Goran Tadić

Doktor: Na šta se žalite?
Pacijent: Na sebe.
Doktor: Na koji deo?
Pacijent: Na unutrašnji.
Doktor: Gde Vas tačno boli?
Pacijent: Svuda.
Doktor: Budite određeniji, molim Vas. Koji organ vas muči?
Pacijent: Duša.
Doktor: Duša nije organ.
Pacijent: Meni jeste.
Doktor: Zanimljivo. Vi ste onda fenomen. A čemu Vam služi taj “organ”.
Pacijent: Da živim.
Doktor: Aha. Čime se bavite?
Pacijent: Dušom.
Doktor: Mislio sam od čega živite.
Pacijent: Od duše.
Doktor: Sveštenik?
Pacijent: Ne.
Doktor: Psihijatar?
Pacijent: Ne.
Doktor: Političar?
Pacijent: Ne živim od tuđe, već od svoje duše. Ja sam umetnik.
Doktor: Zaista? Kojom vrstom se bavite?
Pacijent: Ljudskom.
Doktor: Mislim na vrstu umetnosti.
Pacijent: Umetnost je umetnost.
Doktor: Znači, multimedijalni umetnik?
Pacijent: Sveobuhvatni.
Doktor: Mislite svestrani?
Pacijent: Sveobuhvatni.
Doktor: Hmm… dobro. Imate li hobi?
Pacijent: Pravi umetnik ima samo jedan hobi – običan život.
Doktor: Živite iz hobija?
Pacijent: Da, spavam, jedem, koračam, ličim na sebe…
Doktor: Da li ste ranije osećali tegobe na koje se žalite?
Pacijent: Oduvek.
Doktor: Jeste li pokušavali sa nekom terapijom?
Pacijent: Nisam znao da treba.
Doktor: Koliko imate godina?
Pacijent: Previše.
Doktor: Previše za šta?
Pacijent: Previše za podneti.
Doktor: Znači, umorni ste od života?
Pacijent: Ne od života, od sebe.
Doktor: Kako mogu ja da Vam pomognem?
Pacijent: To sam došao ja Vas da pitam.
Doktor: Vidite, kod mene dolaze i drugi umetnici, čak vrlo poznati i priznati, ali nemaju problem kao što je Vaš.
Pacijent: Oni žive od umetnosti.
Doktor: Zar niste rekli da živite od umetnosti?
Pacijent: Ne, rekao sam da živim od duše.
Doktor: Tačno. Oprostite, a kako se to živi od duše?
Pacijent: Vrlo lepo.
Doktor: A ko finansira taj “vrlo lep” život?
Pacijent: Ja.
Doktor: Nasledili ste?
Pacijent: Da, talenat.
Doktor: Mislim na novac.
Pacijent: Njega dobijam kao nadoknadu za protraćeni talenat.
Doktor: Jeste li sigurni da ne terate šegu sa mnom?
Pacijent: Apsolutno.
Doktor: Vratimo se problemu, koji Vas muči. Opišite, molim Vas, kako Vas to duša boli?
Pacijent: Baveći se umetnošću, celog veka bezuspešno pokušavam to da opišem.
Doktor: Kako, zaboga, očekujete da Vam pomognem?
Pacijent: Kad sam se, svojevremeno, žalio na bol u oku, niste tražili da vam opišem bol.
Doktor: To nije isto, oko je organ.
Pacijent: I duša je.
Doktor: Znate šta, ja ću Vama ispisati uput za psihijatra, pa…
Pacijent: Ne vredi, bio sam.
Doktor: I?
Pacijent: Kaže da sam normalan, a ja se nisam ni žalio na pamet, već na dušu.
Doktor: Čoveče, šta hoćete od mene?
Pacijent: Da me pregledate.
Doktor: Kako dušu da Vam pregledam?
Pacijent: Ne znam, mene boli, a Vi ste doktor.
Doktor: Dobro, pogledaću. Gde Vam je ta duša?
Pacijent: Kod jedne žene.
Doktor: Kako Vas onda boli, kad nije kod Vas?
Pacijent: Zato me i boli.
Doktor: Pobogu, rekoste da živite od duše, a sad mi kažete da je kod neke žene.
Pacijent: Zato i živim. Problem je što boli.
Doktor: Ma, čoveče, Vi ste neozbiljni. Došli ste ovde da me zajebavate! Napustite ordinaciju!
Pacijent: Oprostite, mogu li znati gde je Vaša duša?
Doktor: Ne brinite, moja duša je na svom mestu.
Pacijent: I moja je, ali boli.
Doktor: Ma, idite dođavola!
Pacijent: Bio sam. I on me izbacio.

Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
Moglo je,
Bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
Moglo bi, ali neće.

Kad neko nekom nedostaje

(iz zbirke pesama Kad pročitaš, spali)



Zaboravio sam te do te mere

da nisam siguran da sam te poznavao,

ali kada mi neko nedostaje znam da si to ti,

prepoznam te po načinu na koji mi stežeš grlo.

Ljutim se na sebe što mi neko drugi ne nedostaje,

al’ badava, ne mogu se setiti nikog vrednog ovolike tuge.

Rasterao sam izazivače bola,

jedina si koja se vraća da mi nedostaje.

Ne znam šta mi tvoje treba i zašto,

ali znam da bez toga teško podnosim sebe.

Spremim večeru za dvoje - ništa ne okusim,

spremim postelju za dvoje - oka ne sklopim.

Sve mi je za dvoje, a nema ni tebe, ni mene.

Ko zna, možda to ipak nisi ti?

Možda neko drugi nekom drugom nedostaje,

a tuga po navici dođe kod mene, lakše joj je sa mnom.

Sve će biti dobro
Verovala mi je da će sve biti dobro,
kao da se ja pitam, kao da od mene zavisi.
Bio sam veliki plišani meda,
upijač za suze velike devojčice.
Vezivala mi je noću svoju maramu oko vrata,
danju je prislanjala na lice,
da joj mirišem kad odem čak pet koraka od nje
i ljutila se kada bih rekao da mirišem na prašinu.

Bio sam lep, imao najlepši glas, najlepše oči,
korak,osmeh, dušu, reči.
Ako sam to bio ja, gde je nestala magija mog dodira?
Bilo je dovoljno da isti ovaj dlan,
što odrveni sve što dotakne,
sklizne niz njenu kosu,
da mi poveruje da će sve biti dobro,
kao da se ja pitam, kao da od mene bilo šta zavisi.

Usnom ti usnu u snu golicam
(zbirka Satenski stihovi)



Lice ti je spokojno,

al’ usne te odaju.

Smešim se, dok se smešiš,

znam šta sanjaš.

Na javi ćeš se čuditi

zašto si baš mene sanjala

i kako to da nisi umela

da se odupreš želji.



U snu nema mesta za ALI,

čak i kada mene sanjaš.

Ne ljubim te,

samo ti usnu usnom golicam.

Provociram... Može mi se,

jer lepše sanjaš, nego što želiš.

Iz nekog razloga, ostaneš bez daha,

iz nekog razloga, uzdahneš,

nekako slatko, uzdrhtalo...

Zastanem, pa nastavim,

čim prestaneš da se smešiš

i skoro da mi je krivo što nisi budna,

da vidiš da jedan osmeh

može da ukrasi dva lica.

Bezobrazna pesma


Čitaš bezobrazluke sa mojih nemih usana,
ali ne smeš da postupiš po naređenju,
jer ne znaš šta će se desiti ako si pogrešno razumela
nešto od tih nepromišljenih gadosti,
pa nam se neusklađeni pokreti zamrse.
Ko bi nas odmrsio kad niko za nas ne zna?
Nisi sigurna na šta sam spreman,
čekaš da nagovestim sledeći potez
da bi mogla da odglumiš čednost, ili strast.
Sa mnom se nikad ne zna.
Sa mnom niko ne zna.
Pokušaj ti…

Ljubi me tako da kada prestaneš kažeš
ne znam šta mi je bilo, to nikad nisam radila.
Dozvoli da te ljubim tako da kada prestanem pitaš
šta si mi to uradio? Mogla sam umreti.

Stisni mi kolenima obraze,
da izgleda kao da ne daš preko granice.
Ne smemo se dokazivati onim što svi umeju.
Praviš se da ne znaš šta te čeka…
Pravim se da ne vidim da jedva čekaš…
Pa, šta ako se zaljubimo? Do jutra će nas proći.

Ovo moraš zapisati, kažeš,
a znaš da niko o ovome ne sme čitati.
Bolje misli kako ćeš sutra
tako izujedana među ljude, kažem kroz zube.
Bolje misli hoćeš li dočekati sutra, kažeš kroz zube.
Bolje da ništa ne mislimo.
Umri muški, zaječiš.
Samo što nisam, zaječim.
Hoćeš li još malo da ti sanjam?

Neću ti zameriti kad prestaneš da se igraš.
Ćutaću zauvek, jer moje reči nisu dorasle
tvojim rečima, koje sam govorio.
Možda ćeš na tuđim usnama biti lepša,
umeti lepše reči da izgovoriš,
i umeti da me zaboraviš.
Moje ćutanje gušiće samo mene,
jer neću umeti da stavim tačku na Nas.

Sneg


Čim sam juče oči otvorio, skočio sam na noge. Subotom, iz varoši di se zaposlila, stiže moja Mara, srce moje. Nikad ne dođe onim jutarnjim aftobusom, u deset, već onim što stiže oko četir’-pola pet. Vole da odspava duže, kad ne mora na pos’o, pa se ondak, valda, uređiva za put, ni brige je što njeni ne mogu dočekati da je vide. Desi se da okasni, pa ondak ‘vata onaj poslednji aftobus, što stiže kasno uveče u osam, a desi se i da ne dođe, ako nazebe, il’ joj nije do puta, jer se na poslu preko nedelje umorila, tako kaže njena mati, kad je na sokaku kogod upita što Mara nije došla. Ja ne pitam, nego čujem šta drugima govori, pa tako saznam.



U leto je lakše, natempiram taman posle popodnevnog spavanja da izađem pred kuću, da namastim šarke na kapiji, il’ da pokupim smeće, ako je vetar don’o. Ako nema vetra, ondak nekog ko je negdi kren’o biciklom, il’ peške, stopiram da se upitamo, pa otežem divan, dok ne vidim da sa stanice moja Mara stiže, pa kažem ovom, s kim sam divanio, da moram u kuću, a kad taj ode, ja ponovo iziđem na sokak, da me Moja Mara, srce moje, primeti, pa da pita “jesi l’ vredan, Vaso”, a ja kažem “eto, pomalo”, da joj dam do znanja da ništa ne bi remetila ako bi zastala da divanimo. Neki put zastane, pa je pitam kako je u varoši, a ona mene pita kad ću se ženiti, pa se zacrvenim i kažem “kad bude ‘tela da se uda ona koju volem”, al’ uglavnom ne zastane, već produži i dobaci “ako, ako, samo radi, Vaso”. I smeška se. Kad malko odmakne, osvrne se, valda namerno, da bi je ja vid’o kako se još uvek smeška, pa mi bude milo.



U to doba, kad moja Mara, srce moje, iz varoši stiže, zimi već mrak bude, nikog nema na sokaku, pa se teže snalazim, al’ se ipak snađem nekako. Natempiram da odem do dućana, dok se nije zatvorio, da kupim prašak za pecivo, il’ šećer u prahu, jer mati ‘oće krofne mesiti, a baš joj neki od tih sastojaka zafali, nije da fali u kući, nego ja sakrijem, pa se ondak, kao slučajno, sretnemo, pa je dopratim do moje kuće i lepo se izdivanimo i sve bude lepo, a kako neće biti lepo, kad mi tako lepo miriši moja Mara, srce moje, a ja to osetim, jer smo blizu. Bude nekad da se još neko iz varoši vraća, pa se ondak samo upitamo, k’o što bi se i sa drugim upit’o, pa uveče ne mogu da zaspem od jeda, što nisam im’o mogućnosti da pitam šta sam isplanir’o.



Juče me je obradov’o sneg. Eto meni izgovora šta pred kućom moram raditi. Nije samo to, već što će Mara, srce moje, proći tačno ispred naše kuće, jer sokak niko ne čisti, a trotoar ću ja za nju pripremiti, da odmori noge kad na ravno stane u onim čizmama na štiklu, pa će pomisliti “baš je vredan ovaj Vasa, jedini je on pred kućom počistio”, a baš ću u tom času izići da još malko mlatnem metlom, pa će me i naglas faliti, a ja ću kasti “ih, nije to ništa”. “Kako nije”, čudiće se moja Mara, srce moje, “trebalo je snage imati i svu tu snežinu u stranu zgrnuti i to duž cele parcele”, a ja ću kasti “nema tu mnogo, dvaes’šes’ dužnih meteri, po katastru, a ima i više, al’ nam geometer zakin’o čitav dužni meter, samo što baba nije ‘teo da se sudi, kaže, imamo i previše, mnogi bi poželeli ovol’ko da imaju, dobro i kaže, o’de komotno mož smestiti još jednu familiju i nikom da ne bude tesno”.



Ni fruštukov’o ko svet nisam, a već sam lopatu u šake uz’o, pa mi mati vikala “meti barem kapu na glavu, ozebšćeš”, a baba je kaz’o “neka ga, šta će mu biti, al’ mi mati ipak kapu iznela i kaz’la da je moram metnuti na glavu, jer ko će me u varoš kod doktora, po mećavi nositi, pa sam mor’o da joj udovoljim, uprkos tome što ne volem ništa na glavi da imam”.



“Badava ti je čistiti, vidiš da ne staje”, vikala je sa pendžera komšinica Mila od preko puta, “javili su da će do sutra padati”, al’ sam se ja pravio da ne čujem, pa je to ondak k’o da mi niko ništa nije kaz’o. Samo me još mati nekol’ko puta u kuću terala, al’ je nisam ‘teo poslušati, pa je naposletku i ona odustala, al’ sam vid’o kad je patku zaklala, što je značilo da već sluti da ću se razboleti, pa će morati pačijom supom da me leči.



Skoro sam se pokaj’o, kad sam vid’o da mi je badava čistiti, jer kad se okrenem, k’o da nisam ni čistio, al’ nisam ‘teo sebi priznati. Još malko, do ručka, pa će se možda primiriti, da ne pada baš tol’ko, a i ja ću se okrepiti, pa će lakše biti, a u tom će i moja Mara, srce moje, pa će biti kako sam planir’o. Ako sad odustanem, samo će mi teže biti, kad se nagomila. Suv je bio, pa ga sve vetar s krova bac’o, direkt meni pred lopatu, pa sam već pomišlj’o kako bi’ ga s krova skin’o, valjalo bi i za grede, da ne popucaju od tereta, al’ nisam znao kako bi sa zemlje do’vatio, a da se penjem baš i ne moram.



Čim sam uš’o u kuću, mati mi je kaz’la da se o’ma moram presvući u suvo i da sam za danas završio. Ondak mi je namazala pomadu od guščije masti na lice i šake, da mi koža ne popuca od ‘ladnoće i kazala da sve moram pojesti, kad sednem za astal, a meni se činilo da ću i astal pojesti, kol’ko sam ogladneo, jedino što nisam im’o vremena, jer je već bilo pola četir’, pa sam jeo navrat-nanos i brže-bolje istrč’o iz kuće, da mi moja Mara, srce moje, ne utekne. Nema veze što je mati vikala “reci mu, Đoko, ti si mu otac”, baba se nije mnogo potres’o, radi toga da mu ručak ne presedne, pa da još ne može zaspati.



Nije mi svejedno bilo kad sam vid’o da je aftobus samo malko usporio, ako bi ga kogod na stanici ček’o, pa pošto nikog nije bilo, samo je produžio. K’o da su se svi moji snovi, svi moji ideali srušili, pa ih je još i ovaj prokleti sneg zatrp’o, al’ nisam ‘teo klonuti duhom, već sam samo besno lopatu bacio i opsov’o jako, u sebi.



Nije prvi put da moja Mara, srce moje, izostane, al’ danas mi je baš nekako falila, samo da je vidim kad prođe sokakom. Ne bi morala ništa ni kasti, ni pitati, samo da me pogledala onim njenim vragolastim okicama, ispod one šubare od zeca. Čini mi se i sneg bi se istopio, a ne samo ja.



Nigde nikog na sokaku, samo ja. Da bar ‘oće njena mati da naiđe, pa da se požali što, eto, zato i zato njena Mara, moja Mara, srce moje, neće dolaziti, al’ di bi tetka Zora sad po mraku i mećavi išla. Pogled’o sam u nebo, al’ ne vredi da postavim pitanje, sad kad je Bog u najvećem poslu, jer svako se za nekog interesuje, kad je nevreme. Ne vredi, moram u kuću, a skoro da me sramota što sam tol’ko bio uzalud vredan.



“Sad to opet moram sušiti… ko je to još vid’o triput na dan se presvlačiti, bez potrebe… nisi ‘teo slušati, a lepo sam ti govorila da ćeš se razboleti… muke s tobom cela veka, k’o da si mali… skidaj to i o’ma u krevet da si leg’o…” govorila je mati. Nisam ja nju čuo, al’ znam da je sigurno tako šta govorila, uvek tako kaže da samo muke sa mnom ima, a ne misli tako, nego brine. Kako

sam leg’o, tako sam zasp’o.



Ne sećam se šta je preko noći bilo, znam samo da sam čuo mater di govori “nisi ‘teo slušati, a lepo sam ti govorila da ćeš se razboleti… muke s tobom cela veka, k’o da si mali…” i da me terala da pijem čaja na silu, pa sam stoput mor’o radi sebe preko noći ustajati.



Kad sam izjutra, oko deset, ust’o, opet radi sebe, a ne radi toga što sam mog’o na noge, u kujni sam, na astalu, vid’o lep, velik zidni kalendar, pa sam pit’o mater otkud joj, a ona mi kaz’la “sinoć kasno, posle osam, Mara Zorina donela, kaz’la evo, da imate na zid lepe slike da metnete... k’o da mi je baš do tog, sad kad mi je dete bolesno i ko je to još vid’o tako kasno ljudima u kuću dolaziti…”

Pokvarili smo ljubav


Nastala je zbrka:
ne zna se ko je kome koliko naudio,
čije su rane bolnije, čiji su očiljci ružniji,
ko je ljubavlju ubijen, ko se njome ubio,
ko ne voli ono što ima, ko nema ono što voli,
ko je napušten, ko zapušten,
ko nije umeo, ko nije hteo,
ko je žrtva nevere, ko neverstva,
ko trguje, a ko daje.
Sve je na prodaju, ali se ne može sve kupiti.
Nešto nam mora praviti zazubice
do kraja života.

U pola noći da te probudim
ima da znaš koliko smo ti plus ja
i koliko bih, nedajbože, bio ja minus ti.
U pola noći da te probudim
ima da znaš u kom sam trenutku shvatio
da želim da te budim u pola noći
da bih te podsetio
da bez tebe ne bih mogao
i da bez mene ne bi mogla.
U pola noći da te probudim
ima da napamet znaš reči
kojih sam se zahvaljujući tebi setio
i stihom zapisao u želji da te oslikam,
da mi budeš najlepša i najbolja,
da mi budeš srećnija no ikada,
da mi budeš srećnija no iko.
U pola noći da te probudim
ima da znaš zašto te budim.
U pola noći da te probudim
ima da znaš gde želiš da te ljubim.
U pola noći da te probudim
ima da misliš da sanjaš.

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,

jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,

a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,

niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,

zato i dopuštam da misliš da samo tugujem

i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,

jer više od bilo koga umeš da nedostaješ

ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,

čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.



Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,

jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,

već želim da ništa drugo ne želiš,

osim da se ušuškaš uz mene.



Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života

provesti kajući se što te nisam zavodio,

a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,

već pesnik sa trapavim srcem.

Ne zavodim, već zavolim,

ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana

na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.