Basna je prozno delo u kome se na prikriven način prikazuju ljudi, njihove osobine i međusobni odnosi. To je najstarija prozna vrsta u kojoj životinje, biljke i minerali primaju osobine ljudi.

U basnama se pominju skoro sve životinje i svaka od njih je nosilac neke ljudske osobine: lisica — lukavosti, lav — snage, vuk — tiranije, mrav — vrednoće, golub — mira, jagnje — naivnosti itd.

Mnoge basne govore o negativnim društvenim pojavama: nasilju, osvajanju, tlačenju; ili ljudskim slabostima: lukavosti, lakomosti, nezahvalnosti, uobraženosti, ali i o ljudskim vrlinama: vrednoći, poštenju, upornosti, hrabrosti itd.

Basne su kratka prozna dela, ali veoma slikovita i s veoma živom radnjom. U njima se uvek nalazi i pouka. One imaju veliku vaspitnu i umetničku vrednost.

Naše narodne basne jesu: Lisica i jazavac, Obad i junac, Medved i pčela, Vo i miš, Vuk i jagnje, Konj i magarac, Neveran drug i druge.

LISICA I GROŽĐE



Lisica, videći grožđe na jednoj visokoj lozi, pokuša ga na sve načine dohvatiti. Nikako nije mogla doći do njega. Kad je sve probala, ona se okrene i ode govoreći: - Još je kiselo. Ništa ne valja. Trnu zubi od njega.

LAV I MIŠ



Lav je bio umoran. On leže u hlad da se odmori i zaspa. Prolazeći tuda, miš odluči pretrčati preko lava. Međutim, lav se probudi i ščepa miša.
- Je li, maleni ? Zar se ti, kraj toliko prostora, usuđuješ pretrčavati preko mojih leđa? Što ćemo sada, govori? - viknu lav.
- Moćni lave - odgovori miš umiljato. - Pogriješio sam, priznajem. Molim te da mi oprostiš. Nikada više neću to učiniti, ovo je prvi i posljednji put. - Uostalom, pomisli: Kakva bi to slava bila za lava da ubije miša?
Lav se nasmije i pusti miša živog i zdravog.

Poslije nekoliko dana, lav se nesretno uhvati u jaku mrežu koju su postavili lovci. Nije se mogao izvući pa je rikao od jada i srdžbe.
To je čuo miš. Odmah je dotrčao. Kada je ugledao svog dobrotvora u mreži, nije gubio vrijeme. Počeo je gristi užad i malo po malo načinio je dovoljno veliki otvor kroz koji se lav izvukao i tako spasio.
- Kakve se čudne stvari događaju na ovom svijetu! - reče lav. - Ko bi ikad pomislio da i miš može spasiti lava od smrti!

MEDVJED I PČELE



Jednog dana medo se prikrade košnicama. Iz jedne košnice uze saće s medom i počne ga jesti. Izleti pčela pa ga ubode u njušku. Medvjed se rasrdi, podigne košnicu i udari njome o zemlju. Tada izlete sve pčele i razdražene navale bosti medvjeda bez milosti.
Zalijetale su mu se u oči, uši te medvjed počne bježati braneći se koliko je mogao.
˝Zar mi ne bi bilo bolje da sam pretrpio ubod jedne pčele˝ brundao je on, ˝nego što sam želeći osvetu izazvao protiv sebe cijeli roj.˝

LAV, MAGARAC I LISICA


Lav, magarac i lisica pođu zajedno u lov. Dogovorili su se da časno podijele sve što ulove. Kada su dovoljno nalovili, lav reče magarcu da pametno razdijeli dobitak. Magarac podijeli sve na tri dijela, rekavši onda da prvo biraju lav i lisica, a da će on uzeti trećinu koja poslije njih ostane.
- Zar je to pametna podjela? - reče ljutito lav - Sad ću ja tebe naučiti pameti! - Zatim tresnu magarca o zemlju.
- Dijeli ti sad - reče lav lisici.
Lisica natovari sve na jednu gomilu, a za sebe ostavi samo jednog zečića.
- He, he, premudra lisico! Tko te naučio da dijeliš tako pametno? - upita je lav.
- Magareća glupost - odgovori lija.

BIK I ZEC

Spazi bik zeca gde kao strela beži preko polja, pa mu pozavide na brzini.


Kad se jednom sastadoše, reče mu:

- Blago tebi kad si tako brz! Ti možeš da umakneš i najopasnijem neprijatelju! Ništa u životu ne bih više želeo nego da sam i sam tako brz. Tada bih mogao da pobegnem od svakog neprijatelja.


Nasmeja se zec čuvši bika, pa će mu reći:

- Luda je tvoja želja prijatelju! Dao bih ja rado svoju brzinu za tvoje oštre i snažne rogove. Bolje ponosno se boriti s neprijateljem, nego celog veka sramno pred njim bežati.

Vuk i jagnje



Došlo jedno jagnje na potok da se napije sveže vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume, pojavio vuk, besan nasilnik žeqan jagnjećeg mesa.

- Kako se usuđuješ da mutiš vodu, koju pijem?- zaurlao je. - Bićeš kažnjen za takvu besprimernu drskost!

- Gospodine vuče, - odgovori jagnje smireno- nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu, kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li?

- Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! - urliknu nasilnik.- A rekao bih i da si ti onaj što je o meni, prošle godine, po svim pašnjacima zlo govorio!

- Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče, - odgovori jagnje.

- Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! - grmeo je dalje vuk.

- Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proleća prvi put ojagnjila, ja nemam brata!

- Svejedno, to je onda bio neko iz tvog naroda! - uporno je vikao vuk. - Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! - pa dograbi jagnje i odnese ga u svoju jazbinu. Proždrao ga tamo...

Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka posmatrao, žao mu bilo jagnjeta, kroz suze je rekao:

Laž kao istinu nasilnik ima,-
krivdom se služi, vara u svemu,
slabije gazi, hrani se njima,
al kraj će doći, jednom i njemu!

Mačak i petao



Imala baba u šumi kuću i u kući petla i mačka. Kad je baba umrla, ostali su u kući samo mačak i petao. Oni su se lepo slagali i voleli kao braća.
Jednoga dana pođe mačak u šumu da traži štogod za ručak. Petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem, jer može doći lisica, pa će te odneti.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:
Petliću, petliću,
crveni fesiću,
zeleni repiću,
donela ti teta
pšenice belice,
hodi pojedi!
Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.
Stade petao kukati:
Maco, braco,
lija mene davi,
hodi me izbavi!
Kad mačak iz šume ču petlovo dozivanje, on potrča u pravcu odakle je glas dolazio, pa sustiže lisicu i stade je grebati po licu i očima. Lisica se uplaši, ispusti petla i pobeže. A mačak odvede petla kući.

Drugog dana pošao je mačak opet u šumu da traži štogod za ručak, a petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem, jer može doći lija da te odnese.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija, stade pod prozor i poče pevati:
Petliću, petliću,
crveni fesiću,
zeleni repiću,
donela ti teta
pšenice belice,
hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.
Petao opet poče kukati:
Maco, braco,
lija mene davi,
hodi me izbavi!

Kad to ču mačak iz šume, on opet potrča u pravcu odakle je glas dolazio, sustiže lisicu i poče je grebati po licu i očima. Lisica se uplaši, ispusti petla i pobeže. Mačak opet dovede petla kući.

Trećeg dana pođe opet mačak u šumu da traži štogod za ručak, a petlu reče:
- Ne šali se da izlaziš iz kuće dok ja ne dođem. Može doći lisica da te odnese, a ja neću čuti, jer ću ići daleko.
Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim ode mačak. dođe lija pod prozor i stade pevati:
Petliću, petliću,
crveni fesiću,
zeleni repiću,
donela ti teta
pšenice belice,
hodi pojedi!

Ali petao ne htede izaći. Tad se lija sakri iza kuće, pa opet zapeva:
Petliću, petliću,
crveni fesiću,
zeleni repiću,
donela ti teta
pšenice belice,
hodi pojedi!

Ne može petao da miruje, nego sve više naginje glavu kroz prozor da vidi gde to lija peva.

A lija njega za vrat cap-carap, pa pobeže u šumu.

Petao je opet dozivao mačka:
Maco, braco,
lija mene davi,
hodi me izbavi!

Mačak ga nije čuo.

Cvrčak i mrav



Cvrčak usred zime zakuca na prozor kuće u kojoj je stanovao mrav.
Kad mrav otvori prozor, cvrčak ga zamoli za nekoliko zrna žita da se nahrani, da ne bi od gladi umro.

- A šta si radio letos? - upita mrav cvrčka.

- Svirao sam.

- Svirao si? Onda igraj sada da te glad prođe - odgovori mrav.

Lav i zec



Lav, tražeći šta bi pojeo za ručak, vide zeca koji je spavao u žbunju.
Lako je mogao da ga uhvati, ali istog časa malo dalje opazi jelena.
Lav skoči i potrča za jelenom, a na to se zec probudi i pobeže.
I jelen je bio brži od lava.
Lav se vrati zecu, ali ga na onom mestu više nije zatekao.
Mašući glavom, lav poče da se vajka:
- Eto ti! Hoću jelena, a neću zeca!

Senica i drvo



U mome dvorištu živi drvo. Njegova kapa je zelena i ogromna, a struk mu je uzan i rapav.
Na drvo slete senica. Ona je šarena i vesela i ima malo rumeno oko.
Naročito se ponosi zlatnim percima koja se kao dukat žute na njenim krilcima.
- Šta hoćeš? - upita drvo.
- Hoću da se nastanim u tvom hladu - reče senica pomirljivo.
- Ne može! - namrgodi se drvo.

Senica odlete.

Sutradan je padala kiša. Zatim je sinulo sunce. Posle su odnekud dopuzale gusenice.
One su halapljive. Drvo ne može da ih se oslobodi.
Jedu gusenice. Grickaju. Kvare kapu drveta.

- Upomoć! Senice, upomoć! - povika drvo.

Senica je dobra. Čula je drvo pa je doletela i odmah se dala na posao.
Kljuc! Kljuc! Sve je manje gusenica. Šarena senica je očistila zelenu kapu, posle je očistila kljunić i šarena perca.

Drvo je tada upita:
- Što se ne nastaniš kod mene?

Senica se malo nećkala sećajući se kako je nekada bila odbijena. Ali je ipak svila gnezdo na drvetu.

Od toga dana žive složno u mome dvorištu drvo sa zelenom kapom i senica sa zlatnim percima.

Jazavac i lisica - Ezop

Hodali po gori jazavac i lisica, i pogode se što koji od njih dvoje prvo nađe za jelo da podele. Lisica je znala za jednu zapetu zamku i u njoj dobar komad mesa, pa navede jazavca, i pokaže mu: “Vidiš li, brajo, kako je tebe tvoja seja dovela da jutros dobro ručaš? Nego ti si veštiji od mene, ajde ti polako, digni meso tvojom veštinom, a ja ću čuvati stražu, da ne bi došao iz sela onaj ko je zamku i postavio.” Jazavac od prve pristane i poče da meso s čengele i gvožđa vadi, a u tom zamka se zatvoti te njega za obe noge uhvati.

Zapomaga jazavac:”Aman, sejo, pogiboh!” A ona dotrči i poče ono meso jesti, govoreći:”Pritrpi se malo dok ovo tuđe muke pojedem, dok nije ko iz sela došao, pa ću ti onda noge osloboditi.” Vide jazavac da ga je lisica prevarila, te on nju zubima za vrat, u tom dotrči seljak, pa zaviče jazavcu: “Drž ga, jazo sokole! - vera ti je moja, sigurna ti je glava.” - Ubije on lisicu i odere joj kožu, a jazavacu reče.”Tebe pustam, jer tvoja koža ne vredi više od dva groša, a lisičja kud i kamo više.”

Detlić i hrast

autor: Goran Despotović


Posle jake oluje gnezdo, koje se nalazilo na hrastu, u kojem su se ležali mladunci detlića, palo je na zemlju. Pre nego što je naišao grabljivi ris, hrast otrese lišće sa jedne grane i tako prekrije gnezdo sa mladima.

Posle nekoliko godina hrast poče da vene. Mnogi koji su se do tada divili njegovoj snazi i lepoti, sada mu se podsmevaju, jer je crv počeo da nagriza njegovo stablo.
U jesen, kada su počeli da duvaju jaki vetrovi, hrast je postao još ranjiviji. ali tada, na jednoj od osušenih grana, sleti detlić i poče da pravi gnezdo.

Nemoj da na tom drvetu gradiš. Zar ne vidiš da će hrast uskoro da padne - Mnogi su upozoravali detlića.
-Ova grana je dovoljno čvrsta, a vidim da ima i dosta crva u stablu, za moje mlade – odgovori im detlić.

Do proleća mladi detlići su povadili sve crve, a on je ponovo ojačao i ozeleneo.

Buha i vo

Jednoga je dana buha zapitala vola zašto svakodnevno služi ljudima, a tako je jak i hrabar. "Gledaj mene - probijam njihovu kožu bez milosti te se obilno hranim njihovom krvlju." nastavi buha. Vol joj odgovori da im ne želi biti nezahvalan jer mu pokazuju osjećaje i ljubav te da ga često miluju po glavi i prsima. Buha odgovori: "Bijedna ja! Njihova milovanja tebi gode, a meni su strašna smrt čim stignem u njihove ruke!"

Čovjek kojeg je ugrizao pas

Nakon što ga je ugrizao pas, čovjek je posvuda tražio nekoga tko će ga izliječiti. Jedan mu je čovjek savjetovao da obriše krv kruhom i baci ga psu koji ga je ugrizao. Čovjek mu je uzvratio da bi ga svi psi u gradu mogli redom ugristi ako bi to uradio.

Divlji i pitomi magarac

Jednoga je dana divlji magarac ugledao pitoma magarca u zaklonu. Približio mu se i počeo govoriti kako je sretan, hvalio je njegovu tjelesnu ljepotu i obilje koje mu je dostupno. Nedugo zatim vidio je kako natovaren teško hoda ispred vlasnika koji ga je udarao štapom. Ponovno mu se obratio i rekao: "Nisi sretan kako sam bio mislio. Za obilje hrane i blagodati moraš trpjeti teška poniženja i mučno raditi."

Hrast i trska

Hrast i trska raspravljali su o svojoj snazi. Ubrzo je zapuhao snažan vjetar. Trska se svijala da je vjetar ne iščupa, a hrast se odupirao te ga je vihor iščupao i oborio.
Priča govori o tome da nije važno biti jak,nego se prilagoditi uvijetima.

Košuta i lav

Lovci su natjeravali košutu koja se sklonila u pećinu u kojoj je živio lav. Lav ju je zgrabio, a ona na samrti vikne: "Jadna ja, pobjegla sam ljudima i predala se divljaku!"
Iako smo u nevolji i bojimo se za sebe treba razmišljati i ne naglo i brzo donositi odluke,koje nas mogu skupo stajati.

Lisica i maska

Lisica je provalila u kiparsku radionicu i, prekopavajući po stvarima, naišla je na masku žalosna izgleda. Podigla ju je šapom i rekla: "Kakva glava, samo nema mozga!"

Magarac i cvrčci

Magarac je čuo cvrčke kako lijepo pjevaju te mu je godio njihov pjev, ali im je također i zavidio. Upitao ih je što jedu pa da imaju tako lijep glas. Cvrčci mu odgovoriše da im je rosa glavna hrana. Kad je magarac to čuo, počeo se hraniti samo rosom te je uskoro uginuo.

Magarac u lavljoj koži

Magarac je na sebe navukao lavlju kožu te su svi mislili da je lav. Od njega su bježali i ljudi i životinje. U jednom je trenutku zapuhao vjetar te je koža spala s magarca. Kad je magarac ostao gol, dotrčali su ljudi te ga udarali štapovima i toljagama.

Miš uplašio lava

Dok je lav spavao, miš je pretrčao preko njega. Lav se naglo probudio i počeo tražiti onoga koji je po njem trčao. To je gledala lisica te mu prigovorila da kakav je on moćnik, ako se sprema na borbu s mišem. Lav se opravdao: "Nije to zato što me uplašio, nego što sam iznenađen njegovom hrabrošću da trči po lavu koji spava."

Dve žabe - Dositej Obradović

Živele dve žabe u susedstvu, jedna blizu puta u plitkoj, a druga podalje u dubokoj bari. Ova često savetovaše onu drugu da se preseli kod nje, objašnjavajući joj da je za žabe bolje da žive u dubljoj bari i dalje od puta, kud svako ne prolazi. Ova joj odgovori da i ona sama zna da je to tako, ali uzalud, kad se toliko navikla na to mesto da ga nipošto ne može promeniti. Dok je to govorila, kad eto ti kola, prodju tuda, pogaze je i satru.

Pouka

Mi smo ljudi slični pticama koje se uvek u istim mrežama hvataju, i opet neće da se čuvaju. Od istih grešaka od kojih su ne samo naši stari stradali, no i mi bogzna koliko puta zbog njih propatili, nećemo da se čuvamo. Prasetu odrežu rep i uši kad uđe u lubenice, sutra će samo pronaći mesto, gde će se provući, opet ćeš ga tamo naći. No ptičice i prase bez razuma su, nije im se čuditi; ali mi , budući da ga imamo, pravo bi bilo da smo mnogo pametniji. No nauka je zla muka, i mnogo gora no što se misli! Ono na šta smo se navikli i što smo u detinjstvu naučili, hoćemo da tako bude i ostane, pa makar svet propao, i mi sa njim. „Vidim šta je bolje i prepoznajem a za gorim idem“, veli sirota Medeja. Takvu užasnu snagu imaju nad čovekom navika i običaji. Mi se čudimo drugima što neće da se osveste a oni pak sa svoje strane ne mogu da se načude nama, a sebi niko neće da se čudi. Kako se gde sastanemo, drugima kapu krojimo i svakome manu nalazimo, koješta prišivamo, i šta mu nije na um palo kadri smo izmisliti a sami smo sebi čisti i neporočni kao da smo danas od majke rođeni. A kada smo takvi, zašto se sve ovo govori? Za milu dečicu i neporočnu i nezlobinu mladost! Svaki roditelj prirodno želi i nastoji da njegova mila čeda budu pametnija i bolja od njega. Oni im ne mogu zavideti jer to sveta priroda ne da. Mi, već stari, sami sebe ne možemo tako lako popraviti, kako možemo svoju decu. Ova koja još nisu sasvim navikla ni na dobro ni na zlo, na lukavstvo, nepravdu, u najboljem uzrastu kada zlo, lukavstvo i svaku budalaštinu mogu da omrznu, a privući se svakom dobru. Ako se u detinjstvu ne otruju rdjavim navikama, nego ako se zadoje blagom naravi, ljubavlju prema poštenju, istini i svakoj plemenitoj vrlini, blago njima! Takvi će ostati zauvek, i još bolji porod iza sebe ostaviti! A blago će i bogu i onim roditeljima biti, koji se postaraju i potrude da njihovi unuci i unuke budu bolji, pametniji, a uz to i srećniji. Jer istinita i prava sreća proizlazi iz posvećenog uma i vrline. Evo kako mudruju Englezi: „Onaj koji povezuje istinu sa uspehom, mora se ubrojati medju prve dobročinitelje čovečanstva“. Blažen narod koji ovako misli i veruje! Navikavajmo, dakle, mlade na dobro; od toga sve zavisi.