Ne mora da znači da sam u pravu,
al’ ja mislim da neki
namerno sviraju tužne pesme,
tek da nama, ovakvima, napakoste,
da se raspekmezimo,
da psujemo život i sve živo
kad se setimo da imamo nekog
tek da ga nemamo.
Ne tvrdim, al’ mislim da neki
namerno pišu tužne pesme
(k’o da mi ne bismo umeli,
ako ne i tužnije od tih njihovih žalopojki).
Tačno umeju da pogode živac,
da se čovek nasekira oko ljubavnih stvari,
prosto mu dođe da mu se ne živi,
al’ nekako se uvek čini da je rano
da obuče pižamu od oblaka,
pa se još malo prenemaže kroz život,
tek da bi ga slični njemu ponekad pitali:
“I nikad se više nije javila?”
Možda to baš nije tako,
al’ imam subjektivan osećaj
da me niko ne voli.
Teoretski, postoji mogućnost,
jedan do dva posto,
da me se ponekad setiš,
al’ šta je to za ovol’kog čoveka.
Il’ voliš, il’ ne voliš.
Pa, je l’ tako?
Ja bar tako mislim.
Ne znam, nisam ni ja više
najpametniji na svetu.
Mislim, ne zna čovek
više šta da misli.
Uglavnom, ja mislim da treba zabraniti
tužnu muziku i tužne pesme
i pohapsiti sve te što proizvode tugu,
te muzičare i te pesnike,
pa da i mi, ovakvi,
konačno budemo srećni.
Čet 16 Jan - 23:24
