Mramor u vrtu

Kad cutke sedas
do mojih nogu i gledas,
jesenje puteve sumorne,
a usta Ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si ziva.

Mrtva si mi gola.

Koza me tvoja puna tankih zila
seti kako sred razvalina
poprskanih muskom krvlju
vec hiljade godina
zmije puze na zene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruzi punoj mesecina,
sete me smrti.

Tada, zalud sirim grane
na Tebe golu.
Sve mi se cini zbog tebe je jesen
i cim zaspim
u ludoj ce strasti i bolu
iz Tvojih cvetova mlecnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom ce u liscu svelom
udi Tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, vecni.

Prva jeza

Desi se: da se zacudim,
kad me iznenada rastuze:
kisica plaha,
il jedna smedja decija glava
u koju se zagledam duze.

Desi se da se probudim,
od nocna bliza neba plava,
i stavim ruku na srce
sto kuca jako.

I da se tad u mislima zanesem,
i osetim polako, polako:
da je mladost prosla
pa se stresem.

Ljubavnici

Niko nas nece podeliti vise,
na dobre i gresne.
Tajni smo kao grane snezne,
a sve sto je staro u ljubavi,
place sve tise.

Jos malo samo, pa cemo sumorni,
sa osmehom tuznim,
u strastima ruznim,
stati,
bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili necem drugom mocnom,
nad proplankom jedne sume mlade,
naci cemo opet svoje nade.
U mirisnom nebu nocnom.
Nade svih koji se bolno smese.

I, kad opet, kao vecan cvet,
nad telima umornim
nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,

necemo znati koji greh to bese,
medju gresima sto ko oblaci plove,
sto nam ta tela i duse dade,
divne i nove.

Povorka

Pri kraju mladosti tek
tesko, cudno, obuze me ljubav.

Prvo mi se u bludi nesto javi,
belio i mirno, kao daleko stado.
Posle se susretoh sa tresnjom,
i, kao u frulu, svirah,
u jedan potok plavi.

Duh mi je izgubio, tako, snagu,
a telo se ispustilo
nekom lomnoscu.
Zazeleo sam de milujem rukom
prugu vidika, bistru i blagu.

Misli mi jasne isceznuse,
u neprekidnom smesenju tamnom.
A polako se skupise, sa svih strana,
povorke procvalih tresanja,
da podju, podju, samnom.

Pred njima, nasmesen,
sa brda na brdo,
sa reke na reku,
eto ja,
zbunjen i bezbrizan,
igrajuci, poskakujuci.

Bespuce

Vas zovem samo, sa uzasom
u pogledu razvratnom, neveselom.
Vas zovem samo, sto drhtite
sa vitkim, osetljivim telom.

Vas na cijim je kolenima zivot
izdahno zbunjen, umoran:
za vas ja imam rumeno more
i jedan osmeh sumoran.

Ne, nece ljubav, ni mladost, vise
pomilovati nam grudi:
Ime ce, dah ce, suza ce nasa
drugom da zamirise.

Daleko, negde, oko sveta,
gde sneg i led i nebo cveta
sve ce se sliti,
i od sveta biti:
Mir,
mir,
mir...

Uživanja koja je imao sa mnom…
Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, jer sam ga bila pustila da se muči svojom žudnjom. Ponizila sam ga do skota pre no što sam klonula, pa čemu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro, božanstva. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime više da zavara dušu.

Miloš Crnjanski – Kap španske krvi

Otkrivena prepiska Crnjanskog i Tartalje: Ne znate kako živim

Otkriveno šta je Miloš Crnjanski iz Londona pisao poznatom piscu Gvidu Tartalji. 
Nepoznatu prepisku, Ivo Tartalja poklonio Udruženju "Adligat". Sačuvane i originalne
 koverte u kojima su pisma stigla.







IZ Londona, u kom je u to vreme bio još u emigraciji, Miloš Crnjanski (1893-1977) je tokom 1958. i 1959. vodio do sada nepoznatu prepisku sa istaknutim dečjim piscem Gvidom Tartaljom (1899-1984). Povod je bio objavljivanje znamenite knjige Crnjanskog "Itaka i komentari" u "Prosveti" u biblioteci "Brazde", gde je urednik bio Tartalja.

Tih 12 pisama Crnjanskog, kao i osam odgovora Tartalje sada su prvi put pred očima javnosti jer ih je Tartaljin sin, poznati i omiljeni univerzitetski profesor (u penziji) Ivo Tartalja (1930) darivao Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat". Sačuvane su i originalne koverte u kojima su stigla iz Londona. U okviru ovog udruženja, na čijem je čelu Viktor Lazić, otvoreni su Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja.

U razgovoru za "Novosti" Ivo Tartalja kaže da se prepiska najvećim delom odnosi na lektorska i redaktorska pitanja, ali se može videti i bojazan od mogućih cenzora. Naime, u nekoliko navrata Gvido Tartalja napominje kako ne dobija sva pisma iz Londona i na jednom mestu nagovara Crnjanskog da se vrati u Jugoslaviju. Crnjanski mu na to odgovara: "Prema tonu Vaših pisama mislim da Vi nemate pojma o tome kako ja živim. I bolje. The rest is silence ('Ostalo je ćutanje')".
Tim povodom Tartalja je zabeležio: "Ni onda ni docnije, nikada nisam, s obzirom na ono što je posle usledilo, objasnio sebi pravi smisao tih njegovih reči".


Ivo Tartalja (levo) sačuvao prepisku između svog oca Gvida i Crnjanskog / Foto V. Danilov / 


- Crnjanski i moj otac pripadali su istoj generaciji pisaca. Iz njihove prepiske se može videti kako je početni službeni ton prerastao u prijateljski. Najpre su se oslovljavali sa "gospodine", a zatim samo imenom - kaže Ivo Tartalja.
Pisma je, inače, Tartalja poklonio podstaknut čitanjem knjige "U srcu Sumatre", koju je napisao Viktor Lazić, još kao student, duboko inspirisan poezijom Crnjanskog. Zbog toga je i iznenada otputovao u Indoneziju, noseći sa sobom zbirku "Lirika Itake" i želeći da, na simboličan način, omogući omiljenom pesniku "putovanje" ostrvom na kojem, inače, nikada nije bio.


........
novosti.rs

Čovjek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan.
Propušta svjetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pjesnik od toga poludi.

U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi."