Goran Tadić

Nema te da navratiš

Nema te da navratiš u san,
bolji od mene te sanja.
Ja sam svoje tvoje odsanjao.
Nema te da navratiš u sećanje,
bolji od mene će te zapamtiti.
Ni za to nisam sposoban.
Bolje sam otkad si s boljim,
samo mi ponekad nedostaje
da kao nekad budem najbolji.

Nekad sam te u svemu video,
jer te je u svemu bilo,
sada te ni u tebi ne bih video,
jer te više ni u tebi nema.

Nema te da navratiš u nedostajanje,
pa trunem, a ne znam da trunem zbog tebe.
Bar da sam siguran da je ono bila ljubav,
pa da te volim dok sam živ,
a ne ovako, kao da mi ljubav ne treba.

Ko bi rekao da će čitav moj svet
stati u tvoj kofer?
Ili sam potcenio tvoj kofer,
ili sam precenio svoj svet?

Nema te da navratiš u čašu,
da te bar još jednom okusim,
kad već ovoliko pijem.

Nema te da navratiš u bilo šta,
da mi budeš bilo šta,
samo da mi ne budeš
ovako ništa dok sam živ.

Dve u jednoj


Kad primete nešto moje na tebi,
govore da je vreme da me vreme izbriše,
da treba da brineš o sebi,
jer nema ko drugi da brine o tebi.
Tvrde da te zapravo nisam volelo,
jer da jesam bio bih tu gde me nema.
Kažu da možeš da biraš
(kao da se prijatelj, voljeno biće
i sve što sam ti bio
nalazi na pijačnoj tezgi).

Kažu - i nama nedostaje,
bili ste nekako k’o stvoreni jedno za drugo,
al’ ne smeš da dozvoliš da patiš.
Bilo, pa prošlo, nije jedini.
Zar misliš da se to samo tebi dešava?
Ljudi se sretnu, pa se raziđu…
Šteta. I nama nedostaje.
Kad primete nešto moje na tebi,
kažeš – nije to njegovo,
nije ni moje.

Kad primete nešto tvoje na meni,
govore da je vreme da te vreme izbriše,
da treba da brinem o sebi,
jer nema ko drugi da brine o meni.
Tvrde da me zapravo nisi volela,
jer da jesi bila bi tu gde te nema.
Kažu da mogu da biram
(kao da se prijatelj, voljeno biće
i sve što si mi bila
nalazi na pijačnoj tezgi).

Kažu - i nama nedostaje,
bili ste nekako k’o stvoreni jedno za drugo,
al’ ne smeš da dozvoliš da patiš.
Bilo, pa prošlo, nije jedina.
Zar misliš da se to samo tebi dešava?
Ljudi se sretnu, pa se raziđu…
Šteta. I nama nedostaje.
Kad primete nešto tvoje na meni,
kažem – nije to njeno,
nije ni moje.

Lepa reč

Isti put pređu i beživotni i besmrtni,
jedni gledaju dole u strahu da ne zapnu,
drugi u nebo, birajući zvezdu za svoje ime.
Završetak puta isti je, različiti su tragovi.
Nije jednako vredan osmeh
onoga kog život boli
i onoga kog život golica.
Neko se rodio u lepom svetu,
neko svoj svet uzalud ulepšava.
Moj svet imao je jednog stanovnika.
Bio je jedan od onih za koje kad umru
uz uzdah kažemo – rodio se.

Ostaću sebi dužan lepu reč o sebi.
Nije moje da je izgovorim,
nije moje da je čujem.
Ako sam zaslužio,
neko, ne moram znati ko,
za mnom će je, kao molitvu,
upućenu pitaj Boga kome, izgovoriti.
Hvala mu sa neba do zemlje,
kao da sam čuo.

Ubica

Za to što u meni nema ničeg za tebe, sama si kriva,
za to što me za nikoga nema, kriv sam ja,
jer sam ti se dao, jer sam ti verovao
jer sam sve poslednje, ne žaleći, na tebe potrošio,
verujući da ćeš uz mene biti dok sam živ,
a ako nedajbože nadživim ljubav
da mi nakon tebe ništa neće trebati.

Neću te pamtiti kao poslednju ženu koju sam voleo,
pamtiću te kao ubicu moje ljubavi.
Neću te pamtiti kao poslednju ženu kojoj sam verovao,
pamtiću te kao ubicu moje vere.
Neću te pamtiti kao poslednju ženu zbog koje sam se nadao,
pamtiću te kao ubicu moje nade.
Da oprostim ne mogu, ali neka te ne stigne kazna.
Kad bih te kleo bio bih saučesnik
ubistva moje ljubavi, moje vere i moje nade.
Ako ne mogu da te volim, ne mogu ni da te mrzim.
Daj Bože dobroga tebi i tvojima,
a meni ne daj Bože da te ikada sretnem,
jer ne zaslužuješ da vidiš čoveka
čiju si ljubav, veru i nadu ubila.

San pred san

Umesto mene maziš rame dok nameštaš bretelu,
nakriviš glavu, prisloniš obraz na nadlanicu,
zadrhtiš i zastaneš, jer strepiš kako ćeš bez mene
podneti ono što sledi ako nastaviš.
Umiriš prste i misli, miruješ, al’ djavo ne miruje,
uđe u prste, tera ih da traže žilu kucavicu na tvom vratu,
pa ih ponovo zavuče ispod bretele i spusti do srca
da ga umesto mene preko grudi dodirnu.
Trgneš se, naglo se okreneš.
Zar je moguće da sam ipak tu?
Uplaši te moje prisustvo bez mene,
odustaneš od mojih dodira
i žustro sa sebe svučeš odeću i mene,
verujući da će kapljice vode ispod tuša
sprati moj miris sa tvoje kože,
ali te njihovo golicanje još više podseti na mene,
pa zabaciš glavu i dopustiš da radim šta hoću,
a ja, znaš me, hoću sve što želiš.
Klizim niz tebe, topim se, topiš se,
dok te hladna voda ne opomene da nisam tu.
Umotaš se u peškir, to nije peškir, već moj zagrljaj,
pa ti bude toplo oko srca.
Ljutiš se na sebe što ti dosađujem,
pokušavaš da me obrišeš sa sebe,
ali me još jače utrljavaš u kožu,
pa me sa sobom odneseš u postelju
da ti snove smišljam, da nas sanjaš,
da nam bude k’o na javi,
da nam bude k’o u snu.

Leđima leđa

Pogledom pogled...
Obrazom obraz…
Usnama usne…
Prstima prste…
Kolenom koleno…
Leđima leđa.

Više ga ne prepoznaješ?
To je onaj muškarac
prodornog pogleda,
čistog obraza,
mekih usana,
nestašnih prstiju,
čvrstog kolena…
Da, hladnih leđa.

Više je ne prepoznaješ?
To je ona princeza
smernog pogleda,
mekih obraza,
zanosnih usana,
tankih prstiju,
vatrenih kolena…
Da, hladnih leđa.

Predobro se poznajete
da biste to što imate
nazvali ljubavlju.

Nedopisana pesma

Prazna koverta sa mojom adresom
na tvojim je ostala grudima,
u nju da šapućeš sve ono što ne želiš,
a ne možeš da podeliš sa drugim ljudima.

Što život napiše nekom je sasvim nečitko,
taj roman je samo za pismene.
Nečitak rukopis ostane nedoživljen
onima što ne umeju da ga izmene.

Nedopisan, nedorečen svaki tren je izgubljen.
Trepneš i čaroban trenutak u ništa pretvoren.
Nedopisan, nedorečen rukopis je zaturen.
Nepismenošću, nepažnjom ostane život nedovršen.

Malim slovima velika dela su pisana,
al' mudre su pouke njihove.
Oni što čitaju odluče da li će živeti
prorede, mala slova, ili stihove.

PRE I POSLE


Najpre voliš raširenih ruku,
grabiš lepotu koja te zadesila,
potom, skupljenih ramena,
čuvaš to malo što je ostalo.

"Jutro je dobro tek kada ti kažeš da je dobro,
kada me podsetiš da umem da se smešim,
kada pitaš šta sam sanjao, kao da ne znaš,
i kada kažeš da ne treba da brinem one naše brige,
jer će, dok je nas, poput ovog jutra sve biti dobro.
Sve mi tada zamiriše na jutra
u kojima se istovremeno budimo
sa željom da se svakog jutra
istovremeno budite ti i moje rame.
Jutro je dobro tek kada ti to kažeš,
pa se pred sobom pravim važan
što te imam i što sam tvoj."

"U mislima ti,
ti i ja,
nas dvoje.
Živim tvoj,
tvoj i moj,
naš život
i želim tebi,
tebi i meni,
nama
da ti,
ti i ja,
mi
ne doživimo
da moje misli
i moj život
ostanu bez tebe,
tebe i mene,
nas."

Nismo pažljivo slušali poglede. Ja se raspričao o zvezdama
i andjelima u njenoj kosi, o zelenim kajsijama mog detinjstva
i muzici njene kože. Zaćutao bih tek da trepnem i uzmem dah.
U toj tišini osetih njen srebrni dodir na mestu gde se sastaju vrat i rame…

Ne umem da ćutim. Rekoh kako sam posetio nebo
i sve njegovo, dalje nisam išao, da ne zalutam.
Rekoh da sam je sanjao, dok je nisam poznavao, kako hoda po kiši,
pre no što kapljice dotaknu tlo. Rekoh da ću te noći umreti, jer tako hoću,
ako zaplače onda neću.

Rekoh da je ništa ne sprečava da bude srećna,
jer sam zlim silama pripretio, rekoh da sve umem,
samo neću... i svašta bih još rekao, da me pogledom nije prekinula
i rekla: "Ljubi dok ima…"

Grm divljih kupina

Rekla si napiši me, ako moraš.
Znala si da sam na sniženju i da osmehom
možeš kupiti reči koje se rimuju s tobom.
Lako je.
Stih nastane od nečeg iz grudi
i željan slobode ode,
kao dete iz roditeljskog doma.
Tuđi životi su nam dar, ne naš.

Rekla si napiši me, ako moraš,
a moje reči nisi razumela.
Ja tvoje ćutanje jesam,
mada me kaznjavaš njime.
Ne postoji teži sud.
Ma koliko pravedna,
kazna ume da bude teža od zločina.
Ponekad nasumice traži žrtve
i tada su reči mrtve.
Kažnjenik zavidi rečima.

Rekla si napiši me, ako moraš,
znajući da te sanjam.
Nisi želela da ostvariš moj san u svom snu,
a tako je lako.
Greh je spavati, ako si stražar.
Biti budan greh je, ako si pesnik.

Bilo je lako napisati tvoje oči,
samo sam preslikao dve staklene rajske bašte.
Usne, kosu, ramena prećutah,
želeći da nešto ostavim za sebe,
da moje grudi budu utočište
tom grmu divljih kupina.
Lepše je da me boliš ti,
nego nešto od čega se ne umire.

Ne umem da izbrojim nas dvoje,
uvek neko nedostaje,
kao onda, kada smo šetali
vrtovima gospođe Opatije, svako za sebe.
Harmonija beznađa kao nagrada
nalazaču izgubljenih duša.

Htela si da te napišem,
da bi ispravila moj rukopis,
verujući da to što čitaš pišem ja.

Rekla si napiši me, ako moraš.
Znala si da moram,
a nisam morao.
Bilo je već zapisano.

Po redu

Bez tebe
živ ne bih umeo da budem živ,
bez tebe ni mrtav
neću umeti da budem mrtav.
Ono što si stvorila u meni
nastaviće da živi bez mene
da bi ti život produžilo,
da bi ti brisalo suze što me više nema
i izmamilo osmeh, jer me je bilo.
Nešto će morati da te teši kad napustim svet
u kom su rušitelji poštovaniji od graditelja.
Ništa se neće promeniti, mila,
samo će moj dodir izostati.
Malo je da kažem hvala
za ovoliku ljubav koju ti pružam.
Malo je da molim za oproštaj
što ne umem da volim
onako kako zaslužuješ.
Kao što je red, moraće po redu.
Čekaću te, nadam se, dugo.
Nebo će nas rastaviti,
nebo će nas i sataviti.

Dobro je što nisi ovde

Tutnji sve jače.
Ili je zaratilo, ili će kiša,
odavno nije.
Dobro je što nisi ovde,
zarazila bi se samoćom,
mislila bi da je ovde dobro,
ostala bi i podivljala kao ja,
ne bismo primećivali jedno drugo,
ne bismo nedostajali jedno drugom,
jer ne bismo znali da postojimo.
Takva je ovde klima.

Dobro mi je bez tebe,
ponekad odem do prozora,
ponekad zazvoni telefon
i dok dlanom o dlan prođe dan.
Noći su posebna priča,
ali ne volim o njima da pričam.
Uglavnom, za pamćenje su,
al’ se ne isplati da pamtim,
jer nemam kome da pričam.
Dobro je što nemam kome da pričam.

Čujem da napolju ima živih?
Kako im je sada?
Ne boje se da će pokisnuti?
Tutnji sve jače…
Dobro je što nisi ovde.

Nije se srce pokidalo samo

Nije se srce pokidalo samo,
neko je upleo prste,
neko zario kandže,
neko gricnuo, neko ujeo,
neko ga nije ni pipnuo,
neko ni pogledao,
neko mu se u lice smejao,
neko mu se smejao iza leđa,
neko ga je kleo, neko i prokleo,
nekom je bilo malo, nekom veliko,
nekom je prijalo, nekog je žuljalo,
nekom je bilo sve, nekom ništa,
neko ga se seća, neko ga ne pamti,
nekom je trebalo, sad nikom ne treba,
jer koga nema, nema ga, pa ga nema.

Nije se srce pokidalo samo,
uz moju pomoć kidao je ko je stigao,
jedino nisam siguran da li su mu više naudili
oni koji su ga voleli, ili oni koji nisu.

Čudna pesma

Nosim u sebi tajne,
kojima bih i tebi i sebi olakšao život
kada bih umeo da ih otkrijem i da ih objasnim,
al’ ja nisam mudrac, već nosilac tajni
koje ću odneti u grob.
Mogu samo da ti kažem
da verujem čudnom i retkom verom,
nadam se čudnom i retkom nadom
i volim čudnom i retkom ljubavlju.
Nije to lako, nije čak ni lepo,
al’ ja tako moram, ne pitaj zašto.

Još uvek tražim ljude u ljudima.
Sve više je onih kojima bi čovek,
kada bi ih opsovao, opoganio psovku.
Jedino uz ljude u ljudima
u meni ima čoveka, koji se pita
kakva je to snaga žene u ženi,
kad uspe tako skromna
da napravi ravnotežu spram neljudi,
da ispravi nepravdu što nema pravde
i stvori čudnog i retkog čoveka u meni,
kog sam čitavog života tražio?

Mali

Treba završiti,
a ne znam kako da počnem.
Počinje kraj, Mali.
Šta god da počne nakon kraja
za mene će to biti
tek pokušaj življenja
nakon života
koji smo jedno drugom poklonili.
Sebičan sam,
najradije bih da je kraj samo moj.
Moj kraj.
Kraj mene.
Time bih bio pošteđen bola
koji živ čovek jedva podnese
i ako je nebeske pravde,
bio bih tvoj anđeo čuvar
(manje anđeo, više čuvar),
da te čuvam od ovakvih
kad te, po zemaljskoj nepravdi,
ne mogu čuvati onako kako
muškarcu dolikuje da čuva ženu.

Biće bolje, Mali,
ne znam kako, ali mora biti.
Život će ti objasniti
ono što ljubav i ja nismo.
Proći ću te.
Najpre ću boleti kao da sam umro,
nebrojano puta ću ti kapnuti iz očiju,
bićeš besna što nisam tu
da me izudaraš i da mi svašta kažeš,
jer sam bitanga i đubre
što sam dopustio da me zavoliš.
Kad prestanem da klizim niz tvoje obraze,
grlićeš jastuk, reći ćeš
izvini, znaš da ne mislim tako,
jednostavno, nisam znala
da umem ovoliko da volim,
nije do tebe, đubre jedno.
Na kraju će od mene ostati uspomena,
a i nje ćeš se kad tad morati odreći,
jer će te kao sidro vezati za jedno mesto
i neće dati šansu novim jedrima
da te odvuku u nova prostranstva.

Ne bi bilo u redu,
da kažem ono što želiš da čuješ
(ono što mi kažeš, pa pitaš a ti mene),
znaš da te... i kad ne kažem.
Faliće mi život,
al’ teši me to što će ga za tebe biti.
Falićeš mi, Mali,
a ne znam šta će me utešiti.
Ne bih te više zadržavao.
Jebiga, Mali, počinje kraj.

Zatrebaš, pa ne trebaš

Zatrebaš nekom ko brzo shvati
da mu ne trebaš, kao što nikom ne trebaš,
pa ti kaže ne brinem za tebe, snaći ćeš se ti,
mada vidi da ti od tog časa
na srcu piše PAZI, UJEDA!

Mrziš sebe što ne umeš da se rastaneš
od nekog ko ti je srastao s dušom.
Dostojanstveno kažeš razumemo se,
a ne razumeš ni zašto si se uopšte rodio.

Naglo se okreneš, ostavljajući sebe
i kreneš u neko novo nigde i ništa,
u tamniju budućnost,
skrojenu po meri samoće.
Ne želiš da onaj koga voliš
oseti krivicu što te ne voli
i da ti sažaljivo pruži šansu
da ga podučiš onome
za šta si mislio da ne umeš,
dok nisi sreo biće,
koje bi naprosto svi
koji drže do srca trebali voleti,
jer takvih više nema.

Grlo ti struže briga za budalu,
koja je mislila da si vredan pažnje
njenog radoznalog srca.
Ne znaš ko će i kako o njoj brinuti,
hoće li joj kuvati čaj od jabuke i cimeta,
hoće li umeti da kaže šta je ona njemu,
hoće li, kada je zagrli,
čeznuti da joj bude bliže
i hoće li svakog jutra kada se probudi,
biti zahvalan Bogu na šansi
da onog koga voli voli još jedan dan.

Sa mesta rastanka odlazi se uzdignute glave,
da se sa strane ne bi videlo da nešto kaplje.
Ako neko baš primeti da se nešto sliva, kažeš -
danas je Miholjdan,
pre sedam godina na teču je naleteo kamion,
pa razgovor ode na drugu stranu.

Ne čekaš da smrkne da bi
psovao zvezde što su se poigrale s tobom
i nekim ko ti je toliko drag.
Uveče se mirite,
kažeš da si bio nervozan,
moliš da ti oproste gnev.
Kako na zvezde da se ljutiš,
kad si im zahvalan što su te se,
pored toliko boljih od tebe, na kratko setile?

Nema smisla da voljeni kažu:
hvala što me voliš,
a mi, srećni što se primeti,
skromno kažemo
ništa, ništa, nije mi teško.
Hvala što te volim promrsimo tako
da dugo odjekuje u grudima,
da niko ne čuje i ne oseti,
da nam se niko ne ruga,
da niko ne iskoristi naše umeće,
koje će boleti dok ponovo ne odrastemo
i ne shvatimo da to nije bila ljubav.
Samo smo voleli.

Kada me gledaš tim srnećim očima...

Kada me gledaš tim srnećim očima, ne znam gde da gledam,
jer znam da mi se u očima vidi ono što mi je u grudima,
a ne bih voleo da saznaš da mi je srce oživelo,
nakon veštačkog disanja koje si mu dala.
Bilo je to najprirodnije disanje za koje znam,
al’ morao sam da branim svoj dvodimenzionalni život
od živog i lepog, jer dobro znam šta nakon toga sledi.
Postao sam bednik kojem je život bez života važniji od života,
pa si mi opasnost i pretnja, a ne dar, bogomdan.

Kada me gledaš tim srnećim očima, ne znam gde da gledam,
strah me da ću u njima pročitati nešto što ne piše,
da ću umisliti da imam dokaz da je i tvoje srce živo,
da mu je važno da i moje još malo poživi,
strepim da bi i meni moglo postati važno ono što je njemu važno.

Kada me gledaš tim srnećim očima, ne znam gde da gledam,
jer moj pogled tvom pogledu nije dorastao.
Tako gledaš sve drugo, zar ne?
Jednostavno, takve su ti oči,
al’ jedino mene tvoje trepavice golicaju,
jer si mi pronašla slabu tačku,
nebranjeno mesto u grudima,
za koje sam mislio da je mrtvo.

Kada me gledaš tim srnećim očima, ne znam gde da gledam,
pa pogledam u nebo, postanem religiozan,
i šapnem: hvala Ti, Bože, što ponekad postojiš.

Nema te kada si najpotrebnija

Uvek si najpotrebnija,
ali ponekad, kao naprimer sinoć u dvadesetdva i pedeset,
ili sinoć u dvadesetdva i pedesetjedan,
ili kao minut kasnije i tako godinu po godinu, sve do sad,
potrebnija si no inače, ne znam zašto.
Da bar umem da se nadam,
da bar umem sebe da slažem da ćeš naći način
da budeš uz mene kada si najpotrebnija.
Ništa ne umem kada si mi najpotrebnija.
Ne smem, nemam pravo da ti zamerim,
jer nije do tebe, već do mene,
meni je suđeno da mi te nema.
Nisam jedini kome trebaš,
ali od tih kojima trebaš
jedini sam koji ti ne treba.

Nema te kada si najpotrebnija,
da me naučiš kako da mi trebaš manje,
pa manje i manje sve dok ne naučim
da ne moraš biti najpotrebnija pri svakom uzdahu.
Moram da te se odreknem, a ne mogu,
jer nakon tebe niko neće umeti ni potreban da bude,
kamoli najpotrebniji kada je najpotrebnije.

Život sa mnom ništa ne planira.
Nema ideje, nema volje za mene,
nisam mu važan, ni zanimljiv.
Nešto mi zamera, neće prstom da mrdne za mene.
Ne žalim se, samo ti kažem da životu bez tebe mene nema,
a nema me, jer ti nisam najpotrebniji.

Umesto ljubavi

Umesto ljubavi, ostaju bezuspešni pokušaji
da zaboravimo one koje smo voleli
i sve ono što nas na nju i na njih podseća,
ostaje ravnodušnost, koja se činila nemogućom
u vreme dok se ljubav činila mogućom,
ostaje oprez, jer nikad se ne zna
kada i gde bi nas moglo zavesti i prevariti
ono što nas je toliko puta zavelo i prevarilo
lažno se predstavljajući kao ljubav.
Umesto ljubavi, ostaje iskustvo,
kojim se ponosimo,
jer znamo ono što ne znaju oni
koje ljubav ovih dana zavodi.
Umesto ljubavi, ostaju kratke veze i avanture,
povremeni susreti radi zadovoljenja seksualne potrebe
sa nekim kome smo tu umesto ljubavi.
Umesto ljubavi, ostaje šupljina u glavi i grudima
koju punimo smećem kako bismo sprečili odjek ljubavi.
Umesto ljubavi, dobro nam je ovako kako nam je.
Umesto ljubavi, volimo sebe više nego one
koje smo voleli više nego sebe.
Umesto ljubavi, ostaje sve što ljubav nije.

Lepši svet

Pokušao sam, zbog tebe, da ulepšam svet,
ali jači su oni što ga čine ružnim.
Ne ljuti se na moje srce, nije ono krivo.
Šta je ono moglo, osim da te voli?

Moja je greška što ne znam gde sam grešio,
a hteo sam da ostavim lepši svet za sobom,
onakav kakav zaslužujete ti i još malo koja.
Šta ostane od ljubavi? Plodovi? Tragovi?
Samo nekada voljeni, a to je ništa
naspram onoga što su bili.
Nekada voljeni na tren su ulepšali svet,
a sada čitav svet nije u stanju
da im ulepša makar trenutak.

Nemoj da mi nedostaješ

Nemoj da mi nedostaješ. Zabavi se nečim.
Nađi prijatelje na Fejsu,
gledaj španske serije i prenos iz Skupštine,
nabavi papagaja i uči ga da govori haiku,
posadi bonsai i čekaj da naraste,
treniraj tekvondo, idi na fitnes, folklor, balet.
Radi prekovremeno, čekaj u redu
za biometrijsku ličnu kartu,
organizuj kućnu prezentaciju
usisivača, kozmetike, plastike.
Napravi veliko spremanje,
idi kod svojih da te nerviraju,
pravi plan za letovanje 2018.
Napravi kućnu rasprodaju
(od zarađenih para idi u šoping),
udaj se, pa se razvedi,
piši autobiografiju, pesme,
uči da sviraš gitaru,
idi u kuću Velikog Brata.
Nemoj da mi nedostaješ.
Dosadiće ti, pa ćeš morati da mi se javiš.

Teška pesma

Teže je kada znam da je i tebi teško.
Možda bi ti lakše bilo da me nije bilo?
Sanjala bi ono što si oduvek sanjala,
a ne mene, ovako nepodobnog za snove.

Nedostaješ više no inače
kad osetim da i ja tebi nedostajem.
Teže se otrgnem želji da te poljubim dok spavaš,
teže mi je da zauvek odem u tri lepe nedođije,
kad znam da želiš da te poljubim dok spavaš.

Boliš jače kad znam da te bolim,
a bolim jako, jer znaš da me boliš.
Ne mogu sebi oprostiti
što te razboleh, a ne umem da te izlečim.
Ostaje da se nadam da će proći samo od sebe
i da će vreme učiniti ono što vreme mora učiniti.

Kada ti zbog mene ne bude više teško,
kad prestanem da nedostajem i da bolim,
na kraju krajeva, kad ostariš
biće ti milo što je bilo teško,
što sam ti nedostajao i što je bolelo.
Da nije bilo tako, ne bi bilo lepo.

Zaboravi

Srećo moja, izgleda da ne umem da budem srećan?
Kao da sam jedva čekao da me boliš,
a tako sam se radovao što si baš na moje rame sletela
i priznala da postojiš baš onakva kakvu bih voleo da volim.
Zar nikog boljeg nije bilo da te zavoli, budalo jedna?
Tebi bi bilo isto, a on bi možda ostao živ?
Što li sam se radovao kad ne umem da se radujem?
Pokvarili su mi srce, pa lepše tuguje nego što voli.
Eto, šta te je dočekalo umesto bajke
kakvu princeza tvog kalibra zaslužuje.

Bilo mi te je puno srce, sada su mi te pune oči.
Šta mi preostaje, nego da te pijem kad klizneš iz njih,
pa se tako pijan teturam kroz samosažaljenje i kajanje?
Da ti duša nije prelepa, nekako bih preživeo
to što je sve tvoje što videh prelepo,
ali, eto, Bog ponekad baš ima ukusa,
pa te stvorio po svom i mom ukusu.
Hvala što si bljesnula, slepilo mi neće teško pasti
sada kada znam da takva svetlost postoji.
Nek’ ti se dâ sve što mi se nije dalo,
nek’ ne budeš željna onoga čega sam ostao željan.
Zaboravi me, da vredim ne bi bilo ovako kako je.
Zaboravi, biće ti lakše,
a ja bez te smrti neću moći još dugo.
Zaboravi, oslobodi nas moje ljubavi.