Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života…

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po
prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

Negovao je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom

Posrednik

Pod velikim uticajem dela Vilijema Foknera, Garsija Markes je prvi roman napisao u 23. godini, mada mu je trebalo sedam godina da za njega pronađe izdavača.
Knjiga Oluja uvelog lišća, objavljena 1955. godine - kao i njegova tri naredna romana - doživela je velike hvalospeve u književnom svetu, ali nije privukla širu publiku.
Nju će Markes steći tek kasnijim knjigama.
Deset godina kasnije, ideja za prvo poglavlje romana Sto godina samoće javila mu se dok je vozio za Akapulko.
Okrenuo je auto, odvezao se kući i zaključao se u sobu sa šest paklica cigareta dnevno kao jedinim društvom.
Izašao je napolje 18 meseci kasnije, samo da bi otkrio da mu je porodica u dugovima od 12.000 dolara.
Srećom, u rukama je imao 1.300 strana fenomenalnog bestseler teksta.
Prvo izdanje romana na španskog rasprodato je za nedelju dana, a u narednih trideset godina Sto godina samoće prodato je u više od 20.000.000 primeraka i prevedeno je na više od 30 jezika.
Njujork tajms ga je nazvao prvim književnim delom od Knjige Postanja koje bi trebalo da bude obavezna lektira za čitavu ljudsku rasu.


................

Realnost

Posle objavljivanja romana, Garsija Markes je zamoljen da služi kao posrednik u pregovorima između kolumbijske vlade i jednog broja gerilskih organizacij.
Među njima su bile Revolucionarne oružane snage Kolumbije i Nacionalna oslobodilačka vojska.
Sprijateljio se i sa kubanskim liderom Fidelom Kastrom, što je odnos za koji je Garsija Markes izričito tvrdio da je zasnovan na knjigama.
„Fidel je veoma načitan čovek", rekao je u jednom intervjuu.
„Kad smo zajedno, pričamo o književnosti", dodao je.
Garsija Markes i njegova supruga Mercedes venčali su se 1958. godine.



[size=14]Garsija Markes i njegova supruga Mercedes venčali su se 1958. godine


Nobelovu nagradu za književnost Markes je dobio 1982. godine.
Istaknuta je živahnost njegove proze i bogatstvo jezika kojim se služio da čitaocima dočara svoju bujnu maštu.
Neki su njegova dela doživljavali kao svesno preterivanje, natprirodni i mitski pristup kojem je pribegavao da bi pobegao od haosa njegove zemlje.
On sam je rekao da je njegov „nadrealizam potekao iz realnosti Latinske Amerike", a dela kao što su General u svom lavirintu i Jesen patrijarha ilustruju njegovo sve veće političko protivljenje narastajućem nasilju u Kolumbiju.
Mesto Garsije Markesa u redovima književnih velikana dodatno je osigurano objavljivanjem još jednog bestselera, Ljubav u doba kolere 1986. godine.
U pričMeksički romanopisac Karlos Fuentes Masijas opisao je Gabrijela Markesa kao možda najboljeg pisca na španskom jeziku još od Servantesa.
„On je jedan od onih retkih umetnika koji su uspeli da zabeleže ne samo život, kulturu i istoriju jedne zemlje, već čitavog kontinenta."i o dva para, mlađi je bio zasnovan na ljubavnoj vezi njegovih roditelja..[/size]

bbc na srpskom

"  se ne prestaj smejati, čak ni kada si tužan. Neko će se možda
 zaljubiti baš u tvoj osmeh."

https://www.abebooks.com/signed-first-edition/Love-Time-Cholera-Garcia-Marquez-Gabriel/30665120309/bd#&gid=1&pid=1