Karipski čelnici svoj su zahtev izneli na Opštoj skupštini UN-a prošle nedelje pravdajući ga sledećim rečima:
"Strašno nasleđe tih zločina protiv čovečnosti trebalo bi biti ispravljeno radi razvoja naših karipskih društava i naroda. Europske nacije moraju sklopiti s nama posebno partnerstvo kako bi se to ispravilo.
Neke od tih 14 država, poput Jamajke i Antigve i Barbude, već su pokušale same da izbore odštetu. No početkom godine, svih 14 članica Caricoma (Karipska zajednica) odlučilo je pokrenuti zajedničku tužbu i fokusirati se na Veliku Britaniju, Francusku i Nizozemsku zbog njihove uloge u trgovini robljem na Atlantiku.
Caricom je angažovao britansku odvetničku tvrtku za ljudska prava da pripremi tužbu za Međunarodni sud pravde u Den Haagu. Još nije poznato koliku odštetu nameravaju tražiti, no moglo bi biti reč o nekoliko stotina milijarda eura.
Verene Shepherd, predsednica nacionalnog poverenstva za reparacije na Jamajki, kazala je da su britanski doseljenici, kada je Velika Britanija dopustila oslobađanje robova 1834., dobili odštetu koja odgovara 240 milijarda eura. "Naši preci nisu dobili ništa. Dobili su slobodu i kazano im je 'Razvijajte se sami'", kazala je. "Zahtev je pravedan. I kakav god bio ishod, bit ćemo ustrajni. Setite se, robovlasništvo je trajalo 300 do 400 godina. Kada se to uzme u obzir, ne borimo se dugo", dodala je.

Što mislite o tome da se karipskim zemljama plati odšteta za vreme provedeno pod robovlasničkim sustavom?

Smatram da je zahtev pravedan i da se o tome trebalo baviti mnogo ranije. Isprika čelnika zemalja koje su gospodarile tim prostorima vredne su, ali ovo bi ipak bila konkretnija odšteta koja bi bar malo ublažila tu nepravdu i štetu nanošenu vekovima.
Obzirom kolike su generacije morale živeti kao robovi, odvažane iz svojih postojbina u daleke krajeve kao robovska snaga ili se rodile već kao robovi i tako drugima omogućavali basnoslovne zarade i više nego lagodan život svojim besplatnim radom i crpljenjem dragocenih resursa iz svoje zemlje, to je pošteno.  

Ropstvo je nekada bilo sasvim normalna stvar


Ropstvo predstavlja sistem u kome ljudi predstavljaju robu, u nečijem su vlasništvu i nemaju prava da odlučuju o svojoj sudbini. Sistem ropstva postoji od kada postoji i čovečanstvo. Predstavljalo je instituciju na koju su svi bili navikli, i smatrali su je nečim sasvim uobičajenim i nikome nije padalo na pamet da se zbog toga buni, već su uvek za to nalazili objašnjenja. Robovi su bili predstavnici drugih porobljenih naroda, osobe koje se pale u ropstvo zbog dugova i slično. U nekim krajevima su čak postojali zakoni koji su dozvoljavali roditeljima da svoju decu prodaju u roblje, ako im je potreban novac. U starom Rimu je broj robova dostizao i do četvrtine ukupnog stanovništa, a u gradovima gde je živela visoka klasa broj robova je bio veći od broja građana, jer je svaki bogataš imao celu svitu koja ga je služila i obavljala sve poslove za njega. Rob je uglavnom bio veoma strogo kažnjen, ako bi odbio da posluša svog gospodara, pa makar i da je taj gospodar bio najgori monstrum na svetu. Mada je neretko bio i slučaj da su se robovi veoma dobro slagali sa svojim gospodarima, koji bi im za nagradu davali slobodu ili dobre uslove života. Rob je mogao da bude bilo ko, nezavisno od svoje rase, religije ili nacije. Kupovina i prodaja se obavljala na za to posebnim pijacama, gde su najvredniji mlađi muškarci, jer su oni mogli mnogo da rade.


Stari Sloveni su u velikom broju bili robovi germanskih naroda, pa zato od reči slav potiče engleska reč slave, koja znači rob.

Borba za ukidanje ropstva je trajala dugo


Ropstvo se polako ukidalo po zemljama počev od 13. veka, i to često uz pomoć religije, jer je religija smatrala da su svi ljudi jednaki i da niko ne treba da bude ničiji rob. Rast obrazovanja i prosvećenosti su takođe doprineli uklanjanju starih verovanja da je društvu potrebno da ima robove i da su neki ljudi inferiorni u pogledu na druge. Međutim, sa pojavom kolonijalizma ropstvo se pogoršava. Počev od sredine 15. i 16. velike evropske korporacije su masovno trgovale robovima jer im je trebala radna snaga na plantažama u Americi i Africi. Za to su uglavnom koristili robove iz Afrike, koji su svakodnevno brodovima bili prebacivani na plantaže, gde bi radili u najsurovijim uslovima, i brzo umirali od bolesti. U evropskim zemljama se vodila velika kampanja protiv prestanka takve prakse, pošto je to bilo nehumano. Vođene su velike debate, i čas bi doneli zakon o ukidanju, a posle bi ga vraćali. Maltene je u svim zemljama bilo ukinuto ropstvo unutar zemalja, ali je ono ostalo da važi za kolonije. U javnosti su se često čule kritike protiv trgovina robova. Naročito kada bi u novinama dospevale informacije o uslovima života robova na udaljenim plantažama i brodovima, javnost je zahtevala da se u oblasti cele Britanske imperije donese zakon kojim bi se zabranilo ropstvo. Sam papa je zahtevao da se ropstvo zabrani, pa su katoličke zemlje prestale sa tim negde u 16. veku.

Međutim vlasnici korporacija nisu hteli ni da čuju da se ropstvo obustavi, jer im je trebala radna snaga za plantaže i to bi predstavljao direktan gubitak profita. Imati robove je naprosto bilo ekonomski efikasno. Stoga je bilo potrebno nekoliko vekova da se ropstvo ukine.

Nakon decenija kampanja i protesta, desila se velika prekretnica kada je 1883. godine donesen zvaničan akt kojim se ropstvo zabranjuje u celoj Britanskoj imperiji. To je predstavlja jedan od velikih momenata u čovečanstvu, kada je tako velika imperija koje se maltene izdržavala od ropstva, dobrovoljno odlučila da se toga odrekne. To je bio i veliki signal svim ostalim zemljama sveta. Ropstvo je nastajalo da postoji u još nekim zemljama, ali se smatra da je 1883. godina bila prekretnica, koja je stavila tačku na ropstvo širom sveta.


U Srbiji su postojala dva oblika ropstva, uzimanje hrišćanske dece u janjičarsku vojsku, kao i uzimanje devojaka i žena za hareme. To je ukinuto u ratovima za oslobođenje Srbije.

Moderno ropstvo


Nažalost, ropstvo nikada nije potpuno ukinuto. Smatra se da danas milioni ljudi žive u ropskom položaju bez slobode kretanja. To su uglavnom devojke žrtve prostitucije, osobe koje služe kao nečiji kućni robovi, a u nekim zemljama kao što je Mauritanija, još uvek nezvanično postoji, i tamo oko dvadeset procenata stanovništva žive kao robovi.

СЛОБОДА

ИМА ЦЕНУ        
   

Робови у Римском царству понекад су добијали прилику да себи купе слободу, али да ли је то значило да су истински постајали равноправни грађани?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Манумисија је чин којим су у робовласничком друштву робови, углавном вољом господара, добијали могућност да постану слободни људи. Такви случајеви бележе се у Римском царству, древној Грчкој. У којим приликама је господар доносио одлуку да ослободи роба?
   Богаташ је то чинио, рецимо, као израз добре воље, често да би се он сам добро осећао. Неком верном слузи, после много година, дао би прилику да се осамостали. Обично се радило о робовима који су, због природе посла, били блиски господару и имали уплив у његове свакодневне обавезе: личне слуге, робови који су припремали или служили оброке, жене с којима је власник „згрешио” и чак с њима добио и децу.

Нажалост, ма како се чинило да се робовласник понекад понашао заиста као човек према другом људском створу из најближе околине, та врста сентименталности ипак је била ретка и обично је имала везе с остарелим робовима, већ увелико истрошеним од рада да од њих више није било много користи. Наравно, чак и да је господар био спреман да ослободи све робове, закон му је то онемогућавао. Владари који су се смењивали на трону Римског царства мењали су одлуку о броју робова које је појединац смео да ослободи.

             
[You must be registered and logged in to see this image.]


   За робове слобода није била бесплатна, морали су да је купе. Наиме, робови у Римском царству добијали су више него скромну надницу (pecunium) и од те сиротиње мукотрпно штедели у нади да ће се једног дана господар одобровољити и дати им шансу да га пусте. Чак и кад би постали слободни људи, бивши робови углавном су остајали чланови проширеног домаћинства свог бившег господара. Дакле, и јесу и нису били сасвим слободни.

Ни у старој Грчкој робови по ослобађању нису били сасвим слободни. Тако, на пример, у Атини роб који би постао равноправан грађанин, није баш до краја био сасвим равноправан. Наиме, морао је да изабере неку врсту тутора који је о њему бринуо, а то је у највећем броју случајева, био бивши господар. Довољно би било да, из било ког разлога, макар се радило и о чистом хиру, бивши власник каже да ослобођени роб не испуњава све преузете обавезе и престао би да буде слободан грађанин.


политикин.заб.