Goran Tadić

Neka ti neko noćas bude ja

Neka ti neko noćas bude ja,
neka ume ono što jedino ja umem,
neka te voli i ljubi kao ja
i neka najlepše ime detetu da.

Neka neko bude zapamćen po meni,
da ne moraš više po meni da me pamtiš.
Neka ne bude onako kako mora biti,
nego onako kako želim da bude
nekom ko nikad ne bi mogao biti kao ja
da nije mene da mu poželim da te noćas ljubi kao ja.

Ako je muško, neka te voli do poslednjeg daha,
jer on je noćas ja, a ja sam te voleo do kraja života.

Ljubi...

Dotakni usnama svoje poljupce,
podseti me kakav je osećaj biti na njima i pod njima
i na šta ličim kada sve što izgovoriš na mene liči.
Ljubi gde si me ljubila, radovaće se tužna koža.
Ljubi svoje poljupce, onako kako smo učili
da treba ljubiti omiljena mesta.
Ljubi onako kako te moje srce vuče,
onako kako želim da ljubim svoje poljupce,
zaboravljene i zapamćene na tvojoj koži.
Ljubi, grizi, otkini sve što smeta da ne smeta,
nek’ ostane najslađi deo mene za drugi i milioniti put.
Ljubi kako znaš, nemoj da te podsećam kako se ljubi,
znaš da umem, ali kad počnem ne umem da prestanem.
Ljubi tako da mi se utroba pokida, da ne žalim da umrem.
Ne žalim ni sada, ali neću dok me usnama ne podsetiš
da sam umeo da živim i da umem da umrem.

Bicikl

Neko se siromašan rodi. Takva mu sudbina. Nema ništa svoje, niko mu ništa ne da, a njemu ništa ni ne treba. Neko se rodi u izobilju, ni njemu ništa ne treba, jer ima sve, čak i bicikl, koji mu je dosadio. Ponovo postane zabavno kad ga siromah pogura, dok se ne posvadjaju, pa siromah čvrsto odluči da će jednog dana imati svoj bicikl. Skoro odraste u tom maštanju i neko mu pokloni svoj stari bicikl. Lep je život kada se kotrlja. Bude siromah srećan neko vreme, ali mu dosadi da kisne, lanac stalno spada, a i kradu, brate. Imaće on kućicu i auto, sve pod ključem.

Vremenom, kućica postane tesna, deca neće da se voze starim kolima, pa pod stare dane, siromah stekne sve što mu nije trebalo.

Sutra ću da ukradem bicikl, pa ćemo ti i ja da se provozamo. Kiša će, a ne pamtim kad sam pokis'o. Obuci nešto lepršavo, da se uplete u lanac. Staćemo pod lipu, dok prodje kiša, da otklonimo kvar, a i guma bi u medjuvremenu mogla da ipusti, pa ćemo nastaviti peške. Kad prodje oblak i pojavi se duga, smisli nešto da me začikavaš, da te pojurim, a ti kao ne možeš da utekneš. Ožedneću od jurnjave za tobom, a žedj mi može utoliti jedino kapljica hladnog čaja od lipe, sa tvoje obrve. Pitaću šta je smešno, a ti mi namesti razdeljak sa strane, onako kako ne volim, pa kad se nadurim, iskoristi priliku da pobegneš. Neću potrčati za tobom, jer ću se, kažem ti, duriti. Vratiću se pod lipu da zapalim cigaretu, a neću uspeti, jer se upaljač pokvasio, pa ću se još više duriti (ne na tebe, nego onako). E, onda sedi kraj mene, a ja ću skinuti mokru košulju, da ne sediš na mokroj zemlji (tome bi se oboje mogli smejati). "Baš si blesav", reci, a ja ću... ne znam šta ću reći, smisliću... Uglavnom, šta god kažem, ti reci "Ćuti" (ali sa smeškom). Znaš mene, laprdaću, al' budi uporna, valjda ću shvatiti.

Jedna kap hladnog čaja od lipe, skliznuće, niz moj obraz do krajička usne, a ti reci "Pije mi se ruski čaj", ali uz smešak, da znam da se šališ, da se opet ne durim. "Napij se", reći ću i zadrhtati, a ti nemoj reći "Prehladio si se". Mojim usnama svoje primakni, da ih ne dotakneš, a utoliš žedj. "Utišaj muziku", reći ću. Molim te, nemoj pitati "Koju muziku".

Trčaćemo puteljkom prema gradu. Na domak cilja, setićeš se bicikla, a ja ću reći "Neka ga ispod lipe".

Pohvali me

Pohvali me da sam te lepo voleo.
Hajde, neće ti od toga nos porasti,
neće ti kruna s glave pasti,
nećeš se prevariti da ti ponovo prija
da mislim na tebe najlepše na svetu.

Skoro sam siguran da sam ti u grlu zapeo,
ali nećeš, iz inata, da me priznaš,
jer znaš da bih se šepurio k’o paun,
kada bi pohvalila mrvu mog postojanja.

Pohvali me, ne da bih se hvalio
kako si priznala da si dva puta
bila zaljubljena, oba puta u mene,
samo mi diplomu okači o srce,
da imam sa čega prašinu da brišem,
da se setim da sam i ja, ovakav,
imao smisla,
a kada neko u grudi bane,
okrenem uramljeno srce,
da se vidi tvoja slika,
da se vidi da je zauzeto,
rezervisano,
da nema mesta.

Pohvali me, nisam bio toliko rđav.
Priznaj da se trudim
da ti ne dosađujem bar preko dana,
da se trudim da te se odreknem
za tvoje dobro i svoje loše.
Reci da nisam loš čovek,
to je uvek dobar izgovor
za izostanak nežnosti.

Pohvali me, da niko ne čuje.
Pohvali me u sebi,
tako će ostati među nama.

Ima(š) me

Imam dodir za svaki tvoj nemir
i nežne reči protiv grube tišine.
Imam sve što nemaš, a treba ti,
imaš sve što nemam, a treba mi.
Ništa mi ne daj, moje zadrži.
Ne smeš dopustiti da te zavede
ovo što me naivnog zavelo.

Nikud ne bih iz tvojih očiju,
tu je najsvetlije i najtoplije,
al’ plašim se, izgubiću se,
a niti ću moći,
niti ću hteti da se nađem.

Imam sve što je potrebno da te imam,
al’ ne bih imao snage da podnesem
da te jednog dana nemam.
Bolje da te nemam,
nego da te imam, pa da te nemam,
al’ ko mene pita šta je bolje.
Bolje bi bilo da me nema, al’ me ima,
pa kad me već ima, uzmi me u oči,
tu je najsvetlije i najtoplije,
nek’ se u njima izgubim,
niko neće primetiti da me nema.

Umeš tako lepo da ne postojiš

Umeš tako lepo da ne postojiš,
tako da se osećam glupo što mi trebaš.
Bez tebe ovde ničeg nema.
Ovo je nekakva eksperimentalna smrt,
testiraju koliko možemo izdržati bez života.
Načekaće se, navikli smo.

Da nije tebe ne bih znao kako je bez tebe.
Jedino tome još služiš.
Pretpostavljam da me mrziš,
nemoguće je da si ravnodušna?
Zaslužio sam, voleo sam te.
Eh, da nisam znao ovo što sada ne znam,
sada bih mirno podnosio
to što te nema i što mi trebaš,
jer ne bih znao da ne postojiš
i ne bih znao da sam te voleo.

Kakav sam ja ludak,
opet pričam sam sa sobom,
kao da ne postojiš!

Lako je tebi da mirno spavaš

Lako je tebi da mirno spavaš
kad ima ko da misli šta treba da sanjaš.
Ja na tvom mestu ne bih mogao zaspati,
a ne bi ni ti, kada bi znala šta ti se sprema dok spavaš.
Najbolje bi bilo da ćutim i čuvam dah
za ono što će nas oboje ostaviti bez daha,
al’ kako da prećutim tvoje oči koje me tope?
Ni da ih opišem, ni da ih za večnost zapišem,
plitke su moje reči za njihovu dubinu.
Kako usnama da opišem usne
koje me uzduž i popreko opisuju
lepše no bilo koje nazovi usne?
Bolje bi bilo da ćutim, al’ tvoja koža
ne dopušta da držim jezik za zubima
(bar ne svoj, ili bar ne za svojim zubima).
Lako je tebi da mirno spavaš
kad ima ko da nemiran bude čitave noći
i da se pita hoćeš li umeti da poslušaš zvezde
kada pred zoru šapnu šta treba da sanjaš,
pa ostaneš bez daha, ovako kao ja.

Zaboravna pesma

Trepavice mi više ne kisnu kada te se setim.
Gubim se.
Setim te se tek kada bez razloga krenu suze.
Gubiš se.
Možeš li da se setiš čega bih trebao da se sećam?
Koliko se sećam, želeo sam da pamtim,
ali zaboravio sam šta.

Nije važno ko je prvi počeo, a ko prvi prestao.
Da mi je ono srce, opet bih te zavoleo,
ovog puta luđe, mlađe, slađe...
Što je čovek zreliji, zeleno mu je draže,
a jedino još od muke može da pozeleni.
Na šta li ću protraćiti starost?
Ravna linija kardiograma ne obećava.

O čemu smo ono pričali?
Ah da, o zaboravu.
Ne mogu da te zaboravim,
mada te sve teže pamtim.
Ne daš mi se, pa mi se ništa ne da.

Nikog ne volim, ne setim se,
niti me ko voli (valjda zaborave).

Šta sam ono hteo...
Da, voleo sam te. Bolje da nisam.
Zaboravio sam i zašto sam te voleo
i zašto bi bilo bolje da nisam.

Kao ljubav

Bila si prelepa, kao ljubav,
ja duhovit, kao ljubav,
ti preslatka, kao ljubav,
ja preosetljiv, kao ljubav,
ti predobra, kao ljubav,
ja nemoguć, kao ljubav.

Bila si zbunjena, kao ljubav,
ja slatkorečiv, kao ljubav,
ti čarobna, kao ljubav,
ja besmislen, kao ljubav.

Bila si i ostaćeš kao ljubav,
sve dok ne nestanem,
kao ljubav.

Ja ovakav i ti takva

Ponekad mi se čini da je ljubav preopširna,
pa pokušam da je svedem na reč – dve.
Dođem do tvog imena i devojačkog prezimena,
koje pod šifrom ispisujem kao rimovane grafite,
pazeći da te ne prepoznaju,
pa da se čude kako ja ovakav tebe takvu smem da volim.
Strepim da si i ime promenila,
u želji da ostanem bez poslednjeg traga o tebi.

Još uvek verujem da umem
da te volim tako da ne primetiš,
da umem da te dotaknem, da ne osetiš,
da umem da kažem, da ne čuješ,
i da maštam, znajući da se neće ostvariti.
Lažem sebe. Može mi se, kad verujem.

Da mi ne držiš nevidljive “lopovske”,
svakodnevni stepenik bio bi za mene bedem,
uz čiji bih temelj čekao da se urušimo.
Zar misliš da bez tebe imam snage da prenoćim?
Moram da te imam i kada te nemam,
jer moram da živim, a nikad zbog sebe nisam živeo.
Možda nekad ja ovakav
tebi takvoj zatrebam, nikad se na zna.
Uvek se ne zna.

Pokucam na vrata južnog Banata
i pobegnem, pre no što ti korake čujem,
srećan kao da sam te video,
kao da sam te dodirnuo,
kao da si čula kako šapućem da te volim,
kao da se ostvarilo sve o čemu maštam,
kao da si me ugledala i ciknula od radosti:
“Dobro mi došao, mili moj”,
a srce lupa kao u poslednjoj krađi kajsija
i nekako sam, čini mi se, ja ovakav, živ
i nekako kao da umem, ja ovakav, da se radujem.

Kad odmaknem dve svetlosne godine daleko,
osvrnem se, u nadi da ću te pred kapijom videti,
kako izviruješ da vidiš ko se to usudio tebe takvu da voli.

Čitaš me kao pesmu

Čitaš me kao pesmu,
kada se pravim da sam već umro
da ne bi strepela od mog srca,
da misliš da si izvan njegovog domašaja.
Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,
koje nas na najbolji način opisuju.
Zapišem ih kao zvezde,
misleći da će te svetlucanjem zavarati,
da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,
ali ti tako lepo umeš da čitaš,
milina te izmisliti i zamisliti.

Čitaš me kao pesmu,
ali me ne zagrliš kada me pročitaš,
kako to inače pesmama činiš,
samo preletiš pogledom preko uspomene
i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.

Kada me pročitaš, uspavam u tebi
ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.
Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.
Razmažen sam, patetičan, knjezav,
pokidan na strofe, stihove, reči i slova.

Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,
tražeći slovne greške,
dokaz da mi je srce bilo brzopleto.
“Zanš da te ojš uevk lovim... ovaj...”

Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,
da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,
da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,
da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,
kako to da se ničeg boljeg nisi setila.

Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,
hladno je kao zemlja.
Odlučio sam da budem pesma,
tako ću živeti duže od sebe,
takvog ćeš, bar ponekad,
pokušati da me razumeš.

Upiješ me očima, pa se zagrcneš,
kada svoje reči prepoznaš u mojim.
Baš tako nekako htela si da opišeš
nekoga koga ćeš čitati dok si živa.

Čovek bez snova, želja, srca, duše i sebe

Još jedan mrkli dan donosi nesanicu
ovom naizgled živom, naizgled biću.
Potrošio sam ostvarene i neostvarene snove,
potrošio ostvarene i neostvarene želje.
Bar da je kraj.

Gluv, slep, nem, bez srca, bez duše...
Takav sam oduvek,
ali sam bar imao sreće
da me nesrećne ljubavi snađu
i da me boli to što nemam.
Prođe i nesreća, sve prođe,
a ovo nikako da prođe.
Razumem Boga, na njegovom mestu
ni ja ne bih ovakvog sebe uzeo sebi.

Lažem sebe da mi je svejedno
što nikako sa sobom da se sretnem,
da se zagrlimo, kad niko drugi neće,
da oprostimo jedan drugom jedan drugog,
da priznam da mi nedostaje
onakav kakvog ga pamtim,
da priznam da znam ko ga je ubio.

Čudo

Čudo jedno kako me na tebe podseti
nešto što sa tobom nema nikakve veze,
a gde god pogledam baš to vidim,
pa mi u avgustu zamiriše sneg mirisom nargile
i slušam pesmu ćutljivu i veselu kao što si ti
(mene i vesele pesme rastuže, takav sam).

Više se ne sećam kada sam prestao da sanjam,
znam samo da si jedini san koji želim da pamtim,
zapravo, jedini koji pamtim po dobru,
a kada me sećanje izda, daće Bog da me uzme Bog,
da ne zauzimam mesto dražem kamenu od mene običnog,
jer nema mi života, ni smisla bez sećanja na trenutke
za koje samo ti ne znaš da su bili zajednički.

Čudo jedno kako se čuda ne dešavaju
od kada u njih ne verujem.

Pesma bez veze sa srcem

Navikao sam da me moje boli
i odustao od izlečenja,
al’ tvoje do suza boli, jer osećam krivicu
zbog izostanka upozorenja na ono što te čeka
i izostanka saveta šta ti je činiti
kad neko tvoj s dušom postane bezdušan.
Ne znam šta je to tvoje i zašto je kod mene,
ali s ponosom šmrcnem kad te se setim
i ne propuštam priliku da drugim ženama,
inspirisan punim mesecom, pričam o tebi.

Nemaš ti veze s mojim srcem (nemam ni ja),
al’ mi do suza nedostaješ kad naslutim da si tužna,
pa besnim na sebe što sam nesposoban
da te utešim s ovolike razdaljine
i maštam kako bih, da sam bliže,
umeo sve što inače ne umem
i kako bih umeo tome da te naučim.

Budi moje...

Budi moje ovo nikom nisam rekao,
moje neka zvoni, javićeš se kasnije,
moje imaćemo kućicu s pogledom na Zemlju,
moje usne mi se lepe za tebe koliko si slatka,
moje kako to da nisam umro dok nisi bila moje.

Budi moje a ja mislila da si takav samo u pesmama,
moje ljubi me puno, kad me tol’ko voliš,
moje strah me da je moguće umreti od sreće,
moje neću da ti kažem, dobro znaš da te...

Nemirne snove ti želim

Sanjaj tako da se sutra na tebi vidi
da se noćas ostvarilo
ono o čemu si oduvek sanjala.
Sanjaj da se pamti, da se prepričava,
da ti na snovima zavide budne žene.
Samo počni, a kada posustaneš
stavi prst na sebe, da znam dokle si stigla,
da znam odakle da nastavim,
pa da se čudiš kako baš ja baš sve umem,
kako baš ja da se baš u tebe razumem,
i kako to da je u ovom snu lepše nego u snu.

Nemirne snove ti želim,
zaslužila si ih, zaslužio sam ih.
Sanjaj kao da ne znam da me sanjaš.
Ne stidi se, nisi budna.
Sanjaj tako da te mati sutra pita:
“A što ti je, kćeri mila, krevet razbucan”?
Nemirne snove ti želim,
a snovima želim nemirnu tebe.

Nije lako verovati

Nije lako verovati u nešto što ne postoji.
Pitaj vernike šta sve prećute u svojoj molitvi,
nadajući se da će pojednostavljena lakše biti uslišena.
Ljubav naivne usreći, a meni je pripala čast
da njenom slavom tebe ovenčam
(kad nisam uspeo da te venčam),
da te učinim besmrtnom i slavnom,
kad skončam smrtan neslavno,
jer jedini si trag koji ću ostaviti.
Tvoj sam trag, koji si ostavila
u bezvazdušnom prostoru iznad oblaka,
gde si me šćućurenog zatekla
u mom bezdušnom prostoru,
u mojoj malodušnoj potrebi
da bar malo, bar nekad budem voljen,
da bar malo, bar nekad, volim nekog
ko zaslužuje da bude voljen,
a nikog, osim mene, u blizini nije bilo,
pa mi se posrećilo,
mada sam znao da ljubav ne postoji
i da nemam pravo da je baš ja izmislim.
Pružih ti šansu da se prevarim,
ali nisi umela da me slažeš.
Sve što si osećala bila je istina,
jednaka onoj koju osećam,
kojoj sam želeo da se oduprem,
jer nije lako poverovati nečem što ne postoji
i moliti se, a prećutati greh.
Ko bi grešniku uslišio molitvu,
osim tebe, ljubavi moja, lakomislena?
Zar iskrzan dokazni materijal iz grudi
nije dovoljan da shvatiš da ljubav ne postoji,
da nas je zavela i ostavila na kolenima,
da je molimo da nas ne napusti,
da nam se vrati kada nas napusti,
jer prvu nam molitvu nije uslišila,
da ne zaboravi kako smo joj verno služili,
kao da postoji za bilo koga, pa i za nas,
koji imamo srca da joj molitvu uputimo,
prećutkujući da ne zaslužujemo da bude uslišena,
jer slučajno smo se zatekli
u bezvazdušnom prostoru iznad oblaka,
izvan domašaja zemaljskih zakona
i iskoristili nesmotrenost razuma.
Nije lako verovati u nešto što ne postoji,
ali šta mi, osim molitve, preostaje?
Neko mora umeti da te vrati,
makar to bila ljubav,
u čije postojanje verujem
koliko i u svoje.

Oprosti mi stihove

Milo moje, najmilije, oprosti mi stihove.
Nije “otisak moje duše” dorastao tvojoj duši.
To su samo nepismeni leleci, jadikovke,
vapaji i čežnja iz sedamnaestog veka,
staromodan način da se tuga proglasi za ljubav.

Dosad sam mogao izučiti zanat
i potkovicom, koja me izabrala, kada sam te sreo,
potkovati srce da se ne troši, dok za tobom kaska.
Barem bi ga ponekad, makar kroz san, čula,
kada se u sitne sate dovuče do tvog praga.
Možda bi se sažalila i pustila u sebe,
da napolju ne zebe.

Da je slovo zrno peska, koliko sam ih potrošio,
mogao sam, s’ ovih deset prstiju, kućerak sagraditi,
preneti te preko praga, pa te sa tih deset prstiju,
milovati i golicati bez reči, jer život nije pesma.

Lepo moje, najlepše, oprosti mi stihove.
Te škrabotine ni nalik nisu rukopisu mog pogleda,
koji do suza zadrhti kad mu se učini da te ne vidi,
pa brže-bolje dozivam nebo da ga sebi uzme,
jer bez tebe ne treba ni meni.

Voljeno moje, najvoljenije, oprosti mi stihove.
Sve su to najgore psovke naspram reči,
koje u grlu, kraj srca, čuvam,
za slučaj da jednog dana Bog reši da postoji,
pa te zamoli da saslušaš šta imam da ti šapnem.

Đavo - čuvar

Tvoj sam đavo – čuvar,
najslađa tajna koju nesvesno čuvaš
na milimetar od svoje kože.
Nežnog i laganog
poput padobrana semenke maslačka,
osetiš me kad se najmanje nadaš,
kad ne smeš da me osetiš,
jer ne smeš pred svedocima
da se prepustiš
nestvarnoj provokaciji
mojih nevidljivih usana,
pa se neprimetno uvijaš,
dodiruješ nadlanicom vrat
i čudiš kako je moguće
da još nekom nije toplo kao tebi.

Moje su šake tvoj grudobran
poslednja linija odbrane
od nasrtljivaca
željnih meda sa tebe
i žednih mleka iz tebe.
Trgnemo se k’o opareni,
kad slučajno vrhom jagodice
dotaknem vrh sočne jabučice
i čudimo se šta nas je snašlo,
a čuda postoje da bi nas snašla.
Đavo uvek dođe po svoje.
Nisi moje, ali ćeš biti,
zato sam tu.
Ne nadaj se da će ti anđeli priteći u pomoć,
oni su svoje bezgrešne nemire odradili.
Na mene je red.
Tu sam da te sačuvam od tebe
i svega bezgrešnog.
Videćeš, kada zažmuriš,
da u Raju na zadatku nisu samo anđeli.

Želiš da prestanem?
Ni ja, kasno je.
Đavolska je ovo rabota.
Znao sam da si đavolica mog ranga.
Moglo bi se ovako i umreti, zar ne?
Mogli bismo na prevaru zauvek ostati u Raju?

Kako nastane pesma?

Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.

Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome.

Najrođenija

Izvini, opet ja. Neću dugo...
Taman se dogovorim sa sobom da ću se pomiriti sa sobom,
taman shvatim da je vreme da ti oprostim sebe,
da je vreme da te pustim da dišeš svoj vazduh,
da odahneš i kad me se setiš
da ne crveniš od stida, ili od slučajne želje.
Taman mi se učini da sam na prevaru uspeo da uverim sebe
da ne znam šta je najbolje za mene
i da moram da živim ovo najgore, kad ono...
Otvorim oči, a svetlost i dalje miriše na tebe,
kao da si se tog trena mimoišla sa mojim zapuštenim očima
i uskomešala sve neuhvatljivo što mi pred njima miriše.
Nije to ono što želim da je.
To je neka neizlečiva boleština duše.
Srećom po tebe, nije zarazna sa ovolike vremenske razdaljine.

Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je.
Ne znam, kotrljam se niz život kako znam.
Kamenčić na trotoaru izabere me za igru,
pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava,
tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.
Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim da nabrajam
lepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih prosledio.
Probudim se, a ne znam da li sam spavao,
zaspim, a ne znam da li sam bio budan.
Dobro sam, kasno je za bolje.

Svi moji datumi nose tvoje ime.
Pogledom crtam kalendar
sa tristašezdesetpet zaokruženih kvadratića,
u koje, samo meni vidljivim, nevidljivim mastilom iz oka
upisujem dvadesetšesti avgust,
u nadi da ću svakog dana umeti da živim, al’ prevara ne uspeva.
Jedino sam na tvoj rođendan srećan što sam rođen.
U predvečerje Praznika, srce oseti da oseća,
pa se razleti po grudima da spremi brlog i skine paučinu,
veže leptir mašnu oko sebe i samuje za praznom trpezom,
a najradije bi iskočilo od nestrpljenja
da ti uši izvuče što ga sekiraš (i da velika porasteš),
da te poljubi sto puta, da sto godina živiš,
al’ da obećaš da ćeš i u devedesetoj biti kao devojčica.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Hvala nebu i njegovom vlasniku što te stvoriše.
Hvala Neznancu što je dopustio da znam da postojiš
i što mi ne brani da te...
Bolje da ćutim, ne bi verovala da još uvek umem,
uprkos tome što sam te ljubavlju okrenuo protiv sebe.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Poklonu se u zube ne gleda,
a ova jevtina, kvarljiva, unikatna sitnica,
umotana u šuškavog i šašavog mene,
priželjkuje da je raspakuješ, stisneš i kažeš:
“Baš to sam oduvek želela da imam”.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Saznaćeš šta želim, kada se ostvari,
jer meni se ostvari jedino ono što tebi želim.
I da želim, ne mogu prestati da želim, jer želju živim.
Moje su želje neprimereno raskošne,
iz straha da nešto ne propustim,
pa da mojom nepažnjom neki komadić tvog života,
nedajbože, postane ružan.
Ne bih to sebi oprostio,
kao što već sada ne mogu sebi oprostiti
što neću sve tvoje rođendane slaviti,
iz opravdanog razloga.

Pitam se da li ćeš nekog dvadesetšestog avgusta, po mom kalendaru,
svetlucavu, kičastu čestitku sa neba prepoznati kao moju
i parče torte, kao hranu za ptice, staviti u prozor
u znak zahvalnosti na lepim željama.
Od radosti što si me u mraku prepoznala,
na tren bih, skromno, prepolovio nebo svetlećim tragom,
da pomisliš da te zvezda skitalica izaziva da zamisliš želju,
koju sam nehotice propustio za tebe da poželim
i koju će ti, dok trepneš, “neko od mojih gore” ostvariti.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Živi lepše no što za tebe živim.
Živi lepše no što te volim.
Živi kao da voliš što te volim,
a meni šta dâ Bog,
mada mi od Njega ništa ne treba,
kad mi ne dâ tebe, Najrođenija moja.

Piše mi se nešto nežno

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne
i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,
jer mi se čini da dišeš svaku moju reč
i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.
Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".
Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,
al' nikom da ne kažem.
Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim
i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,
pa želim da ti pregrizem bretele
i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,
kao ne mogu da se setim kako se zovu,
a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana
da ćeš se udati za pesnika,
imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.
Skineš zamagljene naočare
i tada pročitam, mada razmazan,
zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.
Razmazujem mastilo, gužvam hartiju
i svako slovo zvuči kao psovka,
jer ne znam koje nebo da molim
da ne prizna obećanje
da neću umreti prvi.

Znam koliko je sati

Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,
kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,
kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,
kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima
i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.

Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,
kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,
kad razmišljam da ponovo propušim,
i razmišljam da bih, po uzoru na tol’ki normalan svet,
morao prestati da razmišljam.

Znam koliko je sati kad ne moram da pogledam u sat
da bih znao da su kazaljke bezobrazno sklopljene
preko tvojih očiju, uz zagonetno “pogodi ko je”.

Znam koliko je sati kad jedino tebe vidim
i kada žmurim i kada zurim u plafon, pod i zid,
što me čudi, jer nisi najlepša na svetu,
a ja sam uvek voleo najlepše na svetu.

Znam koliko je sati kad kukavica neprekidno kuka
da nisam za tebe i da, ako te volim, treba da te zaboravim,
a nit’ umem da te volim, nit’ umem da te zaboravim.

Znam koliko je sati, jer ništa u meni ne kuca,
vreme se zaglavilo, čeka u meni da ga sustigneš,
da ga zajedno pokrenemo, nadoknadimo i potrošimo.

Gluva pesma

Ne možeš da mi nedostaješ.
Nema smisla.
Nije pošteno prema onima
što mi nedostaju čitavog života.

Svako ume da odsvira jedan ton.
Ko ima dar da ga prepozna, čuje orkestar.
Koliko violina u mom potkožju...
Krila su za gluve neletače.

Ne možeš da mi nedostaješ.
Ne smeš.
Boli kad pauci vrebaju leptire.

Osamdesetosam dirki klavira
i mnogo anđela za zvuk harfe,
al’ gluva je soba bez tvog tona.
Nema simfonije bez oboe.
Ostaćemo gluvi oboje.

Potraži me

Potraži me kad nežnost ponovo bude u modi,
kad shvatiš da je žena jača kada prizna slabost,
kad shvatiš da muškarcu treba žena da bi bio vitez,
da bi je srcem, a ne ponosom, načinio princezom,
kad shvatiš da nismo drugarice,
kad shvatiš da sam poput ostalih,
ako mi ne dopustiš da budem poseban.

Potraži me kad postaneš sebi najvažnija,
a ipak shvatiš da ne možeš sve sama,
kada ti postane važna ova nevažna nežnost,
kad sva ramena ovog sveta napuste tvoj obraz,
kad postigneš sve što si zacrtala sebi,
pa ti postane važno da postaneš žena
i postane ti važno da postanem muškarac.

Ne traži me, samo se vrati.
Ja iz tebe nemam kud.
Žena nije žena celom svetu,
već onom kom dozvoli da bude muškarac,
a muški je želeti postati vitez,
koji će srcem od žene načiniti princezu,
ako mu dopusti i ako dopusti sebi.