Pre neki dan listam novine i na naslovnoj strani slika dva ribara s tunom teskom nekoliko desetaka kg. dok se iza njih jos ljudi gura da stane u kadar, zajedno sa velikim ulovom

Okrenem sledeću stranicu na kojoj pise..taj i taj ubio tog i tog, zbog ubistva u zatvor, i dosta slicnih natpisa.
Pa se mislim, zašto smo mi ljudi tako jadni da se na istom mestu hvalimo ubistvima zivotinja, a kaznjavamo ubistva ljudi.

Pojavila se nova bolest pticji grip, pa je zbog toga ubijeno milioni komada zdrave peradi, jer se sumnjalo da se MOZDA mogu zaraziti. Dali je kome palo na pamet da se ubiju npr. svi ljudi sta imaju neku smrtonosnu zaraznu bolest tipa AIDS, time bi se iskorijenila bolest itd, ali je logicno da se to ne radi zbog brutalnosti samog postupka.

Dali je kome palo na pamet da i zivotinje osecaju bol.

Koliko je vredniji covjek od jedne zivotinje?

To je prvo zbog mentaliteta naseg naroda a drugo sto udruzenja za zastitu zivotinja jos nisu dovoljno aktivna kao na zapadu.

Kada bi svi vodili racuna o našoj planeti zemlji i svima koji na njoj zive, ovo bi bilo jedno veoma lepo mesto. Živeli bi u miru i harmoniji sa drugim ljudima i svim živim stvorenjima na njoj..
Ali,... čovek ne ubija drugu zivotinju samo iz razloga da bi preziveo jer bi mu ona poslužila kao hrana, nego iz sporta, zabave i demostracije sile. To se takodje odnosi i na ubistva drugih ljudi.
Svi mi sanjamo o takvoj planeti zemlji u kojoj bi se poštovala prava svih živih bića na život i slobodu, ali dok se svest ljudi ne promeni i ne promenimo takvo ponasanje, tako nešto neće postojati još dugo, dugo vremena.

Primer od neki dan kad je poremećeni lik ubio više od sedamdeset ljudi jer mu je bilo dosadno ili je ustao na levu nogu,dovodi do zaključka da ni ljudski životi nekome ne znače ništa i ne vrede ni prebijenu paru.
Šta vredi da ga sad osude i kazne kad je toliko života uništeno bez imalo kajanja?
Poredjenje ubistava sa lovom i ribolovom nije korektno mada smatram jednako okrutno ali to se zove opstanak i borba za goli život,tuna je očigledno bila suviše spora i naivna što je i ljudska osobina koja nas može koštati glave

U današnje vreme razlika je veoma mala izmedju cene života čoveka i životinje , kako ljudi love životinje tako postoji i lov na ljude , ucenjene glave nisu ništa neobično na zapadu, kod nas je to malo redje ali ima toga i ovde.

Zakon prirode je takav, da veća ''riba jede manju ribu''...Naopako kada bi se dozvolilo da se sve životinjske vrste šire prirodnim tokom, onda na ovom svetu ne bi možda ni bilo mesta za ljude. Na kraju, krajeva i životinje se međusobno istrebljuju, tako da tu nema ničeg čudnog...
Naravno, nisam za neko iživljavanje nad životinjama i ubijanja istih zarad trofeja...

Inače nijedan život nema cenu, svaki podjednako vredi. Ničiji život se ne može omalovažavati, ali je priroda ipak želela drugačije, bar za sada.

Život je danas potrošna roba. Ljudski. Vojni analitičari svih vojski točno znaju izračunati koliko košta život jednog vojnika. Cijena nije svuda ista. Razlike su drastično. Negdje je život skoro džaba. Najveća je, jasno, cijena života američkog vojnika.
Čemu onda raspravljati o ostalom.
Iako ni životinjama, kao ni ljudima nije svejedno gdje su se "rodile".
Životinje iz Engleske imaju veća prava i veću cijenu života od ljudi iz većine krajeva svijeta. Možda bi čak i Balkan mogli uvrstiti? Ili ipak ne?

BOGATSTVO ZA SAT ŽIVOTA

Jedan čovjek je dugo radio i štedio, i tako sakupio veliko bogatstvo, maštajući kako će lijepo da se provodi godinu dana, kada ništa neće da radi, već će samo da uživa i smišlja kako najbolje da uloži novac.

Najednom, pred njega je stupio Anđeo Smrti koji je došao po njegov život.

Čovjek je zaplakao, očajan, i naveo hiljadu razloga da još malo produži svoje postojanje, ali Anđeo je bio neumoljiv.

“Podari mi samo još tri dana i daću ti polovinu svog bogatstva”, preklinjao ga je čovjek, ali anđeo je ignorisao njegove riječi i povukao ga za ruku.

“Pokloni mi samo još jedan dan, molim te, i sve ono što sam stekao s toliko napora i znoja biće tvoje.”

Međutim, anđeo uopšte nije obraćao pažnju na njegove riječi.

Čovjek je na kraju uspio da izmoli za ustupak od nekoliko minuta da bi napisao sljedeću poruku:”Ko god nađe ovu poruku, ako ima dovoljno za život neka ne gubi vrijeme na gomilanju blaga, već neka uživa! S tolikim svojim bogatstvom nisam uspio da kupim ni jedan sat života!”

***

Kada umre milioner i ljudi pitaju: “Koliko je ostavio para?”, logičan odgovor je: “ SVE“.

Zivot je jedan,treba znati ziveti sa onim sto imas i onim sto jesi, i treba znati da ne postoji cena koja bi mogla odrediti zivot.
U danasnje vreme svako zna da odredi cenu zivota i sve se svodi na novac i vrednost coveka se svodi na minimum i to je prosto zalosno,samim tim sto su ljudi izgubili pravi smisao zivota .

Svaki život vredi jednako. Ne shvatam te ljude koji se hvale ubistvom neke životinje. Niko nikome nije dao život i pravo da živi,pa nema ni da oduzme. Šta,ako ne može da govori,nije živo? Nije mi jasna ta filozofija i ubeđenje. I oni ljudi što neće da jedu normalno meso koje se prodaje u mesarama (što je isto užasno,ali se ipak mora od nečega živeti,nije opravdano) nego mu je ukusnije da ubije jadnu srnu iz šume (što je i zakonom zabranjeno). Čisto tako im padne na pamet da ubiju nešto. Kakvi su to ljudi bez savesti? Ne podnosim to.

Jedino na ovom svetu zivot nema cenu...sve moze da se kupi naravno ako se ima para samo zivot nemoze da se kupi...zasto ljudi masovno umiraju zbog cega stradaju zasto se ubijaju sta to navodi ljude da vrse zlodela da oduzimaju tudje zivote...na ova pitanja tesko se moze naci odgovor...Covekov zivot je nesto najvrednije sto postoji..a ako pricamo o zivotinjama i tome treba da se stane na put da se ne ubijaju zivotinje koliko je samo zivotinja unisteno zbog cega...neko to radi jer od toga zivi neko da bi se na taj nacin obogatio recimo slonova kost, mahom se ubijaju slonovi zbog slonove kosti, jer je najskuplja na trzistu..strasno je sta se sve desava neka nam je bog u pomoci kad neumemo da cuvamo to sto nam je priroda dala...

Ivkic ::Jedino na ovom svetu zivot nema cenu...sve moze da se kupi naravno ako se ima para samo zivot nemoze da se kupi...zasto ljudi masovno umiraju zbog cega stradaju zasto se ubijaju sta to navodi ljude da vrse zlodela da oduzimaju tudje zivote...na ova pitanja tesko se moze naci odgovor...Covekov zivot je nesto najvrednije sto postoji..a ako pricamo o zivotinjama i tome treba da se stane na put da se ne ubijaju zivotinje koliko je samo zivotinja unisteno zbog cega...neko to radi jer od toga zivi neko da bi se na taj nacin obogatio recimo slonova kost, mahom se ubijaju slonovi zbog slonove kosti, jer je najskuplja na trzistu..strasno je sta se sve desava neka nam je bog u pomoci kad neumemo da cuvamo to sto nam je priroda dala...

Grešiš. Život ima cenu. Da je nema, živeo bi večno. Cena života zove se Smrt.

Što se životinja tiče, mrsko mi je da pričam o ubijanju istih jer čuvam (trenutno) 5 mačaka i ne mogu ni da zamislim šta bih radio ukoliko bi iko povredio neku od njih.

Astora (psa) sam jedva prežalio. Otkako su ga otrovali, svakog sam počeo da gledam prezreno. Više nisakim od komšija nisam na dobar dan.

Svi smo mi u hranidbenom lancu.
Kako jedan vuk ili medvjed neće razmišljati o cijeni moga života ako mu se ukaže prilika da me usmrti, tako ni ja ne razmišljam o cijeni  života neke životinje.
Ubijao sam, ubijam, i ubijaću.
Tako to ide.
Ne ubijam iz obijesti.
Ili da potvrdim svoju muškost.
Nju se zna gdje potvrđujem.   

Ubijam kada lovim hranu.
Jedino tada.

NEMA CENU

" Koliko je to DOBRO...toliko je i LOŠE " 

Trebalo bi da život nema cenu, e sad što su nam životi sve jeftiniji tome je krivo društvo u kome živimo godinama unazad

Prava bagatela, što reko sir Oliver. Hiljadu šesto-sedamsto RSD. Na toliko procenjujem sumu zbog koje je jedan čovek ubijen, a zbog koje će drugi zaglaviti u mardelj. V čjom bilo djelo? Neka damica bila u "provodu", pa joj negde pred zoru (3AM) dunulo da provod nastavi na drugom mestu i pozvala taksi. Sve bi to bilo u redu da je rečena damica imala para za taksi. Ali nije.
 To je već u startu bio težak prekršaj osnovnog pravila stare kafanske škole - ako nemaš para, plus deset posto za bakšiš, u kafanu ne idi. Pravilo drugo, ako nemaš para, a ipak ti se ide u kafanu, pozajmi pare. Ako nemaš para, a nisi uspeo nikoga da navataš da ti pare pozajmi, a ipak ideš u kafanu, bolje ti je da odeš u LPM. Mnogi su dilberi tu i završili zato što su se oglušili o nepisana kafanska pravila.
Sad će zlobnici graknuti: da li si ti, cvećko kafanska, uvek postupao po pravilima? Da budem iskren - nisam. Ali ima tu jedno "ali". Ja se nikada nisam odavao kafanskom promiskuitetu. Što će reći da sam u svim varošima u kojima sam živeo uvek sedeo u samo jednoj kafani (ne računa se kad negde svratiš na kafu) i posledično tokom dugih godina sedelačkog kafanskog života sklapao trajna prijateljstva sa kafanskim gazdama i kelnerima. I šta? Ide mi se u kafanu, a para nemam, ali ja ipak odem i kažem, Mikac - recka! I Mikac otvori recku. Koju ja, posle dva-tri dana, kada mi stigne honorar od nadasve unosnog spisateljskog posla, regulišem. Plus deset posto bakšiša.
Govorim o poverenju, stvari koja je moguća isključivo u malim zajednicama. Beograd je, nažalost, postao velika (prevelika) zajednica, a ipak ponekad mora da (sve lošije) funkcioniše na poverenje. Tako je zlosrećni taksista gorepomenutoj devojci poverovao na reč da će račun za vožnju platiti njeni prijatelji, koji su, takođe, bili u "provodu" u nekoj fensi prčvarnici. Dovezao, dakle, čovek devojku na odredište, devojka ušla u lokal, iz lokala izašli njeni prijatelji i - po svemu sudeći nezadovoljni iznosom računa - počeli da lemaju taksistu. Taksista potegne pištolj i upuca jednog od nasilnika. Jeste noćna tarifa, jeste možda dugačka relacija, ali teško da je mogla preći gorepomenutu sumu. Vredi li hiljadu i kusur dinara prepirke, kamo li tuče, pucnjave i ubistva, to je pitanje nad kojim bismo se svi morali zamisliti. Šta se to dogodilo sa našim živcima? Gde nestade naša samokontrola? I kako se dogodilo da zavlada basnoslovna alavost?
Apropo alavosti, pre mnogo godina, a posle otvaranja neke izložbe, svratimo Kosta Bunuševac, Era Milivojević i ja u kafanu "Zora", istresemo džepove i pare uručimo Kosti jer čovek najbolje zna matematiku. Proučava Kosta cenovnik, razmišlja, zovne kelnera, pita ga - pošto je jedan ćevapčić. Kelneru nije baš jasno, ali kaže sumu. E, lepo, reče mu Kosta, dajte nam litar banatskog, flašu kisele i četiri ćevapčića. Za toliko bilo para. Mislite li da je bio loš provod? Jok, more.

Svetislav Basara- Cena života( izvor Danas)

Jeftinoca,na svu zalost,a treba da je najvredniji.

kada misliš da tvoj život ima istu cenu kao bilo čiji drugi, onda si čovek