Goran Tadić

Slana pahulja

Ni jedna pahulja nije ista,
al’ nisu sve posebne.
Kad otplešu svoje piruete,
slažu se jedna preko druge,
praveći podlogu za nečiju radost, ili nedaću.
Pregrevaju se sećanja,
uspomene klize niz moje lice,
kao glečer ostavljajući brazde za sobom.
Jedna se, kao lampion
cakli na trepavici, dok ne ispari.
Oblak će je sprečiti da stigne do neba.
Kada mu postane hladno, biće mu preteška.
Zalepršaće, lepša no ikad,
slobodna,
žureći da ti prva donese radost.
Plesaće, golicaće vazduh,
dok ne odluči da umre na tvom obrazu.
Nečije usne otopiće je istog časa
i šapnuti: „Zašto plačeš, mila moja?“

Molitva

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,
radoznalo osluškujući šum svojih usana
i molitvu, ometenu uzdahom:
"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.
Nektar da pije, zvezde da joj skineš,
kao što bih tebi ja.
Da je maziš, da je čuvaš,
da je braniš i ništa joj ne braniš,
kraljica da bude, kao što bi bila ti.
Da bude tvoje Tvoje,
kao što bi Moje bila ti,
da si mi rodjena,
moja rodjena.
Pogledom dijamante da brusi,
rečima bisere da niže,
zlatne da su joj misli.
U ženu da stasa, željni da je budu,
da vidiš kakva si bila. "
Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,
i padnem slab u početni stav za molitvu,
celivaću suvim usnama cveće,
utkano u ivandanski venčić,
prepoznajući te u svakoj latici.
Nošena srebrnim štiklama,
prići će poslednja želja,
naše Naše,
nudeći pomoć.
"Hvala, dete moje", reći ću.
"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. "

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.

Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?

Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.

Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

Zagrljaj

Kako samo uspem da optužim jesen za tugu...
Nema lista koji nisam zgazio i opsovao,
svaki mi je kriv što ne mogu da te zagrlim,
onako, da liči na drugarski pozdrav,
dok ne osetiš da drhtim i ne čuješ da jecam,
pa kažeš: “Ajde, ne brukaj se, ljudi gledaju”,
a ja te jače stegnem, jer znam da je poslednji put.
Ovo nije ljubav, nego bes i očaj,
jer bez tebe ne mogu ni da se isplačem
zbog milion stvari koje niko ne razume,
a sve sam im lepo nacrtao i sažvakao.
Plačem u sebi, pa ni sam više nisam siguran
da li sam prestao i ako jesam da li sam preživeo,
ili sam najzad spasen od tvog sebe.
Bože, zar ti je tako teško da mi iz oka iscediš
bar jednu kap otrova? Pa šta ako sam muškarac?
I ti si! Zar ti nikad nije došlo da se isplačeš k’o čovek?
Ti si se bar svega nagledao (ako si gledao).
E, Bože, Bože, od čega li si tek ti sazdan?
Gde će ti duša?
Ruke mi se osušile dabogda
kad ne daš da je zagrlim.
Samo Ti gledaj svoja posla,
male su moje brige za tebe.
Snaći ću se nekako bez tebe, k’o i do sada.
Dopreće već do oka neko sećanje na život,
pa ću, k’o u najbolja vremena opsovati
(ne brini, Tebe, hleb i majke neću).
Nikakve vajde od ljubavi, dragi nečiji,
život je od moje ljubavi trebao biti lepši njoj,
a ne meni... Ne razumeš Ti to.
Nikad se nas dvojica nismo razumeli.
Nemaš Ti pojma šta je ljubav.
Ja boginju imam, a gde je tvoja?
Mani me, ionako me nećeš.

(N)i san, (n)i java

Kažeš “brzo se vrati,
ali pažljivo vozi,
misli na mene,
kupi mi nešto”...
Otkud ti u mom snu,
kad više ne umem da sanjam?
Dobroto moja,
koja mi te muka dovodi?
Kojim dobrom, muko moja?
Hteo sam da te zaboravim,
al’ sad kad više ne umem sa snovima
ti konačno s njima umeš.
Sa mnom i dalje ne.
Isti smo.

Šta da ti kupim,
a da ti to već nisam s neba skinuo?
U koju misao da te smestim,
a da te njom nisam već oplakao?
Radosti moja, najtužnija,
kasniš sa snovima,
ne umem više da volim.
Ipak, vraćam se mestu
s kog nikada nisam ni pošao,
u nadi da ćeš me nasmejana dočekati
pitanjima “gde si tako dugo,
jesi li mislio na mene,
šta si mi kupio”...

Mjesec i mesec

Na isti način volim mjesec i mesec,
jer osjećanja i osećanja su isto.
Svet je lep jedino kada je svijet lijep.
Kada se gleda u zvezde i zvijezde
ima ih barem duplo više,
pa je duši lepše i ljepše dok bira
na kojoj će se nastaniti.
Sitne duše,
koje od bogova ne vide Boga,
nek’ budu srećne i sretne
ako nađu mesto za stajanje.
Moj Bog možda ne postoji,
njihov možda postoji.
Nije isto.

Prva ljubav

Dosadila sopstvena senka što se nada mnom nadvila.
Ma, šta bih ja da se nisi napokon pojavila,
da mi ne daš o ljubavi da razmišljam,
da mi ne daš život da izmišljam,
da ne dozvoliš da se osećam k’o mrva
i da budeš moja ljubav prva.

Neuhvatljivo bilo je sve što sam dodirnuo ikada.
Neshvatljivo, al’ da te nisam sreo ne bih živeo nikada.
Bez doživljene zelene ja bih svenuo
da se život nije pokrenuo,
kada si na satu zaustavila klatno
i pretvorila sve žuto u zlatno.

Niko mi i ništa nikad nije bilo po volji.
Došla si da me naučiš kako da postanem bolji,
da ne dozvoliš da osedim,
da mi dokažeš da ipak vredim,
da te čuvam k’o zenicu, il’ bilo šta moje,
al’ ja ne umem ništa svoje da volim k’o tvoje.

Izgovoram sve tvoje, rečima što se maze.
Pre tebe su sve druge bile lapsusi i fraze.
Hvala ti na Raju i njemu na tebi.
Hvala ti što najzad pomažem sebi
zbog prve ljubavi da ne osećam se krivim
i molim nebo da njen kraj ne doživim.

Tišine

Više se ne razumeju naše tišine.
Predaleko je otišao moj oblak
od tvog suvog oka.
Pokisli prozor okvir je za moju sliku o tebi,
koju nosim u unutrašnjem džepu pocepanog srca.
Toliko toga imam da nam kažem,
ali nemam snage,
umoran sam od sebe.
Odmori me.
Ne brini, umećeš,
imaš urođeni melem za mene.
Moraš nešto reći,
jer naše se tišine više ne razumeju.

Dobro mi je

Kažem da sam dobro, da ne brine,
evo, baš me krenulo sa svih strana.
Sve se nadam da sam naučio da lažem,
da će poverovati da ću se bez nje snaći,
da ću ako zatreba biti srećan.
Zbog nje mi je, ne ume da brine.
Ona to nekako kao da sam joj jedini na svetu,
kao da bi joj srce prepuklo za mnom
kad bi mi se nešto desilo.
Čim se rastužim više no obično,
brine da ću s nekim zapodenuti kavgu,
tek da bi me na dvoboj izazvao,
brine, a dobro zna
da me neće ni nebo, ni zemlja.

Kako to da sam baš tad,
kad se baš ona pojavila,
zaboravio kako se voli?
Kako baš sad, kad odlazi,
da mi se čini
da bih umeo da se prisetim?

Jedi, kaže, obuci se,
zna da sam mali,
da ne umem da brinem o sebi,
a ne zna da brinem
da li jede i da li joj je hladno.

Pusti me da potonem

Pusti me da potonem,
samo ti trošim snagu.
Sidro sam, sputavam te.
Zajedno sa mnom,
izvukla si moje dno na površinu,
pa nam je isto, kao da sam tvoju površinu
zajedno s tobom povukao na dno.
Odveži me, oslobodi se.
Pusti da potonem, meni je isto,
a ti ćeš u mirnijim vodama
najzad biti slobodna.

Moglo je

Moglo je da ne bude na prvi pogled,
mogli smo se voleti, pa prestati,
moglo je bez duše,
bez reči, bez radosti,
bez nadmetanja ko koga više voli,
bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
Mogli smo biti ljubavnici,
supružnici,
roditelji.
Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
bez ljubavi u prirodnoj veličini,
moglo je bez nas.
Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
moglo je da te ne oslobodim,
i da me oslobodiš.
Moglo je, ali nije.
Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
moglo bi da ne boli,
moglo bi da ne sumnjaš u nas,
moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
bez svetlucavog pirsinga u oku,
bez samoubistva tobom.
Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
da žalim sve što sam želeo,
da te neko voli više od mene
moglo bi da ne znam gde mi je duša,
moglo bi biti na poslednji pogled.
Moglo bi, ali neće.

Neću ti pokloniti srce

Neću ti pokloniti srce, uzmi ga sama.
Radi s njim šta ti je volja, godiće mu,
makar ga ispustila u trnje,
makar ga nazvala pogrdnim imenom,
makar mu ništa ne radila.
Uzmi ga, ne mogu tek tako da ga dam,
predugo sam ga čuvao za tebe.

Dva – tri minuta

Ljuta si na sebe,
jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi
otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju
da usklade korak sa tobom, nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.

Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al’ nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.

Neće biti da nisi tu.
Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino ako sam se pokvario,
pa ne umem, k’o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem, kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,
posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla,
da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.

Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila,
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al’ bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k’o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.

Je l’ ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al’ sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Sami idi

Uvek bismo imali još nešto da kažemo,
još malo da ćutimo, da bi bilo teže,
da obećamo da ćemo se zauvek sećati ove mrve prašine,
da poverujemo da može još malo da traje,
ako neko od nas dvoje to kaže.

Samo idi.
Ne dozvoli da pitam jesi li sigurno dobro,
priželjkujući da pitaš isto, pa da se prenemažem
i priuštim ti privilegiju
da vidiš retku prirodnu pojavu, mušku suzu,
da me tešiš, jer mi je teže. Meni je uvek teže.
Nije isto onom ko oseća miris ruzmarina
i onom kome jastuk na tamjan miriše.

Samo idi.
Krastu sa rane moraš naglo trgnuti.
Zaboli jače, ali brže prođe.
Nemoj da liči na rastanak,
jer ćemo morati da ga se sećamo
i pišemo pesme, očekujući da će još nekog zaboleti
kao što boli nekog od nas dvoje.
Zanimalo te šta mi nedostaje. Dosta je bilo znatiželje.
Morao sam da te zavolim,
a sada moraš da odeš da bi saznala odgovor.

Samo idi,
jer tako treba, jer ništa ne ostavljaš,
jer ništa nisi zaboravila, jer je prošlo, jer nije bilo.
Idi, jer stara se vreća ne krpi satenom.

Borba za tebe

Ćutiš?
Šta ja tek da kažem?
Ne brini ko će o meni brinuti
i ne brini što brinem ko će brinuti o tebi.
Ne brini, prokockani su moji krugovi,
ja o tebi nemam čast, ni snage da brinem.

Da istoriju pišu pravi pobednici,
svet bi nakon svake bitke bio bolji.
Bruka i sramota namenjena onima što pristižu
u arenu, natopljenu krvlju gubitnika.
Kako će ih moje pesme u oči pogledati,
nakon konačnog ponižavajućeg poraza?
Kakva je to sila što zdrobi ovoliki rubin iz grudi,
a sve drugo ostavi da napuklo liči na mene?

Borim se sa više od pola života
i više od pola smrti.
Zapravo, prepiru se oko mene,
a neće me ni jedno od njih.
Borim se sa ostacima tebe
u ostacima sebe,
za tebe protiv sebe,
da pamtiš da sam te voleo
ovako kako te volim.

Još jedan dan s tobom

Podigneš roletne, kažeš:
“Hajde, čeka te još jedan dan sa mnom”,
a ja te zamolim da se vratiš u krevet,
“samo da ti nešto kažem”.
Legneš uz mene, pitaš šta je toliko važno,
a ja ti nekoliko puta kažem to što sam hteo,
pa dan počne onako kako priliči
našim pregrejanim srcima.

Pitaš od čega ćemo živeti,
ako ne odemo na posao.
“Ja od tebe, ti od mene”, kažem
i nastavim da ti pružam život i da živim.

Pogledom pratim svaki tvoj pogled,
dok ogrnuta mojom košuljom spremaš doručak.
“Smešna sam”, kažeš, “vidi me, k’o dečak”.
Priđem ti k’o ženi i uzmem ono što je moje
(ne košulju, naravno).

Zahvalan Tebi i Bogu što si mi tako lepa,
ne odvajam se od tvog mirisa i dodira.
“Šta ti je”, pitaš kad primetiš da drhtim.
“Isto što i tebi”, kažem, “Ljubav mi je”.

Sklupčaš se uveče kraj mene,
slušam šta bi mi sve rekla,
ćutim šta bih ti sve rekao
i udišem zajedničku tišinu,
srećan kao da sam proveo
još jedan dan s tobom.

Čuvaj me

Čuvaj me.
Ko će te čuvati
ako se meni nešto desi?
Zbog koga ćeš reći „nije mi ništa“,
kada te svašta snađe i sve ti se skupi,
ako ne zbog mene, da se ne sekiram?
Ako me prepustiš meni, svašta će me snaći
i čitav će se život skupiti u jednu kapljicu,
s kojom neću umeti da se nosim,
a nosiću je sa sobom i čuvati umesto tebe,
ako me ne sačuvaš od mene.
Čuvaj me.
Ko će te čuvati
ako se mom srcu ništa ne desi?

Još jedan dan s tobom

Podigneš roletne, kažeš:
“Hajde, čeka te još jedan dan sa mnom”,
a ja te zamolim da se vratiš u krevet,
“samo da ti nešto kažem”.
Legneš uz mene, pitaš šta je toliko važno,
a ja ti nekoliko puta kažem to što sam hteo,
pa dan počne onako kako priliči
našim pregrejanim srcima.

Pitaš od čega ćemo živeti,
ako ne odemo na posao.
“Ja od tebe, ti od mene”, kažem
i nastavim da ti pružam život i da živim.

Pogledom pratim svaki tvoj pogled,
dok ogrnuta mojom košuljom spremaš doručak.
“Smešna sam”, kažeš, “vidi me, k’o dečak”.
Priđem ti k’o ženi i uzmem ono što je moje
(ne košulju, naravno).

Zahvalan Tebi i Bogu što si mi tako lepa,
ne odvajam se od tvog mirisa i dodira.
“Šta ti je”, pitaš kad primetiš da drhtim.
“Isto što i tebi”, kažem, “Ljubav mi je”.

Sklupčaš se uveče kraj mene,
slušam šta bi mi sve rekla,
ćutim šta bih ti sve rekao
i udišem zajedničku tišinu,
srećan kao da sam proveo
još jedan dan s tobom.

Čuvaj me

Čuvaj me.
Ko će te čuvati
ako se meni nešto desi?
Zbog koga ćeš reći „nije mi ništa“,
kada te svašta snađe i sve ti se skupi,
ako ne zbog mene, da se ne sekiram?
Ako me prepustiš meni, svašta će me snaći
i čitav će se život skupiti u jednu kapljicu,
s kojom neću umeti da se nosim,
a nosiću je sa sobom i čuvati umesto tebe,
ako me ne sačuvaš od mene.
Čuvaj me.
Ko će te čuvati
ako se mom srcu ništa ne desi?

"Ovako će izgledati moj muž“

Pre izvesnog vremena, obratila mi se virtualna prijateljica (s kojom ranije nije bilo komunikacije) s molbom da joj pomognem. Naime, njenom voljenom, s kojim je u braku par meseci, bližio se rođendan, pa je želela da mu u njeno ime napišem čestitku. Ne znam da li bih pristao da nisam osetio beskrajnu ljubav među njima, koja je je isijavala iz njih na zajedničkim fotografijama. Međutim, ključna stvar za moj pristanak da nešto napišem je simpatična anegdota, koja se odigrala kada je moja virtualna prijateljica, tada devojčurak, prvi put ugledala dvanaest godina starijeg momka i izjavila: „Ovako će izgledati moj muž“. U međuvremenu su odrasli, on se oženio, zatim razveo. Sreli su se deset godina nakon one anegdote, zavoleli i venčali. Ovo je „čestitka“, koju sam napisao:

Zaprosila sam te prvim pogledom. Zvezde su pristale, čekalo se da pristaneš i ti. Hvala ti što jesi. Znala sam da će ti nakon deset godina dozlogrditi da kao jarbol štrčiš iznad jedrenjaka kojim treba kroz život da ploviš i da sam upravo ja jedro sa kojim ćeš iskoristiti povoljan vetar za krstarenje prostranstvima koja će mnogima ostati tajanstvena i neotkrivena. Ne radi se o mom samopouzdanju, već o rešenosti da živim srećno i da tebe usrećim.

Verovatno si primetio da sam zaljubljena u tebe? Ma, sigurno jesi, svi su primetili. Dovoljno sam velika da znam da će to proći i da ću te nakon toga samo voleti. Znaš li šta to znači? Bolje što ne znaš, jer bi te uplašila tolika ljubav, skrivena iza zvocanja zbog brze vožnje, besparice, nesuglasica i ko zna kakvih još gluposti, koje će biti iskušenje našoj ljubavi. Kažem NAŠOJ, jer znam da me voliš, jedino ne znam da li znaš da ćeš morati da me voliš dok sam živa, jer onog časa kada prestaneš, nestaću. Ne proveravaj! Nije mi zbog mene, već zbog tebe, ako nestanem, ostatak života bićeš nevoljen.

Rodiću ti milion dece, ako bude malo, rodiću još jedno. Želim da budeš srećan, kao što sam ja (nadam se da tvoje srce to može podneti, moje je na granici izdržljivosti). Kada poželiš drugu ženu (ne gunđaj, znam da ćeš poželeti), neka te štrecne pomisao na to da bi zbog bezvrednog mogao izgubiti najvrednije i neka te istog časa prođe želja za njom.

Srećan ti rođendan. Nisam ti ništa kupila, to prepuštam drugima, jer ovo što ti pružam ne može se kupiti. Želim da znaš da mi je sa tobom svakog dana rođendan i da ću se truditi da i tebi sa mnom tako bude. Ne znam kako ću to postići, ali sigurna sam da će tako biti, ili me neće biti. Ponekad me uplaši ovolika radost, pitam se čime sam te zaslužila i da li postoji neko ili nešto što mi te može zabraniti, ili nedajbože oduzeti, ali strah nestane, jer znam da imam snage da te čuvam i sačuvam, ma koliko moćne bile sile koje bi pokušale da te preotmu.

Imam naučni dokaz da te volim, al’ nije mi do Nobelove nagrade, već do tebe. To što ću stara i zborana tebi starom i zboranom, čestitati svako jutro, biće najvredniji i jedini validan dokaz da je vredelo za tebe se roditi i da je vredelo uz mene dočekati trocifreni rođendan.

Proba

Noćas je bila privilegija biti ja.
Malo je onih koji su njene oči
tako duboko smestili u svoje.
Miris njene kože najlepši je parfem
koji je ikada mirisao na mojoj koži,
ukus šampanjca, preuzet sa njene usne,
opravdanje za pijanstvo i mamurluk srca.

Ko zna čiju sam zvezdu noćas ukrao.
Niko se nije žalio, niko primetio.
Srećnima dosadi sreća,
pa ne osete kada je neko pozajmi
da proba kako mu stoji.
Malo mi je tesna oko srca,
sve drugo je k’o skrojeno za mene,
a niko mi nije uzeo meru.
Pošteno probah i pošteno vratih.

Uze mi reč

Uze mi reč iz duše,
onu koju sam želeo da ispustim s njom.
Čude se da sam to dopustio,
kažem “neka”, da ne trošim reči
na nešto što ne bi razumeli
oni kojima nikada nije uzeta reč.
Dao sam reč da ćeš reči koje uzmeš
imati do kraja svog, nakon mog života.
Uze mi reč iz duše, najmekšu, najnežniju,
uze je zajedno s dušom.

Uze mi reč iz grla, stisnutu, stegnutu,
jaku, a nemoćnu da iz mene izađe sama
i da iznese to što je od ljubavi ostalo.
Jače grlo steže otkad iz njega uze reč,
koja je bila moja poslednja nada
da umem i imam šta da kažem.

Uze mi reč iz oka, toplu i vlažnu,
spremnu da se skotrlja niz litice lica
i iscedi ostatak onog mene
kog se ni ja više ne sećam.
Pogled mi je nem otkad mi uze reč iz oka.

Iščupa mi reč iz srca, običnu od pet slova,
jedinu koju sam želeo da izgovorim i napišem,
jedinu koju nisam ni čuo, ni pročitao,
iščupa je zajedno sa srcem.

Pročitan sam

Najveći deo mene, ispisan najtanjim krivim linijama, pročitan je.
Ispisao sam se kako sam morao, čitali ste me kako ste želeli.
Trebalo je hrabrosti da stanemo jedni pred druge
i priznamo ono što smo prećutno priznali.
Shvatili smo da ličimo po tuzi, po nemiru, nesanici...
Ne bi se prepoznali na trotoaru, pred izlozima života,
zamišljeni nad previsokim cenama,
samo bi se mimoišli, skrivenih očiju između ramena,
da nisam ispisao oglas za dušu, u rubrici “Poklanjamo mezimce”.

Ne zna se kome je teže bilo pri susretu tužnih pogleda,
iz kojih smo čitali, ovako nepismeni.
Nije lako priznati sebi postojanje sebe, a ne zaplakati.
Nasmešimo se, da ne bude patetično,
kažemo da je to samo alergija na stvarnost
i čudimo se kako je moguće da su najtužniji postali najhrabriji.
Tešio sam vas da nije sve tako kao što se čita,
a znao sam da je mnogo gore nego što piše.

Kada sam mogao ja, mogli ste i vi bez mene.
Mogli smo se prepoznati u rukopisu romantičnih sitnica,
kojima su obeležena tajna mesta na svemirskoj mapi,
na kojima stanujemo.
Otuđeni susedi sa istom adresom – Mlečni Put bb,
bliski samo kad zatreba kašičica duše na zajam.

Šta sam vam ja trebao?
Čitajući me, niste stekli diplomu, već potvrdu da smo isti,
beskorisnu preporuku sličnima, položen ispit slabosti,
dokaz da sam, pisan sa predumišljajem, pročitan u afektu.
Upozoreni ste da prizori koje ćete čitati nisu preporučljivi
osobama sa slabim srcem.
Niste verovali da ste to vi.

Naivno smo verovali da se od sitnih kristala može sastaviti kristalna kugla,
naučili da gledamo u sebe, naučili da je lepo biti kristal, makar kao pahulja,
naučili da je lepo biti naivan, naučili da je lepo verovati.

Nekom je potrebno da piše, nekom da čita.
Malo je pročitanih, na način na koji su pisani.
Pročitan ne znači biti shvaćen.
Nije do vas.

Kada te ugledam

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.

Naprimer, noćas...

Mogla bi, naprimer noćas,
da mi pomogneš,
da te ljubim lepše no iko.
Nagodiće se već nekako naše želje
oko toga čija će se najpre ostvariti,
ali ne prebrzo, nego lagano,
kao da drugih nema,
pa kada se ostvari,
da ne bi dosadila,
na red da dođe neka od mojih,
nežnijih i bezobraznijih.

Ne smem pokazati koje mi je rame draže,
koje oko lepše i koje koleno slađe,
da ne pomisliš da mi to drugo
nije drago, lepo i slatko
i ne smem te ljubiti onako kako želim
i kako zaslužuješ,
jer bi se mogla zapitati
gde sam naučio tako da ljubim,
pa da se pravdam da nisam umeo,
dok me tvoja ramena, vrat,
grudi i leđa nisu naučili.
Eh, muke moje,
ko zna da l’ bi mi poverovala,
pa bih morao dokazivati da ne lažem...

Mogla bi, naprimer noćas,
da se otkačiš i za mene zakačiš,
mogla bi da ne dopustiš da te pustim,
čak i kad mi slučajno od drhtaja
sklizneš kroz prste.
Današnja noć mogla bi
život da ti zasladi.
Mogao bih postati nezaboravan,
ti već jesi, ljubio te, il’ ne ljubio.