Aleksandar Sergejević Puškin

НОЋ

Сав чежња, милошта, мој глас чим си преда мном,
Ремети ћутање у ноћном часу тамном.
Крај моје постеље, при невеселој свећи,
Промичу стихови сливени, жуборећи -

Бујице љубави што, пуне тебе, хује.
Блистави поглед твој с осмехом знаним ту је,
За мене сија он. И чујем сад, у тмини:
- Мој мили - твоја сам - да, твоја сам, једини.

1823.

ОПРОСТИ СНОВЕ ЉУБОМОРНЕ

Опрости снове љубоморне моје:
Љубави страсне немир слепи, чудни,
Верна си ми, ал зашто речи твоје
Воле да плаше мој ум вечно будни?

Сред поклоника што за тобом лете
Што желиш ти да драга будеш свима?
И празне наде што дарује њима
Твој поглед, час нежан, час пун сете?

Заслепивши ми ум и мисли моје,
У љубав болну моју уверена,
Не видиш ти кад у тој патњи страсној
Туђ сам разговору, у вечери касној,
Усамљен чамим изван круга њена.
Ни погледа, ни речи нема твоје:
Кад одлазим - са страхом, с молбом мамном,
Не следе никад твоје очи за мном:

Лепотица кад која са мном стаје
И двосмислен поведе говор свој,
Мирна си ти, и шаљив прекор твој
Убија ме, јер љубав не одаје.
Кажи ми још: супарник вечни мој,
Затекавши ме с тобом усамљена,
Због чега тебе поздравља лукаво?
Ко ти је он и какво има право

Да тугује и бди пун љубоморе?
Без матере и полуодевена,
Насамо измеђ вечери и зоре,
Што њега ти у часе примаш касне?
Но вољен сам и, кад си са мном сама,
Пољупци су ти тако пуни плама,
И нежна си, а речи твоје страсне
Тад искрено су пуне душе твоје:
Теби су, знам ја, смешне муке моје.

Ал' вољен сам и могу да те схватим;
Но не мучи ме, мила, ја те молим,
О, не знаш ти колико силно волим,
И не знаш како ја дубоко патим.


1824.

ПЕСНИКУ

За љубав света - људи, Песниче ти не мари!
Велике хвале хука - то је тренутан шум.
Хладан је смех гомиле; глупаков суд поквари
Смисао. Ал' ти буди - чврст и сам ко твој ум.

Ти - цар си. И сам живиш. Креће те воља твоја,
Тамо куда те води слободе твоје пут.
Усавршавај само духовна блага своја,
Не тражи да свет пуни - мирног ти посла кут.

Благородни су само твог срца прави труди;
О делу уметничком уметник строже суди...
А пусти и глупаку, пусти гомили тој

Нека те брани, или шта хоће нека збори
Нек' пљује онај олтар где твоја светлост гори
Несташлук деце нека колеба престо твој.

ПОД СИЊИМ НЕБОМ ЈЕ

Под сињим небом је, у родном крају свом
Венула сетна, замишљена...
На крају увела и можда, нада мном
Лебдела већ је сенка њена.
Но непреступна црта стоји измеђ´ нас:
Залуд сам стару љубав звао
С равнодушних сам уста чуо смрти глас,
Равнодушно га саслушао.
И ето кога љубих душом својом свом
С толико тешких жудњи, нада,
С толико болног туговања за њом,
С толико безумља и јада!
Па где су патње, љубав? Сад у души тој
За сенку коју смрт ми узе,
За сећање на живот неповратни мој,
Не налазим ни бол ни сузе.

ПОЗИВ

О, ако збиља, док је мрак
Кад сан стиша душе живе,
И с неба падне сјајни зрак
На неме гробне плоче сиве,

О, ако збиља у позни час
Опустоши гроб за гробом,
Чекам тад на сусрет с тобом,
Чекам тад твој лик и твој глас.

О, дођи ми, кроз ноћ, кроз сан,
Онаква као задњег часа;
Ко лед и сва ко зимски дан;
Од бола бледа без гласа . . .

О, дођи ми што пре, што пре
Ко ветра дах, звук, ил' тајна.
Ко страшна сен – звезда сјајна,
Свеједно је: што пре, што пре!

Не зовем те никад због тог
Да корим људе чија злоба
Учини крај живота твог,
Ни да прочитам тајне гроба,

И не због тог што сумњи рој
Душом носим: да преболим,
Не могу, јер још те волим,
И још сам ко некад твој.

1830.

ТРЕНУТКА ЈА СЕ СЕЋАМ

Тренутка ја се сећам сјајна,
Кад преда мном се ти појави
Као привиђење, као тајна,
И као лепоте удах прави.

Кад туга све ми скрха наде,
А кињиле ме стрепње таште,
Твој нежни глас ми певати стаде
И лик твој сневах на дну маште.

Но, доба мину. Вихор нежни
Распршио ми и сне и јаву.
И предадох твој глас нежни
И лик небески забораву.

Полако су се вукли дани
У забити, у заточењу,
Без заноса, без суза раних,
Без надахнућа, налик мрењу.

Али стиже души буђење.
И опет ми се ти појави
Као ненадано привиђење
И као лепоте удах прави.

Куцати стаде срце вруће,
Нов живот у њему маха узе.
И опет пламти надахнуће,
И љубав сја, и теку сузе.

НЕ ПЕВАЈ ДРАГА

Не пјевај, драга, када си са мном,
Грузинске песме, пуне туге:
У сећању ми буде тамном
Далеки жал и дане друге.

Кад разлију се у тишини
Те песме луде, занесене,
Ја видим степу, месечину
И лик далеке једне жене.

Откада угледах те, драга,
Њен лик у мом срцу гасне,
Ал’ нова оживи га снага,
Кад зачујем те песме страсне.

Не певај, драга, када си са мном,
Грузинске песме пуне туге,
У сећању ми буде тамном
Далеки жал и дане друге.

A. S. Puškin "Tatjanino pismo Onjeginu"




Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...