Za razliku od filološke hermeneutike koja se permanentno može vraćati tekstu, filozofska hermenutika nema tu mogućnost budući da se njen predmet, sam život, neprestano menja; život je nemoguće zahvatiti u svakom konkretnom trenutku a svako osmišljavanje života ili odnosa u životu bitno menja predmet istraživanja i deformiše ga u skladu s očekivanjima istraživača. Zato put razumevanja mora da se odvija kroz tzv. "objektivisanje života"14; reč je o formama koje je sam život proizveo i u kojima on sam sebe saznaje. Metod filozofije života podrazumeva kod Diltaja doživljavanje, izražavanje i razumevanje.
Slava Diltaja u najvećoj meri je posmrtna a i to zahvaljujući njegovim učenicima; prva generacija njegovih učenika (Herman Nol, Eduard Špranger, Teodor Lit) razvila je i primenila Diltajevu teoriju u oblasti pedagogije; to je ra-zumljivo budući da je izvorno Diltajeva filozofija bila usmerena na život i njegovo preobrazovanje, pa je po njegovim rečima najviši cilj svake istinske filozofije pedagogija u najširem smislu, nauka o vaspitanju čoveka; zato svaka filozofska spekulacija ima svoj smisao samo radi delovanja. Zahvaljujući Diltaju pedagogija je postala univerzitetska disciplina.
Neposredno nakon prvog svetskog rata recepcija Diltajeve filozofije dobija nove impulse i to zahvaljujući fenomenologiji i filozofiji života; na raskršću ta dva pravca 1927. sa publikovanjem Sein und Zeit Hajdeger je zašao van granica Diltajeve filozofije. Na to je reagovao Diltajev zet Georg Miš knjigom Filozofija života i fenomenologija (1930).
Radikalizacija diltajevske filozofije života naći će se potom u delu Karla Jaspersa, dok će filozofsku hermeneutiku na tragu Diltaja razviti H.G. Gadamer su-protstavljajući se metodologiji nauka i kritičkoj teoriji kao i kasnijim istraživanjima teorije razumevanja (K-O. Apel).
Posebno uticajan predstavnik filozofije života bio je Georg Zimel (1858-1918). Istoriju, ekonomiju, psihologiju, filozofiju i istoriju umetnosti Zimel je studirao u Berlinu gde je od 1901. bio vanredni profesor, da bi od 1914. bio profesor filozofije u Strasburgu; prvenstveno se bavio socijalnom filozofijom i jedan je od najznačajnijih sociologa prvih decenija XX stoleća. Napisao je niz radova iz oblasti istorije, istorije filozofije i teorije kulture. U njegove sociološke spise spadaju radovi: O socijalnoj diferencijaciji (1890), Filozofija novca (1900), Sociologija (1908), Osnovna pitanja sociologije (1917); u filozofska dela spadaju: Uvod u nauku o moralu I-II (1892-1893), Kant (1904), Problemi filozofije istorije (1895), Kant i Gete (1906), Religija (1906), Šopenhauer i Niče (1907), Glavni problemi filozofije (1910), Filozofska kultura (1922), Konflikt savremene kulture (1918). Posle smrti objavljeni su njegovi spisi iz oblasti filozofije umetnosti, filozofije istorije, religije i socijalne filozofije.

Zimel se ubraja u predstavnike filozofije života prvenstveno stoga što kao i Bergson u središte svojih istraživanja stavlja pojam života, ali za razliku od Bergsona naglasak ne stavlja na život u prirodi već na život čoveka u društvu. U početku su na Zimela uticali naturalistički, pragmatistički i evolucionistički pristupi tumačenju duha, saznanja, mišljenja i istine. Pretpostavljao je da se može utemeljiti problem istine na kategoriji korisnosti. Kantova filozofija mu je pomogla u prevladavanju uticaja naturalizma i utilitarizma. Nakon toga kritikovao je ograničenosti Kantovog učenja koje su se manifestovale u intelektualističkoj orijentaciji kantovstva. Kanta je Zimel nastojao da "koriguje" uz pomoć Getea kod koga je našao da se saznanje objedinjuje s delatnošću "svih životnih elemenata". Zadatak nove filozofije kao filozofije života Zimel je video u detaljnom tumačenju od kakvih to "životnih elemenata" – prirodnih, praktičnih, socijalnih, religioznih – zavisi saznanje uopšte, kao i saznanje istine posebno.
Zimel se intenzivno bavio filozofijom Bergsona i o njoj držao predavanja; podržavao je neke njegove ideje, pre svega povratak pojmu života, ali ubrzo je utvrdio da je pojam života neophodno kritički revidirati. Život može da dospe van svojih granica (transcendencija života), van granica aktuelnih formi a to znači da može stvoriti još više života. Suština života je u tom transcendiranju njegovih granica; u tom neposrednom "prekoračivanju" granica Zimel je video bitno svojstvo duhovnog. On je nastojao da izgradi most između tradicionalne filozofije koja je izučavala objektivne forme duha i svesti i filozofije života koja se bila skoncentrisala na "procesnu" stranu stvari. Pred kraj života kod njega su klasični momenti prevagnuli u odnosu na uticaj filozofije života.
Zimel polazi od toga da je život proces koji se odvija po određenim zakonima, ali to nije dovoljno da bi se izveo i opšti zakon života koji bi omogućio svođenje najraznovrsnijih životnih procesa na neku jednosmernu životnu silu. Život je rezultat iskonskih procesa i samo su oni potčinjeni zakonima prirode. Ako za njih ima uslova, onda život nastaje sam po sebi.
Formulišući određene zakone u prirodnim naukama kao "zakone prirode", kako je to slučaj s Njutnovim zakonom gravitacije, ljudi neprekidno uprošćuju i pojednostavljuju sliku života. Ne može svako uopštavanje biti proglašeno pri-rodnim zakonom. Njutnov zakon se proglašava za zakon prirode jer "prikriva stvarne zakonitosti i prve uzroke", a Keplerov zakon nije osnovni zakon prirode već samo ocrtava određene istorijske činjenice koje se odnose na planete". Sve je to još složenije kad je reč o istoriji. Istorijske pojave su posledica mnoštva različitih momenata i ne mogu biti podvedene pod nekakav zakon kao što su to prirodni zakoni. Svaka pojava u životu čoveka i čovečanstva je jedinstvena, neponovljiva istorijska činjenica, rezultat susreta mnoštva različitih situacija i slučajnosti. Zato je pretenzija nekih filozofa da formulišu zakone u kojima bi se ogledao tok istorije nemoguća. I pri izučavanju istorije ne može se ostati na činjenicama, već se moraju sagledati i uzroci koji su doveli do određenih istorijskih događaja ne zaboravljajući pri tom da nema nikakvih nužnih uzročno-posledičnih zakona u istoriji.

Kauzalne zakone je moguće fiksirati ali se ne mogu proglašavati za prirodne zakone jer mnogo toga zavisi od slučajnih momenata u životu i ljudskom saznanju; isto tako, treba imati u vidu da je ljudska istorija principijelno nedo-vršena i da nije moguće da se neki kauzalni odnosi iz prošlosti projektuju u budućnost.
U oblasti etike Zimel je poznat po svojoj kritici Kantovog kategoričkog imperativa koji je po njegovom mišljenju trebalo zameniti individualnim zakonom, dok u oblasti sociologije kao centralni pojam ističe povratno uzajamno delovanje (Wechselwirkung) budući da život kao mnogostrani proces ne sme se objašnjavati stavljanjem naglaska na jednu ili drugu grupu uzroka. U spisu Filo-zofija novca (1900) Zimel analizira uticaj novca, finansijsko-novčanih odnosa na ponašanje i svest ljudi, na potiskivanje osećanja i ljudskih želja, na deformaciju razuma i racionalnosti. Međusobno otuđenje ljudi, postvarivanje me-đuljudskih odnosa kao i obezvređivanje kulture posledica su vlasti novca. Ljudi se sve više koriste stvarima kao sredstvima i instrumentima, a ne razumeju smisao njihovog delovanja.
Iako ima ogroman opus, Zimel nije pisao sistematska dela, već je kao i većina mislilaca ove orijentacija pisao dela više esejskog karaktera što nije umanjilo njegov uticaj već naprotiv, dovelo da velike njegove popularnosti svrstavajući ga u red najvećih sociologa XX stoleća, pored Dirkema, Pareta i Maksa Vebera.
Odnos prirode i istorije Osvald Špengler (1880-1936) je podigao na metafizički nivo; krah Nemačke u Prvom svetskom ratu povezao je s propašću zapadne civilizacije; u
prirodi dominira mehanička nužnost dok je istorija carstvo organske nužnosti. Zato se istorija može razumeti uz pomoć kategorije doživljaja, intuitivnim pronicanjem u forme istorijskog razvoja.
Špengler smatra da čovečanstvo nema nikakav cilj, nikakvu ideju, nikakav plan kao što svrhu nemaju leptiri ili orhideje. Čovečanstvo je zoološki pojam lišen bilo kakvog smisla. U to doba vladajućoj slici istorijskog napretka i razvoja Špengler je suprotstavio koncepciju o smeni različitih civilizacija koje se mogu razumeti kao organizmi koji se rađaju, razvijaju i propadaju. U zatvorenom civi-lizacijskom prostoru filozofija i moral imaju apsolutni smisao ali izvan njenih granica, u drugoj civilizaciji, oni nemaju nikakav smisao. Koliko ima civilizacija, toliko ima i moralnih sistema. Svaka civilizacija stvara sopstvene vrednosti, različite od onih koje imaju druge civilizacije. Kao i organizmi, civilizacije su osuđene na propast.

Treba imati u vidu da je svojim spisima protiv demokratije, liberalizma, parlamentarizma i kapitalizma Špengler pred kraj života doprineo učvršćivanju nacizma u Nemačkoj, ali se isto tako ne sme zaboraviti da je u svom delu Propast zapada I-II (1918-1922), posebno kad je reč o smeni civilizacijskih ciklusa, preuzeo niz ideja u to vreme na zapadu nepoznatog ruskog mislioca - Nikolaja Danilevskog (1822-1885).
Po svom osnovnom obrazovanju Nikolaj Danilevski je bio biolog, botaničar. Bavio se raznim poslovima, rukovodio borbom protiv filoksere na Krimu, izradio osnovni zakon o ribolovu u Rusiji XIX veka, bavio se selekcijom, bio direktor botaničke bašte na Krimu. Mnogi ga znaju kao jednog od predstavnika slavjanofilstva, manji broj ljudi zna da su ga posećivali Dostojevski i Tolstoj. A treba znati da je autor dvotomnog dela Darvinizam (1885; 1889), kao i mnoštva pu-blicističkih spisa. Svoju sociološku teoriju Danilevski gradi po uzoru na tada vladajući organicizam u nauci. Njegova teorija "kulturno-istorijskih tipova" (koja je ubrzo postala osnova slavjanofilstva u vreme njegovog prelaska u pansla-vizam) bitno je uticala na Špenglera kome je bilo poznato delo Danilevskog Rusija i Evropa (1871) u kome se autor oslanja na rezultate bioloških nauka i po analogiji tome da ne postoji opšti biološki zakon zaključuje kako ne postoji ni opšti i jedinstveni plan po kome se razvijaju istorija i društvo pa stoga ne može postojati ni opšta istorija kao nauka.
Ovo poslednje on dokazuje pozivanjem na činjenice koje uzima iz istorije: podela istorije na staru, srednju i novu ne može se održati zato što su se u svakom od tih perioda razni narodi nalaze na različitom stepenu razvoja. Tako, pogrešno bi bilo tvrditi da se pad Rimske Imperije poklapa s početkom srednjeg veka jer u to vreme u Indiji i Kini nema nikakvih promena i te zemlje ostaju na ranijem nivou razvoja. Širenje hrišćanstva, kod raznih naroda zbiva se u različito vreme, pa i to jasno pokazuje da je nemoguća izgradnja jedne jedinstvene istorije. Granicu između srednjeg i novog veka vremenski je nemoguće odrediti ne samo u raznim delovima sveta, no čak ni u okvirima pojedinih društava na istom kontinentu.
Ali, ako se narodi razvijaju neravnomerno, što znači da ne postoji realno čovečanstvo u celini, to ne znači da ne postoje kulturno-istorijski tipovi kao izdvojene forme postojanja čovečanstva koje i jedine mogu biti predmet izu-čavanja istorije i sociologije. Ideja o cikličnom shvatanju vremena u istoriji, to je ono što će takođe Špengler preuzeti od Danilevskog kome duguje za deo svoje slave.

Međutim, kad je reč o orijentaciji u filozofiji koju uobičajeno nazivamo danas filozofija života ne sme se zaobići originalna varijanta filozofije života kakvu nalazimo kod slavnog ruskog filozofa Semjona Franka (1877-1950) koji naspram čulne i intelektualne dimenzije našeg opstanka posebno tematizuje duhovnu dimenziju koja je slivena s našim životom i za to uvodi nov pojam - živo zna-nje. Frank je započeo studije prava na Moskovskom univerzitetu, a koje je morao prekinuti zbog učešća u studentskom pokretu a pod uticajem tada naprednih marksističkih ideja. Godine 1899. prelazi u Berlin a naredne godine objavljuje u Moskvi spis Marksova teorija vrednosti i njen značaj; nekoliko godina ranije objavio je u zborniku Protiv idealizma spis o etici ljubavi kod F. Ničea. U to vreme raste u Rusiji interes za Ničea i Frank je zajedno s F. Zelinskim, G. Račinskim i J. Bermanom jedan od glavnih urednika sabranih dela Ničea koja su počela da izlaze 1909. ali je projekat ostao nedovršen. Nakon završe-nih studija Frank radi kao slobodni pisac, prevodi i piše recenzije u domaćim i stranim časopisima. Od 1907. urednik je časopisa Русская мысль i u njemu objavljuje svoje radove sabrane kasnije u knjigama Filozofija i život (1910) i Živo znanje (1923). Već iz naslova ovih dela vidna je misao-vodilja Franka: stvoriti novu "filozofiju života" skoncentrisanu na život znanja. Od 1913. Frank je docent Petrogradskog univerziteta a 1913. odlazi u Nemačku na specijalizaciju i rezultat tog boravka je disertacija Predmet znanja. O osnovana i granicama apstraktnog znanja odbranjena 1916. Naredne godine objavljuje knjigu Ljudska duša. Uvod u metafiziku duševnog života koju je zamislio kao drugi deo filozofske trilogije, a čiji je treći deo (Duhovne osnove društva) objevljen tek 1930 u Parizu. U leto 1917. postavljen je za dekana Istorijsko-filozofskog fakulteta u Saratovu. Nakon četiri godine prelazi u Moskvu i učestvuje u osnivanju Filozofskog instituta i Akademije duhovne kulture. Nakon kratkog vremena brodom sa drugim filozofima odlazi iz Rusije i nastavlja svoju filozofsku de-latnost u Berlinu gde je jedan od osnivača Ruskog naučnog instituta i drži predavanja na Religiozno-filozofskoj akademiji koju je osnovao Berdjajev. U emigraciji je objavio niz knjiga: Pad idola (1924), Smisao života (1926), Duhovne osnovne društva (1930), Svetlo u tami (1949) i dr. Nakon dolaska nacista na vlast u Nemačkoj emigrirao je 1937. u Francusku a 1945. u Englesku gde je napisao poslednje svoje delo objavljeno posthumno, Metafizika ljudskog ops-tanka. Filozofija Franka je krajnje originalna; na tragu ideja Platona, Dekarta, Kanta i Hegela, kao i njegovih savremenika, Bergsona, Koena, Natorpa, Rikerta, Vin-delbanda, Kasirera, Huserla, Šelera, Djuija, Rasela, Diltaja, Zimela. Frank promišlja niz tema savremene filozofije kao što su: problem sveta, čoveka, društva, saznanja, kulture. Glavna ličnost u istoriji filozofije za Franka je bio Nikola Kuzanski, posebno njegovo učenje o apsolutu sa stanovišta "učenog neznanja" kao i ideja o coincidentia oppositorum.

Centralna ideja Frankove filozofije jeste ideja bivstvovanja kao nadracionalnog jedinstva i ona Franka vodi osnovnom pitanju celokupne istorije filozofije: problemu bivstvovanja sadržanom u pitanju "šta u osnovi svega jeste"; on dolazi do zaključka da je empirijski svet širi od onog što se o njemu obično misli i da se empirijski svet ne može svesti na materijalni svet; pravo bivstvovanje nije identično materijalnom bivstvovanju. Pojave duševnog života takođe pripadaju realnosti i pri tom nisu manje objektivne od materijalnih predmeta i događaja.
Realnost je satkana od materijalnih kao i od psihičkih pojava. Ali svakoj realnosti koju uvodimo u svet mi smo prinuđeni da suprotstavimo još širi pojam realnosti u koji osim realnosti ulazi i nešto nadvremeno – idealno bivstvova-nje.Tako, po Franku, istinski totalitet je zbir realnosti i idealnog bivstvovanja. Uvodeći pojam "idealnog bivstvovanja" Frank se poziva na Platona i platoničare kao i na Kanta.
Idealno bivstvujuće bivstvuje kao nadprostorno i nadvremeno jedinstvo.
Poput drugih filozofa i Frank nastoji da izgradi filozofiju života; originalnost njegove pozicije je u tome što filozofiju života Frank gradi uz pomoć pojma živo znanje; smisao ovog stanovišta je u tome da ono što saznajemo ne dolazi nam spolja kao nešto različito od nas samih, već kao nešto što je sliveno s našim životom. Naša misao nastaje i razvija se iz dubina samootkrivajuće i samorazvijajuće realnosti; to što mi osećamo kao naš život otkriva nam se kao ono što je nedeljivo i prisutno u našem životu. To znanje nastaje u dubini našeg životnog iskustva iz kojeg kao iz osnove izrasta misao kao "predmetno znanje".
Pojam predmetnog znanja je centralna tema Frankovih gnoseoloških istraživanja izloženih u istoimenom delu Predmet znanja; ovo delo sabira sva dostignuća u evropskoj filozofskoj literaturi iz oblasti gnoseologije i ono se može od-rediti kao ontološka gnoseologija. Frank opovrgava subjektivističke i transcendentalističke koncepcije koje saznanje čine najvišim pojmom i osnovom teorije saznanja i pri tom analizira gonseološka učenja od Dekarta do Kanta, kao i učenja neokantovaca, Huserla i Bergsona; smatra da se smisao svakog znanja sastoji u odnosu predmeta i njegovog sadržaja i pri tom se poziva na Huserlovu kritiku prihologizma izloženu u Logičkim istraživanjima i ističe kako se mora odbaciti rasprostranjeno shvatanje pozitivista o tome kako se iskustveno rasuđivanje svodi samo na analizu (ili sintezu) opažaja. Kritikujući senzualizam Frank sledi radove Kanta, Huserla i Štumpfa, kao i ruskih filozofa V. Solovjova i L.M. Lopatina i zaključuje da nikakav sadržaj znanja nije dat neposredno u samom materijalu znanja a da je samo znanje usmereno na nepoznat, izvan granica imanentnog, transcendentni objekt. U tom slučaju javlja se pitanje: kako predmeti koji su van granica predmetno datog mogu biti predmet našeg saznanja? Kako se može dokučiti sam predmet koji zalazi izvan granica samog sebe i kako mi to uopšte možemo znati.

Frank kritikuje rešenja koja su dali predstavnici naivnog realizma, ali i ona koja se nalaze kod Berklija i Kanta (mada Kanta tumači u duhu neokantovaca). Kada Kant tvrdi kako svest sama stvara svoj predmet tada dolazi zapravo do "uništavanja" stvari same po sebe odnosno, transcendentnog predmeta. Svest je, ističe Frank, izvor misli o predmetu i ono što nazivamo predmetom jeste samo posebna forma svesti – korelat jedinstva apercepcije. To se dogodilo stoga što je Kant toliko raširio prostor svesti da je ona obuhvatila i oblast samog predmeta. Dosledno razvijanje ideje transcendentalnog idealizma dovelo je do njegovog samouništenja. Posledica toga je pozicija koju Frank određuje kao imanentni objektivizam i mada ona u odnosu na neokantovske škole kao i u odnosu na Huserlovo učenje o intencionalnosti ima određene prednosti, ta pozicija je i sama suštinski neodrživa.
Frank kritikuje transcendentalizam kakav nalazi kod Huserla i po kome je čista svest poslednji osnov teorije saznanja i svoju poziciju određuje kao apsolutni realizam čime se zapravo suprotstavlja svim oblicima subjektivizma i transcendentalizma. Frank smatra da je Dekart s učenjem o cogitu bio na dobrom putu da dospe do samog bivstvovanja, ali da u svojim namerama nije uspeo jer je ostao sputan zabludama transcendentalizma. Dekart u svojoj čuvenoj formuli nije uspeo da vidi da iz nje izranja bivstvovanje samo koje se ne dobija uz pomoć svesti već neposredno, budući da smo mi sami bivstvovanje. Apsolutni realizam ne polazi od svesti već od bivstvovanja koje je polazna tačka svih teorija. Shvatanje Franka da je polazište apsolutnog realizma samo bivstvovanje približava se poznom Hajdegeru i nije slučajna izjava Franka pred kraj života da mu je Hajdegerova pozicija iz Holzwege veoma bliska i da nemački filozof na najbolji način u tom delu izražava Frankovu intuiciju koja ga je pratila sav život.

U drugom delu svog spisa Predmet znanja, gradeći filozofsku psihologiju, Frank ukazuje na to da je isključivanje pojma duše iz psihologije i filozofije negativno uticalo na razvoj tih disciplina jer učenje o duši i čovekovom životu nije umeće ili vera već znanje, i da je učenje o duši moguće i neophodno i to u obliku egzaktnog naučnog znanja. Frank stoga nastoji da rasvetli višeslojni ljudski duševni život; pod dušom Frank razume neposrednu celovitost duševnog života, odnosno naše sopstveno biće koje mi svakog časa neposredno doživljavamo. Da bi se dospelo do biti psiholoških pojava Frank svakom psihologu i filozofu preporučuje da napusti prirodni stav i izvrši svojevrsnu redukciju. Dok je čovek u svakodnevnom životu okupiran predmetnom stranom sveta i našeg duha, zadatak filozofa koji ispituje dušu i duševni život jeste u tome da istraži duševni život kao takav tako što će neposredno zaći u njega. Duševni život obuhvata sve oblike svesti i u kontekstu filozofske psihologije kakvu razvija Frank deli se na tri oblasti: svest kao neposredno doživljavanje, predmetnu svest i samosvest.
Iako je svest neodeljiva od duševnog života, sa svešću se ne iscrpljuje sfera duševnog života; suštinskije, dublje i daleko neposrednije svojstvo duševnog života u njegovoj sveukupnosti jeste momenat neposrednog bivstvovanja i to u istoj meri u kojoj je život iskonskiji od svesti a delovanje iskonskije od mišljenja; duševni život je prvo realna moć a tek potom nosilac svesti. Sa stanovišta života i bivstvovanja duševni život je utemeljujuća realnost, dok je svest samo mogućnost (potentia), sirovi materijal za realnost. Duševni život nije identičan sa svešću, a svest nije njegovo odlučujuće i presudno svojstvo.
Osobine duševnog života su besformnost, kontinuiranost i neograničenost; prvi koji se približio novom shvatanju duševnog života bio je Lajbnic s učenjem o monadi čiji unutrašnji svet obuhvata svu vasionu pa čak i boga, ali on tu beskonačnost predstavlja mutno time što je kao svojstvo duševnog života istakao potencijalnu beskonačnost. Besformnost duševnog života izražava se kao njegova ne-vremenost a tek sa znanjem mi se uzdižemo nad vreme i živimo u večnosti. Zahvaljujući pamćenju mi u sadašnjosti možemo obuhvatiti prošlo. Zato, za razliku od saznanja duševni život se nalazi negde na "periferiji", ali on je sav "potopljen" u sadašnjosti koja nije neki matematički trenutak nego "bezoblično trajanje". Saglasno s Bergsonom Frank uz pomoć pojma trajanja ističe dinamizam duševnog života, ali ističe da dinamizam duševnog života nije identi-čan s tokom vremena. Pojam promenljivosti treba na duševni život pažljivije primenjivati. Bolje je duševni život porediti s talasima okeana no s bespovratnim tokom reke.

Polazeći od tradicionalnog shvatanja duše Frank razlikuje njene intelektualne, emotivne i voljne manifestacije; polazeći od duševnog života kao stihije, po-tencije, haotičnog materijala, Frank prelazi na istraživanje "konkretnog duševnog života" i moći koje je oblikuju. Duša nije subjekt svesti već subjekt duševnog života; tu nije reč o idealnom nosiocu svesti već o prisutnosti realnog centra delatnih sila duševnog života i sve to vodi zaključku o nužnosti egzistencije ne pojedinačnih duša ili svesti već o intersubjektivnoj, opšteljudskoj, kosmičkoj duši. Zato za Franka pojmovi kao što su "duša naroda" ili "ljudski genije" nisu prazne apstrakcije već originalna, živa, konkretna bića koja se manifestuju na svakom koraku i njegov filozofski sistem kao svoj treći deo ima socijalno-filozofski deo izložen u spisu Duhovne osnove društva. Nalazeći se u dubokom saglasju i intenzivnom unutrašnjem dijalogu s filozofijom njegovog vremena, filozofija Semjona Franka još uvek čeka svoje prave tumače i nastavljače; možda i zato što njegovom filozofskom koncepcijom, skoncentrisanom na razjašnjenje pojmova bivstvovanja, čoveka i njegove egzistencije, ali i pitanja o bogu, bogočoveku i saznanju boga, dominiraju filozofske a ne teološke ideje, pa se celokupno delo Franka nalazi u senci drugorazrednih ruskih religioznih mislilaca koji su odavno moda ali ne i predmet istinskog razumevanja.

Ne zanima me čime se baviš u životu.
Želim znati za čime čezneš i usudiš li se sanjati o susretu
s onim za čime tvoje srce žudi.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li voljan riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,zbog pustolovine koja se zove život.

Ne zanima me koji su ti planeti u kvadratu s Mjesecom.
Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge,
jesu li te izdaje u životu otvorile ili si se skutrio i zatvorio
iz straha od dodatne boli.
Želim znati možeš li sjediti s boli,mojom i svojom,a da se ne pomakneš
kako bi je skrio ili umanji ili sredio.

Želim znati možeš li biti s radosti,mojom ili svojom,možeš li plesati s divljinom i
dopustiti da te zanos ispuni do vrhova prstiju,a da nas ne upozoravaš da pazimo,da budemo realni,da ne zaboravljamo svoja ograničenja kao ljudska bića.

Ne zanima me je li priča koju meni pričaš istinita.
Želim znati možeš li razočarati drugoga kako bi ostao sebi vjeran;
možeš li podnijeti da te drugi optužuju za izdaju,a da pri tom ne izdaš svoju dušu,možeš li biti nevjeran i,dakle,pouzdan.

Želim znati možeš li vidjeti ljepotu čak i kada nije lijepa,svaki dan,i
možeš li iz nje crpsti život.
Želim znati možeš li živjeti s neuspjehom,svojim i mojim,i ipak stati na rub jezera i srebrnom odsjaju punog mjeseca viknuti:~Da!~

Ne zanima me gdje živiš i koliko novca imaš.
Želim znati možeš li ustati poslije noći duboke žalosti i očaja,izmučen i uništen do srži,i učiniti što se mora kako bi nahranio djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si stigao ovdje.
Želim znati hoćeš li stati samnom u središte vatre,a da pri tom ne ustukneš.

Ne zanima me ni gdje,ni što,ni s kim si učio.
Želim znati što te hrani iznutra kada sve ostalo nestane.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i sviđa li ti se vlastito društvo
u trenucima praznine.

Oriah Planinska Sanjarka,indijanska starješica

Donec eris sospes multos numerabis amicos, tempora si fuerint nubila solus eris.

– Dok budeš srećan imaćeš mnogo prijatelja, kad dodu teška vremena, bićeš sam.

"]Ljudi su ti uopste kao skoljke...
Moras ih otvoriti na hiljade da bi pronasao poneki biser.
Poenta je ionako u trazenju, a ne u biserima“

Danas mi se dopao ovaj citat Djordja Balaševića

Latinska poslovica


"Živi kako možeš, kad ne možeš onako kako hoćeš."

Enigma ::Ne zanima me čime se baviš u životu.
Želim znati za čime čezneš i usudiš li se sanjati o susretu
s onim za čime tvoje srce žudi.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li voljan riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,zbog pustolovine koja se zove život.

Ne zanima me koji su ti planeti u kvadratu s Mjesecom.
Želim znati jesi li dodirnuo središte svoje tuge,
jesu li te izdaje u životu otvorile ili si se skutrio i zatvorio
iz straha od dodatne boli.
Želim znati možeš li sjediti s boli,mojom i svojom,a da se ne pomakneš
kako bi je skrio ili umanji ili sredio.

Želim znati možeš li biti s radosti,mojom ili svojom,možeš li plesati s divljinom i
dopustiti da te zanos ispuni do vrhova prstiju,a da nas ne upozoravaš da pazimo,da budemo realni,da ne zaboravljamo svoja ograničenja kao ljudska bića.

Ne zanima me je li priča koju meni pričaš istinita.
Želim znati možeš li razočarati drugoga kako bi ostao sebi vjeran;
možeš li podnijeti da te drugi optužuju za izdaju,a da pri tom ne izdaš svoju dušu,možeš li biti nevjeran i,dakle,pouzdan.

Želim znati možeš li vidjeti ljepotu čak i kada nije lijepa,svaki dan,i
možeš li iz nje crpsti život.
Želim znati možeš li živjeti s neuspjehom,svojim i mojim,i ipak stati na rub jezera i srebrnom odsjaju punog mjeseca viknuti:~Da!~

Ne zanima me gdje živiš i koliko novca imaš.
Želim znati možeš li ustati poslije noći duboke žalosti i očaja,izmučen i uništen do srži,i učiniti što se mora kako bi nahranio djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si stigao ovdje.
Želim znati hoćeš li stati samnom u središte vatre,a da pri tom ne ustukneš.

Ne zanima me ni gdje,ni što,ni s kim si učio.
Želim znati što te hrani iznutra kada sve ostalo nestane.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i sviđa li ti se vlastito društvo
u trenucima praznine.

Oriah Planinska Sanjarka,indijanska starješica

Odgovor je DA, mogu.



A sada malo ja.

Nebi ja previše o životu filozofirao. Život treba živjeti, žvakati, a ne o njemu razmišljati. Život treba plivati, ako treba u najžešćoj matici. Boriti se. Gristi. Krvariti ako treba.

A ne posmatrati sa obale kako drugi plivaju.

Sav sam izranjavan.

Nema veze, nije mi žao, ja sam zadovoljan.

I da, ne treba živjeti samo za danas. Ne.

Treba nešto i za sutra ostaviti.

Ubio bi se da nekom budem smor sutra.

Ili teret.

Došlo takvo vreme.Čim vidim nekog da je
srećan ja razmišljam šta mu fali.

Pitali Hasana El-Basrija:

“Šta je tajna tvoje neovisnosti od svijeta i njegovih izazovnih ukrasa?”

Odgovorio je:

“Tajna mog odricanja od ovog svijeta krije se u četiri shvatanja:
Shvatio sam da moju sudbinu neće uzeti drugi, pa mi se srce smirilo na tome.
Shvatio sam da moj posao neće uraditi niko drugi, pa sam mu se maksimalno posvetio.
Shvatio sam da me Bog uvijek vidi, pa sam se stidio da me vidi dok činim grijeh.
Shvatio sam da me smrt čeka, pa sam se pripremio za susret sa Bogom.”

Jednog od najslavnijih i najbogatijih kraljeva koje je istorija poznavala kralja Solomona. I taj čovjek priznaje da je u svoj svojoj mudrosti i razumjevanju, istraživao užitke koje može da priušti jedan čovjek pod ovom kapom nebeskom. Bio je veoma bogat, svi su mu donosili darove i plaćali porez. Imao je 14 hiljada konja, zlata i srebra u to vrijeme bješe u Jerusalimu da se nije znalo mjere. NJegova stolica kraljevska bila je sva optočena zlatom i dragim kamenjem. Takvo bogatsvo da su mu i kraljevi okolnih zemalja zavidjeli. On kaže da nije sebe ograničavao od nikakvog užitka, od raznoraznih jela, egzotičnih pića, imao je je oko 1000 žena i konkubina... A kaže ne nadjoh ni jednu blisku sebi...



Slika slikara Dragana Milosavljevica, koji je nacrtao Solomona, čitavog okićenog u zlato, drago kamenje, na glavi ogromna kruna, više prstenja, ogromna ogrlica, ali pogled zamišljen i zagledan u daljinu. Sve što je bilo na zemlji je probao i odavao se svakom uživanju, ali mu je nešto izmicalo... Taj veliki mudrac i pisac, u svojoj knjizi uporno ponavlja, da je sve tlapnja, ispraznost i taština ispod neba. Da je oko svega za šta se se trudio i mučio, od toga imao malo užitka pa na jednom mjestu kaže: “Kakva je korist čovjeku od ovolikog bogatsva, sem što gleda oko sebe kako drugi ga troše”.



Lavlajovic.blog

“Kad izgubiš ponos - nisi izgubio ništa;
kad izgubiš zdravlje - izgubio si pola;
kad izgubiš volju - izgubio si sve”.





Kineska poslovica

Jezik nema kosti
ali je dovoljno jak
da polomi srce ,
Budi pažljiv sa svojim rečima.

Moj savjet tebi, tko god da si.
Ti koji imaš želju za istraživanjem misterija prirode.
Ako ne nađeš u sebi to što tražiš,
nećeš naći ni vani.
Ako ignoriraš savršenstvo svoje vlastite duše,
kako možeš ciljati da ćeš ga naći negdje drugdje?
U tebi je sakriveno blago svih blaga.
O čoviječe, upoznaj sebe i znat ćeš Svemir i Bogove."

(Natpis na ulazu Hrama u Delphiu, Grčka)

Znate li čime ljudi krče sebi put? Bljeskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga, klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali ako istraje, pokoravaju mu se, jednom rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okaljaju. Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje osrednjih sposobnosti kojih ima u izobilju i na koje svuda nailazimo.

Balzak

Gluposti zbog kojih najviše žalimo u životu, upravo su one koje nismo počinili kad smo imali priliku .

 

Helen Rowland

Kreći se što više, po mogućnosti u prirodi.
I budi zadovoljan/na sobom.