Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić. Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja.

U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu "Golub", 1908. godine. Pisanje ga zaokuplja – okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u „Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati – „U početku beše sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču. U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“.

Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).


Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom – u „Vremenu“, „Politici“, „Našim krilima“, „Jadranskoj straži“.

Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman "Seobe", koji je objavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige:" Ljubav u Toskani", "Sabrana dela", u dva toma, "Knjiga o Nemačkoj", "Sveti Sava". Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedeljniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena.

Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavaije – u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd. Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralački bogate.

Napisaće tamo veliki "Roman o Londonu" i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu "Seoba". Kao i svoj "Lament nad Beogradom" (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: "Seobe", "Dnevnik o Čarnojeviću", dramu "Konak" (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom pozorištu u Beogradu),"Itaka i komentari", Druga knjiga "Seoba"... a nedugo po povratku i "Sabrana dela" u 10 tomova (1966), u okviru kojih prvi put i "Kod Hiperborejaca". Počinje da objavljuje delove svojih memoara "Embahada" u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“.

Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani "Kap španske krvi" (1970) i "Roman o Londonu" (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine.Poslednje godine života posvećuje "Knjizi o Mikelanđelu", kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30.novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige "Knjiga o Mikelanđelu" (1981) i "Embahade" (1985). Ali u rukopisnoj zaostavštini ima još neobjavljenih stranica najvećeg srpskog pisca – sve one naći će se jednog dana u DELIMA MILOŠA CRNJANSKOG u izdanju zadužbine Miloša Crnjanskog.

Zadužbina od 1981.g. dodeljuje dve književne nagrade: "Nagradu Miloša Crnjanskog" za prvo objavljeno delo ( roman, pripovetka, poezija, drama, esej, putopis, memoaristika ) i nagradu "Stražilovo" za najbolji studentski rad o delu Miloša Crnjanskog.

KNJIŽEVNA DELA:

Objavljena dela:"Maska", "Priče o muškom", "Lirika Itake", "Itaka i komentari", Dnevnik o Čarnojeviću", Odabrane pesme", "Kod Hiperborejaca", "Seobe I, II", "Sveti Sava", "Naše plaže na Jadranu", "Boka Kotorska","Ljubav u Toskani", "Pisma iz Pariza", "Roman o Nemačkoj", "Roman o Londonu", "Konak", "Kap španske krvi", "Knjiga o Mikelanđelu", "Embahade", poeme :"Stražilovo", "Serbia", "Lament nad Beogradom"

Među onima koji su 20-ih godina nazvani "posleratnim piscima", Crnjanski je
bio ne samo najodlučniji pobornik literature "novih oblika, nove osetljivosti", već i najefikasniji stvaralac takve literature. Sa knjigama "Lirika Itake", "Priče o muškom", "Dnevnik o Čarnojeviću", sa novim sumatraističkim pesmama, sa poemom "Stražilovo" u tri nastavka, u tri razna časopisa, sa poetskim proglasima, esejima, putopisima, postaje vodeće ime proze i poezije. "Itaka" sa političkim, patriotskim, rušilačkim elementima, unosi u poeziju temperament besomučnosti, zaludnosti, autentičan anti-ton, ironiju koja je krik lišavala patetike. Stihovi su znali da budu neartikulisani, deklarativni, opori, nebrižljivog jezika iako disciplinovano uritmovani. Ove "Vidovdanske pesme", nazvane tako po principu, a ne po Kosovu, poseduju, pored sentimentalnih prizvuka jednu vrstu kontrastne, oficirsko-erotske poezije udvaračkog dekadenstva. Glavna tema je ipak kritika rata, koji je obeležio čitavu generaciju apsurdom i osećanjima ličnog poraza. Crnjanski 1959.g. objavljuje i komentare ovoj zbirci, koji objašnjavaju vreme u kojem je ona nastala i ujedno postaju dokumentarna varijanta "Dnevnika o Čarnojeviću".

"Dnevnik o Čarnojeviću" nalikuje na poemu, istrzanu i napregnutu, čija anarhičnost je razvedena tako da se tokovi neposredne deskripcije i poetskih osećanja prepliću, da su pesnikova kazivanja data sa jedne strane u prenaglašenoj čulnosti i oporosti ratne realnosti, a sa druge, u sublimnoj tragičnosti jedne poetske zamišljenosti. Sav od "ponegovane rezignacije", sa cinizmom koji brani toplinu za tragično od sentimentalnosti, i koji prelazi u ironiju, u humor koji nije ruganje, već osmehnutost svemu, i sa lirikom koja bi da svu neveselost ove knjige obavije blagošću, "Dnevnik o Čarnojeviću", ostaje na vrhovima naše proze.

"Seobe"I,II, su jedan moderan ep u kojem je pisac kroz istorijsko-migracioni motiv, kroz lutanja i zaludnost podunavskih Rasciana, dao odiseju jednog naroda, koji traži obećanu zemlju. To je jednim delom istorijski roman koji predstavlja tragičnu soluciju malog naroda u velikom svetu, koji ga podređuje u potpunosti svojoj volji i političkim interesima. Ali kako je Crnjanski sam isticao, to nije istorijski roman, iako je u njemu prikazana prošlost 18 veka, niti je to rekonstrukcija istorijskih romana u stilu Valtera Skota i Aleksandra Dime, to je:"...roman o ljubavnom trokutu dva brata i jedne žene u jednom vremenu, roman svakog muža koji u ratu mora da ostavi kod kuće svoju ženu, i roman žene koju je muž ostavio...roman čitavog naciona, jednog dela našeg naroda i onog što se zvalo pozadina u ratu...roman čoveka koji stari i kojem je žena dosadila i koji je željan da čitavom jednom kraju našem, stotinama, hiljadama ljudi, nađe lepšu budućnost." "Seobe" donose jedno novo osećanje svog tla i naroda, kao bića: pomno, svesrdno a bez nacionalizma u rodoljublju, tragično, ali bez leleka, i zato poetski preneto u jedan širi vid ljudske zakonitosti, u osećanje svoje postojbine kao dela tragičnosti svekolikog sveta, sa večitim odnosima i neminovnostima u njemu.






Preuzeto sa: Zadužbina Miloša Crnjanskog

U “Seobama” se pripovjeda o vremenu izmedju proljeca 1744. i pocetka ljeta 1745. godine. Podunavski Srbi ne lutaju samo zbog toga sto zive tesko ili zato što bjeze pred nekom neprijateljskom najezdom. U ovom romanu seobe imaju i znacenje koje proistice iz ironijske rekonstrukcije istorije. S jedne strane, seobe su pokreti vojnih jedinica, pri cemu vojnici ne znaju ni kuda idu, ni zašto to cine. S druge strane, ova vrsta pokretljivosti junaka ukazuje na njihovu dublju pometenost, ona na simbolicnom planu ocrtava seobe iz zivota sa ocekivanjima u pust i prazan prostor koji je ta ocekivanja opovrgnuo. „U svojim romanima, kaže Crnjanski, pokusao sam da strahovitu zbrku ljudskog zivota opisem u okviru jedne vece zajednice, čitavog jednog naroda. Zato sam se vracao u proslost svog naroda. To nisu, ipak, istorijski romani, nimalo. Nije meni bilo stalo do kostima, do evokacije i opisa proslog, nego do ljudske sudbine u toj proslosti".

"Znate da gajim ludacku ideju da zivot nije predvidljiv i da zavisi od oblaka, skoljki i zelene trave na drugom kraju svijeta.", pisao je Crnjanski u jednom mladalackom pismu.

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

Miloš Crnjanski

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Smiraj


Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...

Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bled lik
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se, noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Mizera


Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko naseg vrta bednog,
fenjeri.
Da l' noc na tebe svile prospe ?
Jesi li se digla medju gospe ?
Gde si sad Ti ?

Volis li jos nocu ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli ?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvackom sanduku,
sto skripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri ?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli nista,
ni knjige, ni pozorista,
ko uceni.
Kazes li nekad, iznenada,
u dobrom drustvu, jos i sada,
na cijoj strani si ?

O, da l' se secas kako smo isli,
sve ulice nocu obisli
po kisi ?

Secas li se, nocne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas bese domova cvetnih,
zarekli smo se ostati nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu cujem grizu misa,
a pada hladna, sitna kisa.
Gde si sad Ti?

Uspavanka


Kad suma svene
ostace nad njom zvezde rumene.
Poneces svud, posla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duse, ne stidi se mene,
nema duse,
ni zakona ni casti,
nad bolom ima vlasti
jos samo telo golo.

Sve sto sam voleo
umrlo je vicuci ime moje,
i ja mu ne mogah pomoci.

Zbaci odelo svoje.
U celoj zvezdanoj noci
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopusta tuga.

Sudba


Na sinjem moru
Ladja jedna brodi;
Da mogu znati:
Kuda je sudba vodi?


Vetar talasa more,
Valovi lice gori.
Nemocno, teskom mukom se
Sa njim ladja bori.


Presla je bura;
More pokoja nadje.
A pena talasa grli
Poslednji deo ladje.

Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih jos jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i zivot bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smesim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih jos jednom
osetio da volim,volim?

Život

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.

ГРОТЕСКА

Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

А на храм дижите црну
сфингу народа мог.
Нек се све звезде што језде осврну
за смех чудовишта тог.

Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

У храму над Милошем и Марком
уоквирте златом на олтару жарком
печате плаве и румене,
жуте и црне и шарене.

Печате плаве и румене
жуте и црне и шарене,
љубичасте и зелене.

Печате устава и права,
закона и штатута,
привилегија хиљаду пута,
обећања и фермана,
похвала са свих страна,
народа мог:
да види Бог.

Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

PRIVIDJENJA

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Odlazim,dakle,sa tela toplih, i mladih srna
ledu,na vrhu nekom,u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se,porfiru jednog zrna
što visi,o drhćućem,žarkom,koncu,u svitanju?
Tu,tu bih,u ovom životu,da me oblije slap
svih divota čulnih,kao pad mirisnog mleka
A čini mi se,jedna jedina,takva blista kap
nad peskom pustinja,i tla nad zemljom,daleka.

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Miloš Crnjanski
u Danskoj 1929.

MIZERA


Kao oko mrtvaca jednog,
sjaje oko našeg parka bednog,
fenjeri.

Da l' noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sada ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje pokisli,
a rage mokre parove vuku,
u kolima k'o u mrtvačkom sanduku što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana...gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
o ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige ni pozorišta, k'o učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, jos i sada,
na čijoj strani si?

O, da l' se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli, po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam 'tice i lopovi,
i bludnice bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat' nesretni,
bar ja i ti.

U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad ti?

Tvorac “Seoba”, Miloš Crnjanski, isheklao je mustru najokrutnijeg postulata života: “Oni su tu zbog drugih i za račun drugih”. A negde gore je “beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”.

Književni velikan, rođen je 26. oktobra 1893. godine, svojim perom dotakao je misaonu perfekciju, zamišljeno i tiho, kicoški brbljivo, dane u izgnanstvu beležio je i memorisao uspomene na mirise iz Londona, Beograda, Temišvara, italijanska bojišta, bolničke postelje, kose žena koje je ljubio, čuvajući ih za večnost. Ostali su zapisi u vremenu o postojanju velikog pisca koji peva o novim oblicima tla po kome hodimo, o njegovoj tragičnoj neminovnosti, opisujući čak i sebe kao “malu igračku kojom se život poigrao”. Koketirao je sa varkama zakonitosti u ljudskim odnosima, gurao nacionalizam iz patriotizma, širio svoj pomalo nadmeni stav.



Mlad učen čovek, sa knjigama pod miškom i odrazom uobraženog zanesenjaka, kicoš odevno usklađen u ekstravagantnom koraku ondašnjim vremenom. Ljude je držao na distanci, glas ženskaroša pratio ga je u stopu, njegova interesovanja bila su svestrana obojena kontrastnim bojama strasti prema avijaciji, mačevanju, fudbalu i pisanoj reči.

Život je spleo dramu paradoksa oko aure Crnjanskog, čamovanje u strahovima koje su se kamenili u njegovom biću. Dugo godina odbijao je da se vrati u Jugoslaviju, strepeći da će zlonamerni želeti da mu napakoste, da ga vide sabijenog u ćošak, nemoćnog i poniznog. Velikog pisca koga su posvete na knjigama mogle koštati života. U jesen 1966. godine nošen svim pričama koje su iz kofera njegove otadžbine prosuli pred njega u nadi da okonča egzil, vraća se u Jugoslaviju, tim povodom kako bi svečanost povratka bila nezaboravna ukazuje mu se najveća čast, štampanje Sabranih dela.


A u vremenima kada su dela grmela od pohvala, jačine i punoće, u njegovom životu od 1920. godine mirisala je najdivnija Ruža, negovana u vrtovima ljubavi, spremna da nosi slavno prezime Crnjanski. Vidosava Ružić, kasnije Crnjanski, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Mesto njihovog sastanka bio je Filozofski fakultet. Na Vidin odgovor da je mesto pored nje zauzeto, Crnjanski je samo dobacio “Šta zauzeto!” i smestio se pored nje. Nakon toga čekale su ih ljubavne peripetije, pretnje batinama nisu izostale od Vidinog stirica koji je svoju bratanicu već namenio. Vida iznenada odlazi za Pariz, kako bi se situacija stišala, pri samom ulasku u voz Crnjanski joj daje obećanje da će joj pisati. Dan posle toga dobio je novu kulminaciju, Pariz pored Vide dočekuje još jednog gosta – Miloša Crnjanskog. Zov ljubavi, kuća u Pančevu, koja odlazi na “doboš” zbog žene koja je osvojila srce Crnjaskog.

“Pošao je za mnom. Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.” – govorila je Vida o svom Crnjanskom.

Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer je od njih ljubav stvorila celinu, jedinstvo koje se i nakon smrti svila nad pričom o Milošu i Vidi. Njen posmrtni amanet, poslednji izdisaj želje vapio je da kada srce otkuca poslednji treptaj počiva zauvek pored svog Miloša. Ta želja da bude sahranjena pored svog čoveka i dan-danas nije ispunjena. Vida je bila, kako kažu, njegova saputnica i sapatnica. On je stvarao dela, klesao svoje misli i brusio dijamantsko kamenje rečenica koje su kitile dela: “Lirika Itake”, “Priče o muškom”, “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Stražilovo”…

“Volim da sklopim oči i da ćutim. Trešnje u Kini. Priviđaju mi se još dok ovde ćutim. Bdim i mrem.”

Poslednje reči na usnama Miloša Crnjanskog bile su dokaz večne ljubavi: “Vode i Vido…”

Besmisao je obuzeo svaki trenutak njenog života, Milošev odlazak izdržala je svega deset meseci, a nakon toga je krenula za njim, baš kao i on za njom nekada, u Pariz. Iznad glave pronašli su njegove reči: “A kad mi se glas i oči, dah upokoje. Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.”

Jelena Pavlović wannabe

Crnjanski: Između Srbije i Sumatre


Izložba o Milošu Crnjanskom povodom 120 godina od njegovog rođenja.
Uvek sam hteo da živim u Beogradu... A živeo sam dugo, svugde, potucao
se svuda, pa - kad zalelečem, daleko – govorio je Crnjanski.




Detalj sa izlozbe
U povodu velikog jubileja, 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog (26. 10. 1893. - 30.11.1977), Radio-televizija Srbije i Srpsko bibliofilsko društvo priredili su izložbu prvih i retkih knjiga velikog pisca. Postavka, pod dobro odabranim naslovom "Između Serbije i Sumatre", biće otvorena u ponedeljak, u Galeriji RTS.
Pokazujući nam i predstavljajući šta će se prvi put naći pred posetiocima, Srđan Stojančev, predsednik Srpskog bibliofilskog društva i novinar, za "Novosti" kaže:

- Biće to prva izdanja Crnjanskog počev od knjige "Maska", izašle u Zagrebu 1918. u izdanju Društva hrvatskih književnika, zaključno sa "Embahadama", koje su se pojavile 1983. kod "Nolita" u okviru Sabranih dela. Posetioci će videti i jednu neobičnu zanimljivost: tri varijante korica za knjigu "Priče o muškom" iz 1920, koje je uradio čuveni izdavač Svetislav B. Cvijanović iz nama nepoznatih razloga. U vitrinama će biti i četiri pisma koja je Crnjanski slao iz Londona 1956/57. Božidaru Kovačeviću, piscu i profesoru.

Povod je bio Kovačevićeva ideja da SKZ, u čijoj je upravi tada bio, objavi antologiju lirskih pesama Crnjanskog, sa čime se pisac složio, ali do knjige se nije došlo. U pismu, Crnjanski između ostalog kaže:
"Bilo bi najbolje i najprivlačnije za čitaoce da se ostavi meni da tekst odaberem. Ja bih u tu antologiju uneo sve što je u ’Odabranim stihovima’ i još nekoliko iz doba posle ’Lirike Itake’. To bi bilo oko tri tabaka, ili samo stranu-dve više. Ako bi "Zadruga" želela veću knjigu, predlažem da tome dodadu moju antologiju političkih pesama koju sam pripremio za štampu. Ona obuhvata sedam pesama iz ’Lirike Itake’, ali sa komentarom koji se prvi put pušta u štampu. (Moje uspomene iz Prvog svetskog rata). Komentar i tih sedam pesama iznose oko dva i po tabaka."

Manje su poznati i detalji iz vremena kada je tada mlađani pisac bio profesor gimnazije u Pančevu, od jeseni 1921. do leta 1922. Tada je imao neprilika zbog optužbe dvoje roditelja koji su se žalili na njegov odnos prema učenicima. U pismu upravitelju gimnazije Crnjanski 15. 3. 1922. ističe: "Poznata je stvar koliko je moral, cinizam i brutalna nevaspitanost đaka, u zadnje doba, zadavala brige nastavnicima. Zna se, da škole u celoj zemlji, preživljavaju krizu, i da je roditeljska naklonost prema deci, a protiv nastavnika, u zadnje doba, dovela do bezizlazne situacije. Dok nastavnici pod najtežim okolnostima vrše svoju tešku dužnost, dotle roditelji pišu, kako se baš u ovoj gimnaziji, često događa, anonimna pisma i tužbe protiv onih nastavnika, koji svojom strogošću hoće da prekinu ovo 'poratno' stanje škola".

Pažnju će svakako privući i originalni primerak knjige "Lament nad Beogradom" koji je izašao u Johanezburgu 1962. u samo 75 primeraka. Antologijsku pesmu Crnjanski je napisao šest godina ranije, negde "na plaži mora engleskog", u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach poverio je na štampanje svom dugogodišnjem prijatelju Draganu Aćimoviću, koju je objavio kao bibliofilsko izdanje u svojoj kući „Garamond“. Kada su ga pitali zašto "Lament", Crnjanski je odgovorio:


- Zato što sam uvek hteo da živim u Beogradu... A živeo sam dugo, svugde, potucao se svuda, pa - kad zalelečem, daleko... Naiđe mi Beograd koji me teši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehom... Pa sam "Lament" i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći uvek na njega!



Na izložbi će se naći i izuzetno redak primerak i dalje kontroverznog detektivskog romana "Podzemni klub". Knjiga je, izašla 1921. godine u izdanju "Napretka" iz Pančeva, a kao autor potpisan je Harald Johanson. Bilo je dugo nejasno da li je roman napisao Crnjanski pod pseudonimom, ili je to samo njegov prevod. Iako je 1985. Mirjana Popović Radović, posle dužeg istraživanja, zaključila da je to prvi roman velikog pisca, Stojančev u to izražava sumnju:

- Pre nekoliko godina sam predložio profesoru Ljubiši Rajiću, velikom znalcu skandinavske književnosti da, ukoliko postoji švedski pisac Harald Johanson i njegov roman "Podzemni klub", pronađe tu knjigu i fotokopira bar nekoliko stranica. On je to prihvatio i posle izvesnog vremena objavio da je samo prevod, i to loš. U međuvremenu je Rajić, nažalost, preminuo, a fotokopiju originalnog dela nije uradio, tako da budućim istraživačima ostaje da razreše ovu zagonetku.

Posetioci će imati prilike da vide i prvi broj "Ideja", lista za književnost, politička i društvena pitanja, čiji je vlasnik i urednik bio Crnjanski. List je izlazio u Beogradu 1934. i 1935. i bio povod za brojna politička osporavanja i ideološke diskvalifikacije Crnjanskog. Objašnjavajući optužbe za obožavanje totalitarnih i ideološki isključivih država, pisac je, mnogo godina kasnije, u razgovoru sa Tanasijem Mladenovićem rekao:

- Tačno je da je moje shvatanje države i državnih vlasti možda konzervativno. Ne zaboravite da sam rođen i odrastao u Austrougarskoj, da je ta država bila strašna za nas Slovene i sa hiljadu mana, ipak bila je solidno pravno utemeljena. Ja od svake države tražim da obezbedi miran rad, red i mir, dakle da bude pravna. I, priznajem, u početku mi se činilo da je nacionalsocijalistička Nemačka takva država. Isto važi i za Musolinijevu Italiju, a kasnije i Frankovu Španiju. Ali trebalo je otići u te zemlje i na licu mesta videti o čemu se radi. Meni se to dogodilo. O tome sam, uostalom, nešto i napisao. Iza spoljne fasade sve kod njih bio je - užas!

Podsećajući da je Miloš Crnjanski imao 52 godine kada je njegovo izgnanstvo otpočelo, a 72 kada je, povratkom u Beograd okončano, Stojančev kaže:

- Ova izložba nastala je iz duboke odanosti jednom od najvećih srpskih pisaca, ali i iz potrebe da doprinesemo boljem i sveobuhvatnijem razumevanju njegovog dela i života.

Izložbu će otvoriti prof. dr Milo Lompar, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog.


novosti.rs

Crnjanski je bio rođeni pesnik

To je pesnik koji je snažno obeležio – i pesmama, i poemama, i manifestima, i komentarima 
– srpsku liriku 20. veka i usmerio, zadugo, njen razvoj, istakao je Jovan Delić na 
međunarodnom skupu.






Na Filološkom fakultetu u Beogradu počeo je s radom trodnevni međunarodni naučni skup na temu: „Miloš Crnjanski: poezija i komentari”, koji povodom 120-godišnjice rođenja Miloša Crnjanskog, organizuju Filološki fakultet, Institut za književnost i umetnost iz Beograda i Matica srpska iz Novog Sada.

On je jedini od nas rođeni pesnik, rekao je Ivo Andrić za Miloša Crnjanskog i taj sud je ostao važeći do danas, podsetio je Jovan Delić, u uvodnom izlaganju. Kada se pomene ime Miloša Crnjanskog, po pravilu, prva asocijacija je – rođeni pesnik, makar se govorilo i o njegovim romanima i putopisima. Kako je to moguće kada Crnjanski ima samo jednu zbirku pesama: „Liriku Itake” (1919), i kada njegov celokupni opus u sferi lirske poezije iznosi 78 pesama, ubrajajući tu i sve tri poeme.

Nedvosmisleno je jasno da je reč o izuzetnoj, jedinstvenoj pojavi u srpskoj književnosti. To je pesnik koji je snažno obeležio – i pesmama, i poemama, i manifestima, i komentarima – srpsku liriku 20. veka i usmerio, zadugo, njen razvoj. Ali, i svojim neobičnim i, uglavnom, nesrećnim životom. Malo je ko tako, svojim životom, potvrdio svoja osećanja sveta i čoveka u njemu, kao Miloš Crnjanski.

Jovan Delić ne veruje mnogo u uticaje savremenika na poeziju Miloša Crnjanskog: ni Nemaca – ekspresionista, ni Francuza, ni Rusa, ni Italijana, mada on spominje futuriste. Srodnosti mogu biti tipološke, mogu biti, i jesu, znak duha vremena, ali na Crnjanskog je, svakako, uticala velika književnost antike, renesanse i baroka, i, možda, još više, stara književnost Dalekog istoka, poezija Kine i Japana. Ključne knjige koje su uticale na Crnjanskog jesu japanska i kineska lirika, „Odiseja”, „Don Kihot” i Mikelanđelovi „Soneti”.

Osim Kazanovinih „Memoara” i Floberovog „Novembra”, teško da se još nešto može imenovati da je ostavilo snažan trag na Crnjanskog. To nikako ne znači da, kao znalac svetskih jezika, nije čitao evropske savremenike. Njegova poezija jeste u znaku evropske avangarde. Kada je reč o srpskoj tradiciji – Crnjanski se oslanja na romantizam: Branka Radičevića i Lazu Kostića, pre svih.

Crnjanski je dvadesetih godina prošlog veka, objavio dve knjige prevoda kineske i japanske poezije: „Antologiju kineske lirike” (1923) i „Pesme starog Japana” (1928). Radovan Vučković je pokušao da odgovori na pitanje u kakvom su odnosu te dve antologije prema pesničkom delu i poetici Miloša Crnjanskog.

Pesnik je pre toga napisao svoje najznačajnije programske tekstove i pesme u zbirci „Lirika Itake” (1919), a čitalac ima utisak da su ta ostvarenja nastajala pod uplivom prevođenja kineskih i japanskih pesnika. A nije bilo tako. Crnjanski je imao afiniteta prema tom tipu poezije koji je preovlađujući još u prvoj deceniji 20. veka.

Tada je u književnosti evropske avangarde naglo porastao interes za daleke istočne književnosti. Taj put sledili su i mlađi srpski pisci, među kojima je bio i Miloš Crnjanski, kao najznačajniji.

U izvanrednoj ljubavnoj pesmi „Mizere”, objašnjava Aleksandar Petrov, pesnik se dokazuje kao internacionalni i, u društvenom smislu, revolucionarni pesnik: „Sećaš li se, noćne su nam tice,/ i lopovi i bludnice, bili nevini.// Stid nas beše domova cvetnih,/ zarekli smo se ostati nesretni,/ bar ja i ti”.

Završetak je antiutopijski. Pesma je napisana u Beču, 1918, posvećena je: „za studentesu Idu Lotringer”. Ni ljubav avangardnog pesnika ne poštuje državne granice i nacionalne okvire. I ova pesma, naglašava Petrov, dokaz je da je Crnjanski bio veliki evropski pesnik, jedan od najvećih koji su u Evropi stvarali za vreme Prvog svetskog rata i u prvoj godini posle njegovog završetka.

Robert Hodel govorio je o koherenciji teksta u lirici Miloša Crnjanskog, a pre svega u „Lirici Itake”. Njegovo osnovno pitanje bilo je zašto doživljavamo pesmu, pogotovu kratku pesmu, kao koherentan tekst.

Hodel je, takođe, primetio da je rečenica Crnjanskog, za razliku od drugih ekspresionista, dublja i duža, i da se po tome približava Andrićevoj rečenici u „Ex Pontu” i „Nemirima”. Ovo se odnosi i na njegove pesme, naročito „Stražilovo”, i cikluse „Nove senke” i „Stihovi ulica” iz „Lirike Itake”.


Najveće novine u srpski pesnički jezik, smatra Aleksandar Milanović, Crnjanski je, nesumnjivo, uneo na sintaksičkom nivou, postupcima ritmičke segmentacije i parcelacije rečenice, o čemu je pisano odlično, i mnogo, pre svega, u studijama Novice Petkovića. Poezija prvog srpskog posleratnog avangardnog pesnika donela je novi pesnički izraz, lišen radikalnih jezičkih eksperimenata.
Petar Pijanović se bavio poetikom i ideologijom „Vidovdanskih pesama” Miloša Crnjanskog. U ideološkom ključu – „Vidovdanske pesme”, ili njihov pretežni deo, mogle bi se učiniti kao poetska opsena, odnosno rani lirski jadi, možda i gresi mladog nihiliste i apatrida Miloša Crnjanskog. No, u poetičkom ključu, ceo taj ciklus, doneo je novinu u jeziku i ritmu, u tonu i pesničkim slikama, u novoj misli i senzibilitetu.
Ni zajedljivi Krleža nije to mogao da previdi. Zato mladom liriku Crnjanskom, u svom polemičkom tekstu, priznaje glasno: „Govorio je nadareno i neposredno, davao je signale, osjećalo se da u njegovim riječima plove slike kao lađe na sretnome vjetru i da imaju talenta u jedrima”.
Naučni skup nastavlja sa radom danas u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.


Z. Radisavljević

objavljeno: 05.12.2013.

politika.rs