Goran Tadić

Opet si mi na rubu oka

Opet si mi na rubu oka,
al’ ne dam da sklizneš,
jer ne znam koliko te je u meni ostalo
i da li ćeš još nekad izaći mi na oči
da ponovo ne dopustim da sklizneš,
a da jedva čekam da mi usne dotakneš.
Koliko snage u jednoj kapi tebe.
Znam kroz šta si prošla na putu do mog oka,
ali ne znam odakle si krenula i šta ti je cilj,
osim da me nateraš u beg od tebe i od sebe
i da ne znam više da li ti se radujem, ili te se bojim,
da li imam snage da podnesem čupanje srca na živo,
da li te bar malo volim, da li sam te ikada voleo...

Na vrh jezika si mi, a ćutim.
Šta da kažem? Ko bi me slušao?
Ja, koji sam te znao,
ne mogu više da slušam o tebi,
jer ne smem da verujem da si postojala.
Nije to bila ljubav, već ti.
Ljubav dođe i prođe, a ti si samo došla.

Nikad neću otići

Nikad neću otići.
Kukavica sam,
strah me da niko neće primetiti
da me nema i da me nije bilo.
Čekam da odete, da vam oprostim
što ste me još jednom napustili,
pa da se smirim i spasim,
da zaboravim da sam jedini
koji nije umeo da ode.

Šta čekate?
Oprostili smo se odavno.
Idite u svoja Sarajeva, Parize,
Splitove, Londone, Beograde i Melburne,
na svoje četvrte katove i prve spratove,
na svoje mansarde i rančeve,
svojim samačkim porodicama.
Radujte se sebi, kao što tugujem za vama,
setite se, zaboravite, uzdahnite, odahnite.

Ne, nikad vi nećete otići,
kukavice ste.
Plašite se da niko neće primetiti
da vas nema i da vas nije bilo.

Da znam da si sama

Da znam da si sama,
ne bih to dopustio.
Ne znaš ti kako je biti sam,
i nedajbože nikom,
a kamoli tebi,
da ti niko ne treba,
jer niko nije kao onaj
sa kim bi da budeš sama.

Da znam da si sama,
došao bih da te savetujem
da treba da dopustiš nekom
da ti makar pravi društvo,
vremenom ga možda zavoliš,
pa prestanu da ti nedostaju
oni koje želiš da zaboraviš.

Da znam da si sama,
jače bi bolela moja samoća.
Previše je samih, nemoj i ti,
kumim te Bogom,
zabranjujem ti,
naređujem!
Pusti ti nas same,
drugo smo mi.

Nekako nikako

Ako se ne pozdravimo, ne zameri,
znaš da jedva čekam da odem.
Sve se nešto nadam da je tamo bolje,
ovde ništa, osim tebe, nije valjalo.

Ne znam kako drugi vole,
al’ ja to nekako čudno,
nekako bolno.
Možda je i drugima
nekako teško,
pa misle da će svakog časa
nekako umreti,
al’ nekako im se ne da,
pa nekako trpe
i žive nekako.
Ja nikako.
I kad bih nekako živeo,
jedva bih čekao da prestanem,
al’ da se ne opraštam od tebe,
jer ne bih preživeo kada bih znao
da te poslednji put gledam.

Ako se ne pozdravimo,
zameri što sam pobegao
i nisam još jednom rekao
ono što nikad više nećeš čuti.
Duri se i zvocaj, zaslužio sam
kad nisam umeo da volim
k’o sav normalan svet,
već nekako najviše na svetu
i nekako do kraja života.

Danas ću se setiti jedne Ivane

Danas ću se setiti jedne Ivane.
Naviću sat da zvoni u podne,
da mi sklopljene kazaljke ne promaknu,
pa ću se čuditi ko li me se to setio.
Da nije Ivana? Zašto se ne javi,
nego na prazno troši reči na mene:
“Kad bi me nazvao, rekla bih mu to i to,
pitala bih da li još uvek to i to...”

Danas će mi nedostajati Ivana,
kao što bih ja njoj trebao nedostajati,
jer malo je ovakvih koji umeju
tako nežno da nedostaju,
a previše ovakvih koji to kriju,
kao da je sramota trčati za oblakom,
na koji se greškom ukrcala jedna Ivana
i to ne makar kakva, već ona koje se setim
skoro svakog dana, ako ne zaboravim
da navijem sat da zvoni u podne,
pa se štrecnem i iznenadim:
“Vid’, vid’ ko me se setio!
Šta li će to biti? Sigurno će kiša!”

Zastanes u grlu

Zastaneš u grlu,

pa brže – bolje,

dok ne shvatim da si ti,

setim se pokojnika,

znanih i neznanih,

koje odavno niko nije oplakao

i svih živih, znanih i neznanih,

kojima sam sigurno dužan,

al’ su mi dug oprostili

time što su me napustili.

Šmrcnem, pustim suzu,

za svakog po jednu, red je,

oslovim Boga, ne tražim ništa,

samo jauknem: O, Bože”,

k’o da će me čuti,

k’o da bi pomogao i kad bi čuo.

Stojiš u grlu, kao tableta,

kao gorki zalogaj sebe,

al’ ne želim da znam da si to ti,

jer nisi jedini razlog za gušenje,

mnogo je živih i mrtvih,

koje neko mora oplakati,

a ko će, ako ne ja?

Žmuri dok čitaš moje stihove

Nisam pisao ništa što
ne bi i ti umela da izmisliš,
samo hrabrije od tebe drhtim
i nije me pred tobom stid,
jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,
izazvan tvojim stiljivim drhtajem,
koji ni u snu ne bi priznala javno.

Osetim krivicu kad naslutim
da suza sklizne niz tvoje lice,
zbog mojih nepromišljenih,
proživljenih reči, pretočenih u stih.
Odakle mi drskost da mislim
da se baš u tebe razumem?
Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,
pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?
Voleo bih da ne voliš što me voliš.
Voliš me lepše no što bih mogao podneti,
kada bih smeo da zamislim da me voliš.
Samo je tebi, dušo, do ljubavi,
meni nije, pregladneo sam.
Žmuri, ne smem srce prevariti
tvojim načitanim očima.
Spušteni kapci biće ti izgovor za san,
koji ne želiš da prespavaš,
u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom
i izmišljenu, beskonačnu budućnost.
Žmuri, ne brini kako mi je,
moji stihovi postanu tvoji onog časa
kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.

Prećuti gde probada,
gde boli, gde golica, sve znam.
Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,
zato i pišem, da imam šta da ti pružim,
da ne misliš da mi je srce škrto,
samo je nesposobno.
Gospode, kako joj zavidim što oseća
ono što nikad neću umeti da napišem
i ne razumem kako me razume,
a nikad me nije videla,
jer sam je molio da žmuri
dok čita moje stihove.

Muziku je komponovao,odsvirao i aranžirao Goran Tadić za "Poslednja" iz zbirke pesama "satenski stihovi"

Krivi smo nasim dusama


Kidali smo ih, verujući da ćemo postati bolji,

kleli, proklinjali, prodavali (poklanjali) Đavolu,

odricali ih se, prisvajali, da bi ih ponovo kidali,

i pitali se ko je kriv što smo ponekad kao bez duše.



Krivi smo našim dušama, ali i one su nama krive,

kidale su nas, verujući da će postati bolje,

klele, proklinjale, prodavale (poklanjale) Đavolu,

odricale nas se, prisvajale, da bi nas ponovo kidale

i optužile da smo krivi što smo ponekad kao bez duše.

Treba mi nešto tvoje

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.

Kada se ćutanjem sve kaže

Kada se ćutanjem sve kaže,
to nije zasluga onog ko ćuti,
ni zasluga onog ko sluša.
To nebo čita naše misli
i titluje kadar u kom se gledamo,
trenutak, kraći od trenutka, a večan.
Sve piše zlatnim slovima ispod naših lica,
na crnoj traci, za večnu slavu,
ali ne želimo da čitamo svoje misli,
dok igramo životne uloge,
u trenutku, kraćem od trenutka.
Ostaće zapisano.
Čitaćemo kada slika nestane,
žaleći što nismo ćutali još trenutak,
kraći od trenutka, a večan.

Ljubav mog zivota

Ljubav mog života ponekad se javi,

licemerno pita da l’ sam živ,

a ja, kako red nalaže, lažem:

“Znaš mene, tamo – ‘vamo”,

a nit’ kuda idem,

nit’ znam gde bih se vratio.

Proćaskamo o životu,

kao da se u njega razumemo,

dogovorimo se kakav bi trebao biti svet,

malo ogovaramo one koji nisu te sreće

da su savršeni kao nas dvoje,

nasmejemo se nečem što nije smešno,

tek da razbijemo tremu,

tek da izbegnemo temu

zbog koje bi se bar jedno od nas

moglo iznenada rasplakati.



Ljubav mog života ne ume da bude ljubav mog života,

a moj život ne ume bez nje da bude život.

Nije to toliko ni važno,

važno je da je, kako kaže, dobro,

a ni ja, kako kažem, nisam loše.

Ništa, čućemo se.

Rastanak


Opet ću pokušati da odem od tebe.

Moram, bolje je za mene.

Tebi je svejedno, jer nemaš korist od onoga što osećam.

Ovo je samo moj rastanak

i morao bih reći nešto za pamćenje,

nešto što nisam rekao do sada, a ne umem,

kao što nisam umeo ni dok si mogla da me čuješ.

Hteo sam da izmislim slova i njima ispišem najnežnije reči,

a sada ni dobro znanim ne umem ništa da kažem.

Rastaću se od tebe bez zvuka,

moju muziku i onako odavno ne čuješ.



Hteo sam da urežem naša imena u koru drveta,

ali ni jedno stablo nije mi bilo po volji, pa sam posadio naše.

Nisi dočekala ni da olista,

a ja sam ostao uz njega, nakalemio najlepši deo sebe

i čekao da ostari, poput mene, da nas između bora na njegovoj kori ugraviram.

Sada znam da značaj reči ne zavisi od podloge na kojoj su ispisane.

Greške se bolje vide izdaleka, kada ih, postiđeni, preimenujemo u iskustvo.



Nisi tu, pa ne znaš da nema trena da ne pokušam da odem od tebe.

Teško je, videla si u filmovima.

Taman krenem, al’ začuje se ton, nije Gis, sa njim bih lako izašao na kraj,

ovaj mi zvuči kao Miss, pa se vratim da vidim šta sam propustio.

Izmišljeni ton preraste u C maj 7, krupan kadar na tvoje lice,

moje naravno kisne, postane patetično, a onda klarinet na H. Ha, ha, ha...

I magarac bi shvatio da treba da ode.



Svaki put kad rešim da pokušam da odem,

znam da mogu da ponesem sve osim tebe, a moje sve je ništa.

Kada bih prestao da mislim na tebe,

imao bih priliku da te se ponekad setim i da mi bude svejedno

koliko smo dece u međuvremenu izrodili

i da li si im dala imena kako smo se dogovorili.



Zagovaraš me, tako nikad neću otići.

Volela si da slušaš moje znatno starije savete,

pa smišljam šta bih mogao reći za kraj.

Moralo bi biti nešto mudro,

jer ovo je jedan od mojih poslednjih pokušaja da odem od tebe,

ali mudre stvari govore mudriji od mene.

Mudro bi bilo da odem bez reči, al’ strah me da ne pomisliš da se ljutim

što si mi ispunila želju da oživim, pre no što zauvek odem.



Čuvaj se, jer nema ko drugi da te čuva.

Draža si mi no Bogu, al’ možda ću uspeti da odem.

Tvoja sreća ne zavisi od mojih želja.

Ipak, šta god Bog da ti nameni,

želim da to podneseš lakše nego mene.

Zelja

Neću ti reći želju.

Ne želim da mi pripišeš zaslugu za njeno ostvarenje.

Znatiželja ti neće pomoći da je naslutiš.

Ostvariće se i čudićeš se kako nisi umela da je poželiš.



Radujemo se Novoj Godini, kao novorođenčetu,

očekujući od prinove da postigne ono što nismo umeli.

Nije lako umeti nemati,

ali se trudimo da ovladamo tom veštinom.

Kada posustanemo, negde u novembru života,

polažemo nadu u nove godine,

koje će nam biti zanimljive dok ne ostare.



Vreme je da me se ne sećaš.

Želim da mi se duša vrati, ne treba ti još jedna.

Nisam se pokajao, ali pravedno je da me boli kod mene.

Kad je otvorim da imam šta da ne vidim,

kao kad otvorim poštansko sanduče

da vidim ko mi sve nije pisao.

Bilo je lako dušu dati, ali ne umem da je vratim.

Nisi je uzela, dao sam je.

Posrećilo mi se.



Neću ti reći želju.

Moja će ostati neostvarena

da bi se tebi namenjena ostvarila.

Ne smatram to žrtvom, već ravnotežom.

Pijanstvo za kojim sam žudeo, ne izaziva vino.

Želeo sam da volim lepše no iko, verujući da neće boleti.

Želja mi se ostvarila, vera nije.

Nema tvoje krivice.

Mora da boli kad te volim bez tebe.

Sigurno duša stanuje ispod rebara,

jer tu boli, po navici,

kao kad zasvrbi davno otkinuta ruka.



Želeću da te se ne sećam.

Prihvatiću manje lepote

i manje dobrote kao posebne.

Ne želeći da vređam razum,

obezvrediću te i nazvati iluzijom.

Želeću da te se ne sećam,

ali starcima se šalju čudne poruke -

kad zalogaj iz usta ispadne neko ti je gladan.

Šta je sa suzom?



Svetlost si koja me vodila,

ali svetionik nije namenjen kopnenim putnicima.

Stigoh do vode.



Da je na filmu, malo bismo cmizdrili, pa bi prošlo.

Ovako, proći će kad prođem ja.

Srećne ti Nove Godine, rođendani i Miholjdani,

a meni neka je lak decembar.

Duso moja, netaknuta

Zašto odmah nisi rekla

da to nije ljubav?

Posle bitke svi smo generali, zar ne?

Sada znamo da smo od samog početka

trebali znati da su zbog zbrke u horoskopu,

tih dana i noći rogatima izrasla krila

da bi poleteli ka rodnom sazvežđu,

misleći da će tamo postati anđeli,

al’ neko je iznenada popravio planete,

sve je došlo na svoje mesto,

mi smo pali na svoje mesto,

tamo gde nam nije dobro,

tamo gde za tebe nema mene

tamo gde za mene nema tebe.



Zašto odmah nisi rekla

da to nije ljubav,

dušo moja, netaknuta?

Znala si da će ti nedostajati

najblesavije srce na svetu,

u ovom veku (a tek je počeo),

sraslo je s tobom

i nekako ti je baš pristajalo,

ali ti si, za razliku od mene,

znala da to nije ljubav.

Gde sam gledao kad nisam to video?

U tvoju dušu sam gledao, dušo.

Netaknutom je zovem,

mada je od moje otkinuta.

Kad tebe boli i mene boli,

kad mene boli,

pravim se da se ne poznaju,

da se duša moje duše ne bi kidala,

jer, kao što sada oboje znamo,

ono nije bila ljubav

i biće dovoljno da je pamti

jedno od nas dvoje.

Da te zaboravim


Kad ostarim,

a noć me na to nagovara,

dosegnuću mudrost,

otkriti tajne, razumeti čuda,

kako starcu priliči.

Možda je kazna kad sve se sazna?



Star, srećom, ne toliko mudar

da razumem čudesnu tajnu tvog prisustva,

dočekaću jutro u neznanju –

kako da te zaboravim?



Jutro, mladi, umišljeni mudrac,

verujući da je pametniji od noći,

ne daje odgovor, već nudi pitanje –

zašto bih te zaboravio?

Da si ovde...


Da si ovde, lagao bih

da mi danas ni do tebe nije

i molio Boga da ne shvatiš to ozbiljno,

jer ne bih imao snage da kažem istinu,

toliko puta uzalud za tebe zamišljenu.



Da si ovde, izbegao bih tvoju blizinu,

iz straha da ćeš nehotičnim dodirom

izazvati provalu oblaka iz mojih očiju,

jer, znaš, nije meni lako u ovoj koži,

koja pamti tvoj nezapamćen dodir.



Da si ovde, svašta bih ti rekao,

ne bih li isprovocirao da kažeš bilo šta,

da kažeš da sam takav i takav,

bilo kakav, samo ne ovakav, nikakav.



Da si ovde, mislila bi da te ne volim,

jer mi danas, kao, nije ni do tebe,

kao što ni tebi nije do mene,

a samo je takav dan, nikakav,

idealan da mi nedostaje neko,

koga bih, da je ovde, lagao

da mi danas ni do njega nije.

Sitnica


Ja sam poklončić,

znak pažnje, sitnica...

Tu sam da se radujem

što te radujem,

da ti se poklonim,

pružim i dam.

Bio sam bolji

dok sam bio nov,

ali sada više vredim.



Ja sam sitnica,

koja bez tebe ne znači

ono što sitnice inače znače,

detalj života, bez kog nema života,

bez kog nema kafe za dvoje,

bez kog ništa nije za dvoje.



Srećan ti rođendan,

sutrašnji unapred,

jučerašnji sa zakašnjenjem.

Smej se, to najbolje umeš,

usreći me,

nasmej me,

ljubi me...

Nemoj, smej se.

Nisam željan poljubaca,

već života.

Kao ti


Sve što miriše kao ti, a nije ti,

sve što izgleda kao ti, a nije ti,

sve što zvuči kao ti, a nije ti,

sve što ljubi kao ti, a nije ti,

ne sme da miriše,

ne sme da izgleda,

ne sme da zvuči,

ne sme da ljubi,

jer neko bi mogao pomisliti

da si se nekog setila i poželela

da mirišeš kao ti,

da izgledaš kao ti,

da zvučiš kao ti,

da ljubiš kao ti...

da budeš kao ti.

Da nije pateticno

Da nije patetično, doneo bih ti buket precvetalih zvezda,

uzgajanih za tebe na tuđem nebu, jer svoje više nemam,

pao bih na kolena, umesto tebe zaplakao od radosti

zbog privilegije da skromno, ali svečano zatražim

tvoju nežnu ruku i sve nežno što uz nju ide.



Da nije patetično, ćutanjem u stihu obećao bih

da ću dok sam živ biti živ zbog tebe.



Da nije patetično, za mene bi se rodila.



Da nije patetično, voleo bih, verovao i nadao se.



Da nije patetično, ljubav bismo doživeli lično.

(Još) jednom ćeš se zaljubiti


Jednom ćeš se, uprkos opiranju, zaljubiti,

nečije nešto podsetiće te na nešto moje,

što je nekada davno bilo samo tvoje.

Pitaćeš se otkud ja u nečemu

što nije imalo veze sa mnom,

ni onda kada sam bio na mestu

na kom će se zateći neko drugi.

Setićeš se da si se zarekla

da nikad više, niko kao ja

neće smeti da ti se približi

ili, nedajbože, dušu dodirne,

jer je prenežno i prebolno,

al’ ne pitaš se, mila, ti

s kim ćeš pokušati

da me zaboraviš.

Biće kao što je bilo sa mnom,

dok ne prođe i ne postane

kao što je sada sa mnom.

Mislićeš da ga mrziš,

kao što si mislila da ga voliš,

a on, ni kriv ni dužan,

ostaće zauvek kriv

i zauvek dužan.

Sâm Bog zna zašto ćeš morati

da se ponovo zaljubiš,

a Đavo će znati otkud ja

u još jednoj ljubavnoj priči,

koja nema veze

ni s ljubavlju, ni sa mnom.

Ne dâ Bog

Ne dâ Bog kad tražimo, već kad nas se seti,

kad mu se hoće (može mu se),

kad pretekne drugima (a drugima nikad dosta),

kad se najmanje nadamo,

kad prestanemo da verujemo

da će dati Bog to što iz principa

ne bismo uzeli ni kad bi nam Bog lično dao,

kad nije dao kad smo molili i tražili,

a verovali smo mu i nije da nismo zaslužili.



Davao je gorima od nas,

dao je i nama, ali manje nego njima

i opet nam treba manje nego što drugima daje,

al’ ne dâ Bog kad tražimo i ne dâ to što tražimo,

već nešto drugo, ponekad veće, bolje, lepše

od onoga što tražimo, pa nam zavide

oni što su baš to tražili, a nije im dao Bog,

jer mu se nije dalo, jer mu se može...



Daće Bog da ima Boga,

da najzad ima smisla tešiti se

da će dati Bog i nama to što tražimo,

a nema ko drugi da nam dâ.

Sve smo radili kako Bog zapoveda,

ponekad grešili (Bog prašta, obećao je),

a dao nam je “ne daj Bože nikom”,

umesto onog što tražimo,

umesto “daj Bože svakom, pa i meni”.

Moje misli


Moje misli pred tobom imaju tremu,

kao da si tu, kao da ih vidiš,

crvene, mada nisu grešne,

zamuckuju, brljave, stide se

što ne znaju šta da misle.



Cvrkućem, zviždućem,

ne bi’ li ih nadjačao,

da se predamnom ne brukaju,

kad čujem šta su smislile.

Znam kuda vodi to

kad se prave blesave,

pa me, kao, ne čuju,

jer su se nešto zamislile...



Znam ja dobro moje misli,

prave se pametne, kao da su tuđe,

al’ ne mogu me prevariti,

vidi se na njima da im se sviđaš,

da su se podmladile, podetinjile,

pa odjednom misle da sve mogu

i ništa im nije teško,

osim da se saberu u tvom odsustvu,

a šta bi tek bilo kad biste se sreli

ne smem ni da pomislim.

Žene, zaposlene u marketima

Žene u marketima rade posao za 150 eura, koji mnogi nezaposleni “nisu ludi da rade za 150 eura”; ustaju rano, počiste ispred marketa, tegle džakove i gajbe sa voćem i povrćem, dočekaju mušterije sa osmehom, kakav ni jednima, ni drugima kod kuće odavno nije upućen... “Dobro jutro, komšija... izvolite, komšija... nema problema, to ću ja pokupiti... hvala lepo, komšija... doviđenja, prijatno...” Za razliku od nezaposlenih, nisu vezane za dom i porodicu; 31. decembra u marketu su do 18.00, jer znaju da je neko od nas zaboravio da kupi čačkalice, sodu bikarbonu, salvete... Nisu to tipične žene, 8. marta tu su da upakuju poklone, koje pravi muškarci kupuju pravim ženama, koje ne rade tog dana, jer rade u državnoj ustanovi za barem tri puta veću platu... Kao ni za porodicu, ne mare puno za Boga, rade na Božić, Uskrs (doduše, skraćeno) i na svako crveno slovo, jer nama uvek u zadnji čas treba nešto, bez čega naš život ne bi imao smisla, ili bi nam bez tog važnog sastojka propalo slavlje (podsećam, veoma smo privrženi porodici, Bogu i drugim tradicionalnim vrednostima, zasnovanim na bogatoj trpezi, po principu – što teže stanje, bogatija trpeza, “nek’ puknu dušmani”).

Slutim da su na antidepresivima, ili lakim drogama, jer im ništa nije teško, ne žale se ni na šta, ponajmanje na ono na šta se mi požalimo, a one kažu “šta možemo, komšija, biće bolje”. Razumem da ne smeju da se žale na gazdu, ali kako to da se ne žale ni na nas? Ja bih se na mene žalio!

Niko i ne razmilja više o tome da li te žene treba da su tu. Naravno da treba! Šta bismo uveče, oko 21.00, kad ostanemo bez cigareta, piva, praška za pecivo...?

I danas su radile (doduše, skraćeno), kako bi nam omogućile da nam ništa ne zafali dok u krugu porodice i prijatelja slavimo Praznik rada. Još jednom su pokazale da im ništa nije sveto! Ne mogu one da ne rade za 150 eura ono što more nezaposlenih “nije ludo da radi za 150 eura”.

p.s. Ne bi im puno značilo, ali trebalo bi im podići spomenik, kao “neznanim heroinama našeg vremena”. Da me sada čuju, većina njih bi, uz osmeh, rekla: “Preterujete, komšija, to mi je posao”.

Lepsi svet


Pokušao sam, zbog tebe, da ulepšam svet,

ali jači su oni što ga čine ružnim.

Ne ljuti se na moje srce, nije ono krivo.

Šta je ono moglo, osim da te voli?



Moja je greška što ne znam gde sam grešio,

a hteo sam da ostavim lepši svet za sobom,

onakav kakav zaslužujete ti i još malo koja.

Šta ostane od ljubavi? Plodovi? Tragovi?

Samo nekada voljeni, a to je ništa

naspram onoga što su bili.

Nekada voljeni na tren su ulepšali svet,

a sada čitav svet nije u stanju

da im ulepša makar trenutak.