U mojim očima

Iz čista mira, čitav moj život krene mi na oči.
Razvodnjen i zamućen krene, pa zastane,
ko zna šta mu je, valjda mu žao mene,
a meni opet žao njega,
pa jedan drugom na oči ne izlazimo.
Okice pune života upitno gledaju moje oči,
al’ niti u njima vide mene,
niti u njima vide život.
Nadaju se odgovoru,
al’ moje oči ne govore i ne žive.

Ni kapi me nema u mojim očima.
Gde sam se denuo?
Da sam umro, vratili bi me,
da ne zarazim ostale
pomanjkanjem volje za životom.
Nestade onoliki čovek,
kao da ga nije bilo.
Pa i nije.

Neki

Neko je sinoć navijao satove,
da mu slučajno vreme ne izmakne.
Neko drugi je sanjao svatove
i da ga neko, makar slučajno, dotakne.

Nekom je odavno dosta svega,
pa ubija vreme, čekajuci kraj,
a zapravo vreme ubija njega,
lažuci da ga vodi u Raj.

Protekla noć bi imala smisla
da se neko sa nekim sreo,
da se neka kraj nekog stisla
i tako ostala za život ceo.

Prolaze noći u samoći,
neki špijuniraju život kroz roletne,
sami, a gordi, u svojoj nemoći
da i njih neko nekada sretne.

Ništa me ne pitaj

Ništa me ne pitaj i sam se to pitam.
Da odgovora ima ne bismo se još uvek pitali.
Kažeš - nisam za tebe (misliš - nisi ti za mene),
povredila bih te (ne moraš, lutko, sam ću),
možemo biti prijatelji (pa, zašto nismo?)...

Niko osim mene ne zna da si moja. Ni ti.
Idi, kad sebi ne umeš da budeš lepa kao meni.
Čuvaj se, dok mogu čuvaću te i ja.
Život je kučka, ljudi još gori,
al’ nemaš čega da se plašiš,
osim svojih strahova.
Ne dopusti da se bore stvore
pre nego što ostariš.
Odredi nekog kome ćeš verovati,
da imaš kome da oprostiš kada te razočara.
Voli nekog. Voli, valja se.

Ništa me ne pitaj,
ne postoje pitanja koja bi me iznenadila.
Mogao sam te voleti...
Da imam vremena, vremenom bi me zavolela,
al’ ne bih sebi oprostio da ti nedostajem,
za to bi imala previše vremena.
Ne mrzim te. Otkud ti to?
Od pamuka se ne plete bodljikava žica.
Nije do tebe, samo sam malo očajan,
al’ prođe to mene, pa opet budem samo depresivan.

Ako nemaš da pitaš ništa osim ovoga
što ne dopuštam da pitaš, mogla bi da kreneš.
Naravno da mi je svejedno.
Hajde, idi, neko možda brine gde si,
možda jedva čeka da ga bilo šta pitaš.
Pusti ti mene, snaći ću se ja bez sebe.
Ne zameri što te neću zagrliti za kraj.
Kad bih te zagrlio, ne bih te pustio.

Fotografija

Čak i na fotografiji
tvoja kosa miriše na tvoju kosu,
tvoje su usne ukusne kao tvoje usne,
a tvoje oči nežne kao tvoje oči.
Meškoljiš se u mom naručju,
kao kad si u mom naručju,
želiš me kao kad me želiš
i šapućeš ljubi me kao što umeš,
kao kad šapućeš ljubi me kao što umeš,
a ja ne znam odakle da počnem,
kao što ne bih znao odakle da počnem
kada bi izašla iz fotografije.

Odlazak

Ne umem da odem od tebe.
Čak i kada shvatim da su te umorili drhtaji,
ostaću još neko vreme,
samo da ti nešto kažem,
da ti dam sitnicu za uspomenu,
da te podsetim na naš prvi, drugi, šesti susret,
da te nasmejem,
da kažem kako bih morao otići, ali neću zbog tebe,
jer mi se čini da si lepša kraj mene,
da ti zahvalim i da te izgrdim
što sam ti bio drag.

Ne umem da pomirim
potrebu da te imam
i potrebu da me nemaš.
Ne razumem razum.
Petlja se u stvari koje ne razume.
Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.
Zato, valjda, stanuje kod mene.

Moj odlazak trajaće večno, ako me ne oteraš.
Odglumi ravnodušnost, izbledi obraze šminkom,
skreni pogled ka neznancu kada se sretnemo,
reci da žuriš, da ćemo se čuti,
snađi se, žena si.

Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.
Ne smeš verovati da je moguće.
„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,
al’ ne smeš me zbog radoznalosti
pustiti da ostanem,
jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.
Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,
pa sam smislio milion nežnosti,
koje moraju ostati zarobljene u meni,
jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.
Sebe već jesam.

Nauči me kako da odem od tebe,
sa sobom ću lako.
Od sebe sam već odvojen.

Buđenje

Pre no što otvoriš oči, zamisli da ti ispunjavam želju.
Udahni duboko, čeka te ono od čega se gubi dah.
Obezbedi nesmetan prolaz mojim usnama
do najskrivenijih delova, čuvanih za mene.
Želećeš kroz trepavice da proveriš da li sanjaš.
Nemoj, pametnija si kad žmuriš,
a ja ću trajati čitavu večnost,
ako dozvoliš da te budim na način
na kom bi ti pozavidele budne žene.

ŠTA ĆU MI JA BEZ TEBE ?

Dani su sve duži, ali noći ni za minut nisu kraće.
Ne znam šta ću od sebe kad nisi kraj mene,
pa pišem pesme, a ni sa njima ne znam šta ću.
Koliko god da su tužne
ne liče na tugu koja je uz mene kad nisi uz mene.
Koliko god da su ljubavne,
nema u njima mrve ljubavi od ljubavi
kojom pokušavam da te volim.
Koliko god da su nežne,
grube su naspram mojih dodira,
pomoću kojih, kada si ovde,
objašnjavam nešto što ne razumem,
ali se radujem što svaka tvoja ćelija
ima razumevanje za svaki moj pokret.

Ne umem da te nemam,
nekako sam slep, gluv i nem,
nekako sam sam i glup,
nekako nestrpljiv da se doljubimo
i da kolutam očima kada me pitaš
da li znam da me voliš.
Između tvoja dva zagrljaja
jedino mi tvoj zagrljaj treba.
Između tvojih reči, nedostaju tvoje reči.
Između tebe i mene ništa ne može stati,
a toliko toga nedostaje.
Ako srce sa tim ima veze,
tuđe neću, tvoje ne dam!

Bogojavljenska noć

1Veruju ljudi, ja ne verujem
da će se ono što noćas požele ostvariti.
Ko zna koliko sam noći probdeo
sa istom željom?
Nagledao sam se neba,
napričao sa zvezdama...
Ljudi moji, niko to ne sluša.
Više ne želim da želim,
umoran sam od sebe.
Ipak, pogledaću nebo,
sad i nikad više,
stisnuti zube i smoći snage
da poželim da negde neko
voli nekoga ko voli njega.
Bio bih zahvalan nebu
i svemu što je na njemu
da mi se želja ostvari.
Ljudi veruju, ja ne.
Ljudi žele, želim im i ja.

Ponos

Posustajem.
Gubim oblake pod nogama.
Da Bog budali talenat, pa sedne i plače.
Umeo sam svašta sa ničim,
a sada ništa sa ničim ne umem.
Sve me manje u meni ima, ako me ima.
Ja sam svoja senka, bledo – crna silueta,
nemoćna da te privoli da me se setiš,
i da poželiš da čuješ kako sam,
da mi dotakneš rame dok šetamo,
da kažeš “prestani, stomak me boli od smeha”...
Glupi ponos ne dopušta meni glupom
da priznam ono što ti niko neće priznati,
da obećam ono što ti niko neće obećati
da ispunim ono što ti niko neće ispuniti.
Tako je malo potrebno
da ponovo čvrsto stojim na oblaku,
srećan što si me se setila
i ponosan što si pametnija od glupog ponosa.

Nema

Kasno sam shvatio da mom srcu nismo dorasli
i da ono što danas jedva pamtim nije bilo ni lj od ljubavi.
Ništa nije vredelo što sam te voleo,
ništa nije pomoglo što si volela da te volim,
ništa ne vredimo mi, jer nismo pomogli srcima
kad im je bilo najteže i najlepše.

Nema tog nakita koji bi ovo što je u meni od tebe ostalo
mogao načiniti raskošnim, kao što je bilo.
Nema tog krzna koje bi spasilo srce od promrzlina.
Nema tog mene koji bi umeo ponovo da nas zavara
verovanjem u neverovatne sile ljubavi.
Neće ni biti, jer me nema kad nema tebe.

S ovim iskustvom...

S ovim iskustvom morali bismo znati voleti
lepše i bolje od onih koje nije zadesilo
ono što je zadesilo nas,
morali bismo znati vrednost sitnica
o koje smo se sapleli i pali u ponor
iz čije tame vidimo zvezde,
ali ne i oči koje bi nas gledale.

Pokvarili smo i ljubav i sebe,
ili je ljubav pokvarila sebe i nas.
Nikako da sednemo i porazgovaramo,
da je oprostimo sebi i da ona sebi oprosti nas,
pa da se dogovorimo šta ćemo i kako ćemo,
da se ne ponašamo kao da ne postoji
i da se ne ponaša kao da ne postojimo.

Sve se urotilo protiv nas,
i ovozemaljske i ononebeske sile.
Svi su nam krivi za sve, svi osim nas.
Otkud nam ogrizak ako nismo okusili jabuku?
Imali bi štošta reći zaturena burma u hotelskoj sobi,
miris poznatog parfema nepoznate koleginice,
skriveni pozivi, izbrisane poruke i mejlovi,
rezervni veš i svilene čarape u kancelariji,
hromozomi neznanca u ćelijama potomaka...

S ovim iskustvom morali bismo znati voleti
lepše nego prvi put, lepše nego ikad,
jer za razliku od onih koji vole prvi put,
znamo kako je kada prođe,
kada nas napusti voljena osoba,
kada nas napusti ljubav,
kada napustimo voljenu osobu, ljubav i sebe.

Ne spadaš više među meni drage ljude

Ne spadaš više među meni drage ljude.
I kad bih te se setio ne bih znao
šta ću s uspomenom na izbledelu tebe.
Sama si se potisnula iz mog srca,
sama odlučila da budeš sama i budem sam,
samo što ti svoju samoću deliš s ljudima,
a ja svoju sam sa samim sobom.

Zagrcnem se ponekad slanom kišnom kapi,
skliznulom iz slike koju vidim kad zažmurim.
Nažalost, preživim, pa opsujem sebe
što dopustim sebi da si mi još uvek lepa,
i što još uvek želim da je tebi bolje nego meni,
mada više ne spadaš među meni drage ljude.

Zakuni se u mene

Zakuni se u mene, pa slaži.
Baš me kopka da saznam
na čijoj će strani nebo biti
i ko će s koje strane neba završiti
kada se zakuneš u nešto
što misli da je tvoje,
pa slažeš, jer znaš da nije.

Meni je najzad dobro,
otkad sam shvatio
da sam sve pogrešno shvatio.
Ni za ljubav, ni za život
nemam lepih reči,
nemam ni ružnih,
neću da prljam usta.
Sve je igra, draga moja,
svi se igraju i svima je zabavno,
osim igračkama.
Zakuni se u mene, pa slaži.
Ni ti, ni ja ništa osim mene
nećemo izgubiti.

Ovo ZATO nema svoje ZAŠTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,
al’ neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.
Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim.

Konkretno

Moj drug Simbe i njegovi ukućani nisu mogli da dočekaju Simbetovu tetku, Milunku, koja je tog jutra s mužem (teča Perom) imala saobraćajni udes. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, pa su za udes saznali tek nakon nekoliko sati, mada se sve odigralo par ulica dalje, gde tetka i teča žive. Obavešteni su da se radi o lakšoj gradskoj nezgodi, bez veće materijalne štete i, što je najvažnije, da niko nije povređen.

Nakon dirljivog susreta, muški su seli pred televizor da uz rakijicu “pretresu slučaj”, dok su žene u kuhinji kuvale kafu. Simbe je imao tu nesreću da sluša tetka Milunkinu verziju, jer je radio domaći zadatak u kuhinji. Njegova mama je bila nestrpljiva da čuje detalje o događaju koji je tog dana uzrujao familiju, prijatelje i komšije.

-Bogati, Milunka, pričaj šta je to bilo?

-Ništa me ne pitaj, sestro mila, mislila sam – gotovi smo! Znaš li ti kako sam ja vrisnula? Pera se samo uhvatio za glavu. Pa, znaš šta, ni njemu nije bilo svejedno, na njemu je odgovornost, on vozi. Šta sam ja mogla, osim da gledam kako ginemo? Daj mi čašu vode, molim te, al’ pusti da malo iscuri, ne mogu da pijem kad je mlaka, neka kiselina me uhvati, a zašto, nemam pojma. I šećera mi daj, ako imaš kocke, ako nemaš, nije važno, samo da se povratim. E, da mi je jutros neko pričao da se možda poslednji put budim, ne bih verovala.

-Smiri se, Milunka, evo, uzmi šećer i vodu. Tako, daj pričaj sad, molim te, šta se desilo, svi smo se potresli kad smo čuli.

-Ma, ustanem ja jutros, mora da nije bilo ni sedam kad sam ustala. Bilo mi čudno, Pera se ne budi, znaš da on ustaje s petlovima, al’ jutros hrče sve u šesnaest, ja reko’ da l’ da ga budim, il’ da ga ne budim, ne znam šta je u pitanju, sestro. Aj reko’ pustiću ga da odspava još koji minut, dok skuvam kafu, pa da vidim da l’ ćemo ići na vikendicu, il’ nećemo. Hoću da znam, da l’ kuvam danas, il’ ne kuvam.

Skuvam kafu, on se ne budi, a ja uzmem da kao perem sudove, pa mi kao ispadne šerpa, provirim u sobu, Pera se okrene, a ja pitam što ne kaže da je budan, odavno kafa skuvana, treba da idemo, ako ćemo ići na vikendicu, ako ne neka kaže da ja radim svoje, a on neka se izležava do podne, ako mu je volja, lako je njemu...

-Milunka, konkretno.

-Ništa on, ustane, kaže ići ćemo što ne bismo išli ako smo tako rekli, al’ vidim ja da malko k’o da zanosi, kad je ustao. Ništa, ćutim ja, da se ne naljuti što izigravam doktora, al’ rekla bih da nije dobro. Međutim, kad se umio, kao da mu ništa ne fali, bogu fala.

Ja spremila balone za vodu, volim da donesem sa izvora, a Pera ne voli, kaže, smrdi mu, ja kažem mora da se oseti, to je od sumpora, sumpor je zdrav, a on kaže da samo izmišljam, kad bi sumpor bio zdrav, oni bi ga u pivo sipali, da bude još zdravije. Ljutio se i zbog mesa iz zamrzivača što sam spremila da ponesem da ispeče na talandari, kaže kupićemo usput sveže u mesari, briga njega šta ću s onolikim mesom u zamrzivaču, ostane, pa posle mogu da bacim.

-Milunka, konkretno.

-Popismo kafu, kaže Pera ide da proba da upali Stojadina, ne vozi ga zimi, pa da se zagreje, dok ja spremim šta ću poneti. Šta ću, ženo, to mi je k’o da se selim, prvi put ove godine idemo gore, možeš misliti kakav me brlog čeka, treba počistiti, srediti, oprati, a htela sam i one zavese, što si mi prošle godine dala da okačim, fine su mi, samo su kratke za stan, pa sam mislila taman će mi biti fino da malo razbiju monotiju, fino mi ide ta rezedo uz onaj prekrivač na kauču, ja volim da mi ne viri u prozor svako ko prođe, mada smo daleko od ulice, al’ ipak...

-Milunka, konkretno.

-Izvini, uzrujana sam, još ne mogu da dođem sebi. Znaš kako je kad gledaš smrti u oči? Ne znaš, dobro je što ne znaš. Ništa mi ne govori, sestro, do maločas sam mislila kud ne izgibosmo, da se ne mučim više, znaš ti šta je ovo, srce mi još udara k’o poludelo, daj mi još vode, mila, može i šećer, što si sklanjala, il’ ono slatko od šumskih jagoda, što ti umeš da ga napraviš, svaka ti čast, skloni tu teglu od mene, samo malo ću, da se oporavim. Joj, Bože imaću sto kila, ako preživim današnji dan!

Uglavnom... Gde sam stala? A da, kupim neki dan, nije neki dan, nego prošli vikend na pijaci, ustvari ispred pijace, znaš da tamo one ženice prodaju cveće, pa mi jedna donese seme kadife i prkosa, to se kasnije sadi, kraj aprila – početak maja, al’ ona žena radi zemlju, ne dolazi do jeseni, pa mi donese tako u ovo vreme, kaže to ja samo tebi mila, videćeš kad procveta, imaš tu dodala sam prkos, oduševićeš se, a stvarno bude lepo kad procveta, znaš kad dođeš, videla si tamo odmah kod ulaza ja to posejem, pa bude k’o tepih...

-Milunka, konkretno.

-Siđem dole, teglim one stvari, još lift ne radi, pa sa trećeg sprata, a ja ovolika, šta ću cele zime nigde nisam izlazila, samo na posao, s posla pravo kući, a ovi praznici i čuda, ugojila sam se sigurno dve kile, ma šta dve, ako ne i tri, vidi kolika sam, da izvine ovo dete, nije mi zbog mene, baš me briga kako izgledam, nego mi zbog Pere, da ne traži drugu, muško je, al’ nekako ja s onim stvarima siđem, a on još nije upalio auto, sestro mila! Ja kažem, išli ne išli, ja stvari ne vraćam, lift ne radi, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš, otvori gepek da ostavim stvari, pa idem do radnje da kupim nešto za salatu, ako ćeš jesti.

Vratim se, nemaju ništa, šta će mi luk, to sam imala u špajzu, nego kažem Peri, ako upali da svratimo na pijacu, da kupim mladog luka, zbog njega mi je, on voli, mada ne bi smeo zbog pritiska, to ni tvoj Zdravko ne bi smeo, obojica imaju nizak pritisak, a luk snižava pritisak, to im je porodično, sećaš se da im je i otac bio takav. Taman ja htedoh da se popnem u stan, šta ću, bolje da radim nešto, htela sam da te nazovem, da vidim da l’ biste možda i vas dvoje s nama, znam da voliš na vazduh, al’ sreća Pera upali Stojadina, pa te ne nazvah, živa ne bih ostala zbog tebe da si bila s nama, a Zdravko pogotovo, on to ne bi preživeo...

-Milunka, konkretno.

-Potrpam one stvari u auto i sednem brže-bolje da se ne bi ugasio, da što pre krenemo, da stignem nešto da uradim gore, šta mi vredi, jes’ da je proleće, al’ još uvek su dani kratki, ne vredi ako odeš u podne, možeš samo da se okreneš nazad, al’ ćutim, neću da prenosim nervozu na Peru, vidim da se iznervirao što nije mog’o da upali, a ja sam za to kriva, rek’o mi na prošloj plati da mu treba nov akumulator, a ja mu rekla da sačeka sledeću, treba malome da kupim šta će poneti, imaju tu školu u prirodi, ne mogu da ga pustim da ide k’o siroče, a opet, kad pogledaš, pola toga im ne treba, deca k’o deca, ne idu oni tamo da sede, nego da se izjurcaju. Ništa ja, ćutim, pustim ga da vozi, ono doduše nismo ni krenuli, menjač mu isto ne valja, teže u prvu ide, pa samo za toliko, koliko je kosina siđosmo s parkinga, a ja gledam da se Pera ne iznervira, pa da kaže da će trebati i nov menjač, a onda mogu da se slikam sa letovanjem, nismo bili dve godine, pa još sad ako ne odemo...

-Milunka, konkretno!

-Konkretno, izlete neka budala i čuknusmo se.

Ljubav, ili mržnja

Kleo bih te - dabogda te neko voleo kao što si me volela,
al’ se štrecnem i predomislim – ne daj Bože nikom takvo zlo,
a kamoli njoj, oprosti joj, nije znala šta čini i šta ne čini,
daj, Bože, da je zauvek neko voli kao što je zauvek volim ja.
Ne mari Bog za molitve i kletve, pa se bez njega snalazim
u borbi sa sobom između večne ljubavi i povremene mržnje,
a sve teže razlikujem šta mi kida utrobu i šta mi na tebe liči.

Moje bivše Sve

Ne dao ti Bog ovakvog mene, moje bivše Sve.
Dobro je što si unapred znala da će najgori deo mene
pre ili kasnije isplivati iz presušenih izvora između trepavica,
dobro je da mislim da si otišla, pa izgleda kao da si nekad ovde bila,
sve je dobro, moje bivše Sve, osim onoga što je moje sadašnje.
Ponekad naglas izgovorim “ljubavi moja”, ne bih li pokazao sebi kakav sam očajnik
kad tako uzvišeno osećanje olako izgovaram u prazno (presipam iz šupljeg u prazno).
Dok si bila moje Sve, imala si kome sve da budeš, imao je ko da te živi,
imao je ko da ima sve što mu je potrebno da bi nadmašio sebe i sebe preživeo,
imala si kome da dođeš, imala si od koga zauvek da odeš, pa tako u krug...
Da se Bog pita, naterao bi me da te još uvek volim, moje bivše Sve,
baš zato što zna da bih radije ponovo umro, nego onako živeo.
Ljubavi moja nedokazana, niko mi ne veruje da si postojala,
pa sada i ja već sumnjam u ljubav i u tebe, moje bivše Sve.
Šta li sam sebi, a šta Bogu i tebi skrivio
da me ovakvim životom kažnjavamo?
Ako je ukinuta pravda, zašto je ukinuta smrtna kazna?
Ne dao ti Bog ovakvog mene, moje bivše Sve.
Pa, ja ne umem više ni da te se setim, a kamoli da tugujem za tobom,
ili da zamislim šta bi bilo da sam bio tvoje bilo šta, moje bivše Sve.

Moglo je

Moglo je da ne bude na prvi pogled,
mogli smo se voleti, pa prestati,
moglo je bez duše,
bez reči, bez radosti,
bez nadmetanja ko koga više voli,
bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
Mogli smo biti ljubavnici,
supružnici,
roditelji.
Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
bez ljubavi u prirodnoj veličini,
moglo je bez nas.
Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
moglo je da te ne oslobodim,
i da me oslobodiš.
Moglo je, ali nije.
Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
moglo bi da ne boli,
moglo bi da ne sumnjaš u nas,
moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
moglo bi biti na poslednji pogled.
Moglo bi, ali neće.

Voleh te ovolicno

Voleh te ovolicno, nedovoljno za ljubav,
al’ dovoljno da mi još uvek tolicno nedostaješ
i da ne umem ni za tolicno da se od tebe odvojim.
Pružih ti ni onolicno koliko je potrebno
da me pamtiš još koji dan,
a to je milion puta više no što si pružila
razloga da te pamtim dok sam živ.
Voleh te ovolicno, kao što te sada,
sam sa sobom volim.
Malo je to za ovolicni život,
a previše za ovolicno srce.

Iz straha da bih te mogao zavoleti,
voleh te i volim te ovolicno.
Da umem više od ovoga
umirao bih od sreće, a ne od tuge.
Voleh te ovolicno, tek tolicno da ne primetiš,
da ne poveruješ i ne uzvratiš istom merom.
Voleh te zrnom peska, ne dopuštajući da postane biser.
Voleh te mrvom hleba, ne dopuštajući da nas zasiti.
Voleh te skromno, strahujući od izobilja i raskoši.
Voleh te bez daha, iz straha da te ne udahnem.

Voleh te ovolicno, da mi ne bi zamerila drskost
što te volim tako da i tebi bude lepo.
Voleh te ovolicno, više no iko.

Izvršioci smaknuća Sveta

Tu smo. To je to. Sutra sviće dugo najavljivan dan. Sutra je smak Sveta. Dakle, biće to poslednje svitanje. Mnogima će ova noć biti besana. Kako čovek da zaspi poslednje noći? Valja brinuti... O čemu? Pa, hoće li boleti, hoće li dugo trajati, hoćemo li se mučiti, hoćemo li imati vremena i priliku da vidimo da li će neko za nama zaplakati... Mnogima je ovo ipak prvi smak sveta, pa ne znaju kako da se postave. Plaše se da se ne obrukaju, da ne dočekaju nespremni ovakvu senzaciju.

Ne smete im reći da neće biti smaka sveta, jer istog časa odgovaraju sa “a kako TI znaš da ga neće biti”, naravno, kroz zube, čkiljeći podrugljivo očima, što bi značilo “dosta mi je vas pametnjakovića”. Oni su prosto srećni što ih je uhvatila panika, pa mogu da se posvete sutrašnjem važnom danu. Kupuju namirnice i komplete za preživljavanje, kako bi, za razliku od “pametnjakovića” koji naravno neće preživeti, omogućili sebi koliki toliki komfor, dok se ne snađu, nakon smaka sveta. Ekstremno histerični zauzimaju pozicije za preživljavanje na mestima koja su “predodređena” da ih smak sveta zaobiđe. U tu svrhu troše se ogromne količine novca, čak se troši sva pokretna i nepokretna imovina.

Strah je instinkt, svojstven živim bićima. Strah podjednako obuzima crne, bele, visoke, niske, muškarce, žene, obrazovane, neobrazovane, stare, mlade... Na različite načine reagujemo, ali svi strahujemo od bolesti, gubitka posla, ili drage osobe, od besparice, rata, bede, samoće... Osim realnih, neki ljudi imaju iracionalne strahove za koje često niko osim njih ne zna. Kako odrasla, obrazovana osoba da prizna da ima fobiju od leptira, letećih riba, zareza (zapete) u štampanom tekstu, izvrnutih odevnih predmeta, drvene kašike, ljubičaste tinte za pečate, zvuka violine, pukotina na trotoaru, punog meseca, mirisa lipe...? Drugo je kad čovek pati od klinički dokazanih strahova – antofobije (strah od cveća), batrahofobije (strah od žaba), glasofobije (strah od govora), kakofobije (strah od ružnoće), numerofobije (strah od brojeva), trihofobije (strah od kose), triskaidekafobije (strah od broja 13), fobofobije (strah od straha)... To su već realni (!) i opravdani (!) strahovi.

Pristojan čovek ne ruga se drugim ljudima, jer nismo svi jednaki i treba poštovati različitost. Ako neko veruje plemenskom vraču da će se “očistiti” tako što će zlatne predmete i druge dragocenosti ustupiti njemu, ako se plaši da će ga Veliki Manitu zapostaviti u večnim lovištima, ako mu se prikazala svastikina pokojna svekrva i rekla da treba da otruje kasirku sa kase broj 13 u megamarketu, ako neko u noći punog meseca žvaće koru breze, jer će na taj način sprečiti zle duhove da zaposednu njegovu nevinu i nadasve čistu dušu (stepen čistoće razuma se ne pominje), onda to treba poštovati. Svako ima pravo da veruje u šta god želi. Molim lepo. I zašto bi to nekom smetalo (osim slepim miševima, čija su krila uobičajeni sastojak većine “preparata” za bezbolno odstranjivanje zlih sila)?

Pre par dana u prolazu začuh “ne zezam se, stvarno se plašim smaka sveta, meni se živi”. Okrenuh se i ugledah dve odrasle, zrele osobe, žene od čedrdesetak godina. Imaju pravo da se plaše. Imaju li decu? Od čega žive? Možda rade u zdravstvu, prosveti? Koga one i čemu uče? Prenose li svoj strah na kolege, komšije, rođake? Imaju pravo na strah. Imaju slobodu izjašnjavanja, izražavanja, imaju slobodu mišljenja i iznošenja istog iz sebe. Čega se plaše? Smaka sveta? Ne!

Svojevremeno sam prepričavao poznaniku doživljaj sa napornog putovanja... Noć, mećava, satima za volanom, mnogo vozila završilo je pored puta (ili daleko od njega)... Bio sam šokiran kada je moj poznanik izgovorio “bolje oni nego ti”! Nikad u svom životu nisam ni pomislio tako nešto. Nevolja, nesreća i zlo postoje, čini se kao da pritajeni vrebaju koga će zadesiti. Ponekad izgleda kao da nasumično “biraju”, pa zadese one koji “niti su pili, niti pušili, niti bi mrava zgazili”. “Bolje oni nego ja”? Zašto? Hoće li takva misao sprečiti nevolju, nesreću i zlo da i mene zadese? Neće.

Da li se gospođa koja reče da joj se još živi, plaši smaka sveta? Ne, ne brine ona za svet, nego za sebe. “Bolje svet, nego ja”! Vrhunac egocentričnosti. “Svet je svet, al’ ja sam ja”!
Hoće li se prekosutra ona i slični njoj, onako, sami za sebe, postideti? Neće. Zašto bi se stideli? Imaju pravo da budu drugačiji od nas “pametnjakovića” i sve dok druge ne ugrožavaju, koristiće pravo da veruju u šta žele i da sa olakšanjem konstatuju “bolje neko drugi, nego ja”, makar se radilo o čitavom svetu. Ja ću iskoristiti pravo da se u njihovo ime stidim. Bolje ja, nego oni. Za razliku od njih, ja to umem.

Nit je ovo život, nit sam ovo ja

Nit je ovo život, nit sam ovo ja.
Nit sviće, nit se smrkava,
nit vreme teče, nit stoji.
Nit me nešto boli, nit me ne boli,
nit se mrštim, nit se smejem,
nit koga imam, nit mi ko treba.
Nit je ovo život, nit sam ovo ja.
Mene neko drugi živi,
a ja nekog drugog mrem.

Ništa

Ništa lepo,
ništa pametno,
ništa smisleno,
ništa zanimljivo,
ništa vredno,
ništa šašavo,
ništa otkačeno,
ništa sa začinom,
ništa slatko,
ništa s povodom,
ništa s razlogom,
ništa za pamćenje,
ništa bar nešto...
Još jedan dan sa mnom.

Neko je nekoga danas napustio

Neko je danas zauvek napustio
nekoga ko je odavno napušten,
nekoga ko još dugo, ili nikad
neće shvatiti da je danas zauvek otišao
onaj ko ga je odavno napustio.

Neko je danas zauvek napustio
nekoga ko je bio njegov život,
umro je, a ne zna da je danas umro,
pa će se čuditi sve dok ne umre,
kako to da je živ, a kao da nije
od časa kada je napustio
nekoga ko je bio njegov život.

Neko je danas zauvek napustio
nekoga koga privremeno napušta,
dok se ne snađe, pa će se vratiti po napuštenog
da zajedno napuste one
koji nemaju koga da napuste.

Neko je danas zauvek napustio
nekoga čiji život od danas nema smisla,
nekoga ko nikad ne bi napustio
onoga ko ga je danas zauvek napustio
i ostavio uverenog da je patnja ljubav,
pa što jače boli voljeniji je onaj
što je napuštenog napustio.

Kao što je neko juče, kao što će neko sutra,
neko je danas zauvek napustio sve,
jer mu je suđeno, jer mu je vreme,
jer jednom svi moramo napustiti sve
i započeti život u sećanju onih
koje smo zauvek napustili.