Ovaj veliki pesnik ruske književne prošlosti pripadao je vremenu evropskog romantizma, u čijim je okvirima i sam počeo da stvara. Ali, naporedo s tim, Puškin se od evropskog romantizma odvaja jakom vezanošću za prošlost i život svoje zemlje, čime je njegovo delo dobilo i značajno realističko obeležje. Pored toga, nadahnuto demokratskim idejama naprednih društvenih snaga Rusije, Puškinovo delo dobija izrazito nacionalan i revolucionaran vid.

Puškinov pesnički dar otkriva se još za vreme školovanja u pesničkom liceju, u kome on istupa sa pesmama kojima su se divili onda najveći pesnici Rusije. Kada je završio licej, Puškin nastavlja sa književnim radom i proslavljanjem slobodnjačkih težnji narodnih masa. Zato ga ruski car Aleksandar I šalje u progonstvo, verujući da će time da uguši njegovo revolucionarno raspoloženje. Oko šest godina pesnik živi pod stalnom prismotrom carevih doušnika. Ali on u to vreme intenzivno književno radi, pišući romantičarske poeme pod neposrednim uticajem slavnog engleskog pesnika Bajrona. Tada počinje sa radom na svom najpopularnijem delu - Evgeniju Onjeginu.

Njegova popularnost u narodu bila je izuzetno velika, i ruski car Nikola I oslobađa pesnika progonstva, ali njegov književni rad i dalje ostaje pod najstrožijom kontrolom. Rodoljubivi pesnik nikada se nije odrekao svojih ideala. Poznajući dobro život i težnje naroda, on je stalno ukazivao na nužnost uvođenja naprednih, modernih društvenih odnosa u spahijskoj Rusiji. Međutim, ni car ni plemićka klasa mu to nisu opraštali. Kada se oženio, car ga je pozvao na dvor davši mu posebno dvorsko zvanje, ali je pesnik osećao da njegovo mesto nije među dvorskom aristokratijom. I pored neumoljive careve cenzure, on radi i pesmama proslavlja oslobodilačke težnje narodnih masa. Stvorivši ogromno i slobdarsko pesničko delo, Puškin postaje jedan od najslavnijih ljudi Rusije. Ali, neprijatelji nisu mirovali. Oni su vešto organizovali jednu nečasnu spletku sa njegovom ženom, i pesnik, da bi odbranio svoju čast, izlazi na dvoboj. U dvoboju sa jednim francuskim emigrantom Puškin je bio teško ranjen. Dva dana kasnije zauvek je sklopio oči vatreni pobornik slobode i najveći pesnik Rusije - Aleksandar Sergejevič Puškin.

Puškin je bio prvenstveno liričar, iako je sa podjednakim uspehom radio i na pripovednoj prozi, drami, poemi i drugim književnim vrstama. Njegova je lirika stvarana u ljubavi prema životu uopšte, a naročito u ljubavi prema životu i slobodi ruskog naroda. U toj poeziji, pored vedrih mladalačkih motiva, ima i snažnih elegičnih tonova, divnih opisa prirode i slika uzetih neposredno iz narodnog folklora. Ali, centralno mesto u Puškinovim lirskim pesmama zauzimaju slodoljubljivi motivi i revolucionarna raspoloženja. Među njima su naročito karakteristične pesme - Slobodi, Čaadajevu, Selo i U Sibir. One su izraz pesnikovog revolta na surovu stvarnost svoje zemlje.

Pesnik veliča zakonitost, slobodu i nagoveštava odlučan obračun sa svima koji ljude i narode drže u pokornosti. On osuđuje nečovečne postupke spahija prema kmetovima, proslavlja ruske dekabriste i sa strašću opeva veru u slobodnu i srećnu budućnost Rusije :

Rusija će se prenuti iz sna,
i na ruševinama samovlašća
biće ispisana naša imena
(Čaadajevu)

Izabrana dela

Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.

Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820-1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.

Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824-1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine.

Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1931, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Puškin je započeo no vu epohu u književnosti svoga naroda. Mnoge slodoljubive tradicije ruske prošlosti izrazile su se u njegovom romantičarskom delu, koje se utkalo u osnove velike realističke književnosti Rusije.

Izvor: pregled jugoslovenske književnosti + vikipedija

Voleo sam vas


Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uviek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

Poziv


O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive.

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa,
K'o led i sva k'o zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa…

O, dođi mi što pre, što pre,
K'o vetra dah, k'o zvuk, il' tajna,
K'o strašna sen, k'o zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba.

I ne zbog tog, što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

Cvetak


Uveli cvetak bezmirisni
pušten u knjizi gledam ja.
I gle, već mnoštvom čudnih misli
duša se moja puni sva.

Kog proleća je cvao cvatom
i čijom rukom skršen bi?
Da l' poznatom il’ nepoznatom?
Zašto ga ovde ostavi?

Možda za spomen na poznanstvo
il’ na rastanak možda dug?
Na kakvu šetnju kroz prostranstvo,
kroz tiho polje, tamni lug?
Živi li on il’ ona živi,
gde li je njihov kutak sad?
A možda su i uvenuli
ko ovaj ovde cvetić mlad?

Elegija


Ludo veselje mojih mladih leta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al' kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.

Al' mret mi se neće. Još se nadam.
Ja živet' hoću, da mislim i stradam.
Med nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I ko zna, neće l' posljednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.

Ne pevaj draga kada si sa mnom


Ne pevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pesme, pune tuge:
U sećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.

Kad razliju se u tišini
Te pesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mesečinu
I lik daleke jedne žene.

Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mom srcu gasne,
Al' nova oživi ga snaga,
Kad začujem te pesme strasne.

Ne pevaj, draga, kada si sa mnom,
Gruzinske pesme pune tuge,
U sećanju mi bude tamnom
Daleki žal i dane druge.

Ti i Vi

Isprazno Vi srdacnim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj masti
Uzrhta dusa u meni.

Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kazem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!"

Preživio sam

Preživio sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.

Pod olujama sudbe krute
povenuo mi vijenca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.

Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bijednoj
posljednji list treperi sam.

Pod sinjim nebom je


Pod sinjim nebom je,u rodnom kraju svom
Venila setna,tamišljena…
Na kraju uvela i možda,nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ´ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji,nada,
S toliko bolnog tugovanja za njom,
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje,ljubav?Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze

Posvećeno

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti,iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život,pun čeznuća,
Pun mraka,zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća,
Božanstva čar i žarke suze

Sužanj

Za gvozdenom rešetkom tamnujem sad,
Ja – nekad slobodan orao mlad.
Kraj prozora sleće moj srećniji drug,
On razdire plen svoj i leti u krug.
On kljuje i baca i gleda u mrak,
I krikom i pogledom daje mi znak.
Ja tačno razumem što hteo bi reć;
On poziva mene: ”Hajd’ vreme je već!
Mi slobodne ptice smo. Hajde i ti
Na mesto gde oblak nad urvinom spi,
Gde plavetno more na obzorju sja,
Gde lutamo jedino vetar, i ja!”

Šta ime moje za te znači..

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim…

Trenutka ja se sjećam sjajna

Trenutka ja se sjećam sjajna,
Kad preda mnom se ti pojavi
Ko priviđenje, kao tajna,
I ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
A kinjile me strepnje tašte,
Tvoj njezni glas mi pjevat stade
I lik tvoj sanjah na dnu mašte.

No, doba minu. Vihor nježni
Raspršio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj nježni
I lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
U zabiti, u zatočenju,
Bez zanosa, bez suza ranih,
Bez nadahnuća, nalik mrenju.

Al stiže duši probuđenje.
I opet mi se ti pojavi
Ko nenadano priviđenje
I ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruće,
Nov život u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuće,
I ljubav sja, i teku suze.

Volio sam vas

Volio sam vas; moja ljubav stara
Još uvijek, možda, spi u srcu mome.
Al’ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Volio sam vas nijemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Volio sam vas iskreno i nježno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.

Polako teku moji dani
I svakog trenutka se u mome uvelom srcu povećavaju
Jadi nesrećne ljubavi i muči me teško bezumlje.
Ali ja ćutim; ne čuje se moj jauk.
Ja suze lijem... one su mi uteha.
Duša moja, obuzeta tugom
U njima nalazi gorko uživanje.
O snu života! Leti, nije mi te žao!
Iščezni u tami, prazna seni!
Meni je drag ljubavni bol;
Neka i umrem, ali neka umrem – voleći!

Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.

Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.

Šta ime moje za te znači


Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...

Zli dusi


Škrgut vetra, krik oluje,
mesec kapom nevidljivom
sneg krilati zamagljuje.
Mutna noć i nebo sivo.
Ja putujem belim poljem.
Zvuk praporca: cin-cilin.
Strašno li je, od nevolje,
putovati poljem tim.

" Brže momak! " - " Neće moći:
Konji mi se gazda plaše!
Mećava mi truni oči,
zaveja sve staze naše.
Slavca mu! Gde trag se dede?
Zalutasmo. Šta da činim?
Očito nas vrag zavede
da kružimo po nigdini.

Gle eno ga: igra, zvera,
beči mi se, pljuje, vonja.
Eno, sad u ponor tera
podivljalog našeg konja.
Neovdašnjim skokom namah
istrča ispred mene,
onda svićnu kopitama
i nesta međ sene. "

Škrgut vetra, krik oluje,
mesec kapom nevidljivom
sneg krilati zamagljuje.
Mutna noć i nebo sivo.
Ne znamo ni natrag. Zamor.
Praporaca nagli muk.
Stasmo. " Šta je ono tamo? "
- " Ko će znati - panj il' vuk? "

Srdit vetar, oluj plače,
hriplju konji dok se bore.
Eno, đavo, tamo skače,
oči mu u magli gore.
I kočija opet mili,
a praporci - cin-cilin.
Gle, dusi se okupili
u ravnima belim tim.

Bezbrojni a likom prazni,
u meseca mutnom srebru
vitlaju se vrazi razni
kao lišće u novembru...
Gde li žure, po kom tragu?
Šta pevaju tako tužno?
Dal' udaju baba - Jagu,
sahranjuju duha kućnog?

Škrgut vetra, krik oluje,
mesec kapom nevidljivom
sneg krilati zamagljuje.
Mutna noć i nebo sivo.
Lete rojem, vrazi kužni,
sred visina nemeđenih,
urlikom i vriskom tužnim
parajući srce meni....

Arion

Beše nas puno na tom čunu.
Zatezali su jedni jedro,
zamahivahu drugi vedro
veslom. Krmanoš, sam, na kljunu,
utekav od nas, čovek oran,
usmeravaše teški čun.
A ja - bezbrižan, vere pun,
pevah braći. Tad vala strun
pokida vetra silan nalet...
Posada skonča, ko od šale! -
Tek ja, tajanstveni pesnik mora
kog na obalu bura baci,
ja himne iste još pevušim,
i rizu vlažnu svoju sušim
pod stenama gde peku zraci.

PJESNIKU

Za ljubav svijeta - ljudi, Pjesniče ti ne mari!
Velike hvale huka - to je trenutan šum.
Hladan je smijeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al' ti budi - čvrst i sam ko tvoj um.

Ti - car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svijet puni - mirnog ti posla kut.

Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O djelu umjetničkom umjetnik strože sudi...
A pusti i glupaku, pusti gomili toj

Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek' pljuje onaj oltar gdje tvoja svjetlost gori
Nestašluk djece neka koleba presto tvoj.