Legenda o Đavoljoj varoši

Čudno izvajane a, još čudnije, poređane zemljane figure, divljina erozivne čelenke, voda čudnog ukusa i mirisa, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvučni efekti dok duva vetar - uticali su na maštu okolnog stanovništva da to mesto dobije naziv „Ðavolja varoš“. A sve, ove, čudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao. O „Ðavoljoj varoši“ postoje mnoge legende od kojih izdvajamo dve...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prva legenda

Nekad, davno, ovde su živeli skromni, mirni, svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru!
Ðavolji plan je pokušala da spreči vila koja, prema legendi, i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove - i oni pođoše s mladencima ka crkvi, na venčanje. Ona se, onda, poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje.
Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i - okameni sve svatove s grešnim mladencima...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Druga legenda

Zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini ovih čudnih zemljanih figura.

[You must be registered and logged in to see this image.]

sokobanja.com

Noć najznamenitijeg srpskog vampira

Piše Živan J. Grujičić



Mit o čuvenom srpskom vampiru Savi Savanoviću, koji je za života bio vodeničar i veliki ženskaroš, a nakon smrti nesmirena duša preobraćena u vampira, dominantan je u legendama i narodnim predanjima severozapadne Srbije, nastalim u XIX veku. Tome je dosta kumovao i naš znameniti pripovedač, čiča Milovan Glišić - rođeni Valjevac, sa svojom pripovetkom Posle devedeset godina, koju je samostalno objavio 1879. godine.

DEŽURNI KRIVAC

Čiča Milovan je još kao seosko dete i valjevski školarac slušao priče starijih o vampirima u kojima je ponajviše mesta zauzimao vampir Sava i otuda se mistična radnja njegove pripovetke odvija u planinskom delu Kolubarskog i Azbukovačkog okružja. Nedugo po pojavljivanju čiča Milovanove pripovetke (u vreme kada je naš narod uveliko tavorio uljuljkan strahom od nečastivih, a ponajviše bapskim pričama o vilama i vešticama, vampirima i vukodlacima), širi se dodatni osećaj strahomore po gradovima, varošima i planinskim naseobinama. Svakojaka prepričavanja i nadograđivanje čiča-Milovanove pripovetke, vremenom su prevazišla i njen kontekst, pa je maštoviti narod severozapadnog gorja, družeći se u dugim zimskim noćima kraj ognjišta, uz suvo meso i ovčiji sir zagrevao dušu varenikom i preuzimao na sebe ulogu kolektivnog pripovedača. Neobjašnjivi događaji, recimo, kada risovi u potaji napadnu i zakolju okasnelog putnika namernika ili zalutalu devojanu, ili kada neki tajnoviti zlikovac udavi vodeničara radi pohare, odmah su povezivani sa Savom Savanovićem i vampirskim gerokom koji se okupljao oko njega. Takva dešavanja, proizašla uglavnom iz narodnih predanja, a kasnije iz pripovetke Posle devedeset godina, rasprostranila su se naveliko izvan Valjevskog okružja i Azbukovačkog sreza, pa su vampira Savu svojatali Srbijom uzduž i popreko. Uopšteno rečeno, Sava Savanović je zahvaljujući tome postao najpoznatiji srpski vampir i tako stao u red sa transilvanijskim grofom Vladom Cepešom - Drakulom.
Sa narodnim predanjem koje sledi, autor ovog teksta individualno se pridružuje aktuelnoj ideji Valjevaca, koja je već obnarodovana preko medija, da se mit o vampiru Savi Savanoviću stavi u svrhu promotera valjevskog turizma.
Po čiča-Milovanovoj pripoveci i većini predanja koja sam čuo i zapisao prilikom dugogodišnjeg istraživanja severozapadnih gora Srbije, vampir Sava se uistinu stavlja u kontekst vampira krvoloka kakav je i najpoznatiji vampir sveta, grof Drakula (vuk). O grofu Vladu Cepešu – Drakuli, koji je istorijska ličnost i znameniti hrišćanski vitez iz druge polovine XV veka, koji je kao i vodeničar Sava bezrazložno anatemisan kao vampir, napisano je mnogo romana, snimljeno nebrojeno filmova, sve u negativnom smislu.
Za razliku od grofa Drakule, o srpskom vampiru Savi Savanoviću postoje bar tri predanja koja sam zapisao, a koja bacaju tračak pozitivnog svetla na njegovu mračnu ulogu.

NEK' SE ZNA

Jedno takvo predanje, nastalo u selima Orovačkih planina (Azbukovica) verovatno u prvoj polovini XIX veka, dakle pre čiča-Milovanove pripovetke, kazuje o prohladnoj vedroj noći punog Meseca, koja je u gluvo doba izrodila tri neobične devojke dugih plavih kosa, bledih lica, krvavih vučjih očnjaka i okrvavljenih belih haljina. Stari gorštaci vele da su im davno upokojeni dedovi pričali kako su neki Cigani kotlari videli vampiruše koje su naglo iskrsle iz nekog zaboravljenog i zakorovljenog starostavnog grobljišta, pa se najednom pretvorile u velike crne leptirice i svetleći poput fenjera odletele ka stenovitom potezu Zabrđe, iščezavajući ispod njega u obližnjoj dubodolini Hajdučkih njiva. Kako kažu, leptirice su usput ugledale nekog seoskog bekriju lutalicu, Milena Radojevog, sletele pred njega i poprimile devojački izgled, a zatim ga napale i isisale mu krv. Bio je beo kao kreč kada su ga sutradan mrtvog pronašli neki lovci iz zaseoka Valetića. Te iste noći, tri devojke vampiruše napale su usamljenu kuću nekog zidara Jevte, u kojoj je živeo sa mladom ženom i dvoje male dece. Leptirice su u brišućem letu udarale u prozore, odbijale se i padale, pa iznova poletale na juriš, pokušavajući da se provuku ispod streha kuće, u čemu ih je sprečavalo glogovo trnje i venci češnjeva belog luka koje i danas pod strehom i u prozorima drži svaka seoska kuća, za ne daj bože. Zidar Jevtinije, kadaran čovek, videvši da je zlo došlo po svoje i da vampiruše neće odstupiti dok ne isisaju krv njegovoj porodici, dočepa pušku kremenjaču i izjuri napolje, praćen vriskom žene i piskom preplašene dece. U mračnom dvorištu leptirice se ponovo preobratiše u devojke i pođoše ka njemu. Jedna, ponajviša koja je hodala u sredini, reče čudnim prozuklim glasom: „Ni vrela voda, ni osvećena vodica, ni krst, pa ni glogov kolac te neće spasti, Jevtimije. Znaš, zbog tebe sam se podala vampiru Savi, pošto si me odbacio i oženio se drugom. Sada, kada mi nema povratka iz sveta mrtvih, posisaću ti krv i odavde ćeš otići sa mnom kao vampir... i bićeš samo moj, Jevtinije“.
Jevta se trže i prepozna srednju vampiricu, svoju upokojenu devojanu, Roksandu Pavlovu, koju beše ugrizao vampir Sava jedne letnje noći na Torničkoj Bobiji. Nešto mu se steže u grlu, tuga, šta li, ali smože snage i diže dugu cev kremenjače, okide, i - ništa. Vampiruše se počeše avetno kikotati i kazivati mu kako puška ne pali na besmrtna stvorenja. Potom, iznenada, srednja vampiruša Roksanda Pavlova skoli Jevtinija, uzjaha mu na leđa i potera ga po avliji kao mladog konja, jezivo se kikoćući, spremajući se da mu zarije vučje očnjake u vrat, dok se iz kuće sve jače čuo vrisak žene i plač dece. Uto se kroz noć prolomi nečiji hrapav i zapovednički avaz i pojavi se silueta visokog krupnog srednjegodišnjaka sa šubarom na glavi, čije su oči sijale kao žeravice. Dve vampiruše, koje su bile po strani, ponizno pritrčaše i kleknuše pred pridošlicu, dok treća, koja je jahala jadnog zidara Jevtu, kao magijom nađe se na zemlji i takođe pritrča visokom čoveku, padajući mu u zagrljaj, moleći ga da joj dozvoli da isisa krv Jevtiniju. Pridošlica se nasmeja i pokaza dva krvava kurijačka očnjaka i najednom odgurnu vampirušu, rekavši Jevti: „Od sadena do večnosti, utupi smrtniče, da vampir Sava Savanović nije oduvek samo vampir, do je nekoć bio i čovek.“
Potom je svega nestalo. U dubini noći čuo se samo zlokoban lepet krila velikih crnih leptirica i utuljeno zavijanje vukova.



treceoko.rs

Kosovska legenda

[You must be registered and logged in to see this image.]
Miloš odgovara na carevu besedu
i zaklinje se na vernost

Piše Živan J. Grujičić


Za proučavanje Kosovske bitke, pored istorijskih činjenica, kako kaže istoričar Nenad Ljubinković, nezaobilazan faktor predstavljaju legende i narodna predanja. Kosovska legenda svakako je i podatak koji se nalazi u tzv. Dubrovačkom letopisu, nastalom krajem XV veka. U njemu se beleži, pored datuma kada se bitka odigrala, i dan na koji se odigrala. Pominje se Sveti Vid (Vidovdan), a i utorak se označava kao dan održavanja bitke. Veli se da su se sukobili Srbi i Turci. Srbe je predvodio Lazar, za koga se naznačava da je bio srpski car, a uz njega su bili Vuk Branković i Vlatko Vuković. Kaže se da je bitka bila strašna i da su u njoj ubijeni i car Murat i srpski car Lazar.
Zanimljivo je tvrđenje Dubrovačkog letopisa da pobedu nisu zadobili ni Turci ni Srbi, iako je turske vojske bilo deset puta više. Zanimljiva su i svedočanstva dvojice vizantijskih hroničara iz XV veka, Laonika Halkokondila i Jovana Duke.

GRČKA I TURSKA VERZIJA

Laonik Halkokondil, koji je tursku opasnost upoznao još kao mlad čovek jer je dva puta bio u zarobljeništvu Murata II, bio je i svedok pada Carigrada. Ne zna se pouzdano kada je rođen, a u životu je bio još oko 1490. godine. U delu „De rebus Turcius Halkokondil“ saopštava dve verzije Kosovske bitke, grčku i tursku.
On navodi tursku verziju po kojoj je Murat uspešno vojevao protiv cara Lazara i naterao ovoga u bekstvo. Progoneći ga, naleteo je na jednog Srbina koji je potegao koplje i ubio Murata. Udarac kopljem bio je usmeren u trbuh. Halkokondil odmah navodi i grčku verziju. Po njoj Murat nije poginuo kada je bitka već bila rešena, kada je Lazara progonio, već dok je on još sedeo na konju u bojnom redu.”Nekakav vrlo plemenit vitez”, veli Halkokondil, “po imenu Miloš Kobilić, htede se izložiti borbi najlepšoj od sviju kakvih je igda bilo. Ako mu Lazar dopusti ono što zatraži, on obećava da će naoružan otići Muratu kao prebegalac. Murat, verujući da mu ovaj kao prebegalac dolazi, zapovedi spahi-oglanima (telesnoj gardi) da mu odmah otvore prolaz i da kaže šta hoće. Kada je dopro blizu carevih vrata, napadne na cara, koji je stajao u bojnom redu spreman za bitku. Dokopavši se, dakle, koplja, izvrši najlepše delo što mi znamo, lepše i junačkije od onoga koje je izvršio Ahilej nad Hektorom, sinom Prijamovim pod Agamnenonovom opsadom Troje. Po izvršenju najlepšeg dela na svetu i sam je, među neprijateljima, hrabro boreći se mačem i kopljem, poginuo”.

NEKI MLADI VITEZ...

Delovanje hroničara Jovana Duke kreće se oko polovine XV veka, a njegova hronika verovatno potiče iz poslednjih decenija tog veka. Posle pada Carigrada sklonio se na ostrvo Mitilenu i gospodar toga ostrva, Gateluzije, slao ga je nekoliko puta turskom sultanu u periodu između 1454. i 1462. godine.
U svojoj hronici, po opšte prihvaćenom mišljenju, Jovan Duka se u velikoj meri poklapa sa svedočenjem Konstantina Filozofa. On konstatuje da je u velikoj borbi bilo nebrojeno mnoštvo mrtvih sa obe strane. Posebnu pažnju posvećuje Muratovoj smrti i kaže: “Tada se pribeglo jednom nečuvenom lukavstvu. Neki mladi vitez u posrebrenom napršnjaku iz redova Srba, plemića, hrabar i lukav kao niko među tamošnjima – kako se ispostavilo – napustio je redove hrišćana i dojurio, kao da je prebegao, usred turskih trupa. Turci su ga uhvatili, ali on je nazvao imenom njihovog vladara i rekao: “Želim da ga vidim i da mu kažem kako iz ove bitke da izađe kao pobednik”.
Posle toga su ga odveli do vladara, a Murat dade znak rukom da mu pristupi; mladi vitez mu priđe i nanese (caru) kratkim mačem smrtonosnu ranu u trbuh, posle čega su ga Muratovi stražari, iako se junački borio s njima, isekli na komade. Kada su Turci videli šta se dogodilo i kakva bi se nesreća zbila kada oni ne bi mogli da preovladaju, doneli su mudru odluku. Podigli su usred vojske jedan šator i u njega su uneli polumrtvog Murata”.

DIRLJIVA BESEDA

Dubrovčanin ili Dalmatinac koji je krajem XV veka prevodio hroniku Jovana Duke na italijanski jezik – uneo je u svoj prevod bitne dopune Dukinog opisa Kosovske bitke. Očigledno da je pri tome koristio i brojna pismena svedočenja koja su mu tada mogla stajati na raspolaganju, kao i svakojaku živu usmenu narodnu tradiciju. On lokalizuje mesto odigravanja bitke bliže od Jovana Duke, napominjući da se Kosovo nalazi “nedaleko od grada po imenu Novo Brdo”, koji je dubrovačkim trgovcima u toku prve polovine XV veka, pa čak i nešto duže, značio izuzetno mnogo.
Dukin italijanski prevodilac naglašava da je bosanski kralj Tvrtko poslao svoga nećaka, vojvodu Vlatka Vlađevića (Vukovića), “sa dvadeset hiljada hrabrih ratnika” u pomoć caru Lazaru. Prevodilac, tačnije priređivač, posebno naglašava Lazarevu nadahnutu i dirljivu besedu kojom je hrabrio svoje ratnike da se junački bore “i da osvete mrske uvrede i ogromne štete koje su im nanesene, i čak i da umru slavno za ljubav Hrista, našeg iskupitelja, za odbranu svoje drage domovine, sinova, roditelja, vere i presvetlog zakona jevanđeljskog pod znakom svetog krsta”.

ČUDNA CAREVA ZDRAVICA

Dukin italijanski prevodilac posebno opširno govori o odnosu Murata i Miloša Kobilića – Obilića (Miloš Cobilichio). Napominje da je Murat “pismima ili preko tajnih poklisara “ pokušavao da obećanjima i poklonima pridobije Miloša za sebe. Prevodilac Duke kaže da je Miloš bio Lazarev kapetan i da je vaspostavljen u vojvodu istovremeno kada i Radič Postupović (u narodnim predanjima vojvoda Rađen ili Rađ od Župe, Radius u Mačvanskoj banovini).
Po italijanskom prevodiocu Miloš je važio za tako hrabrog i “srčanog čoveka, da ravnog tada nisu mogli na svetu naći”. Miloš je odlučio da se pretvara kako prihvata Muratov predlog, ali ne po svojoj sopstvenoj volji i želji, već i uz saglasnost cara Lazara, koji ga je pokušao odvratiti od takvog samoubilačkog čina, mada uzalud.
U ponedeljak, dan uoči bitke, Lazar je sazvao sve svoje velmože i vitezove i zapovedio da se nazdrave zdravice, “već prema običaju koji je vladao na njegovom dvoru”. Kad je došao red da nazdravi Milošu, Lazar zapovedi da se ovom vrlom vojvodi da veliki zlatni pehar pun vina. Međutim, zdravicu Lazar propraća čudnim tekstom: “Najvrliji viteže, primi ovu zdravicu koju ti peharom namenjujem... zdravicu za moju ljubav. Ali, mnogo me boli što sam čuo jednu lošu vest, da si se protiv svoga gospodara pobunio”. Jovana Duke prevodilac na italijanski jezik navodi i Milošev odgovor Lazaru: “Moj gospodine i vladaru, hvala tebi velika na zdravici tvojoj i na zlatnom peharu koji meni dade. Ali mnogo me je zabolelo što u moju veru posumnja. Sutra ujutro, ako Bog dadne da se moja misao ostvari, videće se da li sam veran ili neveran tvome gospodstvu”.

RANE OD PASJE GOMILE
Sledećeg dana na utorak i Vidov dan, Miloš je, praveći se da je prebeglica iz srpskog tabora u turski, prešao reku koja deli dve vojske. Glasno je povikao i pozvao Murata na viđenje. Tucima reče da je on čovek koga Murat očekuje. Reče da donosi tajne poruke koje samo sultanu može reći. Miloša uvode u Muratov šator i pred sultana koji sedi zavaljen na minderu. Očekujući da mu Miloš priđe, sultan mu pruža nogu da je poljubi u znak pokornosti, a prema običajima svog carstva. Miloš se razbesni, snažno povuče sultana za nogu, obali ga na minderu, zabode mu kratak mač u pupak i raspori trbuh. Miloš koristi opštu zabunu koju je njegovo delo izazvalo među okupljenim Turcima i “probadajući sad jednog, sad drugog kratkim mačem, uspeo je da stigne do svog konja i da uvuče nogu u levu uzengiju”.
Međutim, tu ga sustignu janičari i, kako beleži Duka, “slavni vitez Hristov od bezbrojnih rana, zadobijenih od te pasje gomile, pogibe”.
U hrišćanskoj vojsci se nije dočulo ni za Miloševo junačko delo, niti za Muratovu smrt. Lazareve čete po redu stupaju u borbu. Prvi stupa bosanski vojvoda Vlatko Vlađević. Tada se bojištem proneše glasine da je jedan od Lazarevih kapetana, Dragoslav Probić ili Probišić, prebegao sa svojom vojskom Turcima. Na tu vest vojvoda Vlatko Vlađević uplašen prvi uzmiče, a zatim beži sa svojih dvadeset hiljada vojnika u Bosnu. Za Vlatkom beži hrvatski ban Ivaniš Horvt sa svojih dve hiljade oklopnika. Prevodilac Dukine hronike na italijanski jezik ne optužuje Lazarevog kapetana za izdaju. Povodom vesti koja se pronela kaže, “ili su tu vest raširili Turci preko k sebi vazalnih Srba, ljudi lukavi, da bi uplašili našu vojsku, ili je tako htela nemilosrdna sudbina nama jadnim hrišćanima zbog naših grehova”.

POSLEDNJE LAZAREVE REČI
Govoreći o poslednjim časovima Lazarevoga života, prevodilac Dukine hronike govori i o svojevrsnom Lazarevom opredeljivanju za carstvo nebesko.
Naime, on navodi reči koje je Lazar izgovorio videvši Murata na izdisaju, a te reči je zapisao Jovan Duka po kazivanju Turaka koji su prisustvovali činu Lazarevog pogubljenja.
Poslednje Lazareve reči upućene su Bogu: “Pošto je Tvoja volja da i svake nade ja i moje carstvo lišeni budemo, primi u carstvo svoje nebesno dušu moju i duše mojih vrlih ratnika i viteza. Drage Ti volje nudim duše naše, pošto vidim da Tvoj neprijatelj, moj neprijatelj, pre mene umire od čestite i junačke ruke mog najuzvišenijeg viteza koji mu je život skratio, a i svoj život dobrovoljno prineo na žrtvenik domovine”.
Jovan Duka na kraju svoje hronike beleži kako je jedan sultanov emir upitao Lazara da li je spreman, na šta mu je srpski car odgovorio: “Za ovaj svetli i uzvišeni trenutak stradanja za hrišćanstvo spremao sam se celi život, a koliko vidim, vaš car nije”.
Zatim je Lazar mirno klekao i tri puta se prekrstio, na šta je turski emir ljutito mahnuo rukom. Prolomilo se jezivo dumbeisanje ratnih koševa i talambasa u predvečerje. Emir po drugi put mahnu rukom, našta se vrlom srpskom caru iza leđa nečujno prikrade jedan visok i krupan Azijat, podižući visoko sablju. Na treći emirov znak rukom, baš kada naglo utihnu pakleno dumbeisanje koševa i talambasa, Azijat punom snagom spusti sablju, našta se dična glava srpskog cara Lazara odvoji od tela i pade na belo platno, koje je pridržavao jedan zarobljeni srpski ratnik, koji je posle toga odmah posečen.

***
Na osnovu ovih zapisanih saopštenja koja su nastala nedugo posle Kosovske bitke i koja u većini slučajeva svedoče o ključnim momentima koji su uticali na odlučujući tok događaja – Miloševo ubistvo turskoga cara, Miloševa pogibija i pogibija cara Lazara – ne vidi se neka značajna razlika u saopštenjima koje crpimo iz usmenih predanja, naprotiv. I jedno i drugo su izvorna kosovska legenda u istoriji i tradiciji koja svedoči o istini postradanja srpskog plemena za hrišćanstvo, otadžbinu, dušu i vekovno svetli obraz, kao i za pokoljenja kojima ovakvo junaštvo osta u amanet .




trecoko.rs

Miloš Obilić


Miloš Obilić (takođe i Miloš Kobilić u nekim izvorima) je bio srpski vitez iz srednjeg veka, koji se često spominje i u srpskoj epskoj poeziji. On je vitez koji je ubio turskog sultana Murata I u Kosovskoj bici.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U narodnim epskim pesmama i legendama, Miloš je slavljen kao heroj natprirodnog rođenja i snage (njegova majka je bila vila ili je njegov otac bio zmaj; Miloš je dobio svoju snagu iz kobiljeg mleka, od čega potiče njegovo prezime Kobilić ili Kobilović). Imao je izuzetnog konja po imenu Ždral. Njegovi pobratimi su bili Milan Toplica i Ivan Kosančić, a njegova verenica je bila Olivera, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića.

15. juna po julijanskom kalendaru, tokom Kosovske bitke, Miloš je došao do turskog kampa pretvarajući se da je prebegao na njihovu stranu. U pogodnom trenutku, kada ga je sultan primio u svom šatoru, on ga je smrtno ranio nožem „od učkura do bijela grla“. Još krajem XIV-XV v. Ignjatije Smolenski u svojim "Putovanjima" navodi da "Još pre toga je cara Amurata na prevaru ubio verni sluga Lazarev zvani Miloš, i istog časa Turci su proglasili za cara Baozida, sina cara Amurata, i opet su Turci nadvladali i uhvatili srpskog cara Lazara rukama, i kneževe njegove, i vojvode njegove, i vlastelu njegovu i sluge njegove i celu vojsku njegovu..." Prema turskim izvorima, sultan Murat I je ubijen nakon bitke, kada je srpski vojnik koji se pravio mrtav ubio sultana kada mu se približio. Mnoge porodice iz oblasti Stare Hercegovine, Crne Gore, Like, Krajine i Dalmacije u svom porodičnom predanju čuvaju uverenje da vode poreklo od Miloša Obilića (Koprivice, Zarubice, Vojovići i drugi), iako za to nema istorijskog osnova.


wikipedija

Legenda o Marku Kraljeviću



Legenda o Marku poseduje u početku sve prepoznatljive odlike savremene viteške epike. Markov epski lik podseća na Rolana iz Pesme o Rolanu, na Ahila iz Romana o Troji, na samog Aleksandra Velikog iz Aleksandride, na Digenisa Akritu vizantijske epike. Marko se javlja kao vitez oslobodilac (oslobađa roblje, zarobljene prijatelje -vitezove, dame u nevolji), zatim kao vitez - carski vazal - "sluga". Poseduje konja i oružje dostojne viteza. Obilato jede i još obilnije pije, kako to već dolikuje srednjovekovnim idealima viteza, pravilima i zahtevima viteškog ponašanja. Ova epska viteška legenda o Kraljeviću Marku bila je najrazvijenija i najpopularnija u središnjim oblastima Markove države. Međutim, upravo na tome prostoru (krajnji jug Srbije, Makedonija, najzapadniji delovi Bugarske) izuzetno je bila živa mitološka tradicija.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kraljević Marko, poznato ime viteške epike, poslednji zakoniti srpski vladar-naslednik države Nemanjića u "živim" pesmama o podvizima mitskih bogova - preuzima njihovu ulogu. U pesmama u kojima je zamenio staro balkanska božanstva, Marko se pojavljuje u ulogama sličnim onima koje ima u viteškoj legendi. Pažljivijim iščitavanjem pesama nesumnjiva razlika postaje uočljiva i očigledna. Pojavljuje se kao bog-konjanik-spasilac. Preuzima ulogu boga spasioca na belom konju, tračkog konjanika, potom i hrišćanskog svetitelja - ratnika, svetog Đorđa. Kada služi sultana, Marko nije više ni vitez koji dvori sizerena, niti pobeđeni ratnik koji ponizno sluša pobednika. Bog Marko služi po kazni izrečenoj od Bogova - goreg od sebe, smrtnika. Pre njega to su morali da čine i Apolon i Herakle (odnosno Herkul). Sultan, Markov gospodar, svestan je prirode (privremenosti i ograničenosti) vlastite nadmoći. On želi da ponižava boga koji mu služi, ali čim je suočen sa Markovim gnevom (kada je doteran "do duvara") - povlači se u strahu, nudeći mito. U svojstvu boga i sa atributima solarnog boga, Marko se bori protiv htoničnih božanstava (na primer, protiv Muse Kesedžije sa "tri srca junačka"). Markov mitski pomagač jeste nebeska vila oblakinja; nikako ne htonična vila brodarica, niti vila jezerkinja. Da bi stigao u čudesne predele, u podzemni svet, bog-Marko potkiva Šarca srebrnim potkovicama. To je jedini način da se stupi u podzemlje. Iz istih razloga se u nas vekovima stavljao pored mrtvaca, ili mrtvacu u usta, komad srebrnog novca. Samo tako se mogao platiti prevoz preko srebrne reke, ili mostarina za prelaz i ulaz u svet mrtvih. Markovo oružje i Markov konj dobiveni su na natprirodan način i izuzetni su. Osnovno Markovo oružje jeste oružje boga gromovnika - buzdovan. Ono nalikuje Heraklovoj batini, čekiću boga Topa itd. Pesme o Marku mitološki obeležene drugačije osvetljavaju inače poznate viteške motive. Markovi postupci nisu uzrokovani željom viteza da se spere naneta uvreda, ispravi nepravda, niti da se zaštite slabi i nemoćni. Oni proishode iz srdžbe boga Marka (kao i Ahilove u Ilijadi, ili Zevsove nebrojeno puta) i zavisti boga-Marka (ubija nećaka koji je bolji junak od njega). Po ugledu na stare bogove plodnosti, Marko je i pijanica i kavgadžija.

Nije nimalo slučajno što Marko zamenjuje i smenjuje starog tračkog i antičkog konjanika. Još manje je slučajna Markova nametljiva sličnost sa Heraklom. Jedno od najvećih poznatih Heraklovih svetilišta Herakleja nalazi se na području Markove države.


wikipedija

Drekavac

Drekavac je biće iz mitologije Južnih Slovena. Verovanje je rašireno po Srbiji, Bosni, i Crnoj Gori.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Po legendi, drekavac je materijalna manifestacija umrlog, nekrštenog čoveka (po nekim pričama, mladog dečaka), koji ne može da nađe mir, pa proganja one koji su mu zgrešili u životu. Kako predanja kažu, drekavac je malo, dlakavo stvorenje, slično životinji aj-aju, koje neprestano gazi na sopstveno krzno, a potom urla mešavinom plača i vučjeg zavijanja. Najčešće se šeta po grobljima, a žrtve davi u snu. Jako se plaši svetlosti, iako ne može biti uništeno dok ne nađe mir.

Iako nema dokaza o postojanju drekavca, postoji određen broj ljudi koji se i dalje plaše ovog bića.

Prema legendi drekavci napadaju ljude, koji se kasno u noći zateknu u blizini groblja ili šume, tako što im skoče na leđa i teraju ih da hodaju celu noć, do prvih petlova. Ukoliko se žrtva ne povinuje zahtevima drekavca biće izgrebana i počupana ogromnim kandžama ovog mitskog bića.


wikipedija

Karakondžula

Karakondžula je naziv za noćnog demona u narodnom verovanju u Bugarskoj, Makedoniji i južnoj Srbiji. Karakondžule su isključivo ženski demoni sa likom starice sa velikim noktima i gvozdenim zubima i (veoma često) sa rogovima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Karakondžule se pojavljuju u nekrštene dane i tada noću jašu čoveka po selu ili kroz reku i strašno ga fizički izmuče. Žene, međutim, maltretiraju na drugačiji način. Ponekad im izgrebu lice noktima ili ih bacaju s brda, ili ih udave u vodi.

Veovanje u karakondžule Srbi su primili od današnjih Grka. Kod njih su ti demoni muškoga roda καλικάντσαροι, noćni koboldi, ne bezuslovno zli, koji u povorkama dolaze među ljude u božićnoj sezoni i njima se o nekrštenim danima prinose i žrtve u kolačima. Izvestan božićni kolač u okolini Đevđelije, zove se karakondžul.

Interesantan je nastavak priče jer su Grci karakondžule «pozajmili» iz religije balkanskih Slovena. Verovanje u demone koji se, u povorkama, javljaju ljudima postoji i danas u Srba – to su vučari. Značajno je da se i kalikancari javljaju u vučjem obliku o čemu svedoči varijanta njihovog imena λύκοκάντσαρος – likantrop. Oni su inkarnirane duše predaka, njih predvodi «hromi demon», koji je prvobitno bio vrhovni bog, čija se epifanija dešava o Božiću.

U aleksinačkom kraju verovanje je da karakondžule napadaju pijance, uzjašu ih i teraju u vodu.

wikipedija

Baba roga

Baba roga je u narodnom vjerovanju strašilo u obliku krezube babe nakaznog lica sa rogom na glavi. Njom se plaše mala djeca. Baba roga kupi nevaljalu djecu i odvodi ih u svoj brlog. Baba roga je zapravo podvrsta ženskog bauka (Ridiculae) i obično je stara, pogrbljena i ružna, zbog čega se često brka sa vješticom.



Baba roga je u suštini nezlobiva, samo voli da plaši svijet, naročito djecu, pa oblači svakojake rite, na glavu stavlja šiljate kape i šešire sa velikim obodom i sl. Da bi povećala svoju ružnoću, ne vodi računa o higijeni. Ime je dobila po rogu koji joj raste na čelu. Baba roga živi u mračnim prostorijama i izlazi noću. Rog baba-rogama izrasta tek u pubertetu, a krezave su od rođenja.

Baba-roge ne treba miješati sa vješticom i raznim drugim babama iz narodnog vjerovanja - baba-jagom, baba-korizmom, đedovom babom itd.

wikipedija

Kako se rodio Sveti Sava.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke. Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A
ona devet meseci posle one noći rodi muško dete. Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila.
Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.

Izvor: Projekat Rastko

U stara veremena Homolje nije imalo ovaj naziv. Po starim geografskim kartama reka Mlava je izvirala ispod Hajdučkih planina.

U vreme priprema za Kosovski boj knez Lazar prokune: “Ko ne dođe u boj na Kosovo...” i ljudi i ratnici požuriše da na njih kletva ne padne. Gorštaci ovoga kraja požuriše i stigoše Lazaru u Kruševac. Kad ih veliki knez Lazar vide onako opremljene, pod šubarama i na konjima, povika: "Omolje, omolje (čoveče, čoveče)!" Vremenom omolje dobi H i ceo kraj se nazva Homolje kako se i danas zove.

U narodu postoji pogrešno mišljenje o teritoriji koju obuhvata Homolje. Često petrovački kraj i okolinu Kučeva nazivaju Homoljem. Homolje je samo teritorija današnje opštine Žagubica, i to je prostor između planina Ježevice, Vukana, Vranja, Crnog vrha i Beljanice, a obuhvata naselja: Žagubica, Laznica, Selište, Milatovac, Suvi Do, Vukovac, Jošanica, Izvarica, Osanica, Krepoljin, Breznica, Sige, Milanovac, Krupaja, Bliznak, i Lipe, zaselak Laznice izgubljen negde u bespuću Crnog vrha.

Odbegne neka devojka za momka kojeg je volela, a njeni roditelji pođu za njom da je vrate kući. Bežeći pred devojčinim roditeljima, dvoje mladih se skloni u manastir i zamoli igumana da ih venča. Starešina manastira ih zatvori u duboke manastirske podrume, obećavši da će ih venčati čim potera mine. Devojčini roditelji naiđoše na manastir i pitaše igumana za svoju kćer; da nije do njih navraćala, veljahu i da je kojim slučajem nisu venčali? Iguman i kaluđeri složno odgovoriše: “Niti smo koga videli, niti venčali”. Kad roditelji odoše, iguman naredi kaluđerima da mladića odvedu u planinu da tamo čuva manastirske ovce, a devojku zadržaše za sebe.

Posle nekog vemene devojka s kaluđerima rodi dete, koje su oni, katkat, iznosili iz mračne ćelije na sunce. Prolazeći jednog dana pored manastira, devojčini roditelji čuše dečiji plač, pa, misleći da je neko krštenje, priđoše kaluđeru koji je držao dete,i u čudu spaziše da dete mnogo liči na njihovu nestalu kćer. Pitaše kaluđera čije je to dete, a ovaj se uplaši i pobeže u manastirske konake. Devojčin otac posumnja da mu je kćer zatvorena u manastiru, ode knezu Lazaru, te se požali, ispriča mu šta se dogodilo sa njegovom ćerkom i šta je u manastiru video. Saslušavši ovo, čestiti knez Lazar odmah pošalje poverljive ljude da pretraže sve manastirske odaje.

Kad kneževi izaslanici dođoše u manastir, iguman se u prvi mah opirao njihovom zahtevu da zavire u svaki manastirski kutak, a naročito u oltar, gde sem kaluđera niko nije smeo ulaziti, ali najposle morade da popusti. Kneževi ljudi dugo pregledaše podrume i ćelije, nadajući se da će naići na kakav trag o devojci, ali kad ništa ne nađoše, umorni se vratiše u manastir da se pomole za oproštaj greha što su posumnjali u božije ugodnike. Kaluđeri jedva pristadoše da ih odvedu u hram, sve bojažljivo pogledujući u oltar. U pola molitve, kneževi ljudi začuše prigušen dečiji plač iz oltara. Ustadoše i pođoše da vide šta je, a kaluđeri im se isprečiše govoreći da tamo ne smeju jer će oskrnaviti sveto mesto. Izaslanici trgnuše mačeve, kaluđeri se preplašiše i ustuknuše. U oltaru ugledaše dete, koje iz usahlih majčinuh grudi nije moglo ni kap mleka da izvuče. Kad bolje pogledaše, videše da mu se majka ugušila u krpama, kojima su joj kaluđeri zapušili usta da ne bi vikala kad vidi kneževe ljude u manastiru. Nesrećni otac uze svoju mrtvu kćer, i baš kad ju je iznosio, naiđe knez Lazar s pratnjom. Čuvši šta se dogodilo, knez se silno rasrdi i naredi da se svi kaluđeri odmah pogube, a manastir zauvek opusti. Potom reče svijim ljudima da uzmu dete i da ga podignu, a kad odraste, da mu ne reknu ko su mu bili otac i majka. Knez još naredi da se podalje od oskrnavljenog manastira sagradi nov. Pošto su ga sagradili gore, u klisuri, iznad osramoćenog, on dobi ime Gornjak, a tesnac u kome se nalazi dobi ime Gornjačka klisura.

Milorad Petrović - Čiča

Postoji nekoliko verzija o nastanku imena Rabrovo, a prva od njih kaže da je u dolini Peka, kao i drugim delovima Srbije, harala turska vojska. Turski ugnjetači su bezočno pljačkali miran ali slobodarski narod, koji je morao sve da trpi još uvek nemoćan da se odupre. Meštani malog naselja rešili su da proteraju Turke, a izbor da predvodi pobunjenike pao je na jednu lepu i hrabru devojku čije je ime ostalo nepoznato.

Zora je zarudela na istoku, u dolini je još nema tišina, samo se kroz cvetne livade i plodne njive, kroz gajeve i dubrave čuje žubor potoka. Zoru počinje objavljivati cvrkut ptica, a u daljini se čuo zvuk zvona sa vrata nekog ovna predvodnika. Iz sna se budi život ali seljaci ne hitaju za svojim uobičajenim poslovima. Zaorili su se pokliči oslobodilaca na čije čelo stade mlada, otresita i, nadasve hrabra, devojka. Kada je došlo do sukoba sa Turcima, devojka je bodrila svoje zemljake: Hrabro, braćo! Hrabro, hrabroo... Turci su potučeni, a selo dobi ime Hrabrovo.Vremenom izgubi R i do danas osta Rabrovo.

Druga legenda kaže da za vreme turskih osvajanja, selo nije imalo ime i bilo je veoma malo. Turski vojnici su hapsili meštane i zatvarali ih kao robove u tamnicu. ”Rob” je tada imao naziv “rab”, pa je zbog mnogo roblja koje tu beše zatočeno, ovo mesto dobilo naziv Rabovo. Vremenom je u ime Rabovo ubačeno "R" te se ono do danas zove Rabrovo.

Treća legenda kaže da su u dalekoj prošlosti, mnogo pre dolaska Rimljana, dolinu Peka i obalu Dunava naselili stari Tračani. Oni su bili lovci i stočari. Kako su okolna brda bila šumovita, prirodno je bilo što je tu bilo dosta divljih životinja. Tračani su lovili jelene, lisice, vukove i divlje svinje. Na današnjem Peku i potocima Velike i Male Bresnice bilo je dosta dabrova. Ova divlja životinja je zbog kvalitetne kože istrebljena pojavom vatrenog oružja. Austrijski oficiri dolazili su do 1730. godine u ovaj kraj da love dabrove, tako da je već u vreme Prvog srpskog ustanka dabar bio retka životinja na Peku i njegovim pritokama. Selo je, u spomen na ovu istrebljenu životinju, 1738. godine dobilo ime Dabrovo. Selo je vremenom dobilo ime Rabrovo.

U srpskom narodu postoji tradicija da se na Lazarevu subotu latice cvijeća potope u vodu, pa se sutradan tom vodom umivaju i djeca i odrasli. Ovaj drevni običaj je nastao u doba kada Srbi nisu znali da pišu, pa niko nije zapisao činjenicu kada je sve to počelo. Međutim, Srbi nisu zaboravili da na Lazarevu subotu beru cvijeće, baš kao što su to i njihovi preci radili.

Toj drevnoj tradiciji naučila me je moja baka. Ona me je umivala cvijećem još dok sam bio odojče. Naravno, ja se toga uopšte ne sjećam, ali mi se ponekad čini da u mojim nozdrvama treperi miris romanijskih bijelih rada još iz vremena kad sam i sam bio beba. Sa pet godina sam i ja sakupljao cvijeće po prostranom dvorištu naše kuće, pažljivo ga prao i stavljao u vodu da prenoći. Jutro smo dočekivali sa nestrpljenjem, da se umijemo opojnom vodom proljeća.

A kada sam imao devet godina ispričala mi je i jednu priču. Kaže, da je tu istu priču čula od svoga djeda, kome je to ispričala njegova baba, koja je, opet, priču čula od svog djeda. I pored svoje dobre volje, moja baka nije znala da mi kaže ko je tu istu priču ispričao mom kurđelu (pradjedi moga čukundjeda).

A priča ide ovako! U jednom romanijskom selu živjela jedna pobožna porodica koja nikako nije mogla da othrani dijete. Ustvari, svake druge godine, domaćica kuće je rađala naizgled zdravu i lijepu bebu, ali ne bi prošla ni godina, a djete bi počelo da se suši, gubi apetit, i na kraju bi umrlo. I tako je nesrećni domaćin, svake druge godine, kopao malu humku pod kruškom iznad svoje kuće. I niko nije znao zašto se djeca ne mogu da održe kod tog poštenog i nadaleko uglednog seljaka.

Međutim, svi su htjeli da mu pomognu, pa se priča pročula na daleko. Karavandžije su tu priču prenijele i preko Drine, a došla je i do Crne Gore. I baš tamo, u nekom crnogorskom zaseoku živjela neka baka, koja reče da bi ta porodica trebala da na Lazarevu subotu djetetu opere lice i ruke vodom u koju je bilo potopljeno cvijeće. Rekla je još ta stara i premudra baba, da mračne sile pakla ne mogu ništa protiv snage mirisa proljeća, i da će nakon toga domaćin imati lijepu i zdravu djecu. Kako mu mještani tog crnogorskog zaseoka rekoše da je ta ista baka mnogima pomogla u nesreći, dobronamjerni karavandžija požuri da tu dobru vijest odnese na Romaniju.

Kako je Lazareva subota pala baš nekako u to vrijeme, bespomoćni seljak posluša savjet nepoznate babe, pa potopi cvijece u vodu, a u nedelju, svoga tek rođenog sina opra po licu i rukama cvijetnom vodicom. I gle čuda, dječak preteče, tj. ostade živ, i izraste u lijepog i snažnog mladića. Pričalo se na Romaniji da ih je bilo devet braće i tri sestre, svako zdravije i ljepše od prethodnog, i da u toj porodici djeca više nisu umirala.

Ovu nevjerovatnu priču, karavandžije prenesoše preko Drine, pa i u Crnu Goru, i tako svi Srbi počeše da umivaju svoju nejač, a i sebe, sa cvijetnom vodicom, a Lazareva subota postade svetac, iako nije svetac zapovjedni.

Moja baka je prije dvadesetak godina napustila svijet ovozemaljski, i uznijela se u carstvo nebesko. Ja sam zapamtio ovu priču, ali se, na žalost, nisam sjetio da pitam iz kog sela bješe ona baka, koja je srpskom narodu otkrila tajnu cvijetne vodice. Ipak, negdje duboko u duši vjerujem da je ta mudra baka, ustvari, prababa od prababe moje prababe, jer i mi dođosmo iz Crne Gore.

sokolac.forum

U srpskom narodu postoji predanje da je jedan seoski knez objavio da će svog sina jedinca oženiti djevojkom koja mu donese najljepše vaskrsno jaje. Momak je bio dobar, lijep i stasit, pa su ga sve udavače iz okoline željele za muža. Danima su razmišljale kako da njihovo jaje bude najljepše i kako da pobjede svoje suparnice. Jedna djevojka je lukavo smislila da na jaje prilijepi svoj minijaturni portret, koji je naručila od jednog poznatog slikara. Druga djevojka je dala da se u ljusku utisnu biseri i drago kamenje, a neka bogata udavača je od zlatara naručila bogato ukrašeno, zlatno jaje.

Siromašna djevojka, po imenu Milica, je čvrsto vjerovala da ona nikako ne može da pobjedi u ovom takmičenju jer nije imala nikakvih mogućnosti da pripremi ili kupi neko skupocjeno jaje. Ipak, pošto je knez naredio da sve djevojke treba da učestvuju u takmičenju, poslije dužeg razmišljanja je zaključila da je najbolje da njeno jaje bude onakvo kakva je i ona sama – lijepa i skromna.

Smislila je i kako će to postići. Odabrala je jedno krupno jaje bijele ljuske, pa je na njega prilijepila nekoliko ovlaženih listića peršuna. Zatim je sve uvila u komadić, poput gaze rijetkog platna, da se listići ne bi odlijepili, i spustila jaje u vodu sa puno lukovine (listovi glavice crvenog luka). Kuvala je svoje jaje tridesetak minuta. I kada je skinula platno, ukazalo se smeđe obojeno jaje sa lijepim, bijelim šarama u obliku listića peršuna. Jaje je namazala sa malo ulja, da bi ono postalo još ljepše i sjajnije.

Legenda kaže da je mudri seoski knez pažljivo pregledao sva jaja koja su djevojke donijele i odlučio da za najljepše jaje proglasi ono koje je bilo obojeno na jednostavan, ali atraktivan i do tada neviđen način - pomoću biljaka koje rastu u Milicinoj bašti.

Od tada se nežno-bijeli listovi često viđaju na uskrsnjim jajima, a za to se koriste ne samo peršun već i listovi mirođije, maslačka, kao i drugih biljaka. A umjesto lukovine, za osnovnu boju se upotrebljavaju i spanać, koji daje lijepu zelenu boju, cvekla za ružičasto-crvenu ili šafran za žutu boju.

Ja lično mislim da bi svaka djevojka trebala da zna ovu priču. Možda će nekada biti raspisan konkurs sličan ovome, u kome ulog neće biti samo jedan obični knez, nego pravi pravcati - princ.


sokolacforum

Legenda o Mionici

Odgonetnuti tajnu svog imena, poreklo svoje porodice, pa i tajnu imena svog rodnog kraja, nije samo istraživački i arhivski posao. Ponekad se on sastoji i od intuitivnih naslućivanja, umnoženih prepričavanja i mnoštva namaštanih početaka.

O tajni imena Mionice postoji više predanja. Neka su zaboravljena, a druga su toliko suvoparna i neprijemčiva, da su prosto sama sebe osudila na zaborav.

" Uz voštanicu, pod prašinom i požutelim listovima stoji perom i drhtavom rukom ispisano predanje". Prava ikonografija za komično nagađanje i patetično preterivanje.

Predanje kaže da se u vreme srednjovekovne srpske države selo zvalo Tuvari. Kasnije ga je, vele, Knez Lazar nazvao Malim Sremom.

Pominje se i ime Donja Ribnica. Današnje ime se vezuje za doseljenje nekog Živka iz sela Mionice u okolini Užica. Doselivši se ovamo u pusto, iseljeno mesto, Živko mu je navodno dao ime svog pređašnjeg sela. Narodna tradicija ne daje preciznije podatke o vremenu Živkovog doseljenja. Međutim, postoji još jedna legenda, koja ne uozbiljuje svojom faktografijom, ali uzbuđuje i mami svojim sadržajem.


Negde pred Prvi srpski ustanak, na ovom mestu, postojao je Han i jedva nekoliko kuća u blizini. Han, svratište namernika i slučajnih prolaznika, užurbanih trgovaca i očajnika. Pred njegovim vratima sa komadom utehe često su se mogli videti prosjaci, pijanci, kljasti, slepi i "blaženi", a unutra se odvijao "društveni" život pred Prvi ustanak kako bi to utvrdili istoričari na autopsiji vremena. Hanom je gospodarila, krčmarica Miona, vitka i zanosna, duge plave kose i nebesno plavih očiju, (kako bi to zapisao stereotipni liričar) koja je svojom lepotom i izgledom prkosila azijatskim ugarastim namernicima i crnpurastim srbima mešancima, čije nesrećnice majke nisu izbegle sladostrasnoj pošasti koja je hrupila sa Dalekog i Divljeg Istoka. (dodao bi postmodernista, da razbije podsećanje na poznate klasične uzore).

U taj Han je dolazio Crni Đorđe. Kažu da je Miona toliko omilela KaraGeorgiju da je on odmah po izbijanju ustanka i pridobijanju nešto malo vlasti od vlastoljubivog Praviteljstvujušćeg Sovjeta, odlučio da čitavo naselje nazove Mioni-ca.

Ovo ime od milja dato krčmarici Mioni, može da govori samo o dve stvari. Ili je sadržaj noći provedenih u Hanu bio takav da bi se oko njega meračili sladostrasni Bora Stanković i nešto rudimentarnije pikantni Baranin ili je ta stvar bila toliko delikatna, ukrašeno biljurom, poprskana cvetom kadulje umočenom u rastvor hipermangana i prelivena po pergamentu, što ga je hećim sa dvora Lazarevog, preneo pod podsuknjom svoje dubrovačke ljubeznice, uz vizantijsko plavo R.M. Točka, kako bi ozbiljno i popularno seirio pisar na vizantijskom dvoru, M. Pavić.


Što se legende tiče, Mionica je izvesno dobila ime po vilinskoj krčmarici Mioni, koju je Crni Đorđe voleo i nikad dosegao. Ona je ostala za njega željena i nedostižna, čak i dok je čežnjivo iz dosadne Austrougarske ravnine gledao preko Save. U Radovanjskom lugu delić pred bljesak kumovske sekire, tiho je prošaputao:


- Mionica! I Izdahnuo! Baš tada Miona je vriskom pokušala da pobegne od noćnih mora, koje su je obuzele. Niko iz okolnih kuća nije čuo vrisak. Dok je blještala sekira na mesečini Srbi su kao i obično spavali dubokim i "pravednim" snom.



domaci.de

Na samom ulazu u Prolom banju kod Kuršumlije, sa desne strane puta, nalazi se crkva Svete Petke. Na obroncima Radan planine, kraj Prolomske reke, okružena netaknutom prirodom, ova crkvica svojom lepotom mami poglede meštana i banjskih gostiju. Sadašnje zdanje je rekonstrukcija onog iz perioda Nemanjića, građeno je od kamena i pokriveno kamenim pločama.

Temelji iz sna

Za crkvu se nije znalo sve do 1917, kada je zatrpane temelje pronašao Rus belogardejac Gavrilo, koji se nastanio u ovom kraju bežeći iz Rusije posle ubistva poslednjeg ruskog cara. Gavrilo je bio nadničar i radio je na imanju jednog meštanina. Priča se da je svom domaćinu često govorio da sanja ruševine crkve koje se nalaze na njegovom imanju. U snu mu se javljao glas koji mu je govorio da on mora da otkrije gde se svetinja nalazi i da pronese glas po okolnim selima o velikom otkriću. Molio je gazdu za dozvolu da kopa po imanju kako bi pronašao crkvu. Kako mu gazda nije verovao, u prvo vreme nije mu dozvoljavao da šteti imanje i gubi dragoceno vreme, kada je već imao svoj posao.

Kad se, kako se priča, domaćin razboleo i domaćinstvo naglo počelo da posustaje u napretku, jedan stariji seljak je posavetovao gazdu da, ipak, posluša slugu i dozvoli mu da otpočne potragu za svetinjom koju je sanjao iz noći u noć. Gavrilo je bio presrećan i, ne časeći ni časa, uzeo je alat i, pun vere i nade, krenuo je da kopa po imanju.
Ubrzo je naišao na gomilu kamenja. Dok je vadio kamen po kamen, svaki mu je za sebe nešto govorio i značio. Tako je pronašao kamen natopljen voskom, što je bio prvi znak da je na putu dokaže svoje snoviđenje. Pričao je Gavrilo, a priču su prenosili s kolena na koleno: da nigde nije slađe usnio i odmorio se nego pored crkvišta koje se raščišćavanjem potpuno otkrilo. Obeležio ga je tako što je od ostatka kamenja sazidao apsidu na južnoj strani otkopanih temelja. Društvo su mu pravili meštani koji su u sve većem broju dolazili sa svojom decom. Priča se da su deca koja su često bila kraj crkve, igrala se i gledala radove, bila bistrija i naprednija, a ona načetog zdravlja - brzo bi se oporavljala.

Pročula se crkva i njena blagotvorna dejstva i počeo je da dolazi narod iz raznih krajeva, kako bi se uverio u ovu priču. Bilo je tu, kažu, i mladih i starih, zdravih i bolesnih. Poseban učinaku je boravak pored crkve imao na one koji su patili od glavobolja i psihičkih problema. Od tada datira običaj koji je i danas prisutan: nevoljnici su ostavljali svoje marame, peškire i ogrtače, kojima su prethodno povezivali obolele delove tela, a zatim su ih vezivali za ostatke crkve i okolno drveće. Kažu da bi ubrzo osetili olakšanje a ima i onih koji tvrde da su se potpuno izlečili. Pošto se nije znalo kome je crkva posvećena, narod je proglasio da to bude crkva Svete Petke, što je ostala i do danas. Gavrilo je umro i meštani su ga sahranili na seoskom groblju. Iza sebe nije ostavio potomstvo, ali je u srcu ovih ljudi ostao i do današnjeg dana, kao veliki dobrotvor.

Kobna nesreća

Godine su prolazile, a zub vremena sve je više krnjio oltar koji je Gavrilo sazidao. Poratno siromaštvo ometalo je meštane da se udruže, obnove i dozidaju crkvu, a kada je napravljen put od Rudara do Prolom banje, počele su da se događaju saobraćajne nesreće. Za godinu dana zabeleženo je više udesa, i to baš na samim, već zemljom zatrpanim temeljima crkve.

Ovi događaji uznemirili su lokalno stanovništvo, i to je shvaćeno kao opomena da ne dozvole da svetinja ponovo padne u zaborav. Iako ovaj deo puta nije nepregledan i ne predstavlja opasnost za vozače, automobili su neobjašnjivo sletali sa kolovoza i zarivali su se u temelje crkve. Poslednji događaj, koji svi dobro pamte, podstakao je meštane da napokon nešto preduzmu: vraćajući se iz Prolom banje, mladić iz Kuršumlije je vozio svoj automobil i, sa još dvojicom drugova, sleteo je s puta. Kao da ga je neka sila povukla, poginuo je na licu mesta, dok su njegovi drugovi prošli sa lakšim povredama.

Auto se zaustavio na crkvištu gotovo potpuno uništen. Kasnije je utvrđeno da je vozilo bilo ispravno a, po svedočenju drugova, mladić nikada nije pio alkohol. I danas je ostala misterija porekla velikog mesinganog krsta, koji je pronađen u automobilu tek nakon što je ovaj odvezen na obližnji otpad. Na licu mesta, prilikom izvlačenja beživotnog tela, niko nije primetio krst u automobilu. Ne zna se kako je tu dospeo, ali meštani kažu da je krst sa raspetim Hristom ranije stajao na oltaru koji je sagradio Gavrilo. Kada je oltar utonuo, krst je okačen na obližnje drvo. Kasnije je vraćen tamo gde je i bio, a i danas se tu nalazi.

Posle ovog događaja meštani su odlučili da hitno nešto preduzmu. Formirali su crkveni odbor 2003. godine i počeli da prikupljaju sredstva za izgradnju crkve. Kako nisu imali dovoljno novca, obratili su se turističkom preduzeću “Planinka” iz Kuršumlije, koje je obezbedilo potrebna sredstva i arheologe, arhitekte i druge stručnjake, a Zavod za zaštitu spomenika kulture odmah je odobrio projekat i izdao dozvolu za izgradnju. Crkva je sagrađena za nepuna tri meseca, i to od materijala koji je pronađen na licu mesta. Pronađene su i ploče kojima je bio pokriven krov prvobitnog zdanja iz 12. veka.

Čuva putnike namernike

Diplomirani turizmolog Radovan Tanasković kaže da crkva predstavlja neprocenljivu istorijsku vrednost:
- Ovo zdanje je u potpunosti autentično, kako po formi, tako i po materijalu. Sačuvali smo blago i obnovili svetinju koja danas okuplja veliki broj vernika iz cele Srbije. Dolaze nam ljudi i iz inostranstva, među kojima i Rusi, koji odaju poštu svom sunarodniku Gavrilu. Na dan Svete Petke ovde se okupi više stotina ljudi.

Nakon obnove srednjovekovne crkve, u ovom kraju nije zabeležena nijedna saobraćajna nesreća. Narod veruje da crkva Svete Petke čuva i štiti putnike nemernike, a meštani kažu da se neretko i danas dešavaju čudotvorna izlečenja. Crkva je otvorena za posetioce, a većina gostiju Prolom banje doživljava je kao sastavni deo terapije, jer boravak u njenoj blizini, kako tvrde, izuzetno blagotvorno deluje na nerve i bolesti glave.



srbija.com

Okamenjena ljubav Kraljevića Marka



Na oko četiri kilometra od Kuršumlije nalazi se selo Krčmare, obavijeno velom davnašnje tajne. Narodne legende i predanja o nastanku ovog i obližnjih sela, veoma neobičnih prirodnih i kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina kula, Marina sena i Marina voda.

Sve za lepoticu

Istorija delimično poznaje nastanak Marine kule, čiji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela, međutim, stene koje narod zove Marina sena, još uvek izazivaju nedoumice o poreklu i načinu nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krčmare, a najčešće se pominje priča o Marku Kraljeviću i krčmarici Mari.

Priča o boravku Marka Kraljevića u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu.

Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Međutim, kako Marko nije mogao dugo bez Mare, često je obilazio krčmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti. Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život.

Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena.

Stigla ga Lazareva kletva

Ovu legendu potvrđuju i najnovija naučna istraživanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraživača pronašla je temelje krčme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraživanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a legenda i dalje živi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krčmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije.

Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti. Na čelu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Međutim, zakasnio je, kako i pesma kaže: “Kasno Marko na Kosovo stiže“...

I pored toga što nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmoćnih Turaka. Posle destekovanja njegove vojske, morao je da se povuče. Tada je razaslao glasnike po čitavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odlučio da se malo odmori. Čim je sklopio oči, usnio je san koji mu je rekao da će ga stići kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se nešto dogodilo Mari, koju odavno nije video.

Ne mogavši da se nosi sa zlokobnim slutnjama i lošim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otišao u Toplicu da vidi šta je sa njegovom dragom. Stigavši tamo, zatekao je samo ruševine krčme, što je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Meštani su mu tada ispričali da je Mara dugo patila, misleći da je poginuo, jer se o njemu nije ništa čulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a Turci, prolazeći ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pustoš. Krčmu su zapalili i kulu porušili, a jedino skamenjenom senu nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, misleći da ga je stigla Lazareva kletva:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni 'šenica bela!
Rđom kap'o dok mu je kolena!"

Lekovita voda

Razočaran i nesrećan, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u Rumuniji, boreći se na strani Turaka. Do poslednjeg časa u srcu je nosio svoju Maru - kaže legenda.

Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom.
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj “sena”. Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu.

Meštanka Radojka Stojanović kaže da često ponudi mladež koja dođe ovde šećerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im pokaže put, a ona im usput i ispriča ovu legendu:
- Najmanje hiljadu puta sam prepričala priču o ljubavi između Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalošću ova deca slušaju priču. Svako ko je poslušao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, našao je sreću u ljubavi - priča Radojka, dodajući kroz šalu da “ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usrećili svoje partnere novom snagom”.


srbija.com

Prica o vampirima

[You must be registered and logged in to see this image.]

Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део Царске Аустрије (од 1718 до 1739).

Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти.

Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и суделовало на "вампирску манију" Енглеске, Француске и Немачке. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе.



Арнолд Паоле је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Арнолду Паолеу је једна од раних вампирских прича, која се очувала годинама без промене. Име Паоле је вероватно изведено од Павле, за Арнолда се сматра да је означавало његову војну службу у османлијској војсци, јесу хришћанске најамнике у Турке тад називали Арнаутима.

Ране 1725 Арнолд Паоле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718 под аустријској власти. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало "Meduegia" (Медвица?), које се често тумачи са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа се није налазила под аустријској власти. Помињу се више хајдука. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и обоје су се венчали.

Арнолд је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" (у оригиналу "bey Gossowa in dem türckischen Servien"), где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до "турске Србије" где га је Арнолд убио. Арнолд је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега, да је напустио војску и вратио се родном крају.

1725 или 1727 Арнолд је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханес Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћи. Једни су тврдили да их је посећао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да "сиса" њихову крв. Неколико недеља касније нађени су мртви више људи, који су тврдили да су га видели, док узрок њихове смрти није био јасан. Број умрулих је бројао око четворо људи. Мештани су на предлог свог "хаднука" (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са са другим четвро умрулих.

1731 почело је ново умирање у Арнолдовом крају. Умрули су седамнаесторо људи, узрок њихове смрти исто није био познат. Прва која је умрула била је 60-годишња Милица, затим једно 8-годишње дете, 20-годишња Стана (умрула при порађају, говорила је да се мазала вампирском крви) и њено новорођено дете, један 16-годишњи момак (умро после три дана болести), једна 10-годишња девојчица, 17-годишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда "хаднукова" супруга, затим Ружа (умрула после десет дана болести), 60-годишњи Станче, 25-годишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), 21-годишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете "хаднукове" супруге, и 20-годишња снаха хајдука Јовице Станојка (умрула после три дана болести). Задња која је умрула, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрула, Милица, јела је говече месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнолд Паоле.

Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханес Фликингер (Johannes Flückinger), леутнанта Бутенер (Buttener) и Ј.Х. фон Линденфелс (Ј.H. von Lindenfels), два војних лекара, Исак Зигел (Isaac Siegel) и Јохан Фридрих Баумгертнер (Јohann Friedrich Baumgärtner), и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" (Горшић хајдук?), и локалних Цигана гробове умрулог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова мртва тела. Што су нашли зачудило их је: Њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасле. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Циганима да свим лешима са истим знаковима отсечу главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања. Његов извештај се објавио у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет рада. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у којем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањама па тако завршава свој извештај са: Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно (мисли на епидемију), зашто се на (њиховим) телима извшила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се отсечу главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту?

Извор: Википедија

Prica o vampirima


U Banatu je početkom 18. veka postojao običaj da se pokojnik nakon sahranjivanja ponovo otkopa, pa da se zatim opet vrati u zemlju kako bi se sprečilo da se povampiri, obelodanio je jedan zapis pronadjen u bečkim arhivima.

U selu Radojevo, jednom od najstarijih srpskih naselja na granici sa Rumunijom, u 18. veku zabeležena je "borba sa vampirima". Reč je o zvaničnom izveštaju koji je carskom vojnom odseku u Beogradu, oktobra 1732. godine predao major saniteta, Jožef Faredi Tamarski.

Jula 1732. godine, Tamarski je po naredjenju princa od Virtemberga poslat u Radojevo, tadašnju Peterdu, da ispita smrt 11 meštana koji su umrli u januaru i februaru te godine.

U njegovom izveštaju, koji se danas nalazi u Bečkim arhivima, navodi se da su meštani tvrdili da su svi umrli žrtve vampira po imenu Miloš.

Vampir Miloš, kojem se ne zna prezime, za života je, saopštava u svom izveštaju Tamarski, važio za neku vrstu vrača. Imao je pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, što je po tvrdnji seljana, bila potvrda njegovih magičnih moći.

Tamarski je pokušao da ubedi meštane da vampiri ne postoje, medjutim, posle nekoliko rasprava zaključio je da nisu spremni da prihvate njegove argumente, pa je odlučio da ekshumira nekoliko pokojnika.

Prvo je iskopan Miloš, koji je bio sahranjen 15 meseci ranije (aprila 1731.). Kada je uklonjena zemlja i podignuta drvena ploča koja je pokrivala mrtvaca, Milošev leš je izgledao potpuno netaknut, a oči su mu bile širom otvorene, uprkos tome što mu ih je njegova žena zatvorila nakon smrti.

Tanak mlaz krvi mu se lagano slivao iz usta, a krvi je bilo i na drvenoj ploči ispod leša, kao i na zemlji ispod ploče, zapisao je Tamarski.

Vlada u Beču zainteresovala se za taj fenomen, a izveštaj majora Tamarskog je unikatni zapis, sačuvan u bečkoj arhivi kao originalni dokument tog vremena.

U izveštaju se takodje navodi da je, pošto su to meštani zahtevali, major Tamarski naredio da se Milošev leš probode kocem, a zatim je, iz straha da će meštani opet iskopati "vampira" po njegovom odlasku, naredio da se leš prelije ugašenim krečom, pre nego što se ponovo zatrpa grob.

Na saslušanju rodjaka 11 žrtava, saznao je da su umirali u roku od šest do deset dana kopneći; noću su imali strašne košmare, a nekoliko njih imalo je plavkaste belege na vratu.

Tamarski je odlučio da otkopa i grobove žrtava. Osam leševa je bilo u stanju raspadanja, a tela dva pokojnika su bila dobro očuvana.

Medjutim, poslednja otkopana žrtva, jedna žena, delovala je kao da spava, a njeni udovi su bili savršeno pokretljivi.

Tamarski je na osnovu izgleda ta tri leša dozvolio meštanima da i sa njima urade isto što i sa prvim "vampirom" - Milošem.

Ta priča je živela u sećanju meštana, to sećanje je izbledelo, a i to groblje nije sačuvano, pa je dokument dvorske kancelarije u Beču dragocen kao nezaobilazna literatura u proučavanju fenomena vampira, kaže novinar Slavko Popov, hroničar ovog dela Banata.

"Bela zena" sa starog smederevskog puta



Naime, jedan momak se 80ih vozio i u nekoj zabiti tamo u branicevu, stopirala ga je devojka koja je izasla iz sume iznenada. on je stao i povezao je. nakon par minuta tisine, ona je progovorila kako joj je drago sto ima dobrih ljudi koji ce da stanu stoperima i da mu je zahvalna, i da ako pozeli, da joj se javi za trpezu, u povratku, ona da spremi ucak. on je pristao, sobzirom na izuzetnu lepotu devojke, i nakon tri dana, dosao je do stare kuce u selu pred Smederevo, gde je i ostavio pre par dana.

zakucao je na vrata, otvorila je starica. on je pitao - Jel Jovana tu (ime nepotvrdjeno) a starica je rekla:

"sinko, Jovana je preminula u saobracajki pre 6-7 godina ... "

Čovek je mislio da je sala, i nije mogao da veruje, sve dok starica nije izvadila sliku. devojka iz automobila je bila na slici. on u shoku, nije mogao da se smiri, starica ga je posluzila sa kafom, i dok su sedeli na terasi, rece mu: "nisi ni prvi ni poslednji koji je dosao da je trazi"


Burek

Змија као демонско биће


"Свака кућа има по једну змију, која је 'чуварица куће', и обично живи испод степеница. Ретко излази из свог боравишта. Ако змија изиђе, неко ће из куће умрети, или неће бити добро". /Веселин Чајкановић/


"'Блискост са змијама и младунчади дивљих животиња - омогућавају занос, поистовећивање с богом. Диониски занос пре свега значи превазилажење људске условљености, откриће тоталног ослобођења, постизање слободе и спонтаности које су недоступне људима". Мирча Елијаде


- У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Многи митолози су установили органску повезаност змије и змаја, и у томе реду але. За боље разумевање наше митологије казаћемо како змија и змај представљају вододелницу два митолошка система и то тако што а) змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату, док би змај одговара антропоморфном митолошком систему - као млађем и који се у митолошкој и поетској имагинацији народа обликује онда када је један народ сасвим конституисан као посебан изградивши државну организацију као форму заједничког живота.

У српској митологији, а тако је и код већине индоевропских култура, човек има амбивалентан однос према змији: он се боји змије и чини све да предупреди њено негативно дејство. Али, ми истовремено запажамо у веровањима и култу како човек исту ту змију и обожава, приноси јој жртве. Уколико би се догодило да је случајно у пољу плугом изоре, он би је, према древном веровању, прописно сахранио и ставио "крст" на њен гроб. Змија се замишља као станиште или инкарнација душе умрлих предака. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, прецизније испод кућног прага или крај огњишта, тачније, на оним местима за која се верује да су трајна пребивалишта човекове душе, будући да су Срби своје мртве првобитно сахрањивали управо испод прага и огњишта, која су уједно постала предмет култа и обреда. Отуда изрека: "Не напуштај кућни праг и огњиште"! - има значење морално-националног императива.

Српски народ и данас још верује да чак и само појављивање змије у дворишту домаћина има пророчки - мантички карактер, и представља злослутни знак. Уколико би неко из куће убио такву змију, то би, засигурно, значило да ће неко из куће "убрзо умрети". Уосталом, верује се да је „у домаћој змији сен домаћег умрлог чељадета", па се змији приписује тзв. „манистички карактер" (СМР, 1970: 145). Осим српског, и други народи верују да се душа човечја после смрти отеловљује у змији. Код нашег народа укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију, која се назива чуваркућа. Иако су је, како говоре, многи видели, ретко је ко у стању да је тачно опише. И према немачкој митологији, у многим кућама постоје читаве фамилије змија, од које сваки змијски члан представља по једног члана домаћинства, из чега следи: што год се догоди одговарајућој змији, десиће се и њеном људском двојнику (Wuttke, 1900: 51-52).

- Екстрасензитивна и магијска својства змије. Бројна су веровања српског народа у чудотворну моћ змије, о чему постоји заметна етнографска и уметничка грађа. Од посебног магијског значаја је она змија која се убије између Панађура, 28. августа и 21. септембра. У том времену змија је "најљућа". Својевремено сам у селу Околишту и другим селима Сврљига забележио неколико магијских радњи са змијама. Када се таквој змији одсече глава и затим осуши, па се у пролеће кроз отвор костура змијске главе посеје босиљак, у том случају, пошто изникне босиљак, он омогућава свакој особи да по жељи у току ноћи разговара са духовима умрлих предака. Потребно је само да се овај нарочити босиљак пре спавања стави испод јастука и помисли на особу са којом човек жели у сну да говори. Змијска кошуљица служи да се деца која пате од неописивог страха "магијски лече - кађењем".

Када се у време сетве кроз главу осушене змије пропусти зрневље жита које ће се по први пут сејати у њиви, верује се у нарочиту плодност усева. У Сврљигу се и данас још верује да лук посађен кроз главу змије убијене између Панађура, служи за лечење епилепсије (у народу - „падаће болести"). Али од исте болести може се неко излечити и онда ако се провуче кроз распорену змију. Разуме се, потребно је на том истом месту, после магијске радње лечења, сахранити змију и за одређено време палити јој свећу. Са једним важним упозорењем: треба да то буде „прва змија" на коју се раног пролећа наиђе. Када је реч о повезаности белог лука и змијске главе, о томе је и Вук Караџић писао да када човек такав лук „задене за капу на благовијест кад пође к цркви, онда би познао све жене које су вјештице" (Караџић, 1969а: 36). На основи властитих теренских истраживања издвајам овде још једну магијску праксу, да и сама вунена одећа може постати веома лековита када се пребаци преко змија у време парења. Тихомир Ђорђевић наводи сличне примере, са компаративним указивањем да таква веровања постоје и код других народа. „Ако неко види како се змије паре нека баци свој огртач на њих; кад га дигне наћи ће злато уместо змија, које су се од стида преобратиле у злато" позивајући се на Вестермарка (West.: 352-353).

Када се у Подгорици извађено срце из убијене змије „ушије детету у хаљиницу", доприноси његовом „здрављу и снази". У Соколу народ прави чорбу у два суда, од главе, односно трупа убијене беле змије, па када се све то скува и проба, посебно чорба од главе, као и месо од трупа, свако ко тако уради „знаће сваки језик па и 'немучки' - шта животиње говоре" (Трој., 1911: 149-150). Чудотворна моћ коју даје змија лежи у њеном митско-магијском, хтонском супстрату, а корен таквом веровању произлази из особене диониске традиције. У том смислу је у светском фолклору раширен мотив да од поједене змије постаје разумљив језик птица, звери и риба. И код Бугара је змија један од основних ликова у митолошком систему (Георг., 1993: 109).


Народ верује да у току живота, а пре свега у раном детињству, када дете спава на њиви или ливади, док родитељи раде у пољу, мора змија прећи преко његовог тела, чиме се назначује апотропејска, магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона. Изузетна физичка снага, нераљивост јунака ватром или оружјем, као и сама "блискост" са змијама и младунчићима дивљих животиња, како рече Елијаде, "омогућавају занос, поистовећење с богом" (Елијаде, I, 1991: 309). О томе говори и једна наша песма у којој се змија узима у сасвим благородном контексту, као дечија играчка. "Челица ме медом задојила,/ Буковом ме граном покривала,/ Змијица ме репом забаљала" (Караџић, I, 1973: бр. 139). "Змија" је заступљена и у љубавној магији. Када би на Мратинце момак, односно девојка прогледла "вољеног" кроз осушену главу змије - која је убијена између Панађура, тада се, према веровању, "прогледана" особа одмах приволи на брак.

Због мотивске и митолошке везе змије, змаја и ала, постоји веровање да свака змија која преживи 100 година постаје ала. Она тада пусти ноге, које је до стоте године крила, нарасте велика и смештена крај вода или пута вреба људе да их прогута. Присутно је и друго народно веровање да "змај настаје после четрдесетогодишње змије" (Schneweiss, 1935:24).

- У које дане је име "змија" табуисано. Због чињенице да је у "змији" инкарниран дух умрлог претка, од кога се очекује свака помоћ у кући, и којој се на дужан начин припрема жртва, празнују се следећи дани посвећени змији, који се данас према хришћанском календару називају: Младенци, Благовести и Тодорова субота. У те дане име "змија" је табуисано. Постоји, најпре, страх да се име изговори, а затим змији се мора принети жртва. Уколико се име "змија" изговори, према језичкој магији сама ова демонска животиња ће се моментално појавити и свом својом негативном и погубном моћи обрушити на људе. У ове дана се, уместо "змија", изговарају следеће језичке замене: "она несрећа", "алетина"- свакако изведеница од "але", јер се тада управља поглед на ту њену демонску и неблагородну моћ. Просто речено, осећа се страх због блиског сусрета. По прилици такав исти значај придаје се у време Мратинаца "митском вуку", другом демонском лику из српске древне вере, за који се верује да је териоморфни репрезентант српског врховног бога (Чајкановић). У тих седам дана, колико трају "мратинци", такође се не изговара име "вук", односно "курјак".

- Змија - култно биће. Шта рећи за појаву "пса" на хлебу "кућа" и како успоставити митолошко-мотивску везу између ликова змије на трима обредним хлебовима: "њива", "ливада" и "виноград" и пса на хлебу "кућа" и "овчарница"? Реч је о томе што се у сва три случаја змија појављује у симболичној улози доброхотног створа - "чувара поља", "ливаде" и "винограда", док се "пас", на обредним хлебовима "кућа" и "овчарница", појављује као симболична замена за "вука". Једном речи, змија и вук су два основна облика инкарнације душе предака који, оваплоћени у змији и вуку (или "псу"), имају да штите: кућу, поље и овце, према томе, васцели иметак једне породице.

Према тачном указивању митолога и етнолога, српски народ верује да су змије које живе "по кућама, старим зидинама" не само безопасне, већ су човекове "бранитељке од сваког невидовна зла", будући да оне по "њивама и виноградима чувају род од града". Произлазило би да ова врста змија има карактер светости. Српски народ верује да "смук" - који чува поља и винограде, у ствари, брани поља од аждаја које предводе облаке, и када оне науме да сруче град на земљу, смук или у народу змај, односно змеј, ухвати се са аждајом у коштац и бори са њом на живот и смрт.

- Змија у обредној и магијској пракси. Исто тако змија, која се јавља и као атрибут "богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)", тако да се према неким нашим обичајима може закључити да змија делује на род усева. О томе сведочи магијска пракса да орачи носе змијску главу у торби кад сеју жито са веровањем да ће њива обилно понети. Управо стога, "фигура змије која се на божићном хљебу у неким крајевима источне Србије појављује између укштених снопова, са класом у устима, несумњиво представља симбол плодности" (Кулишић, XI, 9, 1973: 117-118). Ову праксу треба схватити као симболичан начин приношења жртве "змији". Овај нарочити обредни хлеб на коме се налази упечатљив ликовни мотив "змије" зове се "њива". Негде се, како рекосмо, симбол "змије" налази и на хлебовима "ливада" и "виноград".


Осим ових забрана, постоји неколико ритуалних радњи са магијским смислом, које се врше поменутих дана: на Младенце и Благовести, пре свега. Ових дана, зависно од културних зона или ареала у источној Србији, рано ујутру пре сунца, свако од укућана, пошто устане, пронађе у дворишту какав камен, који "наваља" на ногу и одбаци га од себе „у даљ", при чему, истовремено, обема рукама затвори уши и жмурећи изговори три пута следећу реченицу: „Колико је камен далеко, толико и змије да су у току лета далеко од мене"! Или, у источној зони са „шопским ареалом": тај исти камен се руком ухвати и пребаци „преко рамена" или "између ногу", али „уназад". И овом приликом се обавезно затварају уши и очи. О томе имамо драгоцена обавештења из пера других наших истраживача.

„У Заглавку, у Источној Србији 'Младенци се празнују од змија'. Тога дана онај који први изађе из куће 'не сме говорити'. Сем тога 'левом ногом наваља камен на десну стопалу, па га том десном ногом одбаци напред говорећи: 'Оволико змије летос од нас и наш дом бежале!'" (Стан., 1913: 40). У Бољевачком срезу, на Лазареву суботу се „пробуде све змије и гуштери". Наиме, овога дана „чим које чељаде устане иде на реку, па се умије. Затим узме један камичак, метне га на ногу и баца га што може даље говорећи: Колико сам овај камен бацио толико да су далеко змије и гуштери!" (Грбић, 1909: 47). Ови обичаји су коресподентни онима у сврљишкој тзв. „западној културној зони". „У Сврљигу, у Источној Србији, на Младенце и Благовести је обичај устати рано и отићи на какав извор или реку 'ту се најпре умити, па затим узети из реке или из извора један помањи камен и зажмуривши бацити га преко себе и брзо запушити уши да се не би видело и чуло кад и где ће пасти камен. Ово се зато чини да се преко целога лета не би чула ни видела змија'" (Васиљевић, 1996: 38).

Код тумачења обичаја и обреда са митско-магијским садржајем, неопходно је занемарити тзв. „манифестни план" и продрети до скривене, унутрашње структуре односа елемената који су садржани у некој приповести, обреду или обичају. Отуда и питање: шта је то што у овим двема различитим интерпретацијама које су повезане са „каменом" сагледавамо као истоветно? Магијска улога „камена" присутна је у бројним обичајима. Реч је о томе да се на поменутој удаљености змија треба да „окамени", заустави, као што ће исту магијску функцију имати „камен" и у обреду сахрањивања, али и код народног суда „проклетија". Најзад, о култној улози тзв. „камена станца" = „столовног камена", постоје бројни примери. На том се „камену", или крај њега, ритуално нахрани коњ за време Тодорове суботе.


Beogradska kapetanija

Змија и Змај



Змај је састављен од две животиње које представљају душу, наиме од птице и змије. Мотив борбе са змајем не постоји код народа који још нису створили државе. Народи који су знали за сунчевог змаја увек су културнији од народа који га нису познавали". Владимир Проп
У митологоји српског народа змија има два супротна значења: позитивно и негативно. Благотворно и позитивно још једном се удваја на два митолошки и култно значајна облика: а) хтонско-лунарни - чуваркућа, и б) соларно-небески - пољарка, што су само две форме доброхотне димензије "змије''/"змаја". Тиме се обележавају полови поменуте позитивне стране; у првом, хтонично, и у другом соларно-небеско својство, којима одговарају два модалитета устројства заједнице на а) породичном (змија) и б) државном принципу {змај). Данас је преовладало схватање да су верске представе сваког народа прошле кроз следећу еволуциону линију, коју је Т. X. Робинсон артикулисао тако да она полази од а) најранијијих облика анимизма и креће се у правцу б) многобоштва, и од овога, сасвим по аналогији са устројством људског друштва - коме стоји на челу један краљ или један патријарх, долази се до облика заједнице у коме в) и само божанско друштво мора имати исто таквог једног врховног поглавара. Тако је управо у друштвима која су формирала државу, у којима је доминантна идеја о врховном Богу по аналогији са врховним управитељем заједнице.

На питање у којим социјалним условима настају култ змије и култ змаја, упоредна митологија одговара да се култ змије среће у друштвеним заједницама са доминантном улогом породичне организације, којој одговара матријархатско устројство, и код које преовладава лунарна митологија са обележјем хтонизма. Треба одговорити на питање: како се на нашем етничком простору конфигурирају ови сложени модели религијскога поимања света?


Српска народна култура поред нових духовних и културних утицаја, пре свих, хришћанства и византијске културе, успела је, посебно на источним просторима, да готово у целости очува садржаје архаичне традиције, не само у пуким сећањима, већ и у живом народном веровању, демонстрираном кроз богату митско-магијску праксу која се, на споменутим подручјима, још више интензивирала након пропасти српске средњовековне државе, када се осећа и видна посусталост и ослабљени утицај српске цркве и хришћанства. Једном речи, у култури Срба живо битишу један крај другог, два социо-културна система: а) патријархатско-монистички - претежно у крајевима динарске културе, или ијекавске језичке провенијенције, и б) матријархатско-плуралистички и хтонични - у источној зони српске културе. Показали смо, такође, да је на матријархатско-плуралистички или хтонско-ирационалистички културни модел утицала, осим древног прасловенског наслеђа, још и богата трачко-диониска култура, сасвим добро очувана на простору источне и јужне Србије, као и у западној Бугарској и Македонији, и која се, социолошки гледано, ослањала на сеоско становништво, на ратарско-сточарску народну традицију. На патријархатско-монистички културни систем директније су утицали, поред индоевропске традиције, и елементи који су долазили из основа илирске културе и митризма, као и из монистичког хришћанског погледа. Реч је, дакле, о утицају који се снажније осећао на простору западно од Мораве - према српским крајинама, као и према Босни, Херцеговини и Црној Гори.

Тако су се Земља и Небо, Село и Град, Дионис и Аполон, најзад, Змија = чуваркућа, односно Змај/Змија = пољарка, веома добро очували у веровању српског народа, а њихова приметна амбивалентност је посебно забележена у обичајима и веровању народа источне Србије, источно од Мораве. Овде ћу настојати да одредим структуру једног и другог модела.

- Змија = Породица = Лунарна митологија. Како ћу у овој студији често користити изразе "лунарни" и "соларни" митолошки систем, било би корисно да се нешто више каже о значењу појма "лунарни". Мирче Елијаде сматра да је лунарни циклус веома дуго остао присутан, тачније, коришћен у практичном и верском животу древних народа скоро 15.000 година пре открића земљорадње. То нам омогућује да боље разумемо "важну улогу месеца у древним митологијама, а нарочито чињеницу да је лунарна симболика интегрисана у целовит 'систем' тако разноврсних реалитета као што су жена, вода, вегетација, змија, плодност, смрт, поновно рођење итд" (Елијаде, I, 1991: 25-26). Занимљива је и његова опаска да је Месец играо истакнуту улогу у древној словенској митологији. "У веровањима и обичајима словенских народа, месец (мушког рода) игра важнију улогу од сунца (средњег рода, вероватно изведено од именице женског рода). Да би се постигло изобиље и здравље, молитве се упућују месецу - који се назива 'оцем' и 'дедом' - а његова помрачења се оплакују" (Елијаде,Ш,1991:34).

Феноменом тзв. природне религије исцрпно се бавио и Еренрајх, који је показао како је, на пример, месец за ране народе представљао митолошки најважнију космичку појаву. Било је то гледиште уперено против школе упоредне митологије, која је стављала сунце у средиште тумачења митова. Нема никакве сумње, месец је - својим променљивим облицима и чињеницом што би повремено сасвим ишчезавао са небеског просторанства - стварао много снажнији утисак на душу човека него сунце које се увек изнова, у правилним размацима појављивало. Посебно у примитивним аграрним културама месец је играо важну улогу (Vries, 1961: 274). Митови о месецу су универзални и, за разлику од других природних митова, они су најуједначенији. Они на очигледан начин испуњавају услове опажаљивости, доводе до опште важности и апсолутног идентитета онога што се види, с једне стране, и митолошке слике, са друге. Насупрот сунцу месец, већ и као специфична природна појава, непосредно провоцира велики број митских представа. Укратко, речена божанства првобитно се појављују као сунце, месец и звезде; затим, то су атмосферски елементи, као што су ватра, муња, временске иојаве. Са Месецом, односно лунарним култом, снажно су повезане митске животиње, пре свих "митски коњи".


Једном речи, на истој митолошко-структурној линији са змијом налази се лунарна симболика, и с тим у вези идеја плодности. Свакако, атрибут "плодности" основно је обележје и самога "змаја" - који онтички, структурно, као и генеолошко-териоморфно, при промењеним социјалним околностима, исходи из Змије. Змија, дакле, фигурира као хтонско биће и представља лунарни симбол. На такав закључак упућује и истраживање Шпире Кулишића, који култ змије доводи у блиску везу са "тодорцима", хтонским бићима трачке и диониске религије. „Хтонски карактер тодоровских коња и јахача потврђују и обичаји у вези са змијама који се обављају у Тодорову суботу [...]. И на Косову вјерују да на Тодорицу излазе змије из земље и тог дана људи не раде". О лунарном карактеру ових бића постоје несумњива сведочанства. Тога дана, Тодорове суботе, поворке коња, митских демонских бића, крећу усред ноћи. Дакле „змија, која се јавља као атрибут богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)" (Кулишић, 1973: 118). Већ сам говорио о томе да идеја плодности стоји у блиској вези са змијом. Кулишић наводи распрострањено схватање код Срба о „духу жита оваплоћеном у божанској животињи змији", која је код наших народа сматрана „персонификацијом земље и њене плодности". Отуда и на обредном хлебу "њива", како смо показали на слици, змија има доминантно место.

Историјски посматрано стари Трачани, чије су просторе населили Срби у садашњим источним крајевима, односно Бугари у суседству, имали су божанство здравља везано за змију, чији је симбол или, говорећи језиком маркетинга, логотип био змија који је и данас још актуалан у светској фармацеутској индустрији. У некадашњој Тракији змија је била света животиња Сабазија, као древног божанства тракијско-фригијског племена (Янева, 1989:104). Сабазије је бог природе, земљорадње и свеколиког раста, али и бог мртвих. Често се трачко божанство доводи у непосредну везу са диониским култом и, даље, са змијом. Не изненађује отуда сачувано а веома живо предање о магијској функцији змије у источним крајевима српства.



Трачки култ Диониса подсећа на обреде које је Еурипид приказао у Баханткињама. Церемоније су се одвијале ноћу, у планинама, уз светлост бакљи. Њих је пратила дивља музика, која је изазивала код верника радосну вриску и помамну игру. Углавном су се жене предавале овим разузданим и исцрпљујућим играма. У рукама су држале змије посвећене Сабазиосу, али и ножеве и тирсе. Доспевши до врхунца, до стања "божанске лудости", оне би грабиле животиње намењене жртвовању, па комадајући их и кидајући, прождирале њихово сирово месо. Реч је о ритуалној идентификацији с богом. И данас још у источој Србији, у околини Зајечара и Неготина, постоји низ помамних плесова уз велике ватре, у којима учествују жене, што је, свакако, прежитак древних пракси посвећених хтонском божанству чији је симболика сачувана у култу змије.

- Змај - Држава - Соларна митологија. Сасвим нову етапу у духовном развоју представља појава новога култа, култа змаја који указује на радикално измењену социјалну ситуацију. Тачније, култ змаја поклапа се са настанком државне организације једнога народа, код које је патријархат основни модел морално-правног устројства заједнице, са доминантном соларном митологијом и новим обликом привређивања. Како је "змај" митолошко-морфолошки исходио од "змије", као што је, према древном веровању народном, Сунце изишло из Ноћи, змај се појављујб као спој неколико животиња, најчешће у форми египатске сфинге или античких кентаура, што се уметнички изражава у форми синтезе гмизавца и птице. Највиши облик је наш змајевити епски јунак у људском обличју, али са малим криоцима испод мишица и са змијским младежом и бичем вучје длаке на мишици - што се сматра преостатаком териоморфизма: птице и гмизавца, или у нашем случају, хтонског вука и змије као раних форми врховног српског бога. Отуда се у неким нашим епским песмама које говоре о српским змајевитим јунацима, поименице о Милошу Обилићу и Рељи Бошњанину, каткада користи термин "крилати". "А друго је Реља Крилатица". У фусноти приређивачи примећују: "Место Реље Крилатице у песми се даље јавља - Милош" (Караџић, П, 1973:173).

Док се у другим митологијама "небески змајеви појављују и као непријатељи", у нашем епу српски змајеви су, због специфичних социо-историјских услова њиховог настанка, према српском народу вазда "пријатељски расположени", али и непријатељски према Турцима. Исправно је гледиште Владимира Пропа, да то још једном потцртамо, да су народи "који су знали за сунчевог змаја увек културнији од народа који га нису познавали". Карактеристика једне ране форме српског змаја јесте та да он чува сеоска поља и да по потреби лети, тачније, одиже се од земље и хтонског, да би горе на небесима ступио у борбу са алама или аждајама које, према народном веровању, предводе градоносне облаке. Друга савршенија форма јесте небески или Огњени змај, који је облик Бога, можда, и само божанство Сунца. Митолози се слажу у једном: да је змај огњено биће, и да је та веза змаја и огња његова постојана црта. Отуда у нашем фолклору змај и змија вазда иду заједно са огњем, односно огњиштем. То се лако може уочити из једне наше загонетке. "У сред куће змајево гнездо'', а као одговор се даје: "Огниште" (Ястреб., 1889: 583). У нашим народним песмама овај змај редовно долази одозго, најчешће са планина, и то Јастрепца или Шаре, Гулијанске Планине. Он је миљеник људи једног насеља и има карактер грчких олимпијских богова: штити усеве од непогода. Међутим, тај исти "змај" зна и да "украде" девојку, једнако као и Зевс у грчкој митологији, али и да у току ноћи, а каткада и за време дана, походи младе и лепе жене. "Змајеви могу бити мушкарци, могу бити и женске. Они не могу да живе без људи. Увек се око људи баве, било око мушкараца било око женских. Змајеви око жена и девојака, 'змајице' око мушкараца". Змајеви спавају са женама, пију им крв, те су оне отуда увек бледе. Таква жена не сме да покаже тајну да к њој долази змај, јер би је иначе змај уморио. "Али ипак народ познаје такво женскиње по бледилу на лицу, а, у осталом, и види се ноћу кад змај улеће кроз димњак (комин) у кућу, или кад из ње излеће". "Змају је нарочито драга девојка" (Стан., 1931: 112).

Дакле, митолошки корени појаве "змаја" код Срба везују се за епоху већ формиране државе, док се поетска транспозиција, формирање овога лика обликовало у периоду већ изгубљене снажне државе у средњем веку, када су и настали косовски, односно посткосовски циклуси. Укратко, змија чуваркућа, са хтоничним обележјем, фиксира се за кућно огњиште и индивидуално-породични амбијент Човека. Супротно томе змај, који борави у пољима или на планинама, има ширу социјалну, заштитну функцију, тако да се у часу када наиђе ала са градоносним облацима, змај одиже са земље у циљу одбране насеља и поља од непогода, града и олује. Највиши облик националне самозаштите јесте онај када у поетској имагинацији змајеви добијају изричито повесну, антропоцентричку црту и функцију, устајући у одбрану свеколиког народног интереса а против историјских "немани", посебно у доба након пропасти државног суверенитета.

Ако је Змија везана за ноћни, хтонски амбијент, и симболизује пасиван део године, Змај означава радикални преокрет. Уосталом, то се понајбоље запажа у митологијама многих индоевропских народа, у њиховој иконографији са темом: "борба сунчевог Бога против змијоликог или морског чудовишта". Наиме, убијањем неког змијоликог чудовишта означава се почетак нове космичке или институционалне ситуације. Елијаде је корене овој митској слици пронашао у аријској митологији. Пре свега Индрина борба послужила је као узор за борбе које су Аријци водили против дасјуа. "Онај који побеђује у некој борби, тај уистину убија Вритру'', каже аријски мит. "Борба између Индре и Вритре је у старо доба вероватно представљала митско-обредни сценарио празновања Нове године, које је обезбеђивало обнављање света" (Елијаде, I, 1991: 178).

И у нашем хришћанству такође је баштињена ова древна митска, да ли и архетипска, представа која је добила нову манифестну форму: Св. Ђорђе убија аждаху, мотив који се јавља и у бугарском фолклору (Беновска, 1995: 63-92). Реч је о симболичком приказу једне космичке ситуације која значи: крај хтонског периода године - који завршава са Ђурђевданом. Отуда Св. Ђорђе као симбол нове ситуације и почетак сувереног владања древног Божанства Сунца, у лику христијанизованог Св. Ђорђа. Исто тако, у поезији која је настала после пропасти српске државе, ова представа има и историјско-утопијски хоризонт: убијање историјског непријатеља, и почетак изгледније будућности кроз васкрс старе славе и државсности. Реликт древне лунарне митологије свакако је и тај, што до Ђурђевдана - када започиње нови соларни период године, "народ, особито женски свет, нипошто не једе млека, овчијега нити козјега, нити младога сира, нити јагњећег меса, нити младог лука (белога или црнога)" (Стањ, 1930: 7-Cool.

У Србији постоји веома много топонима са основом "змија" . Наводим парадигматичне облике: Змијарски ковиљак, Змијевица, Змијина Глава, Змијанац, Змијавци, Змијановац, Змињак, Змијанче, Змијарски ковиљак, Змијске кошуље, Змијиње језеро, Змијина глава. У Бугарској: Змиянец, Змиярска мах.





Beogradska kapetanija

Legenda o zlatiborskom narcisu

Narcis (zelenkada) je, pored borova, simbol Zlatibora. Nekada su se livade širom Zlatibora polovinom maja skroz bijelile od ovog cvijeća, ali su turisti skoro sasvim istrijebili narcise na Zlatiboru. Legenda o narcisu kaže da se pastir po imenu Narcis ogledao nad vodom i sebe proglasio najljepšim, zbog čega su se bogovi naljutili i pretvorili ga u najljepši cvijet, da uvijek raste u blizini vode i drži pognutu glavu.

Legenda o Vijogoru

Vijogor je lijep i gord vis na Semegnjevskoj gori, jedan od najviših na Zlatiboru. Prema legendi o postanku njegovog imena, u Srednjem vijeku je u susjednom selu Kremnima živio ban od Kremana. Imao je sina Lazara i ćerku Janu. Turci su jedanput poharali Kremna i odveli sedmogodišnju Janu i jednogodišnjeg Lazara u roblje. Kad su djeca odrasla, odluče da pobjegnu iz ropstva. Išli su raznim stazama, dok najzad nisu došli u selo Semegnjevo. I baš tad pade velika magla, pa djeca nisu mogla da nađu put do kuće. Onda se oni pomole da dune "vijor" i rastjera maglu iz doline. Dunu vijor, diže se magla, i pred njima se ukaza vis obrastao jelama i smrčama, preko kog Lazar i Jana prijeđoše i stigoše u rodna Kremna. Tako je vrh preko kog su Lazar i Jana prešli dobio ime Vijogor.

Legenda o jagorčevini

Živjela je nekada na Zlatiboru jedna djevojčica, siroče bez majke, i zvala se Jaglika. Imala je zlu maćehu koja ju je svakog dana slala da bosa i gola čuva stoku i skuplja drva. Jednog proljećnog dana, Jagliki je bilo posebno teško, pa su za njom, kud je išla, lile suze. I svugdje gdje je njena suza kanula, nikao je nježni cvijet boje zlata. Tako je taj cvijet dobio ime jaglika po djevojčici Jagliki, ili jagorčevina, po Jaglikinom teškom životu. A možda je i Zlatibor dobio ime po zlatnoj boji ovog cvijeća.

Legenda o Oku

Davno nekad je jedna slijepa djevojka vidjela u snu da na Vidovdan, prije svanuća, ode do Bijelog izvora i tu se umije, pa će progledati. Djevojka je tako i uradila, i zaista je progledala. Od tada se ovaj izvor i obližnje selo zovu Oko. I danas se vjeruje da izvor na Oku pomaže kod očnih oboljenja, a 1931-ve godine je tu podignuta spomen česma borcima iz Prvog svjetskog rata iz sela Semegnjeva, Branežaca i Šljivovice.
[uredi] Legenda o Đevojačkom grobu i Svatovskom groblju

U Čavlovcu kod Mokre Gore postoji jedno mjesto zvano Đevojački grob, a nedaleko od njega Svatovsko groblje. Legenda kaže da su hajduci poveli svom harambaši djevojku iz Mokre Gore, a kad su naišli preko Čavlovca, sukobili su se sa Turcima. Tu su svi hajduci poginuli, a djevojka je ostala sama, pa je počela da bježi. Kada je vidjela da ne može da pobjegne, ubila se jednim nožićem koji je nosila sa sobom. Mjesto gde su poginuli hajduci postalo je Svatovsko groblje, a gdje je umrla mlada Đevojački grob.

Legenda o Jokinoj ćupriji

Nakon desetak kilometara putovanja od Kraljevih Voda ka moru dolazi se do jednog kamenog mostića na rijeci Crni Rzav. Legenda kaže: bili jednom momak Jovan i djevojka Joka koji su se mnogo voljeli. Jednom su sjedili na obali Rzava, kad se odjednom nebo naoblači i poče oluja. Rzav nadođe i potopi Joku. Za uspomenu, ovdje je napravljen most koji je nazvan Jokina ćuprija.

Legenda o Carevom polju i Carevoj vodi

Između Čigote, Tornika i Murtenice nalazi se veliko polje u kom izvire Crni Rzav. Kaže se da je car Dušan, vraćajući se iz Dubrovnika, ostao ovdje da zakonači. Gostoljubivi Zlatiborci iz obližnjeg sela Dobroselice odmah donesoše svom caru lijepu bijelu pogaču. Car ih upita odakle je ta pogača, a oni vele da je iz sela Zloselice, jer se tako prema legendi tada zvala Dobroselica. Na to car reče: "Kad u tom selu prave tako bijelu pogaču, onda to nije Zloselica, nego Dobroselica!". Tako i ostade. A polje u kom je car boravio osta Carevo polje. Izvor kraj koga su sjedili osta Careva voda.

Legenda o Popovom kolcu

Po ovom mjestu u Murtenici nekada je prolazila granica Srbije i Turske. I jedni i drugi su gledali samo kako da sebi uzmu što više zemlje. Tako, prilikom jedne od nerijetkih razmirica, pozovu jednog popa da kaže čija je to zemlja. A on se dosjetio, pa stavio malo zemlje sa srbijanske strane granice sebi u čizme i, došavši na sporno mjesto, zakune se da stoji na srpskoj zemlji. Kad su Turci saznali za tu njegovu dosjetku, uhvate ga i nabiju na kolac. I tako to mjesto dobi ime Popov kolac. Kao uspomenu na popa rodoljuba, Zlatiborci su dugo čuvali onaj kolac na kom je on izdahnuo i stalno su mijenjali drvo kad bi istrunulo. Kad je Murtenica oslobođena od Turaka, od kolca napraviše krst, koji je stajao sve do poslije Prvog svjetskog rata.
[uredi] Hajdukova zadužbina

Crkva brvnara u Dobroselici


U zlatiborskom selu Dobroselici, ispod tri velika bora, nalazi se mala crkva brvnara. Legenda kaže da je jedan hajduk opljačkao nekog bogatog bega u selu Radojini, pa je od tog novca sazidao crkvicu. 1809-te godine, Turci su krenuli na Dobroselicu, pa su zapalili i ovu crkvu. Ali, baš tad, pade kiša i spriječi da crkvica potpuno izgori. 1821-ve godine je obnovljena, zajedno sa grobljem koje je okružuje, a koga je takođe osnovao onaj hajduk.



wikipedija

Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i ucveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: „Kud se to deva rod s naše jabuke!“ Na to će reći najstariji sin: „Ja ću noćas čuvati jabuku, da vidim ko je to bere.“ I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle ponoći. Pa onda devojka ustane, i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se po tom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad u jutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo, i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet u veče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako, i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noći jednako radio, onda mu braća počnu zlobiti, što oni nisu mogli jabuke sačuvati, a on je svaku noć sačuva U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude u veče, ta se baba prikrade pod jabuku, pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet, pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: „Šta je to?“ Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima.

Paunice više ne dođu na jabuku, i za to je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu on naći drugu devojku koju god hoće u svome carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedan put na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvore, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku babinu kćer, pa zapita babu: „Za Boga, bako! eda li ti što znaš za devet zlatnih paunica?“ A baba mu stane kazivati: „E moj sinko, znanja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati.“ Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude u jutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri, pa mu reče: „Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat, pa će zaspati te se ne će moći s paunicama razgovarati.“ Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!“ A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: „Šta je? jesu li dolazile?“ A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale u jezero, a deveta njemu na konja, i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, da se ubije. Kad bude drugi dan u jutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja, pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!“ Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: „Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati, pa nas više nikad ovde ne će videti.“ I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: „Jesu li dolazile?“ A sluga mu odgovori: „Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati, pa više nikad ovde ne će doći.“ Ovi siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.

Kad treći dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero a deveta njemu na konja, pa ga stane buditi i grliti: „Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj dušo!“ Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi: „Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na dolji, pa će me onda naći.“ S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi, pa zapita slugu: „Jesu li dolazile?“ A sluga odgovori: „Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš goran klin na donji, pa ćeš je onda naći.“ Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu, i tako putujući za dugo, dođe u jednu planinu, i onde zanoći u jednoga pustinika, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: „E moj sinko! srećan si, sam te je Bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo valja upravo da ideš, pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno, pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori.“ Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se, i zahvali pustiniku, pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice, i prošavši ih, odmah uzme desno, i tako oko podne ugleda grad gde se beli, i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, ovde ga zaustavi straža i zapita ko je i od kuda je, pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost, i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje, i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma, pa mu reče: „U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi ni po što, niti ga otvaraj, ne šali se glavom!“ S otim ona otide. Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: „Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu!“ Pa onda stane otvarati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: „Za Boga brate! molim te! umreh od žeđi; daj mi čašu vode.“

Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Za tim opet izađe glas iz bureta: „Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.“ Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: „Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.“ Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega, pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži. I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu, pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: „Po Bogu da si mi brat! baci me u vodu; ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam, samo je proširi malo.“ Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku, pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: „Po Bogu da si mi brat! pusti me iz ovih gvožđa, ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.“ On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: „Po Bogu da si mi brat! pusti me, ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.“ On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka, pa ga zapita: „Za Boga brate! eda li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?“ Ovaj ga čovek lepo uputi kaže mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali, pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu, i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: „Šta ćemo sad? ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“ Konj mu odgovori: „Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se.“ Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima, i za tili čas ih stigao. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: „Ti idi s Bogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio.“ On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag, pa sutradan opet u zmajev dvor, i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli.
Onda reče carev sin njojzi: „Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja, pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli. „S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: „Ala imaš brza konja! Gde ga dobi? tako ti Boga!“ A on joj odgovori: „E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, valja da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe, pa tu kobilu i ždrebe valja čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.“ Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe, pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi, i došavši k njoj reče joj: „Pomozi Bog bako!“ A ona mu prihvati Boga: „Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?“ On joj reče: „Rad bih u tebe služiti.“ Onda mu baba reče: „Dobro sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu.“ Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao: „Daj baba glavu.“ Baba mu ovo sve pokaže, pa mu reče: „Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sačuvati.“ Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude u veče usedne on na kobilu la u polje a ždrebe trči uz kobilu.“ Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu, i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio, pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: „Šta je pobratime?“ A on joj odgovori: „Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.“ A ribica mu reče: „Evo je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura babina kobila!“ Onda on udari ularom po vodi govoreći: „Dura babina kobila!“ A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu, pa sve žaračem: „U ribe k*r**!“
A kobila joj odgovori: „Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijatelji pa me prokazaše.“ Onda opet baba: „A ti u lisice!“ Kad bude pred noć, on usedne na kobilu, pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku, i protre je, a lisica u jedan put te predanj: „Šta je pobratime?“ A on odgovori: „Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.“ A lisica mu odgovori: „Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura babina kobila!“ On onda udari ularom o zemlju govoreći: „Dura babina kobila!“ a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu, pa sve žaračem govoreći: „U lisice *****!“ A ona joj odgovori: „Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji, pa me prokazaše.“ Onda opet baba: „A ti u kurjake!“ Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspi na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se poskoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurjačju dlaku, i protre je, a kurjak u jedan put te predanj: „Šta je pobratime?“ A on mu reče: „Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je.“ A kurjak mu reče: „Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju, pa reci: dura babina kobila!“ On onda udari ularem o zemlju govoreći: „Dura babina kobila!“ a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: „U kurjaka k*r**!“ A kobila joj odgovori: „Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji, pa me pokazaše.“

Onda baba izađe na polje a carev joj sin reče: „E baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili.“ Baba mu odgovori: „Sinko, što je pogođeno ono valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.“ A on reče babi: „Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi.“ Onda ga baba stane odvraćati: „Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!“ Ali on jednako ostane na svome govoreći: „Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno.“ Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica, i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: „Spremaj se što brže.“ I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja, pa hajde s Bogom putovati. Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: „Šta ćemo sad? ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“ A konj mu odgovori: „Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, ne ćeš ga stići.“ Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: „Ne bojte se, ne treba bežati.“ Kad jedan put, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: „Za Boga brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući.“ A ovaj mu odgovori: „A što si lud te nosiš tu alu. Nogama uvreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom.“ Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.


mitologike

Usud


Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjima, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: »Što bih ja i za ovog lenjivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu šta drago!« I tako jedanput reče svome bratu:
»Brate, nije pravo, ja sve radim, a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo.«
Ovaj ga stane odvraćati:
»Nemoj brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama- i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kako god ti uradiš.«
Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj, pa mu reče:
»Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš.«
Onda onaj podeli sve po redu, pa svak svoje uzme preda se. Neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, a za čele kovandžiju, pa im reče:
»Ostavljam sve svoje dobro na vama i na bogu.«- pak stane živeti kod kuće kao i pređe.
A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore, dokle tako ne osiromaši da već nije imao ni opanaka, nego išao bos. Onda reče u sebi: »Idem k bratu svome da vidim kako je u njega.« I tako idući, naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo, a kod ovaca nema čobana, nego jedna prelepa devojka sedi pa prede zlatnu žicu. On, nazvavši joj »pomoz bog«, zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori:
»Čija sam ja, onoga su i ovce.«
»A čija si ti?«
Ona mu odgovori: »Ja sam tvoga brata sreća.«
Onda se on ražljuti, pa joj reče: «A da gde je moja sreća?«
Devojka mu odgovori: »Tvoja je sreća daleko od tebe.«
»A mogu li je naći?«- zapita on, a ona mu odgovori: »Možeš, potraži je.«
Kad on to vidi i čuje da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače:
»Kamo se od toliko vremena?«- pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedne opanke i novaca.
Posle toga, pošto su se nekoliko dana počastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj. Kako dođe kući, uzme torbu na rame i u nju hleba, i štap u ruke, pa pođe u svet da traži svoju sreću. Putujući tako, dođe u jednu veliku šumu i, idući kroz nju, nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom pa je opali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu progovori:
»Moli se bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka.«
Onda joj on reče:
»A ko si ti da ja ne bih dobio ovih opanaka?«
A ona mu odgovori:
»Ja sam tvoja sreća.«
Kad on to čuje, stane se busati:
»I ti li si moja sreća, bog te ubio! Ko tebe meni dade?«
A ona se odmah uteče:
»Mene je Usud tebi dao.«
On je onda zapita:
»A gde je taj usud?«
A ona mu odgovori:
»Idi pa ga traži.«
I u taj mah nestane. Onda čovek pođe da traži usuda. Idući tako, dođe do jednoga sela, i vidi u selu veliku gazdinsku kuću i u njoj veliku vatru, pa pomisli u sebi:
»Ovde valja da je kako veselje ili slava.«- pa pođe unutra.
Kad on unutra, a to na vatri veliki kazan, kuva se u njemu večera, a pored vatre sedi domaćin. Čovek onaj, ušavši u kuću, nazove domaćinu: »Dobar veče!« A domaćin mu prihvati: »Bog ti dobro dao!- pa mu reče da sedne do njega, pa ga stane pitati odkuda je i kuda ide, a on mu sve pripovedi kako je bio gazda, i kako je osiromašio, pa kako sad ide usudu da ga pita zašto je siromah. Potom zapita domaćina zašto toliko silno jelo gotovi, a domaćin mu reče:
»E, moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi.«
A kad sednu večerati, sve je grabilo jedno od drugoga i onaj veliki kazan sa jelom za tili čas prođe. Posle večere dođe reduša te pokupi sve kosti na jednu gomilu, pa ih baci za peć, a on se stade čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput izađu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i počnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina:
»Šta ti je ono za pećkom, brate?«
A on mu odgovori:
»Ono je, brate, moj otac i mati, kao da su se okovali na ovome svetu, ne hteše crći jedanput ovoga sveta.«
Sutradan na pohodu reče mu domaćin:
»Brate, opomeni se i mene, ako gde nađeš usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesreća te ne mogu svoje družine nikako da zasitim, i zašto mi otac i mati nikako ne umiru.«
On se obeća da će ga pitati, pa se oprosti sa njime i pođe dalje da traži usuda. Idući tako, posle dugoga vremena, jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu što je i kako je. Onda mu oni počnu govoriti:
»Zaboga, brate, kad tamo ideš, pitaj i za nas: zašto nam se goveda ne dadu, nego sve natraške idu. On im se obreče da će pitati usuda, pak sutradan pođe dalje. Idući tako, dođe na jednu vodu pa počne vikati:
»O vodo, vodo, prenesi me!«
A voda ga upita:
»Kuda ideš?«
A on joj kaže kuda ide. Onda ga voda prenese, pa reče:
»Molim te, brate, pitaj usuda zašto ja nemam roda u sebi.«
On obeća vodi da će pitati, pa onda pođe dalje. Idući tako zadugo, najposle dođe u jednu šumu, i onđe nađe jednoga pustinika, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati šta za usuda.Pustinik mu odgovori:
»Idi ovud preko planine, pa ćeš doći baš pred njegov dvor, ali kad iziđeš pred usuda, ništa ne govori, nego što god on radi, ono radi i ti, dokle te god on sam ne zapita.«
Čovek zahvali pustiniku, pa pođe preko planine. Kad dođe u usudove dvore, ima šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i sluškinje, sve se užurbalo, a usud sedi sam za gotovom sofrom pa večera. Kad čovek to vidi, sedne i on za sofru pa stane večerati. Posle večere legne usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjiti, i iz tutnjave čuje se glas:
»O usude, o usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.«
Onda usud ustane, pa otvori sanduk s novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, govoreći:
»Kako meni danas, tako njima doveka.«
Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, već mesto njih srednja kuća; ali i u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred veče, sede usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas:
»O usude, o usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš.«
Onda usud ustane i otvori sanduk s novcima, ali nema dukata, nego srebrni novci i gdekoji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi, govoreći:
»Kako meni danas, tako njima doveka.«
Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one kuće, nego mesto nje stoji manja, i tako je usud svaku noć radio, a kuća mu se svaku noć smanjivala, dok najposle od nje postane mala kolebica, te usud uzme motiku i stane kopati; onda i onaj čovek uzme motiku te stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude uveče, uzme usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu te da i njemu. Tako večeraju i posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjiti, i iz tutnjave začuje se glas:
»O usude, o usude, danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.«
Onda usud ustane i otvori sanduk, pa stade prosipati sve same džidže i gdekoji marjaš nadničarski, vičući:
»Kako meni danas, tako njima doveka.«
Kad ujutru svane, a koleba se pretvori u velike dvore kao što su bili prvi dan. Onda ga usud upita:
»Šta si došao?«
On mu kaže sve po redu svoju nevolju i da je došao da ga pita zašto mu je dao zlu sreću. Onda mu usud reče:
»Ti si video kako sam prvu noć dukate prosipao, i šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu noć kad se ko rodio, onome će onako biti doveka. Ti si se rodio sirotinjske noći, ti ćeš biti siromah doveka. A tvoj se brat rodio sretne noći, on će biti sretan doveka. Nego kad si se zakanio i toliko si se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa što god stečeš, kaži da je njezino.«
Onda on zahvali usudu, pa mu opet reče:
»U tome i tome selu ima jedan bogat selja i sveg ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite: izedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to još malo. A otac i mati onoga seljaka kao da su se okovali na ovome svetu, ostareli i pocrneli i osušili se kao aveti, a ne mogu da umru. On me je molio, usude, kad sam kod njega bio na konaku, da te pitam šta bi to bilo.
Onda mu usud odgovori:
»To je sve zato što ne poštuje oca i matere; njima baci iza pećke da jedu, a da ih metne u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da da, oni ne bi ni polak onoga jeli, i duše bi se one oprostile.«
Potom on opet zapita usuda:
»U tome i tome selu, kad sam noćio u jednoj kući, tužio mi se domaćin kako mu se goveda ne dadu, nego sve natraške idu; pa me molio da te pitam šta bi to bilo.«
A usud mu odgovori:
»To je zato što on o krsnom imenu najgore zakolje; a da zakolje što najbolje ima, sve bi se štrkljala goveda.«
Onda ga on zapita i za vodu:
»Šta bi to bilo da ona voda nema roda?«
A usud mu odgovori:
»Zato nema što nije čoveka nikada udavila; ali ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti.«
Onda on zahvali usudu, pa pođe kući. Kad dođe na onu vodu, voda ga zapita:
»Šta je kod usuda?«
A on joj odgovori:
»Prenesi me, pak ću ti onda kazati.«
Pošto ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče:
»O vodo, o vodo, nisi nikad čoveka udavila, zato roda nemaš!«
Kad voda to čuje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on beži, pa jedva uteče. Kad dođe u ono selo k onome čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka:
»Šta je, brate, zaboga! Jesi li pitao usuda?«
On mu odgovori:
»Jesam, i usud kaže: kad slaviš krsno ime a ti zakolješ najgore; a da zakolješ što najbolje imaš, sve bi ti se štrkljala goveda.«
Kad on to čuje, reče mu:
»Ostani, brate, u nas, eto do našega krsnog imena nema tri dana; pa ako bude istina, da ti dam jabuku.«
On ostane onda do krsnog imena. Kad dođe krsno ime, domaćin ubije najboljeg junca, i od onoga časa marva se stade štrkljati. Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selu k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka:
»Kako je, brate, zaboga! Šta veli usud?«
A on mu odgovori:
»Usud veli: oca i matere ne poštuješ, nego im bacaš za pećku da jedu; a da ih metneš u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da daš, ne bi ti čeljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili.«
Kad domaćin to čuje, kaže ženi, a ona odmah umije i očešlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobuče, a kad dođe veče, domaćin ih posadi u začelje i prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da. Od toga časa ne mogaše čeljad ni polak jesti koliko su donde jela, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući. Kad dođe u svoj zavičaj, stanu ga sretati poznanici i pitati:
»Čija su ti to goveda?«
A on svakome odgovaraše:
»Braćo, Milice, moje sinovice.«
Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti:
»Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga.«
A brat mu odgovori:
»Dobro, brate, evo ti Milice.«
On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino. Jedanput iziđe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. Na to udari onuda jedan putnik, pa ga zapita:
»Čije je to žito?«
A on se prevari, pa reče: »Moje.«
U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on, kad to vidi, potrči za čovekom:
»Stani, brate, nije moje, nego je Milice, moje sinovice.«
I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.