|
| |
Autor | Poruka |
---|
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:45 | |
| Mislio sam da ne postojis
Mislio sam da ne postojiš,
jer to što ja izmaštam,
Bog ne ume da stvori.
Zatekla si me nespremnog za život,
mislio sam da ne postojim.
Zaboravio sam kako se raduje,
pa sam zaplakao od sreće
i bio presrećan
što ponovo umem da plačem.
Čim sam te ugledao
zabranih sebi da te zavolim.
Uzalud, bilo je kasno. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:46 | |
| Ti ćeš da me učiš kako se voli?
Ti ćeš da me praviš blesavog,
šašavog, blentavog i glupavog?
Ti ćeš da me gledaš kako ne znam
gde da gledam dok me gledaš?
Ti ćeš da mi kažeš “utišaj srce,
ne čujem ništa od njega”?
Ti ćeš da se guraš pod moj dlan,
kada ga slučajno odvojim od tebe:
“Miluj me, odavno nisi”?
Ti ćeš da mi kažeš:
“Nismo normalni,
medeni mesec nam traje godinama”?
Ti ćeš da mi budeš najlepša na svetu
i lepša od svetova, koje ćemo otkriti?
Ti ćeš da mi budeš važnija
od onih što se prave važne?
Ti ćeš da me pitaš:
“Kako je moguće da me toliko voliš”?
Ti ćeš da mi budeš inspiracija za život?
Ti?
Naravno, ti.
Ko drugi? |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:48 | |
| Tuga bez naslova
Nisam stigao ni da te zavolim...
Lažem, zavoleh te na prečac,
ali danas me stid što sam se ponosio
dodirom tvoje oholosti i gordosti,
misleći da je to čudo ono čudo,
koje oživi tek ponekog bezdušnika,
spremnog da istog časa umre od sreće
što je voljen i što je živ.
Kao da se dogodilo nešto što se ne zaboravlja,
pa ne mogu da zaboravim da se moglo dogoditi
nešto zbog čega vredi živeti, il’ umreti, svejedno.
Još uvek si mi lepa, kao što nikom nećeš biti,
al’ ipak skrenem pogled kada te ugledam
u albumu sa mojim neostvarenim snovima.
Sanjam, ali ne kao pre, uzdržan sam.
Sanjam šta je moglo biti, a ne šta će biti.
Nisu to više snovi, već obično kajanje
zbog nepočinjenog greha.
Seti me se ponekad, ako se setiš,
toliko možeš. Možeš li?
Odavno mi se ne živi,
al’ ponekad mi dođe da oživim
u tvom sećanju na mene i moje ništa,
tek da oživim, tek da vidim šta ćeš sa mnom,
tek da osetimo bilo šta, nedeljivo,
svako svoje, svako za sebe,
kao da se ne poznajemo,
kao da nisam stigao ni da te zavolim. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:49 | |
| Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ
Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,
jer ne znam čime bih, osim tobom,
nadoknadio toliki nedostatak.
Daleko od toga da si blizu,
a opet, daleko od toga da si daleko,
pritiskaš me, baš ovde,
a ja, umesto da te odgurnem,
stisnem jače to mesto gde te osetim,
da bude lakše noćas kad postane teže,
da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,
pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi
i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.
Ustvari, trudim se da mi bude svejedno
kad pomislim da mi nedostaješ,
trudim se da izmislim neku drugu tebe,
da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom
i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.
Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,
al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.
Ustvari, sasvim se dobro držim,
ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),
ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),
nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),
ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)
i trudim se da mi ne nedostaješ
(e, to mi već teže polazi za srcem,
jer ne znam čime bih, osim tobom,
nadoknadio toliki nedostatak). |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:51 | |
| Kao zena
Zauzeta neravnopravnom borbom
za ravnopravnost polova,
retko je uspevala da se oseća kao žena.
Uglavnom bi to bilo na svadbama i slavama,
kada bi, poput ostalih prisutnih žena,
željnih da na svojoj koži osete da su žene,
privlačila pijane muške i zavidne ženske poglede.
Osvrtala bi se naglo,
tako da joj jutros fenirana kosa prekrije lice,
koje oni iza nje nestrpljivo priželjkuju da vide,
oči bi joj u tom času još tajanstvenije bile,
a kada bi lokne pale na tanke bretele,
bljesnuo bi njen naivan, ali zavodljiv osmeh,
pun neizgovorenog samopouzdanja.
(Pre)tesna i (pre)kratka haljina živih boja,
šivena povodom sličnog događaja pre nekoliko godina,
njenim oblinama dodala bi zavodljive krivine,
zbog kojih bi neoprezan pogled lako gubio kontrolu
i završavao tamo gde nije pristojno da završi
pred tolikim svetom,
kom ni jedan pogled ne može da promakne.
Osetila bi se ženom,
kakva želi da bude svakog dana,
muškarci bi je gledali kao ženu,
kakvu žele da ljube svakog dana,
a pripit pogled “onog njenog”
laskao bi izazovnim krivinama oblina
neke druge žene, koja je,
zauzeta neravnopravnom borbom
za ravnopravnost polova,
zaboravila kada se poslednji put
osećala kao žena. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:53 | |
| Ja mislim
Ne mora da znači da sam u pravu,
al’ ja mislim da neki
namerno sviraju tužne pesme,
tek da nama, ovakvima, napakoste,
da se raspekmezimo,
da psujemo život i sve živo
kad se setimo da imamo nekog
tek da ga nemamo.
Ne tvrdim, al’ mislim da neki
namerno pišu tužne pesme
(k’o da mi ne bismo umeli,
ako ne i tužnije od tih njihovih žalopojki).
Tačno umeju da pogode živac,
da se čovek nasekira oko ljubavnih stvari,
prosto mu dođe da mu se ne živi,
al’ nekako se uvek čini da je rano
da obuče pižamu od oblaka,
pa se još malo prenemaže kroz život,
tek da bi ga slični njemu ponekad pitali:
“I nikad se više nije javila?”
Možda to baš nije tako,
al’ imam subjektivan osećaj
da me niko ne voli.
Teoretski, postoji mogućnost,
jedan do dva posto,
da me se ponekad setiš,
al’ šta je to za ovol’kog čoveka.
Il’ voliš, il’ ne voliš.
Pa, je l’ tako?
Ja bar tako mislim.
Ne znam, nisam ni ja više
najpametniji na svetu.
Mislim, ne zna čovek
više šta da misli.
Uglavnom, ja mislim da treba zabraniti
tužnu muziku i tužne pesme
i pohapsiti sve te što proizvode tugu,
te muzičare i te pesnike,
pa da i mi, ovakvi,
konačno budemo srećni. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:58 | |
| Staro pismo, čista proza
Sve i da Bog postoji, sumnjam da bi radio ovako do kasno, a dugo mi je do jutra da čekam. Ne znam ni na kom bi se šalteru molbe predavale, nevešt sam sa tim stvarima. Imam ja svoje tajne saveznike, ali noćas su i oni nedostupni. Sigurno je neko „od gore“ intervenisao za nekog svog. Ne bunim se, učine i meni ponekad. Ne volim da molim, a večeras bih baš mogao, kad bih umeo i kad bih znao koja je služba zadužena za ovakve slučajeve. Bilo bi lepo da postoje obrasci, samo napišeš ime onog za koga se moliš... Ne treba meni bogznašta, to bi mogao i neko od činovnika da obavi. Treba samo... Vidiš, nikad ne pitah andjele kako to čine. Uvek je moje bilo samo da želim, kao noćas... Moja je želja skromna - spokojnu noć ti želim, sasvim običnu, nezanimljivu, bez snova. To nadležnima ne bi trebalo da predstavlja problem. Ne tražim da ti slani povetarac donese zvuke mandolina, koje će ti izmamiti smešak, obojiti misli i pertvoriti ih u čaroban san. Znam te, promeškoljila bi se, ne bi li se bolje ušuškala u zagrljaj povetarca i prepustila njegovoj slatkorečivosti, a onda... ništa od spavanja. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 20:59 | |
| Neću se smiriti
Neću se smiriti ni tamo gde se tuguje za živima. Falićeš mi još više, al’ ću se moliti da te što duže ne sretnem. Ne znam kako ću te i čime voleti, kako javiti da mi je toplo, da imam sve što mi treba (osim tebe, naravno), da sam u dobrom društvu (vole da slušaju o tebi, čude se šta si na meni našla) i da sam najzad srećan. Pronaći ću, ako ne postoji napraviću, rupicu na nebu, da ponekad provirim i podsetim se koliko si mi lepa. Ako si, nekim slučajem, tužna, isključiću grejanje, da se smrznu oblaci i stresu pahulje sa sebe, da se raduješ, kao da znaš da ti šaljem znak da ne treba da žuriš, da ću te sigurno čekati, jer imam svo vreme onog sveta. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 21:01 | |
| Ponekad, tako, navrati...
Taman kad bi mi se učinilo da me zauvek zaboravila, iznenada bi se pojavila, tek da proveri da li je još uvek volim. “Sanjala sam te... Brinem... Nedostaješ... Moraš naći nekog. Nemoguće da ti ni jedna žena nije po volji. Zašto ne otputuješ negde? Godiće ti promena...” Trudila bi se da sve izgleda kao da je ona pogrešna Julija, ili da sam ja pogrešan Romeo, kao da je pogrešna Roksana, ili ja pogrešan Sirano, kao da je ona pogrešna ona, ili da sam ja pogrešan ja, a ja bih se čudio kako uspevam da se uzdržim da je ponovo neprimetno ne zaprosim i zašto joj tolerišem loše odglumljenu ravnodušnost. Nervirao bih se što ništa ne znam o ženama, što ništa ne znam o sebi, što ne znam kako da kažem da je volim, a da je ne uvredim, što joj verujem i kada joj ne verujem, što mi se jedino zbog nje živi, uprkos tome što mi se ne živi. “E, budalo jedna”, kažem sebi, (ne bih pogrešio ni kad bih se njoj obratio), usne mi trnu, koža joj trne, al’ niti ću usne prineti njenoj koži, niti će kožu prineti mojim usnama, jer mora da ide, ima obaveze... Sanjaće me... Brinuće... Nedostajaću... |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 21:03 | |
| Original
Gde si bila dok si imala šta da zavoliš i dok je imao ko da te voli? Sada sam tek reprodukcija, tužno sećanje na sebe. Zapravo, ne sećam se, tugujem. Tako bih voleo da te volim, kao što sam te voleo, da ti ne bude svejedno, da zavoliš uspomenu na mene, da nam bude žao što se ranije nismo setili da nikad nije kasno... Da te volim tako da kažeš: “Ovo je vredelo čekati... Da se nisi usudio da sada umreš”, a sve drugo da prećutiš, da se opet ne posvađamo, jer tako je malo večnosti preostalo za onoliku sreću, koja nas čeka, ako prestanem da tugujem i ponovo postanem original sebe, zbog tebe. Za tebe. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 2 Nov - 21:04 | |
| Da me voliš
Da me voliš, priznala bi, jer voleti nije sramota. “Volim te i šta mi možeš”, prkosila bi i provocirala, a ja bih se čudio šta si to na meni našla, bleso zaljubljena. Bilo bi mi krivo što ne umem kao ti da volim, vežbao bih kad nisam sa tobom, pokušao da te sustignem, naravno, bez uspeha, pa bih se, onako nasekiran, pravdao: “Lako je njoj, takva se rodila”. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Uto 4 Nov - 22:06 | |
| Danas ću biti vetar, a tvoja bluza jedro. Prišunjaću ti se iza ledja i biti neprimetna podrška tvom koraku. Veseliće te pramen kose, dok leprša pred tvojim pogledom, ne dozvoljavjući ružnom i nemilom da dopru do tebe. Znaćeš da je to znak, koji ne umeš da protumačiš i biće te baš briga što ne umeš. Osvrtaćeš se da vidiš ko te gura, ka ciljevima koje si zacrtala. Zabaviće me svaki tvoj osvrt, jer znam da me ne možeš videti. Ni ne treba. Danas sam vetar, neuhvatljiv, nevidljiv i pre nego posustanem, želim da budem podrška tvom koraku, koji je zalet za predstojeći let. Danas ćeš biti čudna sebi i drugima. Nenadani osmeh ukrasiće ti lepo lice. Pozlatićeš sve što dotakneš, obojićeš vazduh, koji sečeš grudima, a ja ću i dalje ostati nevidljiv. Kad budem siguran da dalje možeš sama, staću. Letećeš sve brže, a ukorenjeni ljudi, koje ostavljaš za sobom, govoriće: „Bože, kao da joj vetar duva u ledja“. Ako posustaneš, samo poželi i osetićeš kako ti povetarac miluje rame. Prepoznaćeš moj dah, trom, isprekidan, umoran, bez snage da te pokrene. Biće tu tek da zagolica, izmami osmeh i podseti da umeš da letiš. Vetar - Goran Tadić |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Uto 4 Nov - 22:07 | |
| Nakon napornog uspona, zaustavih se na vrhu planine. Bio sam zadivljen prizorom i ujedno razočaran činjenicom da se ne može dalje. Ravnodušnost nedogleda mojim prisustvom naterala me da, gotovo uvređen, napustim to mesto. Pogledah u nebo i shvatih da bi ono bilo jednako daleko i da sam mogao da nastavim uspon. U tom času jedna privilegovana kišna kap pade na stenu, na kojoj sam do maločas stajao i stena se sruši u podnožje planine. Bilo je to davno, mnogi mi ne veruju, pre 30.000 godina. U međuvremenu, svestan da ne postoji dalje, nikuda nisam išao, za razliku od one stene. Njeno DALJE meni je bilo blizu. Dospela je na dno reke, koja je od nje, valjajući je svojom ogromnom snagom, napravila kamen, zatim kamenčić i na kraju zrno peska. Stena se pamti, a zrno peska je samo zrno peska i tek u sadejstvu svoje sabraće postane značajno i pomogne nekom da napravi kuću, ili kulu na plaži. Ona neiskorištena zrna reka odnese na dno mora i okeana, gde nakon dugog i burnog putovanja, uglavnom miruju. Jedno privilegovano zrno peska, seme nekadašnje stene, dospelo je u školjku, koja od njega napravi biser. Hrabri mladić izroni biser i ja mu za njega dadoh sve što sam stekao. Dok ti pružam ovaj biser, jedna privilegovana kap klizi niz tvoj obraz. Pravdaš se da ti je u oku zrno peska… Zrno peska - Goran Tadić |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Uto 4 Nov - 22:08 | |
| Tuga bez mene - Goran Tadić
Tuga bez mene nije ono što je bila. Ne piše, al’ se povremeno javi bez reči da se podsetimo zajedničkih dana i noći. Ćutimo, razumemo se. Pravi se da nije tu, pravim se da ne znam da je tu, mada prepoznam njene pokrete u grlu i oku. Falim joj, ne ume bez mene. Zavolela me, bio sam njen najredovniji korisnik. Osmehnem se, da vidi da mogu bez nje, a ona pojača tužne note, da čujem da bez nje ne mogu. Pusti, kažem, bilo pa prošlo, a ona se umiljava i moli da je još jednom privijem na grudi. Žao mi da zbog mene tuguje, popustim u ime starih, teških vremena, pa se kao dete raduje, obeća da će me slušati, da će pisati, da će me voleti više no ikog, samo da joj ne dopustim da ponovo od mene ode. Idi, pomislim, ali ne izgovorim, jer dosta mi je rastanaka. Dopustim joj da još malo ne primećujem kako vršlja po mojim mislima i grudima, šmrcnem, opsujem i setim se onolikih ljudi zbog kojih sam onolike dane i noći tugovao, uzdahnem i čekam da sama ode kad shvati da više nemam za kim da tugujem. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Čet 6 Nov - 10:34 | |
| Na tvojoj koži - Goran Tadić Moje misli postanu stihovi kada ih usnama zapišem na tvojoj koži. Golica te poezija, ne znaš kud bi iz kože od lepote, a ja ne mogu da te se načitam. Na tvojoj koži završe ludosti koje mi padnu na pamet dok mi nedostaješ i dok priželjkujem da priželjkuješ nove stihove. Moje misli nežnije su na tvojoj koži nego u mojoj glavi. Razliju se po tebi, kroz pore u tebe uđu, pa moja poezija na tebe miriše. Udišem te dok te pišem i dok te čitam. Glasnije, kažeš, a ja te molim da me ućutkaš, jer me je ponekad strah da neću preživeti poeziju, koja nastane kada moje misli dotaknu tvoju kožu |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Ned 9 Nov - 8:20 | |
| PUSTI TI MENE Pusti ti mene, ovako zapuštenog. Loše nikom nije donelo dobro. Povuci se iz mene u sebe, pa se polako, u tri smene, prisećaj šta sve treba zaboraviti. Pusti ti mene, ovako napuštenog. Ne možeš ni ti mimo sveta. Ako neko pita otkud fleke od mene, reci da nisi ni osetila da si mi slučajno dušu dušom u prolazu očešala. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Pon 12 Jan - 19:56 | |
| Ljubavno pismo Lakše je otići, nego ostati, al’ teži je teret praznine od tereta ljubavi, zato, umesto oproštajnog, pišem ljubavno pismo. Dosta je bilo odlazaka nikuda. I kada dođe vreme da moram da odem otići ću tako da ostanem u tebi. Od tebe se ne odlazi, ti si cilj. Za mene si rođena, za tebe ću umreti, ali ne smem i neću dok te ne usrećim, dok ti ne pružim sve ono o čemu si kao devojčica sanjala, a ne bi ti se ostvarilo ni da si princeza. Nema tog metka kog se ovo srce plaši, al’ ja ću čast, tvoju i svoju, braniti životom, spektakularnijim od bilo koje smrti. Više se ne osvrćem, jer si ispred mene, moj si vodič, ja čuvar tvojih leđa. Ostaću uz tebe, jer mi se živi, živi mi se, jer mi se voliš, voliš mi se, jer se voliš lepše no iko i ne želim da saznaš i ti da je teret praznine teži od tereta ljubavi. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Sub 17 Jan - 18:01 | |
| "Na kraju, onaj ko ne shvata da je kraj, voli po sećanju, jer voli da voli, makar nevoljen bio." Goran Tadić, "Na kraju" |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Sub 7 Feb - 9:43 | |
| Možeš mi ponekad napisati pismo
Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga spaliti, al’ neću ga ni čitati.
Te reči potrebnije su tebi, nego meni.
Kad izađu iz tebe, okončaće muku i patnju
uzrokovanu obostranim ćutanjem.
Napiši slobodno da me još uvek...
i da veruješ da još uvek i ja tebe...
ali da to više nije važno,
jer je iz nekog razloga
za oboje bolje ovako.
Možeš mi ponekad napisati pismo,
ali to ne znači da imaš šta da mi kažeš.
Svašta ume na um da padne
kada se kazaljke preklope,
još ako je veče i pada sneg
ne možeš da se ne setiš
nekog kog ne možeš da zaboraviš
i kako vreme odmiče
sve su čudniji razlozi
zbog kojih niste zajedno,
pa ti se učini da bi nekoliko redaka
moglo objasniti neobjašnjivo.
Dragi moj...
u redu je, tako počinju pisma,
mada nisam više tvoj,
a ne bih poverovao
ni da sam ti još uvek drag...
nadala sam se da ćeš prvi zgaziti ponos
i da ćeš ponekad napisati dve-tri reči,
tek da znam da nisi umro kada sam otišla.
Pišem ti, a ne znam na kom si oblaku,
na onom na kom sam s tobom živela,
ili na onom na kom života nema...
Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati, znam kako dišeš.
Ta slova će ti dušu olakšati
i pomoći da lakše dišeš.
Ako već počneš sa dragi moj,
završi onako
kako se pisma završavaju –
zauvek tvoja.
Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati.
I kad bih pročitao, ne bih odgovorio.
I kad bih odgovorio,
ne znam šta bih ti pisao.
Pismo k’o pismo –
draga moja...
... zauvek tvoj.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Pet 27 Feb - 8:28 | |
| Tačno znam kada me tvoje misli zapostave. Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi. Pitam se tada da li te neka briga obuzela i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva. Ne umem sam i više se uzdam u tvoju brigu za mene, nego u svoju snagu. Nju čuvam da mogu da te branim od sila sa kojima mogu da se nosim i koje smeju samo na mene, na tebe nikako. I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa, jer su ih moje grudi oslabile. Nije mi žao što, oštećen, teško dišem, jer znam da će me tvoje misli zakrpiti, da ću moći da te uzdahnem, to je dovoljno da prikupim snagu za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.
Ne znam kako se vazduh natopi tobom, pa moj uzdah na tebe miriše. Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako. Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.
Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti. Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš. Nasmešim se, znam da je namerno, jer želiš da me podsetiš da sam živ. Promeškoljiš se, raširiš ruke kao da meriš koliko ima mesta od srca do najbliže praznine. Napraviš piruetu i uhvatiš zalet za odlazak iz mene. Pokušam usnama da te zadržim, ali ne uspevam, jača si. Samo si svratila da me podsetiš na mene i ostaviš poruku, koju ne razumem. Možda svaki put kada te uzdahnem. upiješ nešto toplo iz mene, nešto od čega nemam koristi, a tebi ugreje dušu? Umem da postavim pitanje, na koje pametniji od mene nemaju odgovor. Moje misli su znakovi pitanja, kidaju meso tim kukama, čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima, koje me ponekad zapostave, pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi. Ima ih...
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Pet 27 Feb - 8:28 | |
| Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli, obraze stisnem ramenima i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte, kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice. Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ, da ću morati da kažem da sam dobro, prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.
Dva meseca ne videh mesec, da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva i tvoje malo stopalo prima na dlan, pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga. Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima, dok želju zamišljaš? Ako postoji, šta on to ima što nemam ja? Ima tebe i mora umeti da te ima. Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe, u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem. Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ, a onda neću izdržati da ne izgovorim koliko želim da te poljubim ispod lančića.
Kada te ugledam, poželim da te zamolim da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe, prospeš čašu kupinovog vina preko ramena, da imam čime, na Lazarevu subotu, kad budeš dovoljno daleko, ispucale usne da pokvasim, dok budem ljubio tragove tvojih stopa... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Pon 2 Mar - 10:00 | |
| U recenziji Satenskih stihova profesor Miodrag Radović, pored ostalog piše: U pesmama Gorana Tadića osnovna tema, intonacija i raspoloženje jeste nežnost. Ako postoje dve vrste pesnika, robusni i grubi i nežni ili melanholični, onda je Goran Tadić pesnik izrazito nežnoga duševnog sklopa i pitomog mentalnog habitusa. Njegovi satenski stihovi su satkani od nežnosti, osećanja i od nežnih reči. Bezmalo, sva poezija Gorana Tadića je trijumf blagosti, mekote, baršunastog stila. Pevanje je nežna empirija i kada se događa kao čitanje, ili pisanje. U svom nemiru i neprestanom samoispitivanju, pesnik je smerna kritika samoživosti i arogancije. To kod pesnika ide do samoporicanja i demistifikacije. Iako pesničko nadahnuće crpe iz sveta svoje subjektivnosti, pesnik Goran Tadić depatetizuje finom samoironijom vlastitu narcisoidnost. U poeziji Gorana Tadića ima mnogo iskri, koje čitalački trenutak mogu da ozare obasjanjima neočekivanog smisla. Jednostavni i nepretenciozni (slobodni) stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života. Čak ako ovu poeziju shvatimo samo kao stilske vežbe jednog darovitog eksperimentatora rečima, one ipak deluju kao pesničko osveženje sposobno da čitalački ulepša trenutak i da ga otrgne od vladavine očaja i besmisla. Iako za sebe skromno tvrdi da je „samo slovoslagač, nepismen i bezimen“ („Pesnik“), Goran Tadić je dostojan da se bez zazora i stida nazove pesnikom. Nepatvorenim. Pravim. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Pon 2 Mar - 10:01 | |
| Kako nastane pesma?
Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.
Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Pon 2 Mar - 10:01 | |
| Kada te ugledam
Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli, obraze stisnem ramenima i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte, kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice. Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ, da ću morati da kažem da sam dobro, prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.
Dva meseca ne videh mesec, da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva i tvoje malo stopalo prima na dlan, pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga. Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima, dok želju zamišljaš? Ako postoji, šta on to ima što nemam ja? Ima tebe i mora umeti da te ima. Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe, u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem. Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ, a onda neću izdržati da ne izgovorim koliko želim da te poljubim ispod lančića.
Kada te ugledam, poželim da te zamolim da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe, prospeš čašu kupinovog vina preko ramena, da imam čime, na Lazarevu subotu, kad budeš dovoljno daleko, ispucale usne da pokvasim, dok budem ljubio tragove tvojih stopa. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Goran Tadić Pon 2 Mar - 10:02 | |
| Uzdah
Tačno znam kada me tvoje misli zapostave. Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi. Pitam se tada da li te neka briga obuzela i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva. Ne umem sam i više se uzdam u tvoju brigu za mene, nego u svoju snagu. Nju čuvam da mogu da te branim od sila sa kojima mogu da se nosim i koje smeju samo na mene, na tebe nikako. I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa, jer su ih moje grudi oslabile. Nije mi žao što, oštećen, teško dišem, jer znam da će me tvoje misli zakrpiti, da ću moći da te uzdahnem, to je dovoljno da prikupim snagu za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.
Ne znam kako se vazduh natopi tobom, pa moj uzdah na tebe miriše. Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako. Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.
Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti. Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš. Nasmešim se, znam da je namerno, jer želiš da me podsetiš da sam živ. Promeškoljiš se, raširiš ruke kao da meriš koliko ima mesta od srca do najbliže praznine. Napraviš piruetu i uhvatiš zalet za odlazak iz mene. Pokušam usnama da te zadržim, ali ne uspevam, jača si. Samo si svratila da me podsetiš na mene i ostaviš poruku, koju ne razumem. Možda svaki put kada te uzdahnem. upiješ nešto toplo iz mene, nešto od čega nemam koristi, a tebi ugreje dušu? Umem da postavim pitanje, na koje pametniji od mene nemaju odgovor. Moje misli su znakovi pitanja, kidaju meso tim kukama, čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima, koje me ponekad zapostave, pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Goran Tadić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 8 od 17 | Idi na stranu : 1 ... 5 ... 7, 8, 9 ... 12 ... 17 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 574 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 574 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|