Goran Tadić

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?
Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.
Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a  moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

Ne živi mi se,
a tebi se baš u mojoj glavi živi
i svaki čas zapitkuješ šta si ti meni,
da li te volim i gde ćemo živeti,
pa mi se ponekad čini da ću od tebe
i tvojih misli u mojoj glavi poludeti,
a ni ti u mojoj nećeš bolje proći
i već vidim kroz pola veka ludog starca
kako od još luđe starice
traži dozvolu da umre,
a ona kaže sad možeš,
ali nakon što odgovoriš
na pitanja: šta sam ja tebi,
da li me voliš
i da li ti je sa mnom život bio lep.

Nekako nikako
Ako se ne pozdravimo, ne zameri, znaš da jedva čekam da odem. Sve se nešto nadam da je tamo bolje. Ovde ništa, osim tebe, nije valjalo. Ne znam kako drugi vole, al’ ja to nekako čudno, nekako bolno. Možda je i drugima nekako teško, pa misle da će svakog časa nekako umreti, al’ nekako im se ne da, pa nekako trpe i žive nekako. Ja nikako. I kad bih nekako živeo, jedva bih čekao da prestanem, al’ da se ne opraštam od tebe, jer ne bih preživeo kada bih znao da te poslednji put gledam. Ako se ne pozdravimo, zameri što sam pobegao i nisam još jednom rekao ono što više nikad nećeš čuti. Duri se i zvocaj, zaslužio sam kad nisam umeo da volim k'o sav normalan svet, već nekako najviše na svetu i nekako do kraja života.

Da mi je da još samo milion puta pogledam u oči tvoju dušu,
da se čudim kako možeš tako dugo da izdržiš da ne trepneš,
da izludim jednom i od radosti, ovako lud od tuge.
Da mi je da još samo milion puta veruješ, kada ti kosu dotaknem,
da će sve biti dobro, jer ja tako kažem, jer umem da nam bude dobro.
Da mi je da se još samo milion puta tvoje usne na mojim istope od želje,
da ih razmazujem po tvojoj koži, dok klizim po ostatatku tebe,
da ih na mesto, na kratko, vratim, tek da šapneš nešto nerazumljivo, a lepo.
Da mi je da me još samo milion puta, kao prvi put, voliš,
da ti trepavice trnu od mojih golicljivih ugriza,
da se pitaš zar sam toliko nezasit da mi još uvek zalogaj tebe fali,
da se pitaš koliko je to moje srce kad ne mogu da ga napunim.
Da mi je da se još samo milion puta moje srce vidi spolja
kad milion puta uradiš bilo šta što ima veze sa mnom,
da me pitaju čime sam zaslužio toliki orden, a ja da im ne kažem,
nek’ puknu od zavisti što si izabrala mene da za tebe živim.
Da mi je da još samo milion puta, u prolazu, poljubim tvoj osmeh,
da me pitaš: “Šta ti je, bleso?”, a ja da kažem: “Pa, ništa, srećan sam”.
Da mi je još samo milion dana i milion noći pretrpanih tobom,
da dokažem da umem da živim, da poverujem u sve u šta ne verujem,
u letu da sakupljam pahulju po pahulju za tvoju venčanicu,
a ti da kažeš: “Ne treba toliko. Neću da me veo sakrije od tebe.
Nagledaj se. Zaslužio si, kad si me milion godina željan”.

Kad nisi tu

Da samo znaš kako sam pametan kada nisi tu.
Uvežbavam šta ću reći, kada se pojaviš,
milina me slušati.
Nije to samo „radujem se što si tu“,
„nedostaješ mi i kada si tu, jer znam da ćeš otići“,
sve ja to nekako začinim i zvuči kao poezija,
čak se i meni dopadne.
Da samo znaš kako sam nežan kada nisi tu.
Zagrlim te željom umesto rukama,
da osetiš i da se čudiš, a da mi ruke ne prepoznaš,
da ne moram da se pravdam i da se postidim.
Sednem na drugi kraj svemira,
da ne prozreš moju nameru,
govorim nešto neobavezno, ali mudro obavezno
i kad se najmanje nadaš
udesim da jedna zvezda iz tvoje ogrlice
padne ti kraj nogu, pa se sagnem da je dohvatim
i obrazom ti koleno dotaknem, da ne primetiš.
Ako osetiš, pitam da li te koleno zabolelo,
kažem izvini, ali sve se nekako rimuje sa mojim mislima
i ti se ne ljutiš, naravno, već kažeš da je u redu,
to je samo koleno i samo cirkončić.
Kao pamuk sam, kada nisi tu.
Ceo kliznem niz tvoja leđa,
tako da misliš da je povetarac, pa ti ne smeta.
Nešto ti golica prste, ne znaš šta,
a to se ja zavučem između tvog dlana
i svega što dotakneš.
Kad pomisliš da ti je trepavica upala u oko,
to ja pokušavam do duše da ti doprem,
ali sam ponekad nespretan, pa primetiš.
Lako se opravdam, jer nisi tu,
udesim da je to zaista trepavica,
ponudim se da pomognem, a ti kažeš:
„Hajde da vidimo kome će se želja ispuniti“.
Koristim trikove, jer nisi tu, udesim da poželim
da trepavica bude na prstu koji sam predvideo.
Lako je meni, kada nisi tu.
Dozvolim da pričaš sve što želim da čujem,
da me zavodiš visokom temperaturom svog daha, dok šapućeš,
a uvek ima nešto da se šapne, kada nisi tu
i gledam sve tvoje, što ne bi bilo pristojno u tvom prisustvu gledati.
Vidim čak i ono što pokušaš krišom da uradiš
i otkrijem da si mi srce stavila u grudi,
povezala sa dosadnim satom, što u njima kuca
i saznam koju žicu treba preseći da ne bi eksplodiralo.
Pustim te da misliš da ne znam šta radiš,
jer želim da budem dobar domaćin, kada nisi tu.
Ponekad te samo ispratim do tebe,
da ne bi i sebi nedostajala.
„Srešćemo se nekad“, kažem,
a ti poskočiš od radosti i kažeš „Jedva čekam“.

Jedva si me uverila da umem da se radujem
i sâm sam, najzad, naučio da biti srećan nije sramota.
Sastavio sam se i prvi put sreo veći deo svojih delova.
Sećam se da sam sebe, onog pre tebe, zaboravio
i mislio da ću umeti, ovako amaterski, da te volim.
Mislila si da sam poseban, a samo sam bio drugačiji
i trudio se da ti dokažem da nisi drugačija, već posebna.

Nikad te nisam pitao kako mi je pošlo za rukom da mi pođeš za rukom,
kao saputnica, zaštitnica, prekretnica…
Otkrij mi barem trik kojim si zavežljaj od sukna iz mojih grudi
pretvorila u satenski i sklonila na sigurno, u svoje grudi,
daleko od moje neprirodne potrebe za prekomernom nežnošću.
Saten k’o saten, klizi, kao i sve tvoje čime ga ukrašavam,
a ja bandoglav, odsanjam svako slovo, domaštam, ako treba,
dotegnem uzdahom, pevušeći našu pesmu… Ne znaš da imamo našu pesmu?
Jednom ću stati pred hor i orkestar, dirigovati trepavicama svoj san,
dok ne naučiš da ga slušaš, dok ne pokušaš…
Pusti snove, pusti snovi.
Ponekad pero, kojim te provlačim kroz saten, zapne, moram da param
ono u šta sam do maločas verovao, pa boli više nego inače.
Ista ti, isti ja, a ninašta ne ličimo, jer sam hteo da nas ulepšam.
Drugim slovima pokušam da nas dočaram, drugim rečima opravdam,
mada znam da ne bih uspeo ni da sam pismeniji.
Ipak vezem, kako priliči nama ovakvima bez vas takvih.

Ti si moj najbolji drug, kom sam poverio samo jednu tajnu,
dovoljnu, da znaš da nisi želja, već žena koje sam željan.

Ona

Ona je moj kec iz rukava

protiv jakih karata koje život deli,

povremena tuga koja ne može bez osmeha,

povremena radost koja ne može bez suze,

ostvarena želja koje sam ostao željan,

tajna koju joj nisam rekao,

priželjkujući da je sama otkrije.

Ona je moj rezervni život,

kad već nije moj život.

Ako ljubav postoji

ona je moja ljubav,

ali ona to ne zna,

jer ona ne zna ko je ona.