[You must be registered and logged in to see this image.]


Срби копају ровове на фронту)

Француски ботаничар излио прве топове за српску војску. Мањак официра надокнадили добровољци из Русије. Сељаци из ровова пуцали у ваздух као да су на свадби

После пораза из 1813. и Другог српског устанка, аутономна кнежевина имала је малобројну регуларну војску. Србија је неко време била подељена на војна сердарства, али је та мала униформисана армија била безначајна у односу на многобројни наоружани народ на који је власт рачунала у случају рата.

У Србији је, нарочито од педесетих година 19. века, стваран истински култ артиљерије. Прва значајнија индустрија у земљи била је тополивница у Крагујевцу. Ради њеног организовања допутовао је француски инжењер Лубри, који је под лажним идентитетом ботаничара излио прве топове за српску војску. Време је показало да артиљерија није једини предуслов за победу у рату.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Када су пред Кримски рат (1853-1856) у европској штампи лицитирали број војника који би Србија могла да изведе на бојно поље, ретко ко је помишљао да би мала кнежевина могла да мобилише мање од сто хиљада људи. Према неким проценама, изгледало је да би у предстојећем рату Велика Британија, највећа и најмоћнија држава ондашњег света, и Србија, могле да учествују с приближним бројем војника. Један британски новинар, који се на државни празник Св. Андрију Првозваног нашао у Београду, са чуђењем је писао да је обучена и униформисана српска војска малобројна, као и да има несразмерно мало официра. Официри су трчали с почетка на крај параде како би предводили нове јединице које су пролазиле испред кнеза Александра и страних конзула.

Током наредне деценије кнез Михаило је извршио реформу војске. Успостављена је наоружана народна војска. Новом организацијом створена је војна сила за коју се веровало да ће бити достојна противница османској војсци. Ипак, када је 1876. та војска коначно пошла у рат, показали су се њени велики недостаци. Није било довољно официра који би је водили, тако да су руски добровољци у једном тренутку чинили чак две трећине официрског кора.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Живојин Мишић, будући војвода, описао је у својим успоменама страх српских војника да сиђу у ровове. Мобилисане сељаке ровови су подсећали на гробове. Такође, кад би их једном увели у ров, било их је врло тешко приморати да ставе пушке на грудобране и нишане ка непријатељима. Као да су на свадби или вашару, радије су из дубине рова пуцали насумице, у ваздух, уплашени да би на грудобрану могао да их снађе непријатељски куршум.

Зато је једна од најзначајнијих реформи које су спроведене после ратова и стицања независности било успостављање стајаће војске. Први пут после скоро читавог столећа једна власт, и то српска, почела је да одузима оружје од народа. Због тога је 1883. године избио и последњи оружани народни бунт у историји Србије – Тимочка буна.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Организована је војска коју су чинила три позива. Генерације регрута одлазиле су у гарнизоне на дуготрајну обуку. Даровитим ђацима из свих слојева друштва први пут је омогућено да ступе у високе војне школе. Неки од њих су упућени на стране академије. Поред економског и технолошког, овако устројена војска донела је и несумњив цивилизацијски напредак. Регрути и питомци су у војсци имали јединствену прилику да се упознају с модерним стандардима становања и исхране. Велики број редова је описмењен у војсци.

Исидора Секулић је о новој генерацији српских официра писала како их је било могуће препознати по томе што се редовно купају и умеју да плешу. И поред слабог угледа који су пред почетак балканских ратова уживали у иностранству, српски официри поседовали су висока знања, и то не само стручна. Тако је остало забележено да османске трупе из опседнутог Једрена 1913. године своје парламентарце нису послале бугарској војсци, чијој је држави стара османска престоница требало да припадне, већ српским трупама које су помагале опсаду. Прва комуникација између турских изасланика и српског официра вођена је на француском језику.

Ипак, српске победе у 20. веку било би могуће ставити под сумњу не само због визије и политичког умећа домаћих државника. Мегаломанска уверења да пред несаломивом вољом морају пасти све војне, економске и цивилизацијске препреке имала су високу цену. Србија је из Првог светског рата изашла са свега 44 одсто укупног броја предратног мушког становништва, а њена ионако слабо развијена индустрија враћена је за 190 индустријских година у прошлост!

Историја која је уследила само је потврдила већ традиционалну кобност ратних тековина. Зато није ни чудо што је Ћосићеву фаталистичку изјаву крајем деведесетих година престигла још тежа оцена једног његовог неистомишљеника. Професор романистике и витез Легије части, Слободан Витановић, тврдио је крајем деведесетих година 20. века како Срби нису добили ниједан рат после победе над Бугарима код Велбужда из 1330. године.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ШУМЕ ПУНЕ ХАЈДУКА

Све до краја 19. века у Србији је по шумама било хајдука. Савременици, почев од Вука Караџића, настојали су да направе јасну разлику између хајдука који су ратовали против Турака и касније учествовали у устанцима и разбојника који су у мањем или већем броју крстарили непроходним шумама Кнежевине и касније Краљевине Србије.

[You must be registered and logged in to see this image.]

wordpress.

Пре десетак година, уважена професорка историје средњег века Јованка Калић покушавала је да докаже како Срби по традицији нису ратнички народ. Разумљиво, због искустава из двадесетог века, али и укорењених традиција, позивања на историју нису деловала уверљиво.

Напослетку, професорка је изнела лако брањив аргумент. Позвала се на анализе речника српског језика, према којима је један од његових најразвијенијих лексичких сегмената био управо онај везан за земљорадњу и сточарство. За разлику од пасторалног српског, мађарски језик показао се као богата ризница најразличитијих термина везаних за оружје, борбу и рат.

Слично је било и с ратним тековинама. Крајем осамдесетих година прошлог века, угледни књижевник Добрица Ћосић дефинисао је историјску судбину нашег народа фаталистичком тврдњом према којој „Срби побеђују у рату, а губе у миру“.

Основна статистика нашег ратовања од 1804. до 1945. године, међутим, није говорила у прилог тези о победничким традицијама. Наиме, од девет ратова што су их Србија и Југославија водиле током петнаест деценија, три су се завршила поразом (Први српски устанак, 1804-13, Први српскотурски рат, 1876. и Српскобугарски рат, 1885), један је прекинут споразумно (Други српски устанак, 1815), док су осталих пет сматрани победама (Други српскотурски рат, 1877-78, Први и Други балкански рат, 1912-13, Први и Други светски рат). Ипак, само се за Други балкански рат може рећи да је завршен потпуним испуњењем ратних циљева и на опште задовољство.

[You must be registered and logged in to see this image.]

До данашњег дана је само један, споразумно завршени Други српски устанак, могуће сматрати трајним тријумфом. Светски ратови довели су до неподношљивих жртава, док су победничку државу усмерили у правцу који пре рата нико није предвиђао. Ратови вођени од 1912. до 1918. године донели су Србији ореол мучеништва и победе. Ретки су примери у историји да један мали народ и његова држава током шест година поразе две моћне империје и суседну државу, која је сматрана војно снажнијом. Ипак, победе у балканским и светском рату дошле су као последица занимљивог стицаја околности. Доба највећих ратних кредита у историји Србије, узлета војске после Мајског преврата, парламентарне владавине и великог националног одушевљења, поклопило се са сукобом великих сила, поразом Османског царства у Триполитанском рату, кризом у Аустроугарској и изолацијом Бугарске.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Српска војска 1912. године није била баш на цени међу обавештеним странцима. Пуковник Лајонс, британски војни аташе у Београду и Софији, писао је уочи Првог балканског рата о слабој обучености и опреми српске војске. Извештавајући о официрском кору, закључио је цинично да су се српски официри током неколико деценија могли похвалити само поразима у ратовима (из 1876. и 1885) и убиством свога краља 1903. године. Такво мишљење распршено је ратним победама српске војске у Куманову, Подујеву, на Церу, Колубари, Кајмакчалану…

[You must be registered and logged in to see this image.]

И док већина грађана познаје наше војне традиције пре свега на основу великих успомена на 1912. и 1914. годину, чињеница је да српски народ није увек био одушевљен војском као установом. Чак и песма „Радо иде Србин у војнике“ није испевана у слободној Србији већ, зачудо, управо у Хабзбуршкој монархији. Тамо су на простору данашње Војводине и у области Војне крајине српски граничари и шајкаши бранили хабзбуршке цареве, традиционалне јемце својих верских и социјалних повластица. Током 19. века Србија је тек нешто мање од две деценије имала праву, модерно устројену стајаћу војску. У Првом српском устанку (1804-13) сви способни мушкарци били су део устаничке војске. Србија је била нека врста војног логора. Колико је та армија сељака бунтовника била поуздана најбоље сведочи чињеница да је мобилизације често морао да спроводи лично вожд Карађорђе. Дешавало се да затре читаво село, неспремно да пошаље војнике на Турке. Карађорђеви биографи често су са чуђењем наводили раздаљине које је неуморни народни предводитељ прелазио пешице или на коњу како би одржао фронтове, победио османске војске или потерао сународнике у рат.

Први балкански рат 1912-1913. године спада у оне историјске догађаје на које је незаслужено пала тама заборава. Томе је вероватно допринела и бурна историја потоњих деценија 20. века, али и својеврсно обезвређивање тековина овога рата. Ослобођење Старе Србије и Македоније као и осталих неослобођених балканских области, представљало је историјску и цивилизацијску прекретницу не само у историји српског и осталих балканских народа већ, несумњиво, и у историји Европе. Било је то окончање дуге борбе за ослобођење Средње и Југоисточне Европе од османске власти, која је, кад је Европа у питању, започела после пораза великог везира Кара Мустафе под Бечом 1683. године а завршила се Првим балканским ратом 1912/13. године.
Срби су у тој великој борби предвођеној Светом лигом били увек на страни европске коалиције плаћајући то, поред бројних жртава и страдањем своје културне баштине, у првом реду својих цркава и манастира, али и великим егзодусима из старосрпских области крајем 17. и почетком 18. века, под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Савезничке стране су се у међувремену мењале, па су некадашњи предводници антиосманског фронта, као што је Хабсбуршка монархија, од почетка 19. века постали савезници Османског царства у борби против ослободилачког покрета српског народа. У томе је својеврстан парадокс српске и балканске историје — напори за ослобођењем и тежња за реинтеграцијом у европске друштвене и културне токове, наилазили су на отпор управо у тој Европи, пре свега Средњој Европи на челу са Аустро-Угарском. Уосталом, српска национална мисао и тежња за ослобођењем и уједињењем подстакнути су у великој мери европским национализмом, пре свега националним покретима Немаца и Италијана.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Српска војска је у овоме рату показала изразиту војничку супериорност у односу на противника и мотивисаност за борбу. Недовољна ефикасност уочљива је била у раду обавештајне, а нарочито извиђачке службе.

Рат Србије против Турске и ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније имали су широк одјек у српском друштву, међу свим Србима, а једним делом и међу другим словенским народима. Много младих људи остало је на бојном пољу, међу њима већи број школованих — на почетку своје научне, дипломатске или књижевне каријере. На Куманову је, на пример, поред многих храбрих војника и официра — какав је био потпуковник Александар Глишић, погинуо резервни коњички наредник Владета Ковачевић, секретар Министарства иностраних дела, школован у Паризу, син јединац историчара академика Љубомира Ковачевића. Тих дана је на линији, од Медвеђе према Приштини, пао као комита студент Александар Живановић-Сања, такође син јединац Живана Живановића, државног саветника, бившег министра, писца познате Политичке историје Србије друге половине 19. века. У пристаништу Сан Ћованија погинуо је млади талентовани песник Сава Радовановић — приликом напада турског брода „Хамидија“ на бродове са српским трупама у пристаништу.

Na front u opancima i vunenim čarapama

Srpski vojnik je među prvima u svetu koristio sivo-maslinastu uniformu, sa sobom je nosio pušku s bajonetom, bombe i pribor za ličnu higijenu...

[You must be registered and logged in to see this image.]
Foto: G. Srdanov

Srpska vojska je bila sastavljena od jedinica I poziva (muškarci uzrasta od 21 do 31 godine), II poziva (muškarci uzrasta od 32 do 37 godina) i III poziva (muškarci od 38 do 45 godina).

Od 1908. godine, srpska vojska počela je, među prvima u svetu, da se oprema sivo-maslinastim uniformama, koje su više odgovarale terenu na kojem su se odigravala ratna dejstva. Osim kamuflažnih prednosti, prema rečima kustosa muzeja Bojane Ilić, vrlo važan je bio i ekonomski aspekt, jer je na taj način unificirano i pojeftinjeno odevanje vojske. Uniforma običnog vojnika, redova, naime, gotovo da se i nije razlikovala od uniforme oficira, osim u nekim detaljima, poput sakrivenog kopčanja na oficirskoj bluzi. Oznake rodova nalazile su se na jakama - kragnama bluza.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Svaki vojnik sa sobom je nosio i klasičnu vunenu torbicu Čutura se nosila na remenu preko ramena, dok su u vojničkoj torbici nošene ostale vojničke potrepštine

Podaci o nabavkama uniformi nisu sačuvani, ali se veruje da su ih krojili vojni majstori, dok je čoja uglavnom nabavljana u Austriji, Engleskoj, Nemačkoj. Sivo-maslinaste uniforme N.1908 bile su rezervisane za vojnike I poziva. Drugi poziv najčešće je nosio stari model uniforme M.1900, lako prepoznatljiv na starim fotografijama po dugačkom plavom šinjelu. Trećepozivci, praktično, nisu ni imali uniformu, već su ratovali u onome što su sami nosili. U najboljem slučaju, dobili bi šajkaču i šinjel.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jedini sačuvani original šinjela i bluze srpskog pešadinca s početka Velikog rata

Gotovo sve naoružanje i oprema koju je srpska vojska koristila u Prvom svetskom ratu proizvođena je u inostranstvu. Nabavka je, kako kaže kustos Vojnog muzeja Vuk Obradović, išla preko liferanata koji su sklapali ugovor s Ministarstvom vojnim. Neki delovi uniforme ili obuće mogli su biti proizvedeni i u zemlji, ali ih je ministarstvo ipak nabavljalo preko liferanata.

Slično vredi i za oficire. Oni su, naime, bili dužni da se sami snabdeju uniformom i oružjem. Mladi potporučnik, na primer, po završetku školovanja i pred stupanje u službu odlazio je kod nekog od liferanata i najčešće preko kredita Oficirske zadruge nabavljao sve što mu je bilo potrebno; oružje i uniformu. Oficiri su bili naoružani propisanim modelom sablje M.1895, koja se proizvodila u Nemačkoj, i revolverom M.1891 sistema Nagan belgijske proizvodnje.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Oružje srpske vojske dobijeno od saveznika na Solunskom frontu
Šlem ADRIANA M15, Karabini Lebel, puškomitraljez Fusil-Mitrailleur Mle 1915 CSRG (chau-chat),Revolver Lebel

Suveniri
Vojnici su često sa sobom nosili i predmete koje su poneli od kuće, poput metalne čašice za rakiju, tabakere ili metalne kutije za šibice. Oni su im kasnije služili i kao svojevrsni suveniri jer su na njih urezivali bitke kroz koje su prošli i godine kada su se one odigrale.

Zbog različitih potreba, razne jedinice bile su i različito naoružane. Tako su vojnici koji su služili u pešadiji dužili pešadijske puške, dok su konjanici, artiljerci i mitraljeska odeljenja nosili konjičke karabine M.1908, koji su bili znatno kraći. Naoružanje i oprema vojnika I, II i III poziva se znatno razlikovala, objašnjava Obradović. Kako su kadrovske i jedinice I poziva bile najbolje i najspremnije, to su i dobijali najbolje naoružanje, odnosno pešadijske puške M.1899/07 i M.1910 (proizvedene u nemačkoj fabrici „Mauzer“ i austrijskom „Štajeru“).

Tek kada se u potpunosti naoružaju i opreme jedinice I poziva, ono što pretekne od najbolje opreme dodeljivano je drugom pozivu. Treći poziv, kao i jedinice poslednje odbrane, najčešće su bili naoružani uveliko zastarelim puškama jednometkama M.1880 sistema Mauzer-Milovanović i M.1870 sistema Berdan.

blic.rs

Iz čamaca na vesla potapali topovnjače

Dragan Vujičić

Na Dunavu i Savi 1914. i 1915. godine odigrale su se neke od najneravnopravnijih bitaka u Prvom svetskom ratu. Admiral Antić: Takva hrabrost mornara u istoriji ratovanja nije zabeležena. Prvi srpski ratni brod „Jadar“, porinut avgusta 1915. godine

[You must be registered and logged in to see this image.]
Komanda se nalazila u brodogradilištu na Čukarici

NEKE od najvećih bitaka Prvog rata u Srbiji odvijale su se na Dunavu i Savi, ali srpski mornar nema spomenik pored reka u svom gradu koji je branio. Nema ni muzeja koji bi podsećao na junaštvo. Malo ko zna za pukovnika Milana J. Radojevića, komandanta odbrane Ade Ciganlije 1914. godine i prvog (imenovanog) komandanta Srpske rečne flotile.



Ove činjenice motivisale su admirala Boška Antića, nekada prvog čoveka Škole nacionalne odbrane naše vojske, da napiše knjigu „Srpski argonauti“. On kaže da istorija ratovanja do tada nije zabeležila ovakvu hrabrost mornara.

Potpukovnik Milan J. Radojević bio je oficir koji je organizovao srpski otpor na rekama 1914. godine, kada Srbija nije imala baš ništa da se suprotstavi nadmoćnoj austrougarskoj mornarici. On je komandovao srpskom Rečnom ratnom flotilom i u najžešćim sukobima u jesen 1915. godine.

Od srpskih dobrovoljaca, četnika, alasa, penzionera i majstora za izradu brodova, pešadijski potpukovnik Milan Radojević je na Čukarici 1914. godine stvorio Štab jedinice za odbranu Srbije na rekama. Najveći uspeh im je bio kada su oktobra 1914. iz čamaca na vesla položili mine od kojih je potonuo najveći austrijski monitor - oklopnu topovnjaču „Temeš“.

Antić dodaje da su nakon toga saveznici poslali srpskoj vojsci mornaričke topove kalibra 120 i 150 mm, zatim morske mine, torpedno naoružanje, reflektore. Stigli su i prvi saveznički mornarički odredi na Dunav i Savu. Početkom 1915. godine u komandu naše vojske u Beograd stiže britanski viceadmiral Ernest Trubridž, koji preuzima zapovedanje savezničkim borbenim sistemom na rekama.

- U međuvremenu, dok su „saveznici“ organizovali slanje stručne pomoći Srbima, u brodogradilištu na Čukarici je opravljen i naoružan zarobljeni austrougarski brod „Forte“ - nastavlja Antić. - U proleće 1915. godine sagrađen je novi tip malog ratnog broda, sa oklopom i naoružanjem, po zamisli Đoke Popovića i Milojka Vanića i ime mu je bilo „Jadar“. Porinut je 6. avgusta, što je uzeto kao dan naše Rečne flotile.

U jesen je završen, oklopljen i naoružan i ratni brod „Dalmacija“. Ljudi potpukovnika Radojevića nisu sedeli i čekali saveznike, već su isplovljavali u susret moćnijama.

- Naoružani mitraljezima, srpski brodovi su patrolirali na Savi i Dunavu - veli Antić. - Često su išli i u izviđanje uz Dunav, pa je kapetan Milan Mišić sa brodom „Timok“ prodro u Novi Sad, obavio izviđanje i izazvao paniku u pristaništu. Stigao je u Beograd probijenih grudi.

Mekenzen je oktobra 1915. godine krenuo na Beograd sa osam monitora, 11 patrolnih motornih čamaca, dva armirana broda. Njegova flotila je imala i 21 pontonski most, 16 skela, 13 motornih čamaca... Iz Visle mu je pristiglo još 14 motornih čamaca. U rejonu Ade Ciganlije na Savi nastala je klanica.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Srpski brodovi su pružali neprijatelju žestok otpor - nastavlja Antić. - U nepuna tri dana, od 6. do 8.oktobra, po dotad nezabeleženoj vatri neprijateljskog oružja, srpski čamci su prodirali i u pozadinu neprijatelja i sprečavali dovoženje pojačanja. Naša flotila je pored toga održavala i ponovo uspostavljala telefonske veze sa desnom obalom Save, prevozila braniocima ostrva pojačanja u ljudstvu, vraćala ranjenike...
Neprijatelj je 6. oktobra u bici potopio naše čamce „Pobeda“ i „Sveti Đorđe“. Nešto kasnije je potopljena i „Sloboda“. U 4.00 časa 8. oktobra srpskoj flotili je naređeno povlačenje. Do Albanije i Krfa...

- Sa preživelima iz jedinice Radojević se, u zimu 1915. godine, našao u Medovskom zalivu u Albaniji, gde je 15. decembra formirana Brodarska komanda - objašnjava naš sagovornik. - Tamo su pronašli dva potopljena broda koje su osposobili i sa njima prevozili bolesne, žene i decu koji su preko albanske golgote stizali do savezničkih lađa. Potom su sa ostrva Vido prevozili mrtve do „plave grobnice“. Na Krfu im je država kupila rashodovanu grčku torpiljerku. Dali su joj ime „Srbija“ i od 7. marta 1916. godine razvozili su srpske vojnike i oficire po rasutim srpskim logorima na ostrvu.

Kada su srpske trupe napustile Krf i pošle na Solunski front, Brodarska komanda sa posadom „Srbije“ krenula je za Solun. Saveznici nisu verovali da Srbi „sa reka“ mogu iz Jonskog mora, Korintskim zalivom preko Egeja zasutog minama. Uspeli su i od 13. maja 1916. godine Srbija je u Solunskom zalivu imala svoju lađu i Brodarsku komandu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

- Godine 1918. mornari su krenuli sa pešadijom u proboj Solunskog fronta i preko Bugarske su stigli u Beograd - kaže admiral Boško Antić. - Prethodno su u Brzoj Palanci odsukali potopljeni čamac i popravili ga. Doplovili su na Čukaricu 29. novembra 1918. godine. Radojević, koji je čitav rat proveo u jednom činu, smenjen je marta sledeće godine sa čela Brodarske komande jer je negodovao zbog odluka da srpskom mornaricom komanduju oni protiv kojih su se mornari borili.

LEGENDA O ŠEFKETU
MEĐU dobrovoljcima u Rečnoj ratnoj flotili bio je i Šefket (u nekim izvorima zove se Šefhet) Halilović, turski vojnik zarobljen kod Kumanova. Lečen je u Beogradu i tu je ostao. Čim su povedene prve borbe za savsku obalu Šefket je bio dobrovoljac i tu je opet bio ranjen. Tek što je malo zalečen, stupio je u Sremski dobrovoljački odred, a čim je formirana srpska Rečna ratna flotila na Čukarici, postao je mitraljezac na brodovima. Kasnije, Šefket je komandovao brodom „Pobeda“. Ponovo je ranjen kod Zemuna.

U zoru 7. oktobra 1915. godine brod mu je potopljen, a Šefket je skinuo mitraljez i sa posadom krenuo u juriš, dolazeći Nemcima sa leđa - sa reke. Tu je poginuo.

ARTILjERIJA

AUSTROUGARSKU mornaricu žestoko je sa kopna napadala naša artiljerija. Dva dana po izbijanju rata srpski topovi potopili su 18 najmodernijih austrougarskih brodova u Oršavi kod Đerdapa. U oktobru je kod Šapca teško havarisan i monitor „Lajta“. Austrougarski parobrod „Belgrad“, pun municije, marta 1915. naša artiljerija je digla u vazduh kod Ritopeka. Sa Kelemegdana je 15. maja zapaljen i jedan patrolni brod...

Izvor:novosti.rs

Ovaj Srbin je bio toliki heroj da su neprijatelji tražili da se odlikuje

RTS

Ratnik Bogoljub Vasiljević, iz sela Bariča kod Obrenovca, odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima na predlog zarobljenog neprijateljskog oficira, ali mu priznanje nikada nije uručeno.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Heroj kakav se retko rađa: Bogoljub Vasiljević

Petnaestog novembra 1914. godine, Bogoljub Vasiljević je sa svojim komandirom i još nekoliko vojnika bio u patroli na levoj obali Kolubare, u Velikom Polju.

Tu je, u sukobu sa neprijateljem koji je nadirao ka Kolubari, teško ranjen njegov komandir. Vojnici su hteli da ga iznesu iz okršaja, ali nisu uspeli. Neprijatelj je tukao sve žešćom vatrom i mogli su svi da izginu...

Tako su komandira vukli nekoliko metara, pa su ga ostavili u jednom lugu i vratili se na desnu obalu Kolubare.

Kad je za ovo saznao komandant sektora, pukovnik Milojko Lešjanin, pozvao je podnarednika Vasiljevića i naredio mu da se odmah vrati i vidi šta se dogodilo sa ranjenim komandirom.

Vasiljević je odmah izvršio naređenje. Uzeo je peškir, vezao ga na pušku i prešao preko Kolubare među Austrijance. Rekao je da je "parlamentarac". Kad je došao do mesta gde su ostavili ranjenog komandira, saznao je da je zarobljen i da su ga Austrijanci preneli u Stubline, u poljsku bolnicu.

Bogoljub Vasiljević je potom naišao na Austrijance. Kao "parlamentarcu" vezali su mu oči i odveli u Stubline višem austrijskom oficiru, koji je komandovao tim sektorom...

Prkos i dostojanstvo Bogoljuba Vasiljevića

Preko tumača Vasiljević je objasnio da je došao da traži kraći prekid vatre, kako bi se sa obe strane pokupili teški ranjenici i sahranili izginuli vojnici.

"Nema potrebe da se za to brinete!", rekao je grubim glasom nadmeni austrijski oficir. "Spasavajte, vi koji ste još živi, svoje glave, jer ćemo u roku od pet dana biti u Nišu, tamo gde je sada vaša vlada."

Bogoljub Vasiljević, prkosan, hrabar ratnik, odmerio je austrijskog komandanta od glave do pete i rekao:

"Bićete u Nišu svakako, ali kao – zarobljenik!"

Austrijski oficir je progutao ovu uvredu i razgovor se na tome završio. Vezanih očiju, praćen stražom, Vasiljević se vratio na desnu obalu Kolubare. Obavestio je komandanta kakva je sudbina zadesila njihovog komandira. Prećutao je šta je rekao austrijskom komandantu...

Nije prošlo ni mesec dana, a u velikem okršaju na Kosmaju Poćorekova vojska je bila strahovito potučena. Među zarobljenicima koji su pali u ruke srpskih ratnika, našao se i onaj viši oficir sa Kolubare. Odveden je u Niš, u zarobljenički logor...

Nesvakidašnji potez austrijskog oficira

Kad je saznao gde se nalazi, javio se na raport i našim oficirima ispričao susret sa podnarednikom "parlamentarcem". Rekao je da je bio zapanjen njegovim držanjem i to u vreme kad je izgledalo da je Srbija izgubila rat. Izrazio je svoje mišljenje da ovaj vojnik zaslužuje da bude odlikovan.

Ubrzo su provereni navodi austrijskog višeg oficira. Saznalo se da je reč o Bogoljubu Vasiljeviću. Odmah je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Starešina i zavist

Ali, sudbina se poigrala sa ovim visokim odlikovanjem, kao što će se poigrati i sa životom Bogoljuba Vasiljevića. Trebalo je da mu ovo odlikovanje bude uručeno na svečan način u Beogradu. Međutim, to nikako nije odgovaralo Bogoljubovom neposrednom starešini, pa ga je ovaj poslao kući na odsustvo.

Tako je svečanost prošla bez Vasiljevića, a dani koji su sledili nisu obećavali ništa lepo, pa se zaboravilo na svečanosti. Došla je i 1915. godina i povlačenje preko Albanije. Vasiljević nikad nije saznao da je odlikovan.

Na Solunskom frontu Vasiljević se odlikovao hrabrošću. Odlikovan je Zlatnom Obilićevom medaljom za hrabrost.

Odlikovanje završilo u rukama Hitlerovih vojnika

Posle rata živeo je skromno u svom rodnom selu Bariču. Umro je 1923. Osam godina kasnije, učitelj Radoslav Đorđević rekao je svom đaku Andriji Aci Vasiljeviću da kaže majci Makreni da dođe u opštinu i uzme neko odlikovanje.

"Sećam se toga kao da je juče bilo", priča nam Bogoljubov sin Aca. "Bio sam u četvrtom razredu osnovne škole. Išao sam sa majkom i u opštini su nam uručili Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Kasnije, kad sam odrastao, saznao sam kakva je do tada bila njena sudbina i zašto je moj otac nije poneo na grudima."

Odlikovanje je, međutim, palo u ruke Nemcima u poslednjem ratu. Bežeći od bombardovanja, 1941. godine, porodica Bogoljuba Vasiljevića je napustila kuću.

Kad se posle nekoliko dana vratila, deo kuće je bio srušen. Stvari su bile ispreturane, mnoge su Nemci odneli. Među njima i Karađorđevu zvezdu.
Ostala je samo povelja o njoj koja se i danas čuva.

Tekst je objavljen na sajtu RTS.

DOPRINEO POBEDI NA CERU: Ovo je tajno oružje srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu!

Činjenica da je obavezni deo uniforme bila upravo torbica za hleb, svedoči o tome da je tain zaista bio svetinja za vojnike


Da vojska zaista maršira na svom želucu, kako je govorio Napoleon , još jednom je potvrđeno u Prvom svetskom ratu. Iako je austrougarska vojska imala obilnije i bogatije obroke, srpski vojnik se zahvaljujući tainu hranio zdravije. Zato je bio spretniji i pokretljiviji od neprijatelja.

I sit i siguran! To je tain značio za srpskog vojnika. Specifična mešavina raženog i belog brašna, mogla je da traje dugo i da daje snagu i gipkost u borbi. Reč tain je turskog porekla i znači sledovanje, objašnjava Dimitrije Vujadinović, autor projekta "Hleb u Velikom ratu". "Naša vojska je odmah posle tursko-srpskih ratova – počela da proizvodi tain, vojni hleb. On je bio zdrav i hranjiv. Njegovi sastojci su: 70 odsto raženog brašna, 30 odsto belog brašna i sve se to zamesi, ne sa kvascem već starim i očvrslim, suvim – već kvasnim testom, koje se zove komin."

Na početku rata Srbija je mogla da prehrani i civile i vojsku, koja je imala određeno sledovanje. "Sledovanje vojnika je bilo 800 grama hleba. Nesporno je da je taj hleb, koji je konzumirao vojnik u Prvom svetskom ratu, obezbeđivao dovoljnu energetsku vrednost da vojnik može izvršavati osnovne borbene zadatke", objašnjava Boško Tešanović, profesor agronomije.

Priča se da je uspehu srpske vojske u Cerskoj bici doprinela i specifična ishrana: tain u kombinaciji sa jačim, slanijim sirom (punim belančevina koje doprinose pokretljivosti), uz luk, papriku i pasulj (obiluju insulinom). Tada su i suve šljive podeljene vojnicima, pošto je u Gornjem Milanovcu ostala velika količina šljiva, čiji su izvoz sprečili Austrougari. Energetska vrednost suvog voća je visoka, a hleb sa suvim šljivama se i danas nalazi na meniju vojske u vanrednim uslovima. Vojnik koji se tako hrani – nije trom, lakše se kreće i ima energiju za brdovit teren. Za razliku od austrougarskih vojnika koji su imali bolju i obilniju ali ne i zdraviju ishranu. Umešen i pečen 1912. jedan tain i danas opstaje i čuva se u pirotskom muzeju. Bio je prvo sledovanje Alekse Zdravkovića iz Pirota, koga je majka zavetovala još kada je krenuo u balkanske ratove da prvo sledovanje hleba, odnosno taina, sačuva i da će ga taj tain čuvati od kuršuma. Aleksa je prošao balkanske ratove, vojevao je u Prvom svetskom ratu i vratio se okićen brojnim oredenjem i sačuvanim tainom. Priča o čudesnom Aleksinom hlebu širila se među vojnicima, naročito posle bitke kod Bitolja, kada je metak namenjen Aleksi pogodio njegovu čuturicu. Aleksa nije dobio ni ogrebotinu, ali jeste brojne ponude da proda tain, čak i od savezničkih vojnika. Činjenica da je obavezni deo uniforme bila upravo torbica za hleb, svedoči o tome da je tain zaista bio svetinja za vojnike.

(RTS)