Lik Hadži Zamfira:

    *žal za mladošću
    *kolo sreće – dokaz

Kuća: – U mladosti, imao je veliko bogatstvo; mnoge vinograde; poseduje veliku kuću, koja je viša i lepša od ovih u selu i iako je bila u neprometnoj, maloj i tesnoj ulici, nemoguće je ne primetiti je; sa kapijom jako velikom, izvanrednog rada, isklesana na neobičan način sa dvorištem,  veoma prostranim i kućom na dva sprata, jako visoka, sa visokim odžacima; bila je pravi odraz njegovog statusa i njegove imućnosti.

Za čim žali: – posebno mesto u njegovom dvorištu, a i u srcu, zauzimalo je jedno drvo, dafinovo drvo; ono u njemu budi davne uspomene na mladost; miris ovog drveta ga opija i podseća na davne, neprežaljene uspomene i stara vremena; obuzme ga seta, jer je i tada dafinovo drvo isto tako mirisalo (kada ovo drvo procveta Hadži Zamfir se bukvalno ne odvaja od njega, ne odlazi u čaršiju; tu sedi, naređuje, pije kafu, i tih dana je obično dobre volje);

Zona: neizmerno bogatstvo koje je Hadži Zamfir posedovao, nije se ogledalo samo u materijalnim stvarima; imao je divne kćerke , ali je Zona (najmlađa) bila najlepša; po tome se i razlikovao od ostalih čorbadžija (tj. imućnih, bogatih ljudi pod turskom zaštitom);

Sremac koristi komparaciju da iole dočara njenu lepotu i verno je prikazao čitaocima – oči upoređuje sa kadifom, kosu sa svilom, usne sa merdžanom, zube sa biserom, struk sa fidanom.

Ona je bila neverovatno lepa, bogata, razmažena, samim tim, nemilosrdna, pa i demonska! Kad bi prošla čaršijom, svako bi se okrenuo za njom – nezavisno od doba, staleža niti pola – čak su se i žene, makar iz znatiželje i ljubomore okretale za njom!

Svaka pesma koja je imala veze sa lepotom i ljubavlju, bila je upućena upravo njoj, Zoni, ma iz čijih usta izlazila; što joj je dalo za pravo da se ponaša nedostižno.

U kojoj god se situaciji našli, šta god u tom trenutku radili, svi bi se okrenuli za njom zastali sa radom, da bi videli kako se kao paun ponaša – četa caršijom (predsednik suda ”mačor” – stegne mu se oko srca).

Mane-Kujundžija, nekoliko puta ulubio tabakeru kad bi ona prošla, a potom se zaneo u misli o prelepoj Zoni.

Kolo sreće

Doka naglašava kako im stalno forsiraju njihov stalež, kako su upavo oni čorbadžije; kaže da je svet poput merdevine – dok se neko penje, drugi silazi; pa tako i sa njima – bivše čorbadžije – prvi trgovci u čaršiji, sad su zvonari i hlisari – naglašava kako on silazi sa stepenica, a da se njen Manče upravo penje!

Hadži Zafir ga potom upoređuje sa kučetom.

U fabuli romana "Zona Zamfirova" je priča o ljubavi dvoje mladih, koji potiču iz različitih društvenih slojeva. To je jednostavna priča sa lakim zapletom, nizom epizoda koje imaju karakter opširnih digresija od glavne priče i srećnim završetkom.

    Povod za početak priče je pesma o Zoni Zamfirovoj, koju pevuši šegrt Pote u kujundžinici Maneta kujundžije: to je pesma koju je svako "znao i pevušio, i ženjeni i neženjeni, i mladi čapkuni i stari dilberi". Pesma je opšte poznata, a kad je nastala- to niko ne zna, ali se zna, da kad se zapeva, uvek se misli na jednu Zonu, Zonu Zamfirovu. Hadži Zamfir je nekada bio sila: pred pašu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo; mogao je čoveka sa samih vešala skinuti; smenio je tri paše; vlada se gospodski; u kući je njegovoj kao u pašinim konacima- bogatstvo i sjaj. Najveće hadži-Zamfirovo bogatstvo je najmlađa kćerka, mezimica Zona. Ona je u varoši prva po lepoti i ugledu, za njom mnogi uzdišu, o njoj se pevaju pesme. Za njom uzdiše i sam Mane, čapkun Mane, Mane kujundžija, najlepši od svih momaka, najbolji igrač u kolu, najgalantniji prema sviračima. Uživa u društvu i muzici, odlazi u lov, cenjen je kujundžija. Način života, uspešnost u poslu i lepota smetali su nekima, pa su pokušali da ga preko novina okleveću.  To je podstaklo njegovu majku Jevdu da sazove porodično veće koje će napraviti spisak mogućih kandidatkinja za Manetovu ženibu. U tom veću je najupečatljivija tetka Doka: zviždi sokakom, u razgovoru uvek ponešto lupi, uporno brani svoje stavove, spremna je da se potuče, pije kafu i mastiku. Dok sve tetke predlažu devojku iz svog staleža, Doka predlaže Zonu, oduševljena njenom ljepotom. Sve joj tetke govore da je poludela, ali ona ostaje pri svome. Odlazi da isprosi Zonu za Maneta, ali je gotovo izbacuju iz hadži-Zamfirove kuće, sa uvredom za Maneta koga hadži-Zamfir naziva "Kuče u čašire" (kuče u pantalonama). Doka govori da će joj skupo platiti za tu uvredu i odlazi.
   Smišljaju plan kako da osramote Zonu i Mane dolazi na ideju da isceniraju njeno bežanje od kuće sa njim. Posle toga se pronese pesma o tome kako je "Zone pobegulja". Pokušavaju da je sklone dok ljudi ne odustanu od pesme, ali polako jedan po jedan prosac odustaje od toga da traži Zoninu ruku. Hadži-Zamfir očajava, očajava Zona i svi u kući, svi misle da će Zona ostati usedelica dok hadži-Zamfir ne odluči da ode kod Maneta i da mu predloži da traži ruku njegove najmlađe ćerke Zone, što on i čini. Nakon toga, Mane i Zona se venčavaju i na svadbi hadži-Zamfir pita budućeg zeta da li je on učestvovao u rušenju Zoninog ugleda, na šta on odgovara humoristično, a hadži-Zamfir govori: "To može da napraji samo sin na svetoga Đorđiju".