Kubanska poezija

Jesús Orta Ruiz [Hesus Orta Ruis] (1922 - 2005)

RAZMIŠLJANJE

Putem pored parka
gde se deca igraju
i vrapci skakuću,
prolaze ujutru i popodne
mrtvačka kola.
Nekad sam želeo da protestujem,
jer mrtvi ne smeju žalostiti decu,
ali sam se uzdržao.
Ipak, deca moraju
da vesele mrtve.

ГВАНТАНАМЕРА

Ја сам искрен човек
оданде где расте палма
и пре него што умрем желим
своје стихове из срца да избацим

Мој стих је светлозелен
и жарко црвен
Мој стих је рањени јелен
који тражи уточиште у горама

Гајим белу ружу
како у јулу, тако и у јануару
за искреног пријатеља који
ми пружа отворену руку

Са сиромашнима овог света
своју судбу да окушам желим
Потоку у горама
више него мору се радујем

Jesús Orta Ruiz

SATNICA DANA I NOĆI

U podne zenit je šešir
od plavih dijamanata.
Popodne pada
i zenit smrtno ranjen krvari.
Rađa se Mesec, taj bik noći
sa svetlucavim rogovima.
Zvezde su misteriozni
kapci koji trepte.
Laju psi preplašeni
od noći i tišine.
Petlovi pevaju, odmeravajući
snagu kljunovima u zoru.
Stiže i zora.
Sa zastorom magle, nestaje i tmina.

RAJ

Postoji, ali nikada za dugo,
nego za trenutak u kome zaboravimo sve:
kako smo umrli
i da nam ostaje samo želja
da se u par sekundi setimo
svih slasti sveta.

Serafina Njunjez

Pitanja

Vi zvezdana jata, ptice ovozemaljske,
zašto nas nipodaštavate?
Usnula zemljo zašto ogoljuješ svoje korenje?
Odgovorite mi
gde ću naći plažu za moje oči
koje na drhtavoj grani
posmatraju dete kako se medju munjama igra?
Zašto moram da trpim svetlost lampe,
slušajući jecaj noći na vratima mojim?
Zašto postoji srce finih bodlji?
Zašto pevati ako ljudi ugošćavaju
samo andjele gluve,
a ja sama ne nalazim
svet mojih vena?

Lepo..ali Kuba više nije šta je bila..a nismo ni mi svakim danom iznova..treba samo trepnuti koji put krmeljivim očima..

Cezar Lopez

Deca

Mogu se razumeti, govoreći različite jezike.
Medju njima nema ništa što se gubi,
nijedan točak, ni neki broj, nijedna stvar.
Čim prohodaju, obožavanje se radja
u svim delovima kuće
i to će biti ono, što je jedino važno.
Uvek sam mislio
o pogrešnom osmehu princa od Austrije
i nekoj vragoliji engleskog parnjaka.
Pitao sam se zašto deca nisu ništa više
nego samo deca.

Otimaju nam radost života..ćutimo u buci socijalizacija,u svojim bukama i svi naSedamo..
ali samo na kineske slušalice..
https://www.youtube.com/watch?v=tozhe0yTAqo

Elisio Alberto Diego

BIĆU PRECIZAN       


Učini da budem nestrpljiv da te zagrlim.
Podeli sa mnom malo od tvog vremena.
Izazovi me da razgovaramo
o mojim omiljenim temama
i učini od mene tvog saučesnika,
a posle mi traži da budem tvoj čuvar,
da uz tvoj bok
branim pravo na našu ljubav
i da te tako pozovem
da budeš gost u jednoj poemi.
Jer, tako je pravedno.

Sadašnjost nam prolazi pred očima
Sadašnjost je već prošla
Zubi su nam u peščanom zidu
Uspomene nam promiču noćima

Starci na Suncu udobno leže
Napustili smo svoja daleka mora
Spremamo svoje ljušture za kraj
Sati pred nama neprestano beže

Priče nam osvaja egzotično rastinje
Reči nam gube svoja značenja
Potomci svoje novine broje
Sudbina njihova nemo nas proklinje

Budućnost nam se u lice ruga
Površnost nam je sve prekrila
Sivilo nam prevladalo sve boje
Da je razuma ostalo sve bilo bi tuga

Dulse Marija LojnazFATAMORGANA
Ti si iluzija na mome putu.
Ti si lažna voda
i senka u pustinji.
Moje oči te gledaju
i ne veruju ti.Nisi na mom hori
zontu, ne svetliš,

iako to činiš svetlošću vode.

Ne gorčiš, iako zagorčavaš život.

Ne stižeš, iako si tu.

Refleks u tvojim očima

lažna
je voda.
Kroz njih stvaraš iluziju
o srebrnom gradu,zelenilu koje ne postoji,
svežini bez vetra,

vatrenoj reči koju niko
i nikada nije napisao na zidu.I sama sam bila
projekcija noći u mome snu.

Ne zračiš, iako se to čini.
Tvoj poljubac ne ljubi

Kada se sve kreće,
kada se umorni obnavljamo,
kada se zvijezde gase
i kada se budi sjaj
u očima ljudi,
što ne bih bio drvo
krcato raširenih grana.

Iako sam ovog prijepodneva
kao dno kamena hladan,
pijem u tišini.
Sakrivam u sebi glas,
ostajući usamljen
po ko zna koji put.



Luis Suardiaz