Štokholm – Švedska

Voziti se metrom neke svetske metropole ultimativni je užitak svakog turista, ali vožnja metrom Štokholma, glavnog grada Švedske, predstavlja od nedavno i najlepše putovanje kroz umetnost. Magazin Columbo vam ekskluzivno predstavlja čudesno oslikane metro stanice u Štokholmu koje predstavljaju “najdužu galeriju na svetu”. Metro je sagrađen davne 1950. godine i od samog starta stene na metro stanicama bile su inspiracija brojnim ljubiteljima umetnosti. Danas su čak 90 od 100 metro stanica unikatno oslikane i umetnički predstavljene kao svaka ponaosob jedno divno umetničko delo. U oslikavanju stanica učestvovali su brojni eminentni umetnici i one predstavljaju vrlo često određenu simboliku (stanica koja je oslikano u zeleno-crvenoj kombinaciji simbol je švedskih šuma pod nebom crvene boje).



columbo

Metro u Stokholmu



Prošla su vremena kada su stanice metroa bile idealna scenografija za sukobe socijalno uskraćenih kategorija društva u akcionim filmovima. Barem u Evropi.

Posle pariskog i moskovskog, i metro u Stokholmu zaslužuje status svetilišta moderne umetnosti. Više od 100 stanica švedskog metroa ukrašeno je idejno različitim motivima, ali su skoro sve dekorisane jarkim i živim bojama. One su zauvek izmenile percepciju metroa kao sivog i sumornog mesta pod zemljom.

Uličnu umetnost, gde svakako spada i umetnost podzemnih saobraćajnica, mnogi danas nazivaju „najtrajnijom svetskom izložbom“ . Ono što nude ove postavke zavisi od oka posmatrača. Jedni vide lepotu, drugi emotivni izraz i poruku, a treći samo način da jednu stanicu razikuju od druge. Sve češće, arhitekte izbegavaju da koriste jeftin krečen malter ukrašen bojama i grafitima, već obilato koriste skup kamen, granitne pločice, bakar i savremene materijale koji oplemenjuju ove podzemne prostore bez prirodne svetlosti.

Stokholmski metro je svakako još jedan metro u Evropi gde ljudi ulaze ne samo da bi se brzo prevezli na željene destinacije, već i da vide, slikaju i uživaju u umetničkim delima i zanimljivim arhitektonskim rešenjima.


medias

Moskovski metro



Moskovski metro (ruski: Московский ордена Ленина и ордена Трудового Красного Знамени метрополитен имени В. И. Ленина) je podzemna železnica sa najvećim brojem prevezenih putnika na svetu. Poznat je po veoma ukrašenim stanicama urađenim u bogatom socrealističkom stilu.

Moskovski metro ukupno ima 325,4 km pruge, 12 linija i 194 stanica. Prosečnim radnim danom u metrou se preveze 8-9 miliona putnika. Linije imaju tri oblika identifikacije - prema boji, broju i imenu. Obaveštenja u vozovima linije navode po imenu dok se u uobičajenom govoru nazivaju po boji (osim pojedinih linija koje se razlikuju samo po nijansi). Većina linija prolazi zračno kroz centar grada osim Koljcevaje 5 (Kružne) koja ima oblik prstena dužine 20 km koji povezuje sve ostale linije. Na kružnoj liniji putnici mogu da razanaju pravac prema glasu spikera - muški u pravcu kazaljke na satu a ženski u obrnutom. Na zračnim linijama muški glas najavljuje stanice ka centru a ženski ka stanicama izvan centra. Sistem je skoro u potpunosti izgrađen pod zemljom, mada pojedine linije (1, 2, 4) prelaze reku preko mosta. Izuzetak je Filjovskaja 4 koja ima 7 nadzemnih stanica.



Moskovski metro radi od 5:35 ujutro do 1:04 noću (vreme varira od stanice do stanice). Za vreme š*****, vozovi idu u intervalima od oko 90 sekundi na većini linija. Tokom dana intervali su 2-3.5 minuta,a noću 6-10 minuta. Zbog tako frekventnog saobraćanja, ne postoji zvaničan red vožnje.

Karte imaju određen broj korišćenja, a jednom poništene važe sve do izlaska iz metro stanice, nezavisno od vremena i dužine putovanja, kao i broja presedanja. Mogu se nabaviti mesečne i godišnje karte.

Istorijat Metroa

Prva linija otvorena je 15.5. 1935. prema planovima Lazara Kaganoviča, između Sokoljnika i Parka Kulture sa granom prema Smoljenskoj koja je dostigla Kijevsku 4. 1937. prelazeći reku Moskvu preko mosta. Konstrukcija prvih stanica je bila bazirana na drugim podzemnim sistemima, sa retkim konstruktivnim inovacijama. Kijevskaja stanica je bila prva koja je ponela nacionalne motive.

Dodatne dve linije izgrađene su do početka Drugog svetskog rata. 3. 1938. Arbatska linija je produžena do Kurske stanice (danas je to Arbatsko-Pakrovska - tamno plava linija). 9. 1938 Gorkovsko-Zamoskvoreckaja linija je otvorena između Sokola i Teatraljne.Dizajn stanica je pratio popularni art-deko stil, ali kroz socijalističke vizije. Takođe, došlo je do teničkih unapređenja – počelo se sa gradnjom na dubokim nivoima. Stanica Majakovskaja je izgrađena u ovo vreme.

Četvrta faza izgradnje odložena je zbog početka Drugog svetskog rata. Tve deonice su postale operativne - Tetraljnaja-Avtozavodskaja (3 stanice) i Kurskaja-Izmajlovski Park (4 stanice). Ipak, izgrađena je linija koja je prelazila reku Moskvu, ovaj put tunelom, a socijalističke motive na stanicama su zamenili ratni motivi.

Nakon rata počinje izgradnja četvrte faze koja je uključivala Kružnu liniju i duboku deonicu Arbatsko-Parkovske linije od Trga Revolucije do Kievskaje, i površinsku deonicu do Prvomajskaje rane 1950.Vrhunac dizajna i dekoracije su evidentni na ovim stanicama.

Kružna linija je prvo planirana da ide ispod Baštenskog Prstena (Sadovoje Koljco), kružnog bulevara koji se nalazi na granici Moskve 16. veka. Prvo deo linije između Parka Kulture i Kurske (1950.) nalazi se ispod ovog bulevara. Međutim kasniji planovi su izmenjeni tako da severni delovi linije idu na oko 1-1,5 km od prstena, čime je obuhvaćeno 7 od 9 železničkih terminala. Naredni deo Koltsevaja linije otvoren je 1952. godine (Kurskaja - Beloruskaja). Kružna linija je završena 1954. godine.

Prema urbanoj legendi ideja o kružnoj liniji došla je prilikom predstavljanja ideje o metrou Staljinu. Nakon što su ga projektanti upitali da li je zadovoljan planom on je na sredinu mape stavio šoljicu kafe i otišao. Na tom mestu ostala je mrlja u obliku šoljice. Oni su u tom trenutku to shvatili kao znak od genija i prionuli na izgradnju kružne linije. Ova priča se naravno može pripisati Staljinovom kultu ličnosti, no ipak kružna linija je na svim kartama metroa obojena braon bojom.



Razlog za izgradnju duboke deonice Arbatske linije bio je početak Hladnog rata. Stanice su veoma duboke i planirane su kao sklonište u slučaju atomskog napada. Nakon završetka izgradnje 1953. stare linije su bile zatvorene a potom 1958. ponovo otvorene kao deo nove linije - Filjovske. U daljem razvoju metroa izraz "faza" više nije korišćen iako se period izgradnje između 1957. i 1958. ponekad naziva petom fazom.



Tokom kasnih pedesetih, arhitektonska ekstravagancija novih metro stanica značajno opada i dekoracije na nekim stanicama (Aleksevskaja)su primetno pojednostavljene u odnosu na originalne planove. To je rađeno po naređenjima Nikite Kruščova, koji je favorizovao svedene dekoratvne motive. Razvijen je tipski plan, koji je ubrzo postao poznat pod nazivom „Sorokonožka“. Primenjen je na sve nove stanice, tako da izgledaju gotovo identično - razlikuju se jedino po boji mermera i keramičkih pločica. Tek sredinom sedamdesetih godina prošlog veka ekstravaganca se povratila i originalnost je ponovo postala popularna.

Do 1955. godine moskovski metro je nosio ime Lazara Kaganoviča. Jednog od Staljinovih bliskih saradnika i ključnoj osobi za izvođenje radova. Kasnije je preimenovana u V. I. Lenjinove Moskovske železnice.

Zanimljive činjenice o sistemu

Moskovski metro ima široku prugu, 1524 mm, kao i regularne pruge ruske železnice. Prosečna razdaljina između stanica je čak 1,8 km. Najkraća je 585 m između stanice Aleksandrovski Sad i stanice Arbatskaja a najduža je 3,5 km. Velika razdaljina ima uticaj i na visoku prosečnu brzinu od 42 km/h. Od 70ih, platforme su građene u dužini od 155 m za osmokolne vozove. Vozovi na linijama 2,6 i 7 sastoje se od 8, na linijama 1,3,8,9,10 od 7 a na linijama 4,5 i 11 od 6 vagona. Svi vagoni (od najstarijih iz E serije do novih iz serije 81) dugački su 20 metara sa četvoro vrata na svakoj strani. Ovi vozovi su identični onima koji se koriste i u ostalim podzemnim železnicama bivšeg SSSR i u Budimpešti i Pragu.

Moskovski metro trenutno sadrži 171 stanicu, od kojih je 70 na dubokom nivou, a 87 su pliće. Od dubokih, 53 imaju pilone, 16 stubove, a jedna je nadsvođena jedinstvenim lukom (lenjingradska tehnologija). Od plićih stanica, 65 su sa pilonima (veći deo njih neslavni „sorokonožka“ dizajn), 19 sa jednim lukom (krakovska tehnologija). Postoji još 10 površinskih stanica i 4 iznad zemlje. Stanica Vorobjovi Gori se nalazi na mostu. Postoje još 3 metro-mosta.

Ono što svakako može zadiviti posetioce moskovskog metroa jeste besprekorna ćistoća popločanih podova, stvorena navikom Moskovvljana da ne bacaju smeće po istim. Na mestima kontrole upotrebe metroa gotovo u potpunosti su zaposlene žene a po starom ruskom običaju, one čiji je radni vek završen te im ova skraćena radna obaveza predstavlja dodatni prihod uz zasluženu penziju. Takozvanog "švercovanja" nema, to ne priliči Moskovljanima a i nije preporučljivo, jer metroom vladaju stroga pravila i sankcije koje sprovodi "Metropolitenska policija".


wikipedia

Moskovski Metro – Podzemna palača



Moskva je grad poznat po svojoj očaravajućoj arhitekturi, ali građevine na površini nisu jedine koje ostavljaju bez daha – tu je i cijelo podzemlje, to jest Moskovski Metro, poznat kao Podzemna palača.



Moskovski Metro je druga najprometnija podzemna željeznica na svijetu, odmah poslije seulske, a kroz nju u prosjeku dnevno prođe između 7 i 9 miliona ljudi. Ukupna dužina iznosi 317,5 km, a sastoji se od 12 linija i 188 stanica. Pored očigledne svrhe, Moskovski Metro također služi kao svojevrsni muzej ruske istorije. Otvoren je 1935. godine, a mramorni zidovi, visoki stropovi, statue, vitraži, mozaici i raskošni lusteri su veličali Staljina i njegovu Komunističku partiju.



Dok su gradnju i dizajn radili Rusi, glavni inženjeri su bili Britanci. Tokom rada, Staljin je naredio hapšenje mnogih Britanaca optužujući ih za špijunažu, a svi inženjeri su na kraju deportovani. Sva poslovna suradnja Rusije i Britanije, koja je ionako visila o koncu, ovim je činom bila prekinuta.



Moskvovski Metro je bio jedan od najekstravagantnijih arhitektonskih projekata SSSR-a. Staljin je uposlio izvanredne arhitekte i umjetnike koji su spojili barok, klasicizam i Sovjetski realizam sa kvazi-religijskom ikonografijom, idealizacijama istorijskih likova i njihovih pobjeda, sportom, industrijom, poljoprivredom… i naravno, revolucijom. Ovaj podzemni komunistički raj je ispunjen plitkim reljefima, vijencima, mramornim i brončanim statuama, vitražima i mozaicima izrađenim od stakla, mramora i granita.



Metro je trenutno u fazi širenja, a planirano je da se doda još 150 kilometara pruge do 2020. godine. Kada se svi radovi okončaju, Moskva će postati grad sa 3. najvećim metrom na svijetu, odmah poslije Pekinga i Šangaja.



pixelizam.

Metro umetnost u Napulju


Osim po obližnjem vulkanu Vezuv i drevnoj Pompeji, Napulj je danas poznat i po metro stanicama koje su za poslednjih deset godina postepeno postajale prave galerije savremene arhitekture i dizajna.

Pod rukovodstvom Ahila Bonto Olive, bivšeg direktora Bijenala u Veneciji, ukupno 14 stanica metroa duž linija 1 i 6 su dekorisane sa preko 200 radova koje potpisuju čuvena svetska imena savremene umetnosti dizajna: Alesandro Mendini, Aniš Kapur, Mikelanđelo Pistoleto, Karim Rašid, Sol Levit i drugi.

Možda najlepša među njima je metro stanica Toledo, otvorena u septembru 2012, koju je dizajnirala španska firma arhitekte Oskara Tusketa Blanka u saradnji sa brojnim umetnicima. Centralna tema su voda i svetlost, a osnovu dizajna predstavlja sitan mozaik kojim su prekrivene velike površine. Otvori u obliku heksagona i ogroman krater omogućavaju prodiranje prirodne svetlosti 50m ispod zemlje, u samo središte stanica metroa koja se nalazi da najvećoj dubini u regionu Napulja.