Goran Tadić

Obuci večeras...

Obuci večeras nešto lepo,
da sakrije pravu lepotu, za kojom žudim,
da lepše bude, kada bude to što će biti...
Obuci nešto što će privremeno imati tvoj oblik,
pre no što poprimim oblik tvoje duše.

Obuci večeras nešto nežno,
što ćeš odbaciti kada shvatiš da je grubo
u poređenju sa mojim usnama,
dok ti uzimaju meru, a prsti kroje
spavaćicu za besanu noć.

Obuci večeras nešto meko,
da ublaži sudar dve nabubrele aure,
da me upozori da tvoja koža tek sledi,
da moram umeti nežnije no što umem
da je razveselim, kada se pod nju preselim.

Obuci večeras nešto što mogu dahom skinuti,
da ne prepoznaš šta te golica dok klizi niz tebe,
pa strepiš da ću se i ja istopiti kao to,
što si obukla za ovo posebno veče.

Ne dâ Bog

Ne dâ Bog kad tražimo, već kad nas se seti,
kad mu se hoće (može mu se),
kad pretekne drugima (a drugima nikad dosta),
kad se najmanje nadamo,
kad prestanemo da verujemo
da će dati Bog to što iz principa
ne bismo uzeli ni kad bi nam Bog lično dao,
kad nije dao kad smo molili i tražili,
a verovali smo mu i nije da nismo zaslužili.

Davao je gorima od nas,
dao je i nama, ali manje nego njima
i opet nam treba manje nego što drugima daje,
al’ ne dâ Bog kad tražimo i ne dâ to što tražimo,
već nešto drugo, ponekad veće, bolje, lepše
od onoga što tražimo, pa nam zavide
oni što su baš to tražili, a nije im dao Bog,
jer mu se nije dalo, jer mu se može...

Daće Bog da ima Boga,
da najzad ima smisla tešiti se
da će dati Bog i nama to što tražimo,
a nema ko drugi da nam dâ.
Sve smo radili kako Bog zapoveda,
ponekad grešili (Bog prašta, obećao je),
a dao nam je ne daj Bože nikom,
umesto onog što tražimo,
umesto daj Bože svakom, pa i meni.

Ako te noćas potražim

Ako te noćas potražim, pravi se da nisi tu,
da me ne čuješ, da me ne primećuješ,
da nemaš vremena, da me ne poznaješ...
To je za tvoje dobro,
kao što je oduvek sve bilo za tvoje dobro,
jer ne bih dopustio da mi bude bolje nego tebi.
I noćas bi bolje bilo da je tebi bolje,
da ne znaš da mi je došlo da ti dođem,
jer ne mogu da podnesem da više ne dolaziš.
Ako te noćas potražim, tražiću te zbog sebe.
Ne sme ti nauditi moja želja da pogledom iz prikrajka
proverim da li bez mene umeš da budeš lepa,
glas tvoj da čujem i smeh,
da proverim umeš li bez mene da se smeješ,
miris tvoj da osetim, da me podseti na tvoj miris,
prste u prolazu da ti dotaknem, pa da umrem.
Ni da umrem ne smem, to za tebe ne bi bilo dobro.

Ne volim te. Ništa lično, ne volim nikog, pa ni tebe.
Ne umem. Da umem, neko od nas bio bi srećan.
Ne volim te, a voleo bih da te volim, makar bio nesrećan,
makar ostario pišući pesme o tebi po sećanju,
makar bezuspešno pokušavao da se propijem.
Ne volim te, za tvoje dobro.

Ako mi noćas budeš nedostajala,
iščupaću sebi srce da te više ne muči,
i onako bez tebe ničemu ne služi.
Ako me noćas zatekneš u snu, pravi se da si budna,
to je za tvoje dobro,
kao što je oduvek sve bilo za tvoje dobro,
jer ne bih dopustio da mi bude bolje nego tebi.
Mirno spavaj, kao da me nema.

Možeš mi ponekad napisati pismo

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga spaliti, al’ neću ga ni čitati.
Te reči potrebnije su tebi, nego meni.
Kad izađu iz tebe, okončaće muku i patnju
uzrokovanu obostranim ćutanjem.
Napiši slobodno da me još uvek...
i da veruješ da još uvek i ja tebe...
ali da to više nije važno,
jer je iz nekog razloga
za oboje bolje ovako.

Možeš mi ponekad napisati pismo,
ali to ne znači da imaš šta da mi kažeš.
Svašta ume na um da padne
kada se kazaljke preklope,
još ako je veče i pada sneg
ne možeš da se ne setiš
nekog kog ne možeš da zaboraviš
i kako vreme odmiče
sve su čudniji razlozi
zbog kojih niste zajedno,
pa ti se učini da bi nekoliko redaka
moglo objasniti neobjašnjivo.

Dragi moj...
u redu je, tako počinju pisma,
mada nisam više tvoj,
a ne bih poverovao
ni da sam ti još uvek drag...
nadala sam se da ćeš prvi zgaziti ponos
i da ćeš ponekad napisati dve-tri reči,
tek da znam da nisi umro kada sam otišla.
Pišem ti, a ne znam na kom si oblaku,
na onom na kom sam s tobom živela,
ili na onom na kom života nema...

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati, znam kako dišeš.
Ta slova će ti dušu olakšati
i pomoći da lakše dišeš.
Ako već počneš sa dragi moj,
završi onako
kako se pisma završavaju –
zauvek tvoja.

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati.
I kad bih pročitao, ne bih odgovorio.
I kad bih odgovorio,
ne znam šta bih ti pisao.
Pismo k’o pismo –
draga moja...
... zauvek tvoj.

Budi srećna što nisi u mojim stihovima

Lepše je na javi, nego u pesmi,
tvoj vrat mi je na dohvat usana,
a prsti tamo gde treba su,
pa je želja želja, a ne čežnja.
Mogu sve što umem i želim,
a ti želiš sve što mogu.
Koliko god umeo, u pesmi to ne mogu.
Sve što se dogodi, sve što kažemo,
sve je za pesmu, mada nam pesma
kada smo zajedno ni na kraj pameti nije.
Anđeli i đavoli neka hvataju beleške,
naše je da ih zbunimo maštovitošću.

Budi srećna što nisi u mojim stihovima,
jer s tobom umem lepše nego s rečima.
Stihovi me napadnu tek kada ostanem sam,
znaju da sam tada najslabiji,
da o tebi mogu samo da sanjam,
da o tebi mogu samo da pišem.

Žmuri dok čitaš moje stihove

Nisam pisao ništa što
ne bi i ti umela da izmisliš,
samo hrabrije od tebe drhtim
i nije me pred tobom stid,
jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,
izazvan tvojim stiljivim drhtajem,
koji ni u snu ne bi priznala javno.

Osetim krivicu kad naslutim
da suza sklizne niz tvoje lice,
zbog mojih nepromišljenih,
proživljenih reči, pretočenih u stih.
Odakle mi drskost da mislim
da se baš u tebe razumem?
Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,
pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?
Voleo bih da ne voliš što me voliš.
Voliš me lepše no što bih mogao podneti,
kada bih smeo da zamislim da me voliš.
Samo je tebi, dušo, do ljubavi,
meni nije, pregladneo sam.
Žmuri, ne smem srce prevariti
tvojim načitanim očima.
Spušteni kapci biće ti izgovor za san,
koji ne želiš da prespavaš,
u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom
i izmišljenu, beskonačnu budućnost.
Žmuri, ne brini kako mi je,
moji stihovi postanu tvoji onog časa
kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.

Prećuti gde probada,
gde boli, gde golica, sve znam.
Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,
zato i pišem, da imam šta da ti pružim,
da ne misliš da mi je srce škrto,
samo je nesposobno.
Gospode, kako joj zavidim što oseća
ono što nikad neću umeti da napišem
i ne razumem kako me razume,
a nikad me nije videla,
jer sam je molio da žmuri
dok čita moje stihove.

Umesto ljubavi

Umesto ljubavi, ostaju bezuspešni pokušaji
da zaboravimo one koje smo voleli
i sve ono što nas na nju i na njih podseća,
ostaje ravnodušnost, koja se činila nemogućom
u vreme dok se ljubav činila mogućom,
ostaje oprez, jer nikad se ne zna
kada i gde bi nas moglo zavesti i prevariti
ono što nas je toliko puta zavelo i prevarilo
lažno se predstavljajući kao ljubav.
Umesto ljubavi, ostaje iskustvo,
kojim se ponosimo,
jer znamo ono što ne znaju oni
koje ljubav ovih dana zavodi.
Umesto ljubavi, ostaju kratke veze i avanture,
povremeni susreti radi zadovoljenja seksualne potrebe
sa nekim kome smo tu umesto ljubavi.
Umesto ljubavi, ostaje šupljina u glavi i grudima
koju punimo smećem kako bismo sprečili odjek ljubavi.
Umesto ljubavi, dobro nam je ovako kako nam je.
Umesto ljubavi, volimo sebe više nego one
koje smo voleli više nego sebe.
Umesto ljubavi, ostaje sve što ljubav nije.

Ako me do jutra nema

Ako me do jutra nema,
to znači da me nema i da me neće biti,
jer si tako odlučila, jer tako možeš, ili moraš,
jer ti nije više važno da l’ me ima,
jer znaš nešto o meni što ja ne znam,
pa ti je lakše da odlučiš da me nema.

Od tvojih misli zavisi
šta će sa mnom biti,
izvan njih ne znam šta bih.
Seti se da me nije bilo
dok na mene nisi mislila.
Oboje smo jedva dočekali
nečije misli o nama,
jedva dočekali da budemo nečiji,
da neko bude naš,
radovali se što si to baš ti
i što sam to baš ja.

Ako me do jutra nema, nema me.
Biće prazno, ali neću nedostajati,
jer ako noćas bez mene možeš,
moći ćeš bez mene zauvek.
Proći će noći i noći, snovi i snovi,
a onda će se sasvim slučajno
neko umesto mene roditi u tebi
i umesto mene živeti moj život.
Ako me do jutra nema,
nije me ni bilo.

Ta žena

Ta žena ne sme ništa da ti kaže
iz straha da ćeš joj sve u lice reći.
Toj ženi smeš sve da kažeš,
ipak prećutiš da ne bi i ona rekla šta misli.
Ta žena želi da ima sve
kako bi mogla da kaže da bi se svega odrekla
u zamenu za mrvu ljubavi i pažnje.
Toj ženi je potrebna raskoš
da bi se uverila da sreći raskoš nije potrebna.
Ta žena ne zna šta hoće, ali zna šta hoćeš i brani ti to.
Ta žena zna šta voliš i zna da je voliš,
ali ti brani da voliš,
jer brine da bi te ljubav ponovo mogla povrediti.
Ta žena bolja je od tebe, ali je na tebe ljubomorna.
Ta žena te tera da grešiš, pa ti greške prašta.
Ti nikad ništa toj ženi ne bi oprostila,
jer ta žena ne sme da pogreši.
Ko će ti praštati ako ona pogreši?
Za razliku od tebe, ta žena je hrabra i jaka,
ali bez tebe bila bi prestrašena, slaba.
Ta žena te ponekad tera da se ugledaš na druge žene,
ta žena ti govori da si bolja od drugih žena.
Tu ženu privlače pogrešni muškarci,
ta žena privlači neke druge pogrešne muškarce.
Toj ženi je ponekad svega dosta, mada je svega željna,
ta žena ponekad želi da je neka druga žena,
ponekad druge žene požele da su ta žena,
jer ta žena je posebna.
Ta žena si ti.

Pišem ti poslednji put

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što više nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Molitva

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,
radoznalo osluškujući šum svojih usana
i molitvu, ometenu uzdahom:
"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.
Nektar da pije, zvezde da joj skineš,
kao što bih tebi ja.
Da je maziš, da je čuvaš,
da je braniš i ništa joj ne braniš,
kraljica da bude, kao što bi bila ti.
Da bude tvoje Tvoje,
kao što bi Moje bila ti,
da si mi rodjena,
moja rodjena.
Pogledom dijamante da brusi,
rečima bisere da niže,
zlatne da su joj misli.
U ženu da stasa, željni da je budu,
da vidiš kakva si bila. "
Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,
i padnem slab u početni stav za molitvu,
celivaću suvim usnama cveće,
utkano u ivandanski venčić,
prepoznajući te u svakoj latici.
Nošena srebrnim štiklama,
prići će poslednja želja,
naše Naše,
nudeći pomoć.
"Hvala, dete moje", reći ću.
"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. "

Bogojavljenska noć

Veruju ljudi, ja ne verujem
da će se ono što noćas požele ostvariti.
Ko zna koliko sam noći probdeo
sa istom željom?
Nagledao sam se neba,
napričao sa zvezdama...
Ljudi moji, niko to ne sluša.
Više ne želim da želim,
umoran sam od sebe.
Ipak, pogledaću nebo,
sad i nikad više,
stisnuti zube i smoći snage
da poželim da negde neko
voli nekoga ko voli njega.
Bio bih zahvalan nebu
i svemu što je na njemu
da mi se želja ostvari.
Ljudi veruju, ja ne.
Ljudi žele, želim im i ja.

Mi, bolji od nas

Dođeš, napraviš od mene
boljeg čoveka od mene,
poverujem čudu zvanom život
i trudim se da sačuvam trenutak
u koji ću moći da se zakunem
ako mi nekad neko kaže da lažem.

Život nas nije mazio, moramo sami...
Ženoljubac i čovekoljupkinja
traže đavola i anđela u sebi...
Vrpoljimo se,
ne znamo šta bismo pre,
ni šta ćemo kasnije
i pravimo se da ne znamo –
što je nežnije, biće bolnije.
Odeš i ostaviš ogrizak od mene.

Nedopisana pesma

Prazna koverta sa mojom adresom
na tvojim je ostala grudima,
u nju da šapućeš sve ono što ne želiš,
a ne možeš da podeliš sa drugim ljudima.

Što život napiše nekom je sasvim nečitko,
taj roman je samo za pismene.
Nečitak rukopis ostane nedoživljen
onima što ne umeju da ga izmene.

Nedopisan, nedorečen svaki tren je izgubljen.
Trepneš i čaroban trenutak u ništa pretvoren.
Nedopisan, nedorečen rukopis je zaturen.
Nepismenošću, nepažnjom ostane život nedovršen.

Malim slovima velika dela su pisana,
al' mudre su pouke njihove.
Oni što čitaju odluče da li će živeti
prorede, mala slova, ili stihove.

Samo u ovoj pesmi

U ovoj pesmi sam onakav kakva si u mojim pesmama,
u ovoj pesmi zaslužujem da me voliš više od sebe,
u ovoj pesmi niko me, osim tebe, neće prepoznati.

U ovoj pesmi zadrhte ti kolena kad na mene pomisliš,
a neprestano se trudiš da ne prestaneš da misliš na mene,
jer strepiš šta bi od tebe ostalo kada bi ostala bez mene.

U ovoj pesmi se, po ko zna koji put, ispovedaš
i nežnim rečima opisuješ kakva ti je koža kad na mene misliš,
kakav ti je jastuk kada me sanjaš, a sanjaš me svake noći,
jer bez mene ne bi mogla živeti ni u snu.

U ovoj pesmi ljubav najzad liči na radost,
jer je tri godine mlađa,
jer je uzvraćena, neuvređena, neprevaziđena.
U ovoj pesmi nisi sigurna da je ljubav ljubav,
pa me svaki čas zapitkuješ osećam li isto što i ti.
Kao, ne znam o čemu govoriš, pa pitam šta osećaš,
a ti pocrveniš i kažeš ne umem ja to da opišem kao ti.

U ovoj pesmi ništa me ne boli, jer me voliš,
kao da si me oduvek volela,
kao da nikada nisi prestala da me voliš,
kao da ćeš me u svim pesmama voleti.

U ovoj pesmi TI pišeš pesme i piljiš u moj prozor
u pokušaju da u pramen ispred svog oka uloviš moju siluetu,
kad nisam sa tobom da sve što pogledaš na mene liči.
(Izbriši ovo, jer smo u ovoj pesmi nerazdvojni.)

U ovoj pesmi srce ti je tri broja veće,
pa moliš da ga smestiš kod mene na neko vreme,
a ja se cenkam “na koliko?” “Do kraja života”, kažeš.
Baš si glupava u ovoj pesmi.
Zašto bismo umirali kad se ovoliko volimo?

Zaspi na meni

Gorim od nestrpljenja da osetim
kako će se moje srce snaći
sa tvojim uzdahom, poslednjim pred san.
Nešto ćeš, kroz uzdah, morati šapnuti,
nešto što nagoveštava kako ti srce razmišlja
i kakve će slike oživeti
u bioskopskoj tami ispod tvojih kapaka.
Moram znati šta sanjaš.
Želim i ja da se smešim.

Jastuk odbija da liči na tebe,
dozlogrdilo mu da ga grlim.
Zaspi na meni.
Odjek iz mojih grudi učiniće da pomisliš
da si u svečanoj dvorani, ili pred oltarom,
a moj dlan na tvojoj kosi krunisaće snove
i dati blagoslov svakoj tvojoj želji.
Osetićeš spokoj, koji toliko želim da osetim.

Budi mirna.
Dozvoli mom nemiru da se kočoperi
i ne dozvoli mojim prstima da budu nemirni.
Tvoj spokoj neće mi dati da dišem.
Moj dah bi mogao oduvati tvoj san,
a možda baš mene sanjaš, možda baš nas.

Zaspi na meni.
U ovom dušeku, ljubavi ima za čitav svet,
a jedino tebi je namenjena.
Zaspi na vulkanu, koji se uzdržava
da vrelinu iz dubine ne potroši na prečac,
da ne postane samo ugašena uspomena
na veličanstveni gorući trenutak.

Zaspi na meni.
Oblak sam, koji se spustio da bi ti bio postelja,
da bi te uzdigao do visina o kojima nisi ni sanjala.
Nisam ljubavnik, već ljubav.
Trebam ti, više no sebi.
Trebam ti, jer nikom ne trebaš k’o meni.

Zaspi na meni.
Zalepi se za mene kao za plišanog medu
i maštaj da se nismo uzalud sreli.
Želim da mi tvoj san na oči dođe.
Ako na meni zaspiš,
moji snovi nisu mi više potrebni.

Bože, ne uznemiravaj!
Bar nekad gledaj svoja posla.
Ne kvari. Pusti da na meni zaspi.
Ako je najlepši, nije jedini anđeo.
Imaš ih dovoljno, ovog mi ne diraj.
Čuvaj se da ga čuvaš kada me ne bude.

Moraćeš da me pamtiš

Moraćeš da me pamtiš.
Živeću dok živiš, ne zameri.
Najradije bih samog sebe izbrisao
iz svih nedoživljenih uspomena
slučajnih dodira srodnih duša.
Čemu ti lepljivi dodiri služe,
osim za nemir živih i tužnih,
ni krivih, ni dužnih?

Moraćeš da me pamtiš.
Bljesnuće, ponekad, griža savesti
zbog nenadoknadive lenjosti tvog srca,
al’ ti barem umeš da se smešiš,
pa ću istog časa postati jednako drag,
poput školjke sa letovanja,
koja se, nakon mnogo godina,
mada beživotna, nepromenjena,
kao kostur davno potrošenog trenutka
pojavi u korpici sa koncima i dugmićima
i probudi, zamalo zaboravljen, san.
Moraćeš da me pamtiš, žao mi je.

149-ti pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi

Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,
a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,
dok se ne dogovorimo da treba da živiš u kutijici za sitnice,
zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.

Još uvek štrčiš, u šumi drugih žena, kao Pančićeva omorika.
Gledam te ponosno, kao da si iz mog dlana iznikla,
kao da je moja zasluga što si stasala u najlepše zelenilo,
u jedini orijentir, meni vidljiv gde god da sam.

Jednom ćeš mi, nadam se,
oprostiti što nisam neko bolji,
kad te već ovoliko volim.
Pokušao sam da te volim manje,
ali to sa tobom nije moguće.

Trudim se da ti ne pripišem
baš svaku nesanicu, ali ne uspevam.
Čim trepnem, sanjam te.

Kako ti napreduješ sa zaboravom?
Znam, teško je i žive zaboraviti.
Ne brini, uspećeš,
samo ne smeš zaboraviti
da moraš da me zaboraviš.
Pomoći će ti ružne uspomene.

Ništa mi tvoje po zakonu ne pripada,
a opet, sve tvoje je moje.
Lopovska posla.
Slažem dragulje uspomena,
prebiram, prebrojavam, ali te ne trošim.
Ne dam da te zaboravim.

Da mogu kroz vreme da se vratim, ne bih se rodio.
Da mogu da me nema, kao da me nije bilo,
da ne moraš da se mučiš da me zaboraviš,
niko srećniji od mene ne bi bio.
Neka me nigde. Neka me nikad.
Neka me, za tvoj spokoj, za tvoju sreću,
da me nikad ne sretneš i ne zavoliš,
da ne ostaneš upamćena kao Tadićeva omorika.

Ostavljači

Neka nam ostavljeni oproste nespretnost
i nenamernu grubost.

Bili smo zbunjeni i zatečeni,
obuzeti svojom mukom, kada su ostavljali nas,
pa nismo mogli da učimo od iskusnih kako se to čini.
Nama je uvek izgledalo da oni to čine sa lakoćom,
da im je svejedno, da ih ne boli.
Činilo se da znaju zašto to rade,
da nas ne vole, da su pametniji od nas,
da jedino što umeju je da ostavljaju
i da tek ponekog 31. decembra
zaborave da su nas zaboravili,
pa pomisle da su mogli i nama pre godinu dana
poželeti sve najbolje u godini koja je na izmaku.

Njima ostavljanje baš priliči,
baš im nekako leži ravnodušnost,
kojom nam saopšte da nema tu šta da se priča
da smo odrasli i pametni ljudi,
da nema potrebe za patetikom i dramom,
da ćemo i mi vrlo brzo shvatiti da je tako bolje,
da ćemo ostati prijatelji...
Prihvatali smo, naravno, sve što su rekli,
da ne bismo pokazali slabost.
Iako povređeni, divili smo se ostavljačima
i čudili kako im je pošlo za rukom da odrastu.

Nama je suđeno da budemo ostavljeni.
Koga bi ostavljači ostavljali da nije nas?
Kada nas jako povrede, proglasimo ih gubitnicima,
jer nisu svesni čega se odriču.
Glumimo da znamo šta je sve
moglo sa nama da im se prelepo desi,
ali to nije važno, kad su već rešili da nas ostave
i samo neka znaju da mi njima nikada
ne bismo učinili to što su oni učinili nama.
Kada bismo mi, nekim slučajem, ostavljali,
bilo bi nežno, da nikog ne boli,
postepeno, da se niko ne iznenadi,
od reči, sa puno reči,
pružili bismo im šansu, da nam pruže šansu,
rekli da ih volimo najviše na svetu
i zamolili da ne dozvole da ih ostavimo,
jer mi ne ostavljamo, nego se pravimo pametni,
a jedino što znamo je da ćemo,
pre ili kasnije, biti ostavljeni.

Dobra pesma

Dobro je, mila moja, dobro je, ovo sam želeo.
Borio sam se za tebe time što sam ti želeo sreću sa drugim,
jer, od silne ljubavi, ne bih umeo da ti je pružim.
Da umem, tobom bih je sebi priuštio,
ali me ubila briga da bi sa mnom nesrećna bila.
Ko sam ja da imam privilegiju
da svoj život tobom ulepšam
i da ti uvek budem pri ruci, pri duši i telu:
“Neka grmi, ne boj se, ja te čuvam”,
“Neka ja ću, meni je lakše”,
“Dođi da ti moje grudi recituju na uho”...

Dobro je, mila moja, dobro je, tebe sam želeo,
a priželjkivao da sa drugim ljubav ljubavlju zameniš,
ako je bila ljubav ono što smo bolovali,
a neki od nas nisu je dobolovali,
niti će, jer nisu te sreće da prestanu, ili nestanu,
već tumaraju po tamnoj praznini u sebi,
tražeći povod za kavgu sa sobom i životom,
zapravo, onim što je od njega ostalo.
Sklonio sam se da ne gledaš koliko sam tužan,
ne od tuge, već od tugine tuge.
Nova generacija noćnih pustinja
preusmerava me ka bilo čemu što nisi ti,
a znamo oboje da si i sebi i meni sve.

Dobro je, mila moja, pre, ili kasnije
oprostićeš mi što sam izmislio ljubav.
Oprosti, neće se ponoviti. Ne može.
Za onakvu ljubav, tebi ću faliti ja, a meni ti.
Ponelo me nešto tvoje, što poželeh da je moje,
a sve je to deo moje drske izmišljotine.
Sve je to moje, kako ti velikodušno reče,
odrekavši se svega što je bilo naše.
Naivno moje, zar su moje reči moje?
Zar bih se bez tebe i jedne setio?
Al’ dobro je, mila, nemam ih više.
Ni samoća se sama ne piše.
Zar je moja ljubav moja?
Pobogu, gde je bila, dok te nisam sreo?
Zašto je nisam izmislio, dok sam bio sâm?
Zašto je sada ne izmišljam, ovako sâm?
Zar misliš da je moj dodir moj?
Bez tebe, to je samo ispružena ruka.
Al’ dobro, ako će ti biti lakše,
veruj da sam i tebe izmislio,
mada dobro znaš da si začeta
mojim bezgrešnim flertom sa zvezdama.
Srećom, ista si majka.

Dobro je, mila moja, dobro je,
ostalo je još da radost zbog tvoje sreće
nadvlada moje sebične tugine tuge.
Izbaci sve moje nežnosti kroz prozor.
Lagao sam sebe da ću se vratiti po njih,
priželjkujući da se nešto od tih besmislica
zalepilo za tvoje grudi, makar kao fleka.
Izbaci sve za šta veruješ da je izmišljeno, jer je moje.

Dobro je, mila moja, daleko je od lepog, al’ dobro je.
Lepota je prolazna, a dobrota nije prelazna.
Retko se čestiti pitaju kakav bi trebao biti svet,
pa nam je dobro, ovakvo kakvo je.
Znaš to bolje od mene, novija si,
pa se na dobro lakše navikavaš.

Dobro je, mila moja, sve je to dobro.
Znaš ono kad ti se plače?
Sve je dobro, a plače ti se, pa ti kažu:
“Isplači se, biće ti lakše”.
Isplačeš se, kažeš: “Sad je dobro”,
al’ nije ti lakše, jer znaš da ćeš se ponovo setiti
nekog koga želiš da zaboraviš.
Kad sam ja u pitanju, laknulo ti je.

Dobro je, mila moja. Šta ću, dobro je.
Razvlačim trenutak u kom si me volela na
“volela me do mog poslednjeg daha”,
da ti ne pripišu da si me volela manje no što zaslužujem,
oni što ne znaju da je to “malo” meni bilo jedino.

Dobro je, mila moja, samo neka je tebi dobro.
Ti živiš, ja volim, takve smo uloge uvežbali.
Još uvek te volim 180 nežnosti na sat,
izazivam sudbinu na svakoj krivini,
da mi, na pravdi Boga, pokaže gde mi je mesto,
jer nije mi mesto tamo gde sam, gde god da sam.
Dobro je, mila, uzdam se u Boga,
ima običaj da uzme ono što ne treba ni njemu,
pa se sve nadam da mi nećeš još dugo nedostajati.
Višak sebe poneću sa sobom,
da proverim da li duša boli kad ostane bez tela.
Možda se tek bez srca bezbolno voli?
To bi baš bilo dobro.

Kada me budeš varala

Kada me budeš varala sa mužem,
neka bude sa stilom, kao da je prvi put.
Zavodi ga nasmejanim pogledom, ćutanjem,
nehotičnim dodirom, dok ti pruža čašu vina,
smaknutom bretelom i igranjem pramenom kose.
Traži da priča nešto što je bezbroj puta pričao,
pa ga prekini iznenadnim odlaskom u toalet, zbog šminke.
Pusti neka čeka i neka se čudi šta ti je večeras.

Reci da čitav dan pevušiš, znaš onu pemu,
„na na na“, baš je vesela, kako ne može da se seti.
Pevuši tako da ne prepozna
i opet se čudi kako ne može da je se seti,
baš je vesela.

Reci da si pospana, neka misli da ništa neće biti.
Ne, baš ti je lepo, samo si pospana, možda od vina.
Prošetaj do prozora, lagano,
ne zaboravi da ti klecne štikla,
skloni zavesu i zadovoljno uzdahni.
Grad je ogrnuo šlafrok od zvezdanog neba,
vidi kako je lepo, sve blista.
Kada priđe, izmakni se da mu nedostaješ.

Kada shvati da je mnogo pričao
i pokuša da te gleda kao što ti gledaš njega,
prekini tišinu pričom o poslu, računima, kreditu,
neka misli da ništa neće biti.

Baš je toplo, možda zbog vina,
ali te mrzi da se presvlačiš,
svakako ćeš uskoro leći,
samo još malo, baš je lepo,
odavno nije bilo tako.
Od sada kupujete samo to vino.
Ne udara u glavu, već u noge,
baš bi mogao da ti izmasira stopala...

Kada me budeš varala sa mužem,
svaki put neka bude kao da je prvi put.

Imala je samo pahulju na sebi


Imala je samo pahulju na sebi,
dovoljno da bude najlepša nevesta.
“Bićeš moja kraljica”, rekoh.
“Ti si kralj?”, postidela me pitanjem.
“Ja sam nezaposlena dvorska luda.
Tražim posao, biram
koga ću učiniti svojim gospodarom,
kome ću dvorac preko noći sagraditi,
koga ovenčati slavom.”

Imala je samo pahulju na sebi,
čipkastu, nežnu, osetljivu na dodir.
“Moja si”, rekoh.
“Zar se ja ne pitam?”, čudila se.
“Pitaš li se?”
“Ne pitam se, tvoja sam.”

Za tren se istopila pahulja
pod mojim vrelim dlanom.
Nešto kasnije, istopila se
moja nevesta i kraljica,
čipkasta, nežna, osetljiva na dodir,
ovenčana poljupcima
nezaposlene dvorske lude.



Bez tebe se ipak može

Taman kad sam te zaboravio,
taman kad je sve postalo dobro,
ili sam se opametio,
pa mi je dobro kako god da je,
od nekud se pojavi potreba
da ti kažem da se bez tebe može,
mada se činilo da je nemoguće.
Ovde pucaju kao da nikad niko nije ubijen,
ljube se kao da niko nikad nije preljubljen,
nešto slave, vesele se, krckaju život,
a meni je samo dobro.
Ne želim da znam da li si pomislila na mene
u sitne sate pod dejstvom alkohola.
Ne želim da znam, jer znam da jesi,
ali više ne nasedam na jeftine trikove srca,
koji bi me kasnije skupo koštali.
Želim samo da znaš da ono što je bilo loše
nije bilo loše zbog mene,
jer, evo, nema te, a ipak je dobro.

Stvari

Pečat tvojih usana netaknut stoji na vinskoj čaši,
koja me se povremeno seti, pa mi pogled privuče
i zapita - šta ću ti, ja sam ipak samo stvar?
Šta da odgovorim?
Da je tužno ne znati, čak i kada si čaša,
da si nekom potreban, takav kakav si?
Shvatiće kada me ne bude.
Uvek prekasno shvatimo.

Majica koju ne nosim otkad nije tvoja spavaćica
bez upozorenja i objašnjenja zatekne se na mom licu,
tek da mi nozdrve i maštu zagolica, da me dotuče,
da me pita šta će mi, ipak je ona samo stvar.
Odgovorim – i ja sam, ali to je moja stvar.

Čije su to stvari, pitaju retki posetioci
stalne postavke sačuvanih uspomena na tebe.
Koje stvari, pitam, u nespretnom pokušaju
da odglumim da za mene više ne postojiš.
Čudna je stvar to sa stvarima, kažem,
ipak su to samo stvari, nemaju dušu.

Ne razumem neke stvari…
Naprimer, onaj novčić, nađen na trotoaru.
Da sam ga bacio preko ramena i zamislio želju,
sada me ne bi podsećao da sam umesto njega
mogao imati tebe da me podsećaš na njega,
da se zajedno pitamo gde li je sada
i da li je još nekom kao meni doneo sreću.

Falična pesma

Noću mi fali noć,
danju mi fali dan,
u decembru mi fali decembar,
na rođendan mi fali rođendan.
Dok dišem fali mi vazduh,
dok pijem fali mi piće,
kad volim fali mi ljubav,
kad sam sâm fali mi samoća,
kad plačem fali mi da se isplačem,
kad sanjam fale mi snovi,
kad sam s nekim
fali mi da sam s nekim,
kad mi fališ fali mi da mi fališ.
Ništa bez tebe ne umem.