Toliko o toj... ljubavi

Toliko o toj... ljubavi.
Pokazala se lepšom u glavi nego na delu.
Cirkus u grudima, misli sa šljokicama...
Ne sećam se, bilo je još nešto...
Ah da, strast...
Znao sam, naravno, da ljubav nije ljubav,
al’ šta sam trebao da učinim?
Da odustanem?
Da se odreknem tog nečeg
što živim i što me živi?
Šta bi od mene ostalo?
Voleo sam onako
kako bi svako voleo da je voljen,
osim onih koje sam voleo.
Ne mogu više.
Mene su moje šanse prokockale.

Toliko o toj... ljubavi.
Bila je moja religija, moja vera i nada,
uzvišeni smisao bezmalo beživotnog života.
Verovao sam joj više no ona meni,
a pokazao se boljim od nje.
Veličao sam je - ponizila me.
Ipak, ništa o njoj ružno neću reći,
zbog dece i onih koji joj ipak veruju.
Praštam joj, nije znala šta čini.
Trebala mi je doživotna ljubav,
a ne ona sa rokom trajanja do prvog tuširanja.

Ne znaju voljeni ono što znaju oni koji vole.
E, moj ja, sve znam, a umreću glup.
Neka, idemo ispočetka, ali ovog puta bez mene.
Uvek će biti entuzijasta, uverenih da ta ljubav...
Nije važno, toliko od mene o toj... ljubavi.

Četiri godišnja doba u jednoj noći

Tokom jedne noći provedem četiri godišnja doba
(jesen je, naravno, najgora)
u bezuspešnom traganju za odgovorom na pitanje
ko je to u tvom telu, a ko, dođavola, u mom.
Tvoje telo i dalje drhti u mojoj blizini,
ali ti misli odnose dušu tamo gde mene nema.
Milujem te, ali ne dopirem do tebe,
jer moji su dodiri postali nepismeni.
Prevelika je ovo postelja za nas.

Gde sam pogrešio?
Ne,nismo mi, već ja.
Uvek ja grešim.
Na putu do tvog uha,
moje brige zastanu u grlu,
pa grebu, jer više nisu zajedničke,
jer te se ne tiču, jer te ne dotiču.
Strepim da nam je ljubav
zahvaćena zloćudnim tumorom
i da polako u mukama kopni.
Meni smo važni jedino mi i ti.
Mi samo ličimo na sebe,
a ti više ni to.

Da li me voliš, pitaš kroz san.
Samo to i radim, pomislim, ali ne izgovorim,
jer ne znam da li sam još uvek taj koga sanjaš.
Četiri godišnja doba u jednoj noći
ne može se preživeti,
ali se tešim da si srećna dok sanjaš,
pa jutrom vaskrsnem i ličim na sebe,
kao da sam i ja nešto lepo sanjao.

Od mene više ne zavisi tvoja nesanica

Od mene više ne zavisi tvoja nesanica.
Ponovo ti je važno sve ono što je prestalo biti važno
kada sam te probudio i podsetio da umeš da sanjaš.
Tamo sam gde si me zatekla, ali sam sve manji.
Ponekad mi se čini da razumeš
šta sam želeo, a nisam umeo da kažem,
jer nemam reči za ovakvog mene,
pa mi bude milo što si mudrija od mene
i bolje me od mene razumeš,
al’ bude mi i krivo što sve moraš sama,
pored mene koliko - toliko živog.
Zaslužuješ više života u meni.

Od mene više ne zavisi tvoj smeh.
Raduju te male stvari koje su ponovo veće
od onoga čime sam uspevao da te obradujem.
Postalo je nedeljivo ono što želim sa mnom da deliš.

Od mene više ne zavisi tvoj pogled.
Od mene više ne zavisi ni moj pogled.
Ništa od mene više ne zavisi.
Ni tvoja, ni moja nesanica.

Nisam više...

Nisam više tvoja prva jutarnja misao,
moja prva jutarnja misli.
Postao sam jedna od briga koje te bude
da bi te podsetile da nemaš snage da brineš
i da ćeš o nama misliti sutra.

Nisam više tvoje dasiporedmene,
moje dasiporedmene.
Sada sam koganemabeznjegasemože,
životidedalje, bilopaprošlo,
moje nemogubeztebe,
moje životjestao,
moje nikadnećeproći.

Nisam više tvoje dobro jutro,
moje dobro jutro.

Niti imam čime, niti želim da te kupim

Niti imam čime, niti želim da te kupim,
a trebaš mi do mog neba i do moje smrti.
Ne daj Bože da ikom ovoliko trebaš,
pa da se kolebaš između tuđeg i mog neba,
da se kolebaš između tuđeg i mog života,
jer strah me da bi te taj drugi koji te ovoliko voli
mogao laskanjem zavesti, potkupiti,
privoleti da ga zavoliš
i odvesti da te nikad više nemam.
Živ bih se pojeo od muke što nisam imao čime,
a ne bih te kupio i kad bih imao,
jer neću da merim koliko si me koštala,
već hoću da svakog trena dokazujem
nemerljivu vrednost jednog trena sa tobom
i da te čuvam od onog što bi te nekim slučajem
mogao ovoliko voleti, da te laskanjem ne zavede,
ne potkupi i ne slaže da će ti trajati duže od mene.
Moje slepljene slatkorečive usne
čekaju da ih svojim usnama otopiš
i oslobodiš reči kojima bih te mogao zavesti,
ali neću, jer neću da te kupim,
već hoću da budeš sigurna,
pre no što osetiš njihovu magičnu moć,
da ti ne treba neko ko bi te ovoliko voleo,
već da ti trebam ja koji te ovoliko volim.

Kasno je

Kasno je da tragam za novim ciljevima.
Ovo malo preostalog vremena
miriću se sa starim promašajima
i na kraju nestati bez svedoka,
bez kletve, bez ružnih i nežnih reči.
Kako da objasnim šta mi fali,
kad nikada nisam imao to što mi fali?
Ništa više ne razumem.
Ništa osim praznine ne osećam.
Ništa mi nije. Baš ništa.
Šta li će pokazati crna kutija mog srca?

Ako mi noćas dođe da umrem


Nikad ne bih digao ruku na sebe.
I kad bih je digao, ne bih je spustio,
al’ ako mi noćas dođe da umrem,
znači da je dozlogrdilo. Ne vredi.
Šta da ti kažem,
kad budućnost nikako da dođe,
a prošlost nikako da prođe?
Ili maštam, il’ se sećam.
Ne umem sa današnjicom,
još manje umem sa noćašnjicom, pa...

Trebalo mi je sasvim malo bilo čega,
da imam sve što mi treba.
Nisam čekao bolja vremena,
već bolje ljude.
Bez njih se, nažalost, ne može.
Srećom, sa njima se ne mora.
Ima ih sedam milijardi vrsta,
ko bi sa njima izašao na kraj?

Namrgođen, dočekah te nasmejanu.
Ili si htela da budemo,
ili si znala da smo ista vrsta,
pa si se za oboje radovala.
Bolje od mene znaš ko sam,
a ja bolje od tebe znam
da sam gori od tebe
i da je bez mene bolje za tebe,
a meni bez tebe nema života.
Nije važno, nije ga ni bilo.
Ako mi noćas dođe da umrem,
pusti me, samo me pusti.
Znaš da nije zbog tebe.

Kad se najmanje nadam


Kad se najmanje nadam
zaboliš tamo gde se najmanje nadam.
Ne poznajem te takvu, niti sebe takvog znam,
pa se pitam boliš li me ti, il’ se bolim ja.

Ima nečeg tvog u meni
i nečeg mog što nije u meni
što zaboli tek da zaboli,
tek da pokaže zube
i dokaže da nisam gazda u svom srcu.

Kad se najmanje nadam
zapitam se čemu da se nadam
kad ne umem da se nadam.

Umeš za oboje da gledaš u karte,
umeš da odlučiš da ćemo biti srećni,
umeš da budeš sve što želim da si,
umeš da umeš sve što ne umem,
umeš i da zaboliš
kad se najmanje nadam,
pa se pitam da li to umeš ti,
ili je to jedino što umem ja.

Početak na kraju


Ti si ono lepo, jedino lepo u meni,
ono sveže u bajatom meni,
ono što pomaže da izdržim neizdrživo
i podnesem nepodnošljivo,
ono što niko, osim mene, u sebi nema,
ono što se ne da,
ono što se sanjalo,
ono što se živi,
ono bez čega se ne bi moglo živeti.
Čitaš me od poslednje strane.
Šta ćeš, zatekla si se na kraju,
a on je uvek izvestan
i uvek je nakon njega novi početak,
pa tako uz tebe počinjem i ja.

Tuga bez mene


Tuga bez mene nije ono što je bila.
Ne piše, al’ se povremeno javi bez reči
da se podsetimo zajedničkih dana i noći.
Ćutimo, razumemo se.
Pravi se da nije tu,
pravim se da ne znam da je tu,
mada prepoznam njene pokrete u grlu i oku.
Falim joj, ne ume bez mene.
Zavolela me, bio sam njen najredovniji korisnik.
Osmehnem se, da vidi da mogu bez nje,
a ona pojača tužne note,
da čujem da bez nje ne mogu.
Pusti, kažem, bilo pa prošlo, a ona se umiljava
i moli da je još jednom privijem na grudi.
Žao mi da zbog mene tuguje,
popustim u ime starih, teških vremena,
pa se kao dete raduje,
obeća da će me slušati, da će pisati,
da će me voleti više no ikog,
samo da joj ne dopustim
da ponovo od mene ode.
Idi, pomislim, ali ne izgovorim,
jer dosta mi je rastanaka.
Dopustim joj da još malo ne primećujem
kako vršlja po mojim mislima i grudima,
šmrcnem, opsujem i setim se onolikih ljudi
zbog kojih sam onolike dane i noći tugovao,
uzdahnem i čekam da sama ode
kad shvati da više nemam za kim da tugujem.

Poljubili smo se u dvadesetdva i devetnaest

Poljubi me, reče u dvadesetdva i devetnaest.
Sekund kasnije slavili smo ko zna koju
godišnjicu početka našeg poljupca,
ometenog neznanjem ko je krivac za neznanje
i kako je moguće da je nemoguće moguće.
Sekund kasnije bio sam je godinama željan
i bolelo nas je sve što je još uvek bilo živo.
Sekund kasnije živeli smo kao da se nikada nismo sreli,
zaboravljajući šta je primarno, a šta sekundarno.
Ljubav se lepše mašta, nego što se živi.

Nemoj da mi nedostaješ


Nemoj da mi nedostaješ. Zabavi se nečim.
Nađi prijatelje na Fejsu,
gledaj španske serije i prenos iz Skupštine,
nabavi papagaja i uči ga da govori haiku,
posadi bonsai i čekaj da naraste,
treniraj tekvondo, idi na fitnes, folklor, balet.
Radi prekovremeno, čekaj u redu
za biometrijsku ličnu kartu,
organizuj kućnu prezentaciju
usisivača, kozmetike, plastike.
Napravi veliko spremanje,
idi kod svojih da te nerviraju,
pravi plan za letovanje 2018.
Napravi kućnu rasprodaju
(od zarađenih para idi u šoping),
udaj se, pa se razvedi,
piši autobiografiju, pesme,
uči da sviraš gitaru,
idi u kuću Velikog Brata.
Nemoj da mi nedostaješ.
Dosadiće ti, pa ćeš morati da mi se javiš.

Ne žmuri


Ne žmuri, propustićeš sjaj noći koja sledi.
Prospi perle svojih misli pred mene
kroz bistre izvore ispod obrva,
pa me postidi zbog mog neznanja i gordosti.
Ne žmuri, videćes nešto što ja ne umem
u svojoj slabovidosti da vidim.
Ne žmuri, dozvoli meni, grešniku,
da predjem granicu Raja iscrtanu kreonom
i naružim to izobilje lepote,
koje sebično čuvaš za sebe, kada žmuriš.

Ne troši molitve na mene bezbožnika

Ne troši molitve na mene bezbožnika,
moli za predivnu sebe,
tako će i meni Bog ispuniti želju,
jer si obojici važnija od mene.
Ljubav je čudo
u koje ne moraš verovati da bi se desilo.
Možeš se ovako kao ja čuditi,
ili tako kao ti biti srećna,
jer si zbrinuta u ovom trošnom srcu,
spremnom da se suprotstavi
svakom ko bi tvom osmehu naudio.

Ne troši molitve na mene bezbožnika,
nije dobro da Bog za mene preko tebe sazna,
pa da nas strpa u isti koš
i da te kao mene prepusti samoj sebi.
Lakše je kad te neko od gore pogura,
pa dobiješ krila i možeš sve što si nekad mogla.
Zamoli ga da te zlo, dok ne ojačaš, zaobiđe
zahvali se unapred,
jer ni On tvom osmehu neće odoleti.

Svog Boga nemam,
a tvom verujem, jer je tvoj
i moliću da mi veru ne pokvari
brigom za one koji ne zaslužuju
da im se ime pomene
ni na nebu, ni na zemlji,
već da mi veru za tebe čuva,
a ja ću čuvati tebe, dok me ima.

Moglo je

Moglo je da ne bude na prvi pogled,
mogli smo se voleti, pa prestati,
moglo je bez duše,
bez reči, bez radosti,
bez nadmetanja ko koga više voli,
bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
Mogli smo biti ljubavnici,
supružnici,
roditelji.
Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
bez ljubavi u prirodnoj veličini,
moglo je bez nas.
Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
moglo je da te ne oslobodim,
i da me oslobodiš.
Moglo je, ali nije.
Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
moglo bi da ne boli,
moglo bi da ne sumnjaš u nas,
moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
moglo bi biti na poslednji pogled.
Moglo bi, ali neće.

Život mi te brani, pesmo

Život mi te brani, pesmo, smetaš da me ima.
Oduzimaš mi misli i poklanjaš drugima kao da su tvoje.
Nakon toliko godina prepisivanja duše iz duše,
nakon toliko noći prekucavanja otkucaja iz srca u stih,
niti znaš ko sam, niti znam ko si, izelice moje džigerice.

Dao sam ti sve, a to je premalo da budeš ja.
Ono što si mi dala premalo je za život, još manje za sreću.
Nećemo sad praviti račun i deliti sitan inventar,
uzimala si, jer sam davao, davao sam dok sam imao.
Hvala, pesmo,
da te nije bilo ne bih imao kome da se dam.
Sad me pusti da kao pesma najzad budem slobodan.
Ne osvrći se, nemam ništa više ni da kažem, ni da pišem.
Za tebe sam nepoznat autor.

Dopiši naslov svojim rečima


Zakasnila si u moju mladost
i poranila u moju starost.
Zaslužuješ više strasti, više mudrosti,
više mene onakvog, manje ovakvog,
više svega čega malo ima,
ali bolje od mene umeš samnom,
pa smo nekako taman,
i nekako je kako je oduvek trebalo biti,
pa ne brinem šta će s nama biti,
jer je i ovoliko dovoljno
da se, kad prođe, kaže - vredelo je.
Niko me, kao ti, neće tako lepo pamtiti
i niko me, kao ti, neće tako lepo zaboraviti.

Prepoznam te...

Prepoznam te na Štrandu, dok iza tamnih naočara
proveravaš da li pratim svaki tvoj pokret,
prepoznam te dok laganim korakom prilaziš “šestici”,
koja jedino tebe strpljivo čeka na stanici kod “Bazara”,
prepoznam te kad izađeš iz butika
da vidiš da li na dnevnom svetlu
haljina koja ti se sviđa ide uz tvoj ten,
prepoznam te dok biciklom
pretičeš kolonu automobila na semaforu, kod pozorišta,
prepoznam te kada, držeći sandale u ruci,
trčiš preko Trga Slobode po letnjem pljusku,
prepoznam te u mraku moje žmureće sobe,
kada kažeš: “Ja ću do zida, tako sam navikla”,
prepoznam te dok objašnjavaš policajcu
da je kod Futoške pijace dozvoljeno pretrčavati Bulevar,
samo što on to ne zna, jer je od skora na službi u našoj varoši,
prepoznam te kada namerno u Sinagogi sedneš ispred mene,
pa ne slušamo koncert ni ti ni ja,
prepoznam te kada se, silazeći u Pothodnik,
praviš da me nisi prepoznala,
prepoznam te kada voziš rolere na keju,
kada u dunavskom Parku hraniš labudove,
kada probaš švapski sir na limanskoj pijaci,
kada se sa gostima iz druge varoši
slikaš kod sata na petrovaradinskoj Tvrđavi,
kada greješ dlanove fišekom sa pečenim kestenom,
kada u vreme novogodišnjih praznika
kupuješ sitnice na Spensu,
kada u Kameničkom parku igraš badminton,
dok tvoji peku prvomajski roštilj,
kada odeš na more, pa grad opusti,
a ja nešto ne mogu da zaspim, pa, kao slučajno,
pogledam u nebo, baš kada ga tvoj trag zapara.
Prepoznam te u mirisu vruće cipovke
i zvuku harmonike, koji se razleže Zmaj Jovinom.
Prepoznam te uglavnom u svim ukusima
i ponekom izuzetnom dodiru,
poput dodira sunčevih zraka na Fruškoj Gori,
kroz ogolele grane, negde u martu.
Prepoznam te kada prođeš ulicom Laze Telečkog,
tek da bi pokazala ko je najlepši u varoši,
pa ti milo što sam te i ja vid’o,
a slučajno sam se zatek’o u tom sokaku.
Prepoznam te dok šetaš kera po limanskom Parku,
prepoznam te na Detelinari, kod “Pilota”
na Telepu, u nekoj od poprečnih ulica
što izlaze na Subotičku, ili Vršačku,
na Grbavici, kod “Piroš čizme”,
na celom Novom Naselju i celom Satelitu,
Podbari, Salajci, svuda te ima...
Znam ja da to nisi ti,
ali te ipak nekako prepoznam.

I tako...

Izmisliš prijatelje i kućnog ljubimca,
brišeš prašinu pre no što padne na televizor,
gajiš dve jadne biljke na terasi,
javljaš se svojima češće nego što žele
i spreman si za spavanje pre drugog Dnevnika.
Gledaš ljubavne filmove, čitaš poeziju
i znaš da sve to umeš i ti,
kada bi imao s kim.
Treba ti neko da bude tvoj.
Ne mora biti ništa posebno,
ne mora te ni voleti.
Volećeš za oboje, jer osećaš da umeš,
al’ niko ti ne liči na nekog ko bi mogao biti tvoj.
Dosadiš sebi i pitaš se
kako bi nekom drugom bio dobar,
kada ni sebi, tako tugaljiv, ne valjaš.
Umoriš se i odustaneš,
jer teško je voleti kad nemaš nekog ko je tvoj.
Prihvatiš da si sam među zvezdama,
otplačeš svoje, ugojiš se
i čekaš proleće da smršaš.
Baš si mi ti za ljubav!
Uostalom, ljubav je zabluda i danguba.
I košta!
Toliko je toga što voliš:
mirne zimske večeri uz čaj,
odlazak u kupovinu,
isplaćena poslednja rata za kredit,
Mocart, Dostojevski, Dunav, Vasina torta,
one dve biljke na terasi,
roditelje, koje upravo moraš zvati...
- Ko je to?
- Oprostite, greška.
- Ne može biti greška.
- Imate prijatan glas.
- Meni je samo glas prijatan, a Vi ste...
- Hi hi hi...

Ovako će biti

Ovakav ću biti kad odneseš pola mene,
a pola ostaviš da ovoliko boli
i žali što nije polovina koja je kod tebe.
Ovako ću uzdisati, žaliti,
svađati se s Bogom i sa sobom,
pričati s tobom, pisati pesme
i citirati naše poglede s govornom manom,
moleći Boga da mi oprosti svađu od maločas,
da mi te vrati, ili me nauči kako da te zaboravim.
Ovako će biti kad bude “za nju je bolje ovako”,
kad bude “šta sam ja Bogu zgrešio”.
Ovako će biti kada te ne bude kraj mene,
kad bude kraj i ne bude mene.
Ovako će biti, jer sa mnom je uvek ovako.

Kada te ugledam

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.

Ljubiš mi misli

Ljubiš mi misli, jer ti se hoće, jer ti se može,
jer su za ljubljenje, jer su zaljubljene u ljubljenje,
jer misle da je krajnje vreme da prestanu da misle
na bilo šta što nema veze sa tvojim mislima i usnama.

Ljubiš mi misli, a ne zna se da li su tvoje, ili moje.
Isto smo pomislili čim smo se ugledali i isto poželeli,
pa nam se, evo, iste misli i iste usne ostvaruju.
Tvoje usne prate naše misli, naše misli prate naše usne,
jer nam se hoće, jer nam se može, jer su za ljubljenje,
jer nema smisla ovakve misli propustiti.

Zažmuri

Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.

Ne mogu opisati dan bez tebe

Ne mogu opisati dan bez tebe
(isti je kao noć, samo sam danju manje sam,
pa ima ko da vidi da te nemam,
da sluša laži da je ovako bolje za oboje,
da ne veruju, jer znaju kako je njima
bez onih bez kojih im protiču dani i noći,
jer znaju da se ne može
bez onoga koga nema).
Dan bez tebe traje danima,
noć godinama,
isti su kao svi protekli dani
i sve buduće noći bez tebe,
beživotni, nikako da prođu,
nikako da umeju sa mnom.

Možda postoje nežne, tužne reči
kojima bih opisao tebe i sebe bez tebe,
ali nisam ih čuo, niti umem da ih izmislim,
kao što više ne umem da zamislim dan,
još manje noć sa tobom,
pa danima i noćima ćutim.

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Ne smeš da mi budeš tako lepa!
Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.
Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi
ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?
Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ
i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim
i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?
Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?
Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?
Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-
pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće...
Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?
Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće
da si toliko lepa da moram da ti to branim
iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,
a lepša si od sebe i bolji sam od sebe
otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,
pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu
dešava ono što nije zabranjeno,
al’ nije ni dozvoljeno.