Goran Tadić

Moglo je

Moglo je da ne bude na prvi pogled,
mogli smo se voleti, pa prestati,
moglo je bez duše,
bez reči, bez radosti,
bez nadmetanja ko koga više voli,
bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
Mogli smo biti ljubavnici,
supružnici,
roditelji.
Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
bez ljubavi u prirodnoj veličini,
moglo je bez nas.
Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
moglo je da te ne oslobodim,
i da me oslobodiš.
Moglo je, ali nije.
Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
moglo bi da ne boli,
moglo bi da ne sumnjaš u nas,
moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
moglo bi biti na poslednji pogled.
Moglo bi, ali neće

Ovo ZATO nema svoje ZAŠTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,
al’ neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.
Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim

Prepusti se

Sve će to, mila moja, neko, umesto mene,
doreći, dopisati, domilovati, doljubiti.
Prepusti se, ne varaj ga uspomenom na mene.
Ne dopusti da ti draže od njegovih reči i milovanja,
budu moje neizgovorene reči i izostali dodiri.
Ne dopusti da te moji propušteni poljupci prate kao kletva.
Prepusti se mudrijim rečima, nežnijem milovanju,
vrelijim poljupcima i ako ne budu takvi.
Jednom ćeš morati da se prepustiš
i nadoknadiš ono što si sa mnom propustila.
Zavoli ga i nemoj da kriješ to od njega,
jer će zauvek sve ostati nedorečeno,
nedopisano, nedomilovano i nedoljubljeno.
Ne smeš dopustiti da prođeš kao ja.
Zaboravi, mila moja, ima ko da pamti.

Piše mi se nešto nežno

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne
i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,
jer mi se čini da dišeš svaku moju reč
i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.
Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".
Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.
 
Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,
al' nikom da ne kažem.
Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim
i tražiš da obećam da neću umreti prvi.
 
Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,
pa želim da ti pregrizem bretele
i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,
kao ne mogu da se setim kako se zovu,
a ja sam im imena dao.
 
Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana
da ćeš se udati za pesnika,
imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.
Skineš zamagljene naočare
i tada pročitam, mada razmazan,
zavet da ne smem umreti prvi.
 
Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...
 
Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.
Razmazujem mastilo, gužvam hartiju
i svako slovo zvuči kao psovka,
jer ne znam koje nebo da molim
da ne prizna obećanje
da neću umreti prvi.

Nije to ono...

Nije to ono kad čuješ tužnu pesmu,
pa pustiš suzu, ako niko ne gleda,
pa te, kao, prođe, a znaš da ne prolazi,
već se pritaji, šćućuri u tupom delu tebe,
do neke druge zasede tužne pesme,
al’ šmrcneš, razmažeš tugu po trepavicama,
udahneš bilo šta, samo da nije ono što te guši
i brže-bolje zavoliš ptice i cveće,
jer nešto moraš da voliš,
samo da prođe to što te nespremnog zateklo.
 
Nije to ono kad pada kiša, pa si tužan, jer kiša tuzi služi,
pa se na nju žališ, kao da će sva muka prestati kad ona prestane.
 
Nije to ono kad te brzo prođe,
pa se hvališ da si super, kakav si bio,
pa hrabriš mrgude da se nasmeše, jer život je lep:
“evo, vidi mene, šta mi fali, trgni se, čoveče”...
Kao, odjednom umeš sa životom.
 
Nije to ono kad ti se čini da nikom ne trebaš,
a tebi bi dobro došao bilo ko.
 
Nije to ono kada je jesen.
 
Nije to ono kada ti presedne rođendan, jer ga je neko,
zbog koga si imao volju da ga dočekaš, zaboravio.
 
Nije to ono kad ne možeš da dočekaš da prođe današnji dan.
 
Nije to ono kada si siguran da život nema smisla.
 
Nije to ono kada te grize savest
zbog nečega što ti je odavno oprošteno.
 
Nije to ono kad ne znaš šta ti je.
 
Nije to ono kad misliš da si umro zbog neuzvraćene ljubavi.
 
Nije to ono što se deli sa alkoholom, mrzovoljom,
isključenim telefonom i blejanjem u isključen TV,
pa kad ti dosadi da se dosađuješ, dosađuješ drugima,
ne dopuštajući da budu onakvi kakav si do maločas bio.
 
Nije to ono kada ti potonu sve lađe.
 
Nije to ono kad nešto treba da prođe, ne znaš šta,
pa će se nešto desiti, ne znaš šta.
 
Ovo je nešto drugo.

Zažmuri

Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.

Poslednja

Starim, a nije svaki starac mudrac.
Kakvo razočarenje.
Mrštimo se Bog i ja, jedan na drugog,
nezadovoljni učinkom.
Vrhovima prstiju čitam žvrljotine sudbine po svom licu,
rezbariju, koja bi u nečem plemenitom
mogla biti umetničko delo.
Zanimljivo štivo, neopterećeno božjim zakonima.
Zanimljivo, ali beskorisno i meni neshvatljivo.

I kad slediš putokaze lutaš,
jer onaj što postavlja znakove,
ne zna kud si naumio.
Glupaviji za čitav svoj život, saplićeš se,
ne primećujući razliku
između kamena mudrosti i kamena ludosti.
Tražiš put izvan puta, iza znaka,
biraš kamen za epitaf sa svojim imenom
i  žuriš, kao da će kamenje biti razgrabljeno.
Na kraju ti pripadne bezimeni, pod kojim umoran zaspiš,
bez odgovora na pitanje da li si trebao slediti znakove.

Mada rođen star, teško prihvatam starost.
Strah me da neću umeti da napravim igračku
od, naizgled, bezvrednih stvari,
da neću umeti da izgovorim reč
od, naizgled, bezvrednih misli,
da neću umeti da umem.
Izgubiću sutra, izgubiću danas,
ostaće sećanje, a sećanja me strah,
jer svega sam se prvi setio.
I ovog danas i onog sutra.
Od juče ništa nije ostalo,
jer sve sam trošio, više nego što je pristojno,
čak sam i svete mrve ljubavi prve
istresao iz džepa, vadeći maramicu
da obrišem isceđene uspomene
na kasnije, posnije ljubavi.
I tebe sam se prvi setio.
Trebala si mi da me ulepšaš,
da se u mojim satenskim stihovima prepoznaš,
da me naučiš da se smejem,
da prohodam...

Da prohodam, ne da poletim.

Žurili smo da se zaljubimo,
a ljubav ne traži dobrovoljce.
Jednostrano proglasi nemir,
kad joj dosadi da miruje, ili  ratuje.
Naoruža slabe samopouzdanjem,
uveri ih da je kucnuo čas za sveti nemir
i da su baš oni izabrani i posebni.
Mi, praznoverni, praznoglavi veterani,
pohrlimo u prve redove,
ne žaleći da u tom nemiru
damo i svoj život.
Ljubav, ti, ja –Trojni pakt,Trojstvo,
Trozubac.

Iskustvo je razumu dostavljalo podatke
o našem kretanju, ciljevima, strategiji,
pokušalo da dešifruje nežnosti
i  uništi naše nemirne rezerve.
Posustajući pred nadmoćnim protivnikom,
razum, kukavički, posegne za tajnim oružjem, pitanjem –
Šta će biti kad nastane mir?

Stario sam,
a ti si zaplesala u mojim grudima, postala najlepši deo mene
i moju monodramu  pretvorila u mjuzikl, bez reprize.
Ti mladež, ja bora,
nesvesni svoje zasluge i krivice
što sam ti, ovako smežuran, dodirnuo dušu.

Ljubavi slavnih ljubavnika nisu veće od naše,
ali  nas nema ko da opeva,
ni da oplakuje našu izgubljenu posebnost.
Uostalom, sve dobre pesme odavno su napisane,
a suze lije svako za sebe.....

Starim i što mi je koža veća,
više za tebe pod njom mesta ima.
Još uvek zbog tvog horoskopa kupujem novine, u nadi da zvezde,
kad ne mogu ja, brinu da ne nazebeš i spokojno zaspiš.
Ko će, ako neće one, da te čuva od  poganih
i da ne dopusti da te ljubi gori od mene?

Starim. Bojim se druge smrti, koja mi sleduje kad me zaboraviš.
Na prvu, koja me snašla kad si otišla, polako se navikavam
Tesko je kad moras da umes da umres, a nemas od koga da naucis.
Kad srce trne i misli pocrne, izgoris, paleci slike u glavi.
Pepeo pepelu...
Gde pepela ima vatre je bilo.

I ti ces ostariti.
Poverovaces Bogu, zahvaliti sto ti decu nije dirao
i moliti da to ni ubuduce ne cini.
Kad budes kupovala svece, jednu za zive, drugu za mrtve,
ako ti, umesto kusura, daju jos jednu, nameni je meni i nemoj je paliti.
Istopice se kada je usnama prineses.

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?
Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.
Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a  moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

Videces

I ti ćeš videti, mila, da se najviše voli onaj koga nema.

Nećeš moći da se setiš ko je taj što ti toliko nedostaje,

ali ćeš biti sigurna da baš njega voliš više od sebe,

mada nećeš moći da se setiš

po čemu je, od bezbroj posebnih, bio poseban

i zašto si imala nesreću da baš njega usrećiš, a ne nekog boljeg.



Nećeš moći da se setiš odakle su ti poznati njegovi stihovi,

dok im se tvoji unuci budu smejali, kada ih pronađu na tavanu.

“Operite ruke i hajde da ručate. Pravila sam i princes krofne”, reći ćeš

i mislićeš da si zbog rasejanosti postavila sto za jednu osobu više.

“Bako, jesi li zaista bila princeza, kada si bila mlada?”

“Ne pričajte gluposti. Život nije bajka.”

Videćeš, sve se zaboravi.

Moje

Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
 opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
 i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
 kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i  moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.
 
Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.

Dva – tri minuta

Ljuta si na sebe,
jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi
otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju
da usklade korak sa tobom, nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.
 
Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al’ nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.
 
Neće biti da nisi tu.
Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino ako sam se pokvario,
pa ne umem, k’o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem, kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati  srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.
 
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,
posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.
 
Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla,
da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.
 
Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila,
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al’ bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k’o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.
 
Je l’  ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al’ sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.
 
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem

Nisam više...

Nisam više tvoja prva jutarnja misao,
moja prva jutarnja misli.
Postao sam jedna od briga koje te bude
da bi te podsetile da nemaš snage da brineš
i da ćeš o nama misliti sutra.

Nisam više tvoje dasiporedmene,
moje dasiporedmene.
Sada sam koganemabeznjegasemože,
životidedalje, bilopaprošlo,
moje nemogubeztebe,
moje životjestao,
moje nikadnećeproći.

Nisam više tvoje dobro jutro,
moje dobro jutro.

Bolje sto ne znas

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,

jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,

a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,

niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,

zato i dopuštam da misliš da samo tugujem

i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,

jer više od bilo koga umeš da nedostaješ

ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,

čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.



Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,

jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,

već želim da ništa drugo ne želiš,

osim da se ušuškaš uz mene.



Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života

provesti kajući se što te nisam zavodio,

a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,

već pesnik sa trapavim srcem.

Ne zavodim, već zavolim,

ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana

na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

Ispovest
 
Nećemo tako razgovarati. Nisi ti meni makar ko.
Zagnjuri glavu u moje voštane grudi, u kalup,
koji godinama čeka da se vratiš na svoje i ispuniš prazninu.
Izmakni se samo kad moraš da trepneš, da mi srce ne golicaš,
da ponovo ne pomisli da ume da te voli.
Diši polako, da ne ostaneš bez daha. Diši i za mene, ja moram da pričam.
Ne žmuri, nećemo se ljubiti. Ne žmuri, sanjamo.
Nazdravimo otopljenim pahuljama, popijmo ih na iskap, kao lek
i dogovorimo se konačno od koje zajedničke bolesti bolujemo.
Ako se rastužim, a hoću, pristani da mi budeš prijatelj
na određeno vreme i slušaj kakvu si aromu dala mojim rečima.
Moja ispovest biće tvoja ljubavna priča,
koja se od ostalih razlikuje po meni.
Opomeni me kada se opsujem, nije lepo da ružim bajku.
Ovog puta nećemo biti kivni na ljubav, kojoj nismo dorasli.
Smeškaj se, da smekšam, da i sam usnama dokažem  koliko mi je lepo.
Sve dođe na svoje. Dođi…
Lice ti je vlažno. Ne brini, ne plačeš. To se ja sušim. Isparavam.
Ne mogu ni ja još dugo biti dete, ali dok si uz mene biću besmrtan.
 
Zabodi nos u moje srce i ćuti. Samo ćuti, razgovaramo.
Bar se večeras nemojmo svađati oko toga ko koga više voli.
U redu, ti mene, ali… Dobro, ti mene.
 
Ne postoje misterije, jedino poneka još nije obelodanjena.
Čudiš se da se ne guram da im se rugam?
Ludo jedna, pa ja zbog tebe od tebe skrivam rešenje.
Vidiš li među zvezdama i jedan greh?
Greh se kratko pamti, izmišljen je da bi pokvario radost.
Nemaju predrasude moć da nam ne dopuste
da jedno drugom budemo ovo što smo,
tu su zato da nam ne dopuste da imamo smisla.
Ne ljuti se na mene što sam nastavio
da živim nakon dana pre našeg susreta.
Samo sam hteo da osetim kakav sam kada me neko voli,
ne sluteći da ćeš moju radoznalost godinama otplaćivati
i svoju mladost opteretiti hipotekom.
Ja, budala, mislio da samo ja umem
da lelujam ljubavnim sokakom,
a ti me nadmašila, uprkos meni.
Dugo sam te izmišljao. Svaki detalj bio mi je važan.
Visina tolika, oči baš takve, može i ovde jedan mladež…
Moje šake kao modle, načinile su od tvojih grudi najslađe kolačiće.
Ni slutio nisam da ćeš mi odati priznanje za maštovitost
i biti zahvalna na lepoti, kojom zavodiš
one što ne umeju da te žele dok te ne vide.
Da se kladimo koliko onih koje misle da me vole, žele da su na tvom,
a koliko onih, koji misle da te vole, želi da su na mom mestu
i čega bi se, osim onih što ih vole, odrekli zbog ovakvog spektakla?
Ne zna se kome je slađe bilo kada si zagrizla ovo neprskano srce.
Ne puštaj, pomislih, a ne bi pustila ni da sam zaječao.
Nisam znao da život ume da bude tako sočan.
Do tada sam ga provodio ispred crno-belog retrovizora,
prelistavajući ukoričene sportske povrede srca,
ubijao crno – belim vinom sve što smeta dosadi
i mislio da imam više sreće od onih što se dosađuju uz televizor.
Umeo sam da gatam iz tvojih očiju. Sve ovo sam nam prorekao,
gledajući u dve kristalne kugle, predvideo lepo, tugu naslutio.
Ne teraj me da ponovo gledam u budućnost, ovog puta bih varao.
Sve češće pominjem ljubav i govorim da te volim.
Koristim te blage reči, iz straha da bi me najzad mogla ozbiljno shvatiti.
Koliko god te željan bio, neću dozvoliti da sa mnom  pokvariš sebe.
Zavidim tvojoj uštirkanoj posteljini, verujući da grli jedino tebe.
Priželjkujem da onaj ko te ljubi, čini to na manje svetom mestu.
 
Znam da ćeš otići. Jedino ti ne želiš to da znaš.
Ne brini šta će sa mnom biti. Ja sam sebi i sada suvišan.
Biću ponovo najružniji i najmanje vredan, ali to nije greh, zar ne?
Zaokupljeni light ljubavima, bez konzervansa,
povremeno ćemo jedno drugo zaboraviti,
dok ne shvatimo da nam nedostaje da jedno drugom nedostajemo.
Iduće godine u ovo vreme i svih godina, koje nam preostaju,
slavićemo godišnjicu ovog trenutka, prislonjenih noseva
uz oltar prozorskog okna i moliti se da je bar jedna od pahulja,
koje pokušavaju da nas razvesele, potomak neke od ovih,
koje su nas večeras dopratile do nas.
 
Sve buduće Nove Godine bile bi višak, da nemam tebe,
da ti poželim da ni jedan Božić ne dočekaš sama, poput mene.
Kada prođem, statistika mog srca biće jednostavna – kucalo je samo za tebe.
Mali otkucaj za čovečanstvo, veliki za mene.

Dobra pesma

Dobro je, mila moja, dobro je, ovo sam želeo.
Borio sam se za tebe time što sam ti želeo sreću sa drugim,
jer, od silne ljubavi, ne bih umeo da ti je pružim.
Da umem, tobom bih je sebi priuštio,
ali me ubila briga da bi sa mnom nesrećna bila.
Ko sam ja da imam privilegiju
da svoj život tobom ulepšam
i da ti uvek budem pri ruci, pri duši i telu:
"Neka grmi, ne boj se, ja te čuvam”,
“Neka ja ću, meni je lakše”,
“Dođi da ti moje grudi recituju na uho”...

Dobro je, mila moja, dobro je, tebe sam želeo,
a priželjkivao da sa drugim ljubav ljubavlju zameniš,
ako je bila ljubav ono što smo bolovali,
a neki od nas nisu je dobolovali,
niti će, jer nisu te sreće da prestanu, ili nestanu,
već tumaraju po tamnoj praznini u sebi,
tražeći povod za kavgu sa sobom i životom,
zapravo, onim što je od njega ostalo.
Sklonio sam se da ne gledaš koliko sam tužan,
ne od tuge, već od tugine tuge.
Nova generacija noćnih pustinja
preusmerava me ka bilo čemu što nisi ti,
a znamo oboje da si i sebi i meni sve.

Dobro je, mila moja, pre, ili kasnije
oprostićeš mi što sam izmislio ljubav.
Oprosti, neće se ponoviti. Ne može.
Za onakvu ljubav, tebi ću faliti ja, a meni ti.
Ponelo me nešto tvoje, što poželeh da je moje,
a sve je to deo moje drske izmišljotine.
Sve je to moje, kako ti velikodušno reče,
odrekavši se svega što je bilo naše.
Naivno moje, zar su moje reči moje?
Zar bih se bez tebe i jedne setio?
Al’ dobro je, mila, nemam ih više.
Ni samoća se sama ne piše.
Zar je moja ljubav moja?
Pobogu, gde je bila, dok te nisam sreo?
Zašto je nisam izmislio, dok sam bio sâm?
Zašto je sada ne izmišljam, ovako sâm?
Zar misliš da je moj dodir moj?
Bez tebe, to je samo ispružena ruka.
Al’ dobro, ako će ti biti lakše,
veruj da sam i tebe izmislio,
mada dobro znaš da si začeta
mojim bezgrešnim flertom sa zvezdama.
Srećom, ista si majka.

Dobro je, mila moja, dobro je,
ostalo je još da radost zbog tvoje sreće
nadvlada moje sebične tugine tuge.
Izbaci sve moje nežnosti kroz prozor.
Lagao sam sebe da ću se vratiti po njih,
priželjkujući da se nešto od tih besmislica
zalepilo za tvoje grudi, makar kao fleka.
Izbaci sve za šta veruješ da je izmišljeno, jer je moje.

Dobro je, mila moja, daleko je od lepog, al’ dobro je.
Lepota je prolazna, a dobrota nije prelazna.
Retko se čestiti pitaju kakav bi trebao biti svet,
pa nam je dobro, ovakvo kakvo je.
Znaš to bolje od mene, novija si,
pa se na dobro lakše navikavaš.

Dobro je, mila moja, sve je to dobro.
Znaš ono kad ti se plače?
Sve je dobro, a plače ti se, pa ti kažu:
“Isplači se, biće ti lakše”.
Isplačeš se, kažeš: “Sad je dobro”,
al’ nije ti lakše, jer znaš da ćeš se ponovo setiti
nekog koga želiš da zaboraviš.
Kad sam ja u pitanju, laknulo ti je.

Dobro je, mila moja. Šta ću, dobro je.
Razvlačim trenutak u kom si me volela na
“volela me do mog poslednjeg daha”,
da ti ne pripišu da si me volela manje no što zaslužujem,
oni što ne znaju da je to “malo” meni bilo jedino.

Dobro je, mila moja, samo neka je tebi dobro.
Ti živiš, ja volim, takve smo uloge uvežbali.
Još uvek te volim 180 nežnosti na sat,
izazivam sudbinu na svakoj krivini,
da mi, na pravdi Boga, pokaže gde mi je mesto,
jer nije mi mesto tamo gde sam, gde god da sam.
Dobro je, mila, uzdam se u Boga,
ima običaj da uzme ono što ne treba ni njemu,
pa se sve nadam da mi nećeš još dugo nedostajati.
Višak sebe poneću sa sobom,
da proverim da li duša boli kad ostane bez tela.
Možda se tek bez srca bezbolno voli?
To bi baš bilo dobro.

Šapat

Šapatom zovem te, da me ne čuješ,
tek da reči u kosi osetiš,
pa da se dahu mom raduješ
i na njemu sa mnom poletiš.

Šapatom ljubim ti oči, dlanove,
pazim da ti san ne pokvarim.
Ne smeš da se probudiš, rano je,
mnogo toga želim da ti podarim.

Želim noćas da sve ti ostvarim,
da nebo zapalim,
pa nek' jutrom, rano ostarim,
zbog nas je, ne žalim.

Šapat moj opet je na tvojim usnama,
prigušen tvojim vrelim uzdahom.
Plakaće ova noć za nama,
posuta sivim prahom.

Znali smo da noć nas neće spasiti,
još malo, svanuće.
Jedna suza će zvezde gasiti,
dok jutro šapuće

Plan je ovakav:
napraviću planinsku kućicu
(planinu sam već napravio).
Uselićemo u poslednji čas,
pred višemesečnu mećavu.
Imaćemo sto kubika drva,
sto dana, sto noći za planiranje
prvih sto godina sreće
i za dogovor o tome
koliko će nas biti za stolom.
Na satenskoj postelji
pisaćeš moju biografiju.
Između dva poglavlja,
na zamagljen prozor,
zapisaću svoj kardiogram,
koji će pred zoru postati kristalni stih,
spreman da nam, čim otvorimo oči,
izda dnevnu i noćnu zapovest.
Eto, možemo po planu,
a može i ovako da ostane,
kao da se ne poznajemo.

Plan (ina )

Kad neko nekom nedostaje


Zaboravio sam te do te mere
da nisam siguran da sam te poznavao,
ali kada mi neko nedostaje znam da si to ti,
prepoznam te po načinu na koji mi stežeš grlo.
Ljutim se na sebe što mi neko drugi ne nedostaje,
al’ badava, ne mogu se setiti nikog vrednog ovolike tuge.
Rasterao sam izazivače bola,
jedina si koja se vraća da mi nedostaje.
Ne znam šta mi tvoje treba i zašto,
ali znam da bez toga teško podnosim sebe.
Spremim večeru za dvoje - ništa ne okusim,
spremim postelju za dvoje - oka ne sklopim.
Sve mi je za dvoje, a nema ni tebe, ni mene.
Ko zna, možda to ipak nisi ti?
Možda neko drugi nekom drugom nedostaje,
a tuga po navici dođe kod mene, lakše joj je sa mnom.

Kada rešim da te volim manje


Kada rešim da te volim manje,
iznesem te iz srca na vazduh.
Pitaju zašto držim ispružen dlan.
Kaplje, kažem, izgleda da će kiša...
a ne mogu da te se nagledam,
pre no što te vratim na mesto.
Baš ne umeš da je ne voliš, pitaju.
Baš ne umem.

Kako nastane pesma?

Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.

Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome.

Traženje


Čekaj, ludice, nigde ne putujemo.
Kada kažem da ćemo tražiti mesto
gde najviše volimo da se ljubimo,
ne mislim na geografiju izvan nas.
Ko je tebe dosad ljubio,
kad misliš da treba bežati?
Nikuda ne idemo.
Već smo predaleko otišli.

Kada oni, što su nas ljubili,
zaborave da su nas ljubili
neki delovi kože, mada zapušteni,
budu kao novi,
spremni za nečiju hrabru radoznalost.
Nemaju ime i ne mogu ti prstom pokazati,
jer se ne nalaze tamo gde su bili.

Nemoj samo da preletiš preko mene
i da se kao glupi turista
kratko zadržiš na najposećenijim mestima.
Ne žuri, imamo vremena,
jer nemamo vremena
za traženje druge tebe i drugog mene.

Ne stidi se. Ni meni nije svejedno
što sam početnik na tvojoj koži,
ali umem da tragam,
jer znam da nije samo koža,
da nisu samo usne...
Volim što ne znam
gde najviše volim da me ljubiš,
što ćeš mi, tako neuka, otkriti,
a nećeš znati da si uspela,
dok ne vratim sličnom merom.
Volim što goriš od radoznalosti da saznaš
gde najviše voliš da te ljubim.
Iznenadićeš se kada osetiš
da to nisu mesta na koja sumnjaš.
Pokazaću ti...
Žmuri i uči...

Pročitaj ovo kad odem

Hrabrosti imam, ali nemam srca
da ti u oči na rastanku kažem da te volim.
Plašim se da bi nas naša slabost
mogla ohrabriti da nas ne napustimo.
Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.
Ne ostaje se ako nema nade, znamo.

Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi
sa kojom ne znamo šta bismo,
jer je onakva kakvu smo priželjkivali,
a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,
pa sada boli ono što nas je golicalo.
Hteli smo ljubav, hvala joj, prokleta da je.

Želim da znaš da ono što znaš
nije ni delić ovoga što osećam.
Kojim bih rečima mogao dokazati
da zaslužuješ više od nežnih reči?
Ono što moraš pročitati ne umem da napišem.
Pišem da te ne bih bez reči ostavio kad odem.
Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči
i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.
Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,
pa me u sebi čuvaš, znaš da se neću opirati.

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,
koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.
Nedostajaćeš dugo na bolan način.
Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,
nedostajaćeš na lepši, topliji način,
neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.
Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.
Kad pročitaš spali, kud sve drugo, tu i moje reči.

Šta ću mi ja bez tebe?


Dani su sve duži, ali noći ni za minut nisu kraće.
Ne znam šta ću od sebe kad nisi kraj mene,
pa pišem pesme, a ni sa njima ne znam šta ću.
Koliko god da su tužne
ne liče na tugu koja je uz mene kad nisi uz mene.
Koliko god da su ljubavne,
nema u njima mrve ljubavi od ljubavi
kojom pokušavam da te volim.
Koliko god da su nežne,
grube su naspram mojih dodira,
pomoću kojih, kada si ovde,
objašnjavam nešto što ne razumem,
ali se radujem što svaka tvoja ćelija
ima razumevanje za svaki moj pokret.

Ne umem da te nemam,
nekako sam slep, gluv i nem,
nekako sam sâm i glup,
nekako nestrpljiv da se doljubimo
i da kolutam očima kada me pitaš
da li znam da me voliš.
Između tvoja dva zagrljaja
jedino mi tvoj zagrljaj treba.
Između tvojih reči, nedostaju tvoje reči.
Između tebe i mene ništa ne može stati,
a toliko toga nedostaje.
Ako srce sa tim ima veze,
tuđe neću, tvoje ne dam!

Neko, ljubavi željan

Neko, ljubavi željan, neće da ga baš ti voliš,
jer nisi lep i pogrešne zvezde skidaš.
Neko, ljubavi željan, ne zna da je u tebi
ono što mu nedostaje, jer mu ne ličiš na nosača sreće.
Morao bi imati “onakav” pogled, znaš onaj, kad bleneš,
a taj neko kaže “ne gledaj me tako”,
jer mu blentavim pogledom golicaš potkožicu,
pa pocrveni, kao da ga je sramota,
a nije, samo hoće iz kože da iskoči.
Neko, ljubavi željan, ne voli što ga baš ti voliš,
mada si još uvek onakav kakav si bio dok si uspevao
da ga rastužiš srećicom, koja bi ga obuzela svaki put,
kad nisi morao ništa da kažeš, da bi tvoja duša bila očigledna.
Neko, ljubavi željan, izgubi pamćenje zajedno sa tobom,
ustvari, želi da zaboravi da su najlepše zvezde za njega skinute
u vreme kada je želeo da mu baš ti, baš takav, nikakav, gadan,
blentavim pogledom potkožicu golicaš i da ličiš na nosača sreće.
Neko, ljubavi željan, postane nervozan kad shvati
da mu ne polazi za srcem da zaboravi sve što je rešio da zaboravi,
a bio je siguran da jednog dana neće znati otkud baš njemu
najlepše zvezde, kad zna da nikad nije bio voljen najlepše na svetu.
Neko, ljubavi željan, pokleknuće pred najezdom tuđe želje,
voleti, misleći da ume bez tebe da voli, krckati zvezde,
za koje ne može da se seti kako su dospele u njegove džepove.
Neko, ljubavi željan, ako prizna sebi da te se setio,
tešiće se da ni tebi sigurno nije lako,
jer si i ti ostao i ostaćeš iste ljubavi željan.

Ronim

Ne tonem, ne brini, ronim.
Mnogo je neistraženih dubina u meni,
moram tragati, makar ništa ne našao.
Sâm sam u ovim dubinama i dobro mi je.
Lažem, nije. Pusto je bez tebe,
al’ rođen sam za dubine, a ti za visine.
Ni kod tebe verovatno nije gužva,
al’ ovde kod mene nema ni mene.

Ne tonem, ne brini, ronim.
Nekada je ovde bilo bisera na pretek,
sve sam ih prosuo i razdelio,
nije to ono za čim sam tragao.
Meni je mesto ovde, gde ničeg nema,
meni je ovde suđeno
i ovde će mi biti presuđeno.
Ronim, tako nećeš primetiti
kad budem potonuo.