'Velikog rata'.

dnevno

Kolubarska bitka - najveća pobeda srpske vojske u istoriji

Najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu - Kolubarska bitka, vođena je novembra i decembra 1914. godine.

Posle borbi na Gučevu i na Mačkovom kamenu, u Mačvi je započela treća austrougarska ofanziva koja je dovela do povlačenja srpske vojske, sa Drine do Valjeva, gde je održana dramatična sednica vlade i Vrhovne komande, objašnjava u razgovoru za Međunarodni radio Srbije potpukovnik Slobodan Đukić, profesor na Vojnoj akademiji u Beogradu.


Vojvoda Radomir Putnik tražio je od Vlade da za vojsku obezbedi artiljerijsko naoružanje, a ukoliko to nije moguće, da vlada potpiše separatni mir sa Austrougarskom. Tada su preduzete diplomatske mere kako bi se obezbedila artiljerijska municija. Kako srpska vojska nije bila u mogućnosti da izdrži bitku kod Valjeva naređeno je povlačenje na desnu obalu Kolubare i Ljiga. Kada je 16. novembra austrougarska vojska izbila na levu obalu Kolubare počela je Kolubarska bitka. U toku defanzivne faze Kolubarske bitke koja je trajala do 2. decembra, vođene su teške borbe naročito na položajima Vrače brdo i Čavka kod Lazarevca. Te položaje branila je Moravska divizija prvog poziva i Austrougari su smatrali da su oni ključni za opstanak srpske vojske na Kolubari jer zauzimaju središnje mesto, Vrače brdo i Čavka dominiraju okolinom i veoma su bitni za dejstvo artiljerije. Slabost tog položaja je bio što je bio izložen napadima austrougarske vojske sa tri strane - sa severa, zapada i juga. Posle teških borbi Austrougari su 25. novembra uspeli da ih zauzmu što je bio jedan od razloga da se naredi povlačenje srpske vojske sa kolubarskih položaja.


Uoči Kolubarske bitke Živojin Mišić je postavljen na mesto komandanta Prve srpske armije. Tokom defanzivne faze Kolubarske bitke Prva srpska armija držala je položaje na Maljenu, Suvoboru i desnoj obali Ljiga. Kad su Austrougari zauzeli Maljen i Bukoški položaj kod Ljiga, Prvoj srpskoj armiji koja je držala veliki deo fronta na tom planinskom zemljištu bila su odsečena oba krila i pretila je opasnost da u narednom periodu bude uništena njena glavnina – središnji deo Prve srpske armije koji je bio na Suvoborskim položajima. Pre nego što je počeo konačni proboj fronta Mišić je 26. novembra izdao pripremno naređenje komandantima svojih divizija o povlačenju na nove položaje.

Dva dana kasnije general Mišić je izdao naređenje za povlačenje na nove položaje i o tome je obavestio Vrhovnu komandu u Kragujevcu. Vojvoda Radomir Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande, nije odobrio povlačenje i od Mišića je tražio da ostane na tim položajima. Putnik je smatrao da će, ako se napuste kolubarski položaji i srpska vojska nastavi dalje da se povlači, neminovno doći do pada Beograda što će loše uticati na moral srpskih vojnika. Osim toga Putnik se nadao, pojašnjava potpukovnik Đukić, da će Rusi koji su vodili veliku bitku u Galici ostvariti pobedu nad austrougarskom vojskom i da će se to pozitivno odraziti i na balkansko ratište. Konačno, Putnik je mislio da su suvoborski položaji veoma bitni za eventualnu protivofanzivu, te da ih ne treba napuštati.

Živojin Mišić je imao sasvim drugačije mišljenje. Tvrdio je da ima nešto važnije od Beograda i Suvobora, a to su životi srpskih vojnika. Mišić je smatrao da se, ako se Prva srpska armija povuče i sačuvaju životi vojnika, u protivofanzivi mogu povratiti i Suvoborski položaj i Beograd. Ako srpski vojnici izginu na Kolubari, na Suvoboru, onda će, ne samo suvoborski položaji i Beograd, nego i cela Srbija pasti pod Austrougarsku okupaciju.


U sporu sa vojvodom Putnikom Mišić je nudio ostavku na mesto komandanta Prve srpske armije. Na kraju je Putnik prihvatio Mišićevu inicijativu i odobrio povlačenje ne samo Prve srpske armije nego i ostalih, koje je počelo 29. novembra. Novi položaji su se protezali od Mladenovca preko Aranđelovca do Gornjeg Milanovca i Čačka. Na taj način je srpska vojska skratila svoj front za 40km (inače je bio 200) i bolje grupisala svoje snage

Komandant Austrougarske balkanske vojske Oskar Poćorek iskoristio je srpsko povlačenje i 2. decembra umarširao u Beograd i organizovao svečani defile –paradu. Osim u Beograd ušli su i u Smederevo i tako proširili svoj front od Smedereva preko Beograda, Valjeva, Gornjeg Milanovca do Čačka.

Potpukovnik Slobodan Đukić podseća da je Poćorek svoje glavne snage usmerio ka severnom frontu, ka Beogradu, jer je smatrao da se tu nalazi glavnina srpske vojske. Naime, tokom borbi kod Lazarevca i otpora koji je pružila Mačvanska divizija on je stekao utisak da su tu glavne srpske snage i zato je svoju vojsku uputio u poteru za Moravskom divizijom i orijentisao glavne snage prema severnom frontu. Tako je prema Prvoj srpskoj armiji koja je imala četiri divizije, Poćorek ostavio samo tri divizije od kojih je jedna upućena preko Kosjerića na Čačak. Krajem novembra na Suvoboru, dakle, nasuprot Mišićeve četiri bile su samo dve austrougarske divizije.

„Sredinom i krajem novembra iz Soluna je u Niš stiglo neophodnih 200 hiljada artiljerijskih granata koje su raspoređene po jedinicama srpske vojske. Osim toga stigla je i septembarska partija regruta među kojima i 1 300 kaplara, srednjoškolaca koji su imali skraćenu vojničku obuku i dobili najniži čin u srpskoj vojsci. Oni su raspoređeni po jedinicama i njihov dolazak je mnogo značio za moral vojske. Pročulo se i da je kralj Petar stigao u redove Druge srpske armije, da je sišao u rov, uzeo pušku i zajedno sa vojnicima učestvuje u odbrani Srbije. Svi ovi faktori zajedno doveli su do preokreta“, tvrdi potpukovnik Slobodan Đukić.


Kao jedino rešenje nametala se protivofanziva i zahtev za kontranapadom dolazio je baš iz rovova, od samih vojnika. Živojin Mišić je osetio taj moralni preporod i 2. decembra uputio je predlog Vrhovnoj komandi da srpska vojska sutradan započne protivofanzivu. Kako je njegova inicijativa prihvaćena, sve tri armije su 3. decembra krenule u napad, ali je jedino Prva imala uspeha. Ona je potisnula dve austrougarske divizije i 5. decembra ponovo ovladala Suvoborom. U narednoj etapi od 6. do 9. decembra Prva armija se spuštala sa Suvobora preko Mionice i oslobodila Valjevo. Time je ugrozila bok i pozadinu ostalih austrougarskih snaga koje su bile orijentisane prema Lazarevcu i Aranđelovcu. Zbog toga je Oskar Poćorek naredio povlačenje 15. i 13.korpusa i tada je došlo do rasula u austrougarskoj vojsci. Od 9. decembra za njima su krenule i Druga i Treća srpska armija i već 15. decembra je oslobođen Beograd. U protivofanzivi je zarobljeno čak 42 hiljada austrougarskih vojnika i to je bila najveća pobeda srpske vojske u istoriji.

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja i vojnog školovanja u celom svetu, kao jedinstven primer da vojska, kojoj je predviđen potpun slom, za kratko vreme pređe u kontraofanzivu. General Živojin Mišić je zbog uspešnog vođenja operacije unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik Oskar Poćorek smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske.

Autor: Slađana Pavić
glassrbije

Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је у Првом светском рату Енглеска све чинила да нестане наша држава

Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.


Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.

Скоро век у заблуди

Од завршетка Првог светског рата па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди, називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

- Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије које су потхрањиване готово један век биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.

• Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?

- Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили, или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.



• Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

- Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.

• Како се Француска држала?

- Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије Французи су Србији пружили савезничку руку.

Ултиматум Француза

Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.

- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум, да уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

• До данашњих дана у нашој историји до краја није објашњено држање Енглеске?

- Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

• Како су онда Енглези постали и наши савезници?

- Из интереса. Прво због Француске и Белгије према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, са бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор, потребан савезницима.

Отерали руску бригаду

Колико су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију академик Живојиновић износи још један пример.

- На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.



• Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?

- Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

• Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?

- Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су ладно одговорили – „онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

И Мишић жртвован



Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но, против тих илузија понајвише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.

- Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.

• Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?

- Не само да су ладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш – Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин, онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.

• Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?



Повратак с бојишта трећепозиваца седмога пука са својим старешинама (Фото из збирке НБС – преузето из дигиталне колекције Народне библиотеке Србије)

- По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију, а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.

• И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?

- Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.

Izvor:dijaspora world press

Na strani Srba u Velikom ratu borili su se NEOČEKIVANI SAVEZNICI

Tokom Prvog svetskog rata sklapana su neka savezništva koja su dotad bila nezamisliva običnom čoveku.Tako su naši preci ratovali rame uz rame sa Vijetnamcima, koji su stvarno došli da se uz Srbe bore na Solunskom frontu, a na istoj strani tadašnje "borbe dobra i zla", kako su članice Antante nazivale rat sa Centralnim silama, nalazili su se i pravi Indijanci.

Otkud Indijanci u Velikom ratu? Velike sile imale su posede na većem broju kontinenata, bilo da su u pitanju kolonije (poput nemačkih u vidu Kameruna, Tanzanije i drugih, ili francuskih kao što su bile Gana, Kenija i ostale), bilo dominioni koji su priznavali vlast britanske krune. Kanada je bila jedna takva država, uz Australiju i Novi Zeland, a u Kanadi je bilo i ostalo mnogo domorodaca. Uostalom, po nekim procenama, Indijanaca iz plemena Kri i danas živi oko 200.000 u ovoj severnoameričkoj državi.Kada je kanadska vlada, na poziv Velike Britanije da se uključi u rat, odlučila da pošalje svoje trupe, mnogima koji nisu bili belci rečeno je "da se ne prijavljuju, ovo je rat za nas belce", pa je tako tek 1915. dopuštena i domorodačka jedinica. Nju je činilo 3.500 upravo Kri indijanaca, koji su poslati na evropski front, ali tek nakon što su ih ispratili njihovi preci. Tako su i nastale porodične fotografije na kojima se vidi kako su, svako u svojoj uniformi, okupljene i stare poglavice, tada već deke, i mladi Indijanci u modernim uniformama. Prethodne generacije ispraćale su nove u rat, a oni mlađi bi uzimali zavet da pretke ne obrukaju.

A dok su Indijanci mahom učestvovali na Zapadnom frontu, Vijetnamci su se kao deo francuskih kolonijalnih snaga borili zajedno sa Srbima na Solunskom frontu. U to vreme Vijetnam se nije tako zvao, već Anam, pa su Anamiti "tiraljeri" (laka pešadija) upravo sa našim precima činili deo savezničkih snaga koji su pokušavali da probiju austrougarsko-nemačko-bugarski bedem od 1916. do 1918.

Ukupno su 23 države učestvovale u Velikom ratu, dotad najvećem u ljudskoj istoriji, ali zbog brojnih kolonijalnih ili političkih razloga granice su se od tada prilično menjale, pa je iz sadašnje perspektive rat zahvatio više od 50 aktuelnih zemalja.

Ratni vihor odneo je 17 miliona života, od kojih sedam miliona civilnih, a više od 20 miliona ljudi bilo je ranjeno. Te brojke, i pored nekih "prijateljstava za večnost", najveća su i opomena tog vremena.
Iz celog sveta - Saborci kod Soluna
Božićna čestitka za 1916. napravljena kod Soluna spojila je u jednu fotografiju tadašnje saborce: Grka, Britanca, Srbina, Italijana, Alžirca, Indijca i vojnika Kraljevine Crne Gore (gornji red), te Vijetnamca, Rusa, Francuza i Senegalca (donji red)

Nestvarno - Američki marš u Rusiji
Zajedničkih, savezničkih napora nije bilo baš na svakom kutku ove planete, ali tamo gde ih je bilo delovali su zaista nestvarno tadašnjem čoveku. Tako su Britanci, Amerikanci i ruski "dojučerašnji neprijatelji", Japanci, marširali kroz Vladivostok pružajući podršku belogardejcima ne bi li carska Rusija ostala u ratu.

(Darko Nikolić)

Zanimljiva emisija u okviru kultnog serijala ''Vidik'' o uzrocima prvog svetksog rata. Vredi pogledati

Inače "VIDIK",  je jedna od retkih emisija koja je jos uvek vredela i stvarno zasluzila da se nazove "kulturno-obrazovni program"; u njoj ste mogli cuti misljenja razlicitih strucnjaka o interesantnim, antropoloskim, filozofskim i socioloskim temama o kojima valjda jos neko razmislja u ovoj zemlji - o nadi, strahu, globalizaciji, moci novca, idealima