Borislav Pekić

BORISLAV PEKIĆ





Borislav Pekic rodjen je 4. februara 1930. u Podgorici. Ziveo je u Podgorici, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju, Bavanistu u Banatu. Od 1945. ziveo je u Beogradu, gde je pohadjao Trecu musku gimnaziju i maturirao 1948. Od 1948-1953. bio je na izdrzavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Nis zbog ucesca u radu ilegalnog Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1958-1964. radio je kao dramaturg i pisac scenarija za oko 20 domacih i koprodukcionih filmova. Prema njegovom tekstu snimljen je film Dan cetrnaesti koji je predstavljao Jugoslaviju na Filmskom festivalu u Kanu 1961. Od 1971. ziveo je i radio u Londonu i Beogradu. Dopisni je clan SANU od 1985. godine. Borislav Pekic preminuo je 2. jula 1992. godine u Londonu.

"Licnost po mnogo cemu neobicna - zivotom, delom, izgledom. Nad malo povijenim ramenima coveka visokog, lomnog rasta, ostro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naocara, kojima kao da vise vidi no sto gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojerucice.) Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom recenicom, on pisac najduze fraze u srpskoj knjizevnosti. Govori pri tom Ijutito, cak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoce da bude kod Ijudi koji duhovnu neznost skrivaju u oklopu apodikticnosti.
Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je medj svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mucki posluje nad nedovrsenim rukopisima." (Borislav Mihajlovic Mihiz)

izvor:borislavpekic

Stvarni Englezi


Sabrana pisma iz tuđine

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić

62. Stvar­ni En­gle­zi i nji­ho­va ap­strakt­na mo­nar­hi­ja

Sko­ro tri go­di­ne te­mu od­la­žem. Ne­ću kri­ti, iz stra­ha, a mo­žda istra­hom in­spi­ri­sa­ne na­vi­ke da u še­fo­vi­ma dr­ža­va gle­dam mi­ro­po­ma­za­ne, Bož­jim i ljud­skim za­ko­ni­ma zaš­ti­će­ne lič­no­sti, od ko­jih su me uvek vi­še za­bri­nja­va­li ljud­ski. U re­pu­bli­ci sam na­u­čio da i naj­ma­nja pri­med­ba na nji­ho­vu ne­pri­ko­sno­ve­nost ume od­ve­sti u ne­pri­li­ke – me­ne, ni­ka­da njih – iz ko­jih me ni po­hva­le sve­mu osta­lom u nji­ho­vom de­lu ne­će iz­vu­ći. Ne­po­gre­ši­vost ne gre­ši. Gre­ši onaj ko­ji ne­po­gre­ši­vost ne pri­me­ću­je ili ne pri­zna­je.

Slo­bo­do­um­ni ame­rič­ki re­pu­bli­kan­ci po­bu­nje­nih bri­tan­skih ko­lo­ni­ja dvo­u­mi­li su se da li da svog pred­sed­ni­ka zo­vu „go­spo­di­nom“ ili „Nje­go­vim ve­li­čan­stvom“. Osta­li su na ti­tu­li ko­ju ovaj de­li sa sva­kim va­šing­ton­skim pi­lja­rem, i tu se ru­so­ov­ska de­o­ba jed­na­ko­sti za­vr­ša­va. Ali se sva­ka nje­na de­o­ba za­vr­ša­va i kad vi svo­ga so­ci­ja­li­stič­kog zo­ve­te
dru­gom. Ja­pan­ski car si­šao je sa ne­ba, ho­dao po ze­mlji, a u nju će ući. Iran­ski car ca­re­va umro je u iz­gnan­stvu, ali to je sud­bi­na ne jed­nog „go­spo­di­na pred­sed­ni­ka“.

Sud­bi­na dru­go­va pred­sed­ni­ka još je ne­iz­ve­sni­ja. Kad pre­sta­nu bi­ti pred­sed­ni­ci, mno­gi pre­sta­ju bi­ti i dru­go­vi. Fran­cuz se u po­se­ti ze­mlji Bli­skog is­to­ka ču­dio što se u njoj ne
sme vi­ka­ti „Do­le pred­sed­nik“. „U Fran­cu­skoj“, re­kao je, „sme­te vi­ka­ti – Do­le de Ga­ul­le!“ Od­go­vo­re­no mu je da to ne do­ka­zu­je gra­đan­sku slo­bo­du u Fran­cu­skoj, jer se „Do­le de Ga­ul­le!“ sme vi­ka­ti i u toj ze­mlji Bli­skog is­to­ka. To je isti­na. Ne sme se, do­du­še, vi­ka­ti: „Do­le pred­sed­nik do­tič­ne re­pu­bli­ke“, ali o nje­mu i ni­je reč. Sad se, ču­jem, i to sme. I tek sad vi­di ko­li­ko to ma­lo zna­či.





Ne­mam na­me­ru da vi­čem „Do­le Nje­no ve­li­čan­stvo“. Dr­žav­ni ob­lik Bri­ta­ni­je me se ne ti­če. Uosta­lom, ov­de me ne bi sma­tra­li re­pu­bli­kan­cem, ne­go bu­da­lom. Osme­li­li su me bri­tan­ski pi­sci, pa­si­o­ni­ra­ni po­sma­tra­či Kra­ljev­skog do­ma, ko­ji se od lju­bi­te­lja ret­kih pti­ca raz­li­ku­ju po to­me što su ne­u­po­re­di­vo dr­ski­ji i ko­ri­sto­lju­bi­vi­ji. Bri­tan­ci se svo­jim kra­lje­vi­ma ba­ve mno­go vi­še ne­go što ovi ima­ju mo­guć­no­sti, pri­li­ke i ustav­nog pra­va da se ba­ve Bri­tan­ci­ma.

(To je i za na­rod i za kra­lje­ve do­bro, jer ka­da su se En­gle­zi po­sled­nji put kra­ljem ozbilj­ni­je ba­vi­li, ot­ki­nu­li su mu gla­vu. Kad su se, u do­ba He­nryja VI­II, još jed­nom nji­me stra­sni­je po­za­ba­vi­li, on je gla­ve nji­ma po­ski­dao.) U ce­li­ni uzev, en­gle­ska je mo­nar­hi­ja slič­ni­ja ša­re­noj per­ja­ni­ci na gla­vi uro­đe­nič­kog po­gla­vi­ce ne­go uboj­nom ko­plju u nje­go­voj ru­ci. A naj­vi­še li­či na pu­tu­ju­ću re­klam­nu tru­pu za pro­pa­gi­ra­nje en­gle­ske po­li­ti­ke i ma­nu­fak­tu­re.

Po­ro­di­ca Wind­sor ma­lo da­je hra­ne maš­ti. Kra­lji­ca ne vla­da ze­mljom, ali po­se­du­je naj­vi­še od nje. Da­me iz kra­ljev­ske ku­će pret­pla­će­ne su na vrh li­ste naj­go­re ode­ve­nih že­na, ali to je na­mer­no. Bi­ti ma u če­mu sa­vr­šen ni­je en­gle­ski. To zna­či bi­ti pro­fe­si­o­na­lac, naj­mlje­ni slu­ga. Pr­vi muš­ka­rac Do­ma ču­ven je po opa­ska­ma u ne­vre­me. Naj­sta­ri­ja da­ma pro­pa­gi­ra na­rod­nu me­di­ci­nu, a svi obo­ža­va­ju ko­nje i, ma­da Nem­ci, vo­le En­gle­sku
lju­ba­vlju stran­ca ko­ji se još ni­je otre­znio.

U po­sled­nje vre­me po­ro­di­ca je na­hra­ni­la ne­za­si­te bi­o­gra­fe pro­na­la­skom na­ci­ste u ši­roj fa­mi­li­ji, po­gre­bom voj­vot­ki­nje u ne­mi­lo­sti, ot­kri­ćem rod­bi­ne za­klju­ča­ne u
lud­ni­ci i raz­o­ča­re­njem jed­nog prin­ca u mor­na­ri­cu, te po­vrat­kom nje­go­vom žen­skom gra­đan­skom kor­pu­su. Sa­svim ne­do­volj­no da pi­sci knji­ga o nji­ma ži­ve na Ba­ha­mi­ma. Da bi je­dan od pi­sme­ni­jih ro­ja­li­sta mo­gao iz­mi­ri­ti troš­ko­ve vla­sti­tog raz­vo­da, mo­rao je u na­stav­ci­ma raz­ve­sti na­sled­ni­ke pre­sto­la. Što u felj­to­nu niš­ta na isti­nu ne li­či ne
sme­ta. Na isti­nu ne ti­či ni po­li­ti­ka ko­ja se vo­di, a uspe­va.
Isti­na ni­je me­ri­lo. Me­ri­lo je – uspeh.

Či­ta­mo pri­če o ne­vo­lja­ma kra­ljev­ske ku­će, za ko­je je re­če­no da po ne­ve­ro­vat­no­sti nad­ma­šu­ju in­dij­sku mi­to­lo­gi­ju. Za Ame­ri­ku je i to ne­do­volj­no. Njen di­vlji, pi­o­nir­ski duh, pre­ma na­la­zu eks­pe­ra­ta, zah­te­va kao za­čin i ma­lo – pr­ljavš­ti­ne. Knji­ge o mo­nar­hi­ji, ov­de štam­pa­ne kao smeš­ne, pre­ko ba­re po­sta­ju gad­ne. Ali po­sao oba­vlja­ju. Pi­sce od­vo­de na Ba­ha­me, a nas u pa­ko­sno ube­đe­nje da bo­gat­stvo, krv i moć niš­ta ne zna­če. I da su svi lju­di, i kra­lje­vi i nji­ho­vi po­da­ni­ci, pod­jed­na­ko ne­sreć­ni.

Sva­ki na­rod na svoj se na­čin sim­bo­li­ma mo­ći za­ba­vlja. Ru­si ih,po­sle pa­da, gr­de, po­tom re­ha­bi­li­tu­ju, pa opet gr­de. Ame­ri­kan­ci na svo­je pred­sed­ni­ke pu­ca­ju iz piš­to­lja.
Ar­gen­tin­ci im su­de. Mi zbog svo­ga pred­sed­ni­ka tr­či­mo ne­bro­je­ne ki­lo­me­tre. U En­gle­skoj ih vo­le i na nji­ma za­ra­đu­ju pa­re.

Sva­ki od ovih na­či­na bo­lji je ne­go da o nji­ma iz sti­da ili stra­ha ću­ti­mo. Kao da ne po­sto­je, ili kao da ni po­sto­ja­li ni­su.U ve­ći­ni slu­ča­je­va, i oni su lju­di, s na­šim ma­na­ma i
vr­li­na­ma, sra­zmer­no uve­ća­nim, ali ne nji­ho­vim oso­bi­na­ma, većna­šim pre­u­ve­li­ča­nim in­te­re­som. Ame­ri­kan­ci ga­đa­ju pred­sed­ni­ka ko­ji je Ame­ri­ka­nac. Ar­gen­tin­ci su­de Ar­gen­tin­cu, pa šta mu bu­de! Čak i Ru­si, ma ka­ko s biv­šim še­fo­vi­ma po­stu­pa­li, ra­de to isto sa ze­mlja­ci­ma. I mi se po­ne­kad spo­ri­mo sa po­sled­njom vo­ljom jed­nog Ju­go­slo­ve­na.

En­gle­zi su za za­ba­vu unaj­mi­li stran­ce, Evro­plja­ne. Iži­vlja­va­ju se još jed­nom nad ne­moć­nim Nem­ci­ma, ko­ji su doš­li u ovu ma­glo­vi­tu, hlad­nu ze­mlju, po­tru­di­li se da na­u­če je­zik od 400.000 re­či i isto to­li­ko šu­mo­va, da nji­me bez na­gla­ska go­vo­re, pa i uopšte da ne go­vo­re osim kad im se ka­že i šta im se ka­že, pri­vi­kli se i na gro­znu en­gle­sku ku­hi­nju, štraj­ko­ve, teš­ke Wel­ling­ton či­zme i šu­ba­re usred že­ge.

Pa zar je to fa­ir?

(published by Ljiljana Pekić)

izvor:borislavpekic

Vreme čuda


Neke ideje iz romana "Vreme čuda" Borislava Pekića; izbor Ljiljana Pekić.

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.





Bog sve može. U njemu su sadržane sve suprotnosti. Da bi uistini bio Bog, mora on jednovremeno biti vidovit i ćorav, gluv i oštrouh, pokretljiv i uzet. Isto tako mora postojati i ne postojati. To su principi na kojima je sazdana njegova sveobuhvatnost i svemoć, dve ravnopravne ose njegove božanske prirode.

Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.
*****
Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?
*****
Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini,
nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.
*****
Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva.
*****
Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze
gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.
*****
Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.
*****
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
*****
Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja
razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.
*****
Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama,nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto
ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.
*****
Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.
*****
Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
*****
Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.
*****
Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.
*****
Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da
izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
*****
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas u presudnom trenutku napušta.
*****
Sve je bilo uzaman: čuda, proroci, propovedi, žrtve, lišavanja. Svet nije spasen, praroditeljski greh nije spran.

-
(published by Ljiljana Pekić)


izvor:borislavpekic

Objavljen Pekićev zakašnjeli dnevnik


Borislav Pekić: "Korespondencija kao život"

Objavljen drugi tom knjige "Korespondencija kao život", sabrana pisma koja je Borislav Pekić slao supruzi i ćerki. Pisma predstavljaju neku vrstu Pekićevog dnevnika, koji on nije mogao, niti želeo da vodi u to vreme, kaže Ljiljana Pekić





Beogradski Službeni glasnik objavio je drugi tom knjige "Korespondencija kao život", sabrana pisma Borislava Pekića supruzi Ljiljani i ćerki Aleksandri, nastala, prema riječima priređivača, u jednom od najtežih perioda u njegovom životu.

Knjigu je priredila Pekićeva supruga Ljiljana, a javnosti je predstavio mladi pisac Vladimir Kecmanović.

Pekićevi zapisi predstavljaju vrijedno svjedočanstvo o životu velikog
pisca, o fazi u "razvoju" totalitarnog društva, koju mnogi proglašavaju
zlatnim dobom liberalizma.





Pekićevi zapisi, takođe, govore i o raznolikim ljudskim karakterima, nastali pod okom opravdano budne autocenzure, i samim tim otkrivaju novu žicu autorovog dara, kaže Vladimir Kecmanović.

Najgori događaji, koji su prisutni samo u nagoveštaju i iz nužde su prećutani, svojim odsustvom upravo prikazuju tjeskobnu sliku te epohe, navodi Kecmanović.




Kako ističe autorova supruga Ljiljana, pisma predstavljaju neku vrstu Pekićevog dnevnika, koji on nije mogao, niti želio da vodi u to vrijeme.Jedan od najtežnih perioda u Pekićevom životu bio je, kako navodi, 1970/71. godina, kada se ona zaposlila u Londonu. Međutim, dugo planirana selidba porodice Pekić u inostranstvo osujećena je, jer je policija Borislavu Pekiću oduzela pasoš.

Supruga Ljiljana, koja je dala otkaz na poslu u Beogradu, morala je da se odseli bez muža i da iz tuđine prati njegovu mučnu borbu za vraćanje, kako kaže, jednog od osnovnih, i tadašnjim ustavom, garantovanih čovjekovih prava - da slobodno putuje gdje god želi.


izvor:vijesti.me

Borislav Pekić




Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u
Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na
izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine
1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema
njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu.

Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman Vreme čuda. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva Književnih novina od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima Stvaranje, Književnost, Savremenik i Književna reč, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti
postaje persona non grata. Kratki roman Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela).

Rukopis sotije Kako upokojiti vampira izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman Odbrana i poslednji dani (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija Zlatno runo, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor
deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine.

Žanr-romanom Besnilo (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike Zlatnog runa i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, Besnilo je, pored
Godina koje su pojeli skakavci, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije.

Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice
izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča Novi Jerusalim 1988. godine. Za roman- -epos Atlantida (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza Godine koje su pojeli skakavci (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu
fantazmagoriju Argonautika. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada „Jakov Ignjatović“, 1990. godine) i Poslednja pisma iz tuđine (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev
publicistički stvaralački domen. Esejistička proza Sentimentalna povest britanskog carstva objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a.

Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim
scenama. Pozorišni komad Korešpodencija beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su Generali ili srodstvo po oružju (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni
(1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski.

Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista
Demokratija, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije.

Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije,član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je
odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „BorislavPekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja,
kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira.

Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić.

Objavljivanjem u „Laguni“ ove kolekcije od 13 knjiga (u 23 toma) prvi put se predstavlja celokupno Pekićevo književno stvaralaštvo.

izvor:laguna.rs

Besnilo - Borislav Pekić

Ukratko o knjizi[/b]

Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks,zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma...

U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

Važni argumenti za prodaju

- Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije.
- Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića

Sadržaj

Događaji u knjizi su fiktivni.Realna je samo njihova mogućnost.  Izbor ondonskog aerodrome Heathrow je slučajan.Da je avion s majkom Terezom, Nastojnicom manastira „Isusovo srce“ u Lagosu u Nigeriji, sleteo na čikaški O’Hare IA, John F. Kennedy u New Yorku, IA Charles de Gaulle kraj Pariza, moskovsko Šeremetjevo ili
beogradski Surčin, priča bi se odvijala tamo.

Ličnosti su takođe fiktivne. Nameštenici aerodrome su funkcije, ne određeni ljudi. Eventualna sličnost sa stvarnim Službenicima British  Airports Authorityja je nenamerna. Izvesna fakta prilagođena su zahtevima  Priče, a Priča, opet, tradicionalnim „Pravilima igre“ ovog paraliterarnog žanra.

Velika zaraza doći će s velikim metkom, Pomoć je blizu, ali lek vrlo daleko.

NOSTRADAMUSOVA PROROČANSTVA

Ciljna grupa

-Ljubitelji trilera, horora I domaćih autora

Biografija autora

Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u
Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na
izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.


izvor:putovanja.info

Atlantida - predgovor




ATLANTIDA (predgovor)

„Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva…
i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne
znajući šta je bilo pre njega…“
(Platon: “Timej”)

„O Solone, ti znaš da je zemlju nekad
nastavala najpravednija rasa ljudi koja je
ikada živela… Golema beše snaga koju su
bogovi dali izgubljenoj Atlantidi…“
(Platon: “Kritija”)

PREDGOVOR
„Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očigled¬nosti realnog sveta od kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…“
(B. Pekić: “Atlantida naših nada”, esej)

“Atlantida” je odavno mogla biti napisana. Ideja za nju prethodila je temi 1999, ali, kao što u ovom poslu biva, okolnosti mimo auto¬ro¬ve volje upravljaju književnim redosledom češće nego što se mi¬sli. Zato “Atlantida” sledi 1999, umesto da joj prethodi. Ali, kako obe knji¬ge pripadaju podvrsti antropoloških eposa koji se ne bave ovim ili onim čovekom, već homo sapiensom uopšte i njegovim izgle¬di¬ma u okviru jedne kosmološke sheme, poremećaj u redosledu se ne oseća kao naročita smetnja.

Naravno, dosledan antropološki epos ne¬mo¬guć je, kao što nije moguć čovek kao takav. Čovek kao takav uvek je, ba¬rem u književnosti, ovaj ili onaj – lik. U mom slučaju, to je izvesni John Carver (Howland), potomak engleskih puritanaca koji su na je¬dre¬njaku „Mayflower“, godine 1620. kao prvi doselje¬nici stupili na tle Amerike. Zagonetkom postojanja ili nepostojanja Atlantide, njenom lo¬ka¬ci¬jom ako postoji, njenom sudbinom ako je postojala, i njenim antro¬po¬loškim značenjem u oba slučaja, postojala ili ne, bavio sam se odavno. Nisam nikad mislio da o tome pišem roman. Na umu sam imao amaterski esej – napisan, uostalom – koji ću, bez ambicija, pri¬dodati masovnom groblju knjiga na temu izgubljenog kontinenta.

Onda sam imao san koji se ovog predgovora ne tiče, i iz njega shvatio da moram napisati roman. I tako već ulazimo u tajnu. A tajne se ne ispovedaju.

Knjigu, međutim, nisam napisao ni protiv volje ni bez volje. Na¬dam se da će čitalac to osetiti. A ni bez izvesnih ambicija koje me pri pisanju Besnila nisu opterećivale. Ambicije su se odnosile na umet¬ničku analizu naše indomašinske civilizacije, koja mi se u mno¬gim aspektima, ne tek istorijski već i aktuelno, nije činila ljudskom. Dovoljno je bilo intenzivan osećaj alijenacije uzdići do alegorijske hi¬po¬teze i temelj romana bio je postavljen.

Zato je u ovoj knjizi žudnja za Atlantidom stvarna. Možda je stvar¬na i Atlantida. Njena bi obnova možda takođe mogla biti stvarna, premda su za sada izgledi ništavni. Sve je ostalo – fikcija. Ali fik¬ci¬ja koja se, gde god može, oslanja na realnost dokumenta.

Ideja Atlantide je, nesumnjivo, potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih raz¬loga izgubilo. Takav je biblijski Eden, raj na istoku.

Takvi su iz¬gubljeni rajevi svih rasa, naroda, plemena. Sekhet-Aaru Egipćana, Eli¬sejska polja Grka, keltski i galski Avalon/Abalusi/Abalonia, aste¬čki Aztlan, starohindusko Belo ostrvo, Zlatni krajevi istočnih legen¬di, da ne nabrajamo sva mesta koja smo birali da im posvetimo svo¬je nade, izneverene na svim drugim mestima na kojima smo živeli.

Atlantida je najpoznatiji među njima. Većinu podataka o njoj, koje sve dugujemo Platonu, kao i šta ti podaci nude nauci i ima¬gi¬na¬ciji, naći će čitalac u samoj knjizi kao integralan deo naracije. Ovde bih dodao samo nekoliko činjenica i nekoliko sumnji.

Platonovu tezu, iznetu u dijalozima “Timeju” i “Kritiji”, odbacio je nje¬gov učenik Aristotel, optužujući ga da je Atlantidu izmislio, a po¬tom je, kad s njome nije znao šta da radi, što se piscima događa, jed¬nostavno potopio, slično postupku književne deus ex machine he¬len¬skih tragedija. Ali je prihvata Cantor (335–275. pre H.).

Pominju je Strabon prilikom komentarisanja tekstova istoričara Posidonija, dva veka docnije, i Diodorus Siculus, oko 30. AD, u 3. knjizi “Isto¬ri¬je sveta”. Atlantidu beleže Plinije Stariji u “Istoriji prirode” (77. AD) i Jevrejin Filon u “Večnosti sveta”. Nalazimo je kod Plutarha kad u okvi¬ru “Životopisa” govori o Zakonodavcu Solonu koji je priču o Atlan¬tidi doneo iz Egipta oko 600. pre H. O njoj u V veku AD raspravlja Proclus u komentarima Platona i poslednji veliki rimski istoričar, Ammianus Marcellinus.

Ovde se moramo zaustaviti i izdvojiti filosofa Origena. Platonov izveštaj o ratu Atlantiđana i Atinjana interpretira on kao sukob do¬brih i rđavih demona, anticipirajući ideju koja je u ovoj knjizi knji¬žev¬no primenjena u obliku globalne alegorije. Numenius mi je ta¬ko¬đe pomogao, jer je taj rat nazvao borbom duša i tako u fizički svet legende o Atlantidi uveo pojam koji me naveo na smelost da tajni rat Atlantiđana i njihovih robota shvatim kao – rat onih s dušom pro¬tiv onih koji je nemaju.

Poslednji antički pisac koji o tome govori je Cosmas Indio¬co¬ple¬u¬stes (“Hrišćanska topografija”).

Definitivna pobeda hrišćanstva zadugo pokopava mit o Atlan¬ti¬di. Zamenjuje ga Eden, judeohrišćanski raj – na Istoku. (Ne zabora¬vi¬mo da je sve do tog vremena antički raj bio na Zapadu, pa je tamo izvan Herkulovih stubova, smeštena bila i Atlantida.)

Kontroverza se s renesansom ponovo raspiruje te od tada do da¬nas producira hiljade teza, knjiga, predloga, dokaza i protivdokaza, sve do prvog ozbiljnog rada na tu temu, 1982, “Atlantis-antedilu¬vi¬jal¬ni svet” Ignatiusa Donnelyja.

Izgubljeni kontinent ne samo što je smešten u gotovo svaki ku¬tak zemlje i mora zemljinog globa, pa i najbizarniji, nego je često me¬njao ime, dok se, najzad, nije pretvorio u pacifičku Lemuriju ili zemlju Mu, sa stanovnicima malo sličnim čoveku.

(Kako Lemure niko video nije, niti o njima ima pisanih svedočanstava, opisa su se pri¬hvatili okultisti. W. Scott-Elliot u “Izgubljenoj Lemuriji” opisuje pro¬sečnog Lemura kao zanimljivo stvorenje, s izgledom zubatog mra¬vo¬jeda, petnaestak stopa visoko, s trećim okom na zatiljku i spo¬sob¬nošću da ide natraške. Nisam znao šta bih sa tom sposobnošću za¬po¬čeo, pa sam ostao na atlantiđanskom čoveku kao antropološkom junaku priče.)

Pa ipak, dve su lokacije ostale primarne. Jedna u Egejskom Me¬di¬teranu, za koju se prilično neuspešno htelo da se poklopi s pro¬sto¬rom i vremenom nejasne Minojske protogrčke civilizacije, i druga – Atlantska, koja se i danas smatra najverovatnijom.

Ako je Atlantida uopšte verovatna, razume se. I bez obzira da li je bila baš – rajska. Atlantida nipošto ne mora biti raj da bi egzi¬sti¬ra¬la. I mi postojimo, a od raja smo prilično daleko. Uostalom, Platon je kao raj i ne shvata. Inače je ne bi pustio da vodi osvajački i istreb¬lji¬vački rat, vrlo nalik na istorijske ratove dokazanog sveta. Stoga sam bio slobodan da ponudim svoju lokaciju.

Vratio sam se izvornom Platonovom tekstu, koji je, u nestrplji¬vo¬sti traganja za Atlantidom, izgleda, zaboravljen. U Timeju sam pročitao sledeću tvrdnju: Bilo je i biće mnogo uništenja čovečanstva izazvanih različitim razlozima… Platon govori o Atlantidi kao sve¬tu, a o Atlantiđanima kao o čovečanstvu. On takođe veli da je neka¬da nastavala zemlju najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela… Ne kaže kontinent ni ostrvo, nego kaže – zemlju.

Zato sam Atlantidu smestio širom zemljinog šara i učinio je – sve¬tom, postigavši istovremeno da se ne zamerim pristalicama nijedne druge lokacije, jer su ovim solomonskim rešenjem sve podjednako zadovoljene.

U svakom slučaju, čudne se stvari događaju s nekim od onih koji žure da svet o njoj obaveste. Solon se vraća iz Egipta da Grcima sa¬opšti poruku egipatskih sveštenika iz Hrama boginje Nat, kako oni Egipćani, Grci pogotovu, nisu prvi ljudi na svetu. Nikad im to ne sa¬opštava, umire naprasno, a započeti se manuskript gubi.

Platon ne do¬vršava “Kritiju”, prekida knjigu u pola rečenice koja se odnosi na Atlantidu i njenu propast. Zevs je sazvao bogove da se o njenoj sud¬bini dogovore. Ne znamo šta je na tom skupu dogovoreno. Tajne bogova nisu za izdavanje. Ali znamo posledice dogovora: u jednom danu i noći Atlantida je potopljena.

Kakoje moguće da antički pisci, i kada se njome bave, kažu malo, a govore nejasno? Herodot do dosadnih pojedinosti opisuje svaku helensku pobedu, ali najveću, najsudbonosniju, važniju od pobede nad Persijancima, uopšte ne pominje. Tukidid u “Arheologiji” o njoj ne veli ni reči. Izokratos ni reči, Elius Aristid ni reči…

Zar je logi¬čno, sa isključenjem indiskrecije sveštenika Saïsa, apsolutno ćutanje Egip¬ćana o najmoćnijoj imperiji sveta? Ljudima kojima možda zahva¬lju¬ju bogove i piramide? (Ako se ne primi minojska identifikacija Atlantisa s ostrvom Krit, a takav se malo verovatni Krit poistoveti s još neizvesnijom i tajanstvenijom zemljom Keftijom, pomenutom prvi put u manuskriptu “Opomene Ipu-Wera” iz XX dinastije, 1350–1100. pre H.)

Zar ne mislite da tu nešto miriše na ono što bi Englezi nazvali covering up, a mi – prikrivanjem?

Nesporazumi oko Atlantide bez sumnje će se nastaviti sve dok traje naša potreba za jednim boljim svetom. Atlantida će i postojati i neće postojati. Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno ni¬kad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se po¬trudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo.

Ne zaboravimo, u međuvremenu, da su se profesionalni arheo¬lo¬zi, naučni „fariseji i književnici“, naslednici duha skepse koji se ru¬gao Hristu, da ga na kraju, po običaju sumnje, prepusti mržnji i raspne, smejali Heinrichu Schliemannu kad je u potragu za Trojom pošao s Homerovom “Ilijadom” pod mišicom.

Schliemann je Troju našao tamo gde je od Homera ostavljena. Na isti je način sir Arthur Evans otkrio Minotaurov lavirint u Knososu. “Odiseja” je, kao što ćemo u ovoj knji¬zi videti, pomogla da nađemo ne samo Nestorov “Peščani Pil”, nego i kadu u kojoj se kupao itački princ Telemah.

Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdrža¬nosti?

Ali imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas čeka iza busije ovog naslova. Potrebna je i – vama.

Tog letnjeg popodneva po obicaju krenuo sam dobro poznatom stazom na svom biciklu koja me je vodila do Ade. U rancu pored svega i svacega sto moj ranac sadrzi, nasla se i knjiga Atlantida od B.Pekica, pomislio sam da je to ono sto mi treba u pauzi kupanja. Po pravilu cim sidjem sa bicikla tek sto ga ostavim pred kafeom, skidam se i ulazim u vodu i plivam,plivam...dokle god osecam lepotu u telu i vodi, prelazak dana u noc na vodi, poslepodnevno sunce kako sapuce bojama koje se odbijaju od vode , cak sam ugledao i mala stvorenja u vodi ``meduze``vrsta recnih meduza , za koje sam mislio da nepostoje i da su laz novinara. Osusivsi telo na suncu, utonuo sam u lezaljku, ispijajuci kafu i zapalivsi cigaretu poceo sam citati Atlantidu moje prvo procitano delo od B.Pekica, nisam ga pre mogao citati u stvari dugo vremena nista nisam citao. Utonuo sam u knjigu utonuo sam u njegov svet meni tako blizak i prepoznatljiv, halapljivo gutajuci listove hartije ne primecujuci da se suton spustao nad jezerom, nevidevsi nikoga osim knjige i mojih misli...citao uvlaceci dim od cigarete...mozda sam i nesvesno ulazio u vodu do pola tela sa knjigom u ruci. Mozda ...ko zna ...mozada... se pojavila Atlantida iz savskoj jezera, mozda mi je dodir Sunca i vode pomuto razum, pa sam dobio suncanicu...mozda...nastavljajuci mahnito da citam i citam....sve dok se stvarno za susednim stolom nije cuo razgovor``Bila je to grupica ljudi u kafeu,nekoliko njih pricajuci nesto na engleskom,zena srednjih godina, smirena i jedan Englez , sa Atlantidom u ruci posmatrao sam i bio sam svedok sledeceg > Englez malo pripit, ustade i rece gostima``Vi nista ne znate, vi ne znate koja je moja zena vi ne znate da je ona cerka Borislava Pekica...Vi nista ne znate...Vi ne znate koje Borislav Pekic``Za njega Engleska zna i klanja mu se a vi ne znate ko je On``Dodjem sebi da li mi se ovo prividja i pozovem konobaricu da mi potvrdi da je to svarno cerka B.P. i da je taj Englez njezin suprug...Da, oni su nasi cesti gosti, rece Ona!U magnovenju pod uticajem knjige i reci Engleza koji me je tek sada primetio,ustao sam sa stolice. Sada mi je bilo lakse, sada sam razumeo u potpunosti knjigu dzeci je crvrsto...sada znam da nepostoje slucajnosti, da je Atlantida deo svih nas! Sada osecam da sam citao genija!

"Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost."

Borislav Pekić

„Novi Jerusalim“ – Borislav Pekić

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.

Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.