Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 24 Feb - 19:15
Neverna žena
I povedoh je ja do reke, misleći da je devojka a imala je muža. Bilo je to u noći Svetog Jaga, i gotovo po dogovoru. Pogasili su se fenjeri i zapalili svici. Na poslednjem uglu ulice Dodirnuh njene zaspale dojke I odjednom mi se otvoriše Kao grane zumbula. Njena uštirkana suknja Zvonila mi je u ušima kao komadić svile rezan sa deset noževa. Bez svetlosti u svojim krunama drveće je poraslo. I horizont pasa Lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine, vrbe i trnje, pod velom njene kose iskopah jamu na vlažnom tlu. Ja skidoh kravatu. Ona skide haljinu. Ja otpasah revolver. Ona skide četiri jelečica. Ni smilje ni puževi nemaju tako put finu, ni velika ogledala ne blistaju tim sjajem. Njena su mi bedra bežala iz ruku Kao iznenadene ribe Pola u ognju a pola hladna. Tu noć sam projurio Najlepši put Jašući kobilu od sedefa Bez uzde i uzengija. Čovek sam i ne dolikuje mi Da kažem šta mi je rekla. Savest mi nalaže Da budem diskretan. Prljavu od poljubaca i peska odneo sam je na reku . Ljiljani su se mačevali sa vetrom.
I ponašao sam se onako kao što dolikuje meni, pravom Ciganinu. Poklonih joj kotaricu od žute svile. I ne htedoh da se u nju zaljubim jer imala je muža a kazala mi da je devojka, kada sam je odveo ja do reke.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Ned 12 Apr - 19:52
Misterija zvana Lorka
„Samo nam misterija omogućava da živimo, samo misterija“, tvrdio je čuveni pesnik Federiko Garsija Lorka, koji je postao otelotvorenje tajanstvene sile koju Španci nazivaju „duende“. Ipak, stiče se utisak da će sedam decenija nakon ubistva pesnika biti pronađen odgovor na pitanje da li se njegovi posmrtni ostaci uistinu nalaze u masovnoj grobnici u Granadi.
Mada je Lorkina porodica godinama odbijala da njegovo telo bude ekshumirano, nedavno je promenila mišljenje budući da su potomci ostalih ljudi streljanih na istom mestu želeli da konačno saznaju istinu o smrti predaka. Procenjuje se da je nekoliko hiljada Španaca ubijeno na brežuljcima Granade tokom Građanskog rata (od 1936. do 1939), po nalogu saradnika zloglasnog kaudilja Franciska Franka. Istoričari su saglasni u oceni da je slavni bonvivan i neumorni putnik smetao fašistima zbog nekonvencionalnosti i slobodoumnosti.
Pesnik koji je prijateljevao sa režiserom Luisom Bunjuelom i napisao odu slikaru Salvadoru Daliju, rođen je 1898. godine u selu Fuente Vakueros, nedaleko od Granade, u imućnoj porodici. Kao student književnosti i prava u Madridu počeo je da se druži sa istaknutim intelektualcima i „buntovnicima s razlogom“, koji će kasnije postati sinonim za nadrealizam u umetnosti. Iako je bio ponosan na uspehe prijatelja, mnoge od njih šokiralo je saznanje da je Lorka homoseksualac. Zbog osuda okoline sve više je tonuo u depresiju, koja je dostigla vrhunac kada su Bunjuel i Dali snimili film „Andaluzijski pas“, što je pesnik nemirnog duha protumačio kao napad na njega.
U potrazi za kratkotrajnim begom od stvarnosti Lorka je krenuo na veliko putovanje po svetu. Uživajući u lepotama Njujorka pronašao je inspiraciju za nove pesme, a potom odlazi na Kubu. Godine 1930. vratio se u novoproglašenu Republiku Španiju i postao direktor studentskog putujećeg pozorišta „La Baraka“, što mu je omogućilo da obiđe sve delove domovine, i upozna „sjaj i bedu“. „Život na točkovima“ predstavljao je avanturu koja je nadahnula pesnika da napiše romanse i dramska dela o iskonskim strastima, verovanjima i slepom predavanju sudbini, duboko utkanim u dušu Španaca.
Munjevit uspeh koji je ostvario nije bio po volji fašistima, koji su ga streljali 19. avgusta 1936. u Viznaru i bacili njegovo telo u neobeleženu grobnicu. Iako je Frankova vlada pokušala da izbriše sve uspomene na umetnika tako što je uništila Lorkina dela i zabranila spominjanje njegovog imena, ubrzo je postao simbol žrtava političke represije i fašističkih zločina.
Posle Frankove smrti 1975. godine i stupanja na presto kralja Huana Karlosa, pesme poput „Zeleno, volim te zeleno“ i „Neverna supruga“, ušle su u sve nacionalne antologije poezije, a kuća u kojoj je rođen Lorka pretvorena je u muzej, na radost njegovih obožavalaca iz različitih delova sveta. Oni koji posete to zdanje kreću na sentimentalno putovanje u prošlost, budući da su izloženi mnogi predmeti koji im omogućavaju da zavire u čudesni svet umetnosti, poput starog gramofona i požutelih fotografija. Prema rečima kustosa, neki posetioci nazivaju Lorku Kurtom Kobejnom 20-ih godina prošlog veka, s obzirom na to da je, poput tragičnog pevača grupe Nirvana, uspeo da ostvari munjevit uspeh za kratko vreme, bio neshvaćen i umro mlad.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Ned 12 Apr - 20:08
Лорка или хроника најављене смрти
ГРОБ КОД ИЗВОРА СУЗА
Пред зору би у „проклетом селу” и петлови занемели: чули су се само плотуни. Таква је била последња ноћ песника чувених стихова „Кад умрем, оставите балкон отворен”. Али, нико се није усудио да отвори бар један прозор...
пет по подне маестро Мануел де Фаља ставља шешир, узима штап и креће се пустим улицама Гранаде. После много дана и ноћи, сад први пут излази из своје куће, из добрoвољног притвора: уместо гитара и фламенка, Гранадом се проламају пуцњи, уместо вина тече људска крв, чежњиву песму Гитаноса заменили су јауци и плач. Али, сењор Фаља сад мисли само на то да је ухапшен Федерико Гарсија Лорка, песник Лорка, некада његов студент, блиски пријатељ... Мора да га спасе.
Деветнаести је дан августа 1936. године. Сунце немилосрдно сија над Гранадом. Франкови жандарми ћутке поздрављају славног композитора. Он у Гранади живи већ петнаест година и сви га познају, иако га виђају ретко, најчешће на мисама у чувеној катедрали. И сад готово саблазно одјекују њена звона над замрлим градом. Де Фаља се ужурбано крсти, моли за Федериков живот и жури у градски штаб фалангиста. Убеђен је да тако племенито биће као што је Федерико Гарсија Лорка не може никоме да нанесе никакво зло. И сад га види како седи за клавиром и својим чистим гласом пева андалузијске песме које је чуо у народу, записао и обрадио.
Lorkini limunovi
Као музички и литерарно изузетно надареног, Де Фаља га и упућује да прикупља народне песме и мелодије. Чује га како на родном, кастиљанском дијалекту говори своје стихове. Називали су га и „андалузијски славуј”. Де Фаља је често прелиставао његове књиге стихова с посветама, осећајући увек језу читајући „Плач за Игнасиом Санчез Мехијасом”. Ту до грча болну тужбалицу Лорка је испевао кад је у августу 1935, годину дана пре, бик у арени убио омиљеног тореадора, песниковог пријатеља. Лорка је сузе целе Шпаније успео да преточи у потресне стихове који се већ деценијама налазе у многим антологијама широм света: „...Све друго било је смрт и само смрт / у пет по подне”. Звона су умукла. Мануела де Фаљу спроводе пред месног шефа фалангиста. „Лорка, где је Лорка?”, пита. Следи одговор да је он „само” месни шеф, он то не зна, али ће се одмах распитати код војног команданта Гранаде чија је то надлежност. Излази и оставља композитора да чека. „Маестро, касно сте стигли”, чује најзад хладни, службени глас. „Лорка је прошле ноћи стрељан. Адиос.” Сломљен ужасним сазнањем, тешка корака иде ка кући Лоркиних у самом центру Гранаде. Ту су отац Федерико, мајка Винсента, брат Франсиско и сестра Кончита. Угледавши их уплакане, Де Фаља нема снаге да им саопшти истину. Међутим, то није била једина зла коб ове породице...
Песма заспала на уснама
На југу Шпаније је Андалузија, земља сунца и фламенка, „где може да се умре од песме и љубави”. У њој је Гранада, чије је знамење зрео, распукнут нар. Приповеда се да је нека госпођа, идући њеном улицом, не осврнувши се прошла поред слепог просјака. Ганут призором, обратио јој се један од пролазника: „Сењора, уделите му милостињу. Знате, у животу нема веће казне него бити слеп у Гранади.” Двадесетак километара западно од Гранаде налази се село Фуенте Вакерос. Ту један црнокоси, крупнооки дечак већ у детињству заувек упија у себе сву живописност свог завичаја. Није онда чудно што тај малишан, рођен 1898. године, син имућног велепоседника и мајке учитељице, више воли да слуша мистичне легенде и очаравајуће песме Гитаноса, шпанских Цигана, него да учи. Од мајке Винсенте, која изврсно свира клавир, наслеђује изразит дар за музику. Машта да буде пијаниста. Андалузија му издашно дарује праву симфонију боја, и све те неизбрисиве утиске носиће у себи дословно до последњег часа. Напомињао је: „Пишем поезију да се отворе вене...”
Долази време обојено крвљу, кад се заиста отварају вене Шпаније, кад у Гранади није казна бити слеп, већ имати очи, видети, чути... У ноћима без сна њени житељи ослушкују како кроз замукли град тутње камиони. У њима су они које су франкисти означили као „сумњиве”. А сумња се претвара у смртну казну. У једном од камиона је и песник Федерико Гарсија Лорка. Тих непуних девет километара свима је последње путовање. Са њега повратка нема. Одредиште је мало село Визнар, североисточно од Гранаде, у подножју планине Алфакар, где на шкртој земљи живи тек неколико стотина сељака. Они у лето 1936. године постају згранути сведоци догађаја који мењају живот и историју њиховог места: Визнар је једно од масовних стратишта у околини Гранаде, каквих је много широм Шпаније. Сами мештани назвали су га „проклето село”. Још само тада и никада више, Лорка ту гледа месечину над својом Андалузијом. Све прекидају плотуни. „Песма / коју нећу никада рећи / заспала ми је на уснама...”, написао је. Неколико месеци раније, он је у Мадриду. Већ је испевао познату „Романсу шпанске жандармерије”, слутњу да наилазе дани и ноћи кад ће харати убице и паликуће: „Црни су им коњи. / Црне потковице. / На огртачима сијају / мрље мастила и воска. / Носе, зато не плачу, / лобање од олова...”. Има тридесет осам година. Његови стихови објављују се на разним језицима и у разним деловима света. Славни „Цигански романсеро”, настао 1928. године, изишао је у Шпанији до пресудне 1936. године у чак шест издања! Тада пише и чувену драму „Дом Бернарде Албе” о мајци која својих пет кћерки држи затворене у мрачној, досадној кући. Ускоро ће се и сам Лорка осећати теже него ове несрећнице: живот у Мадриду, и не само њему, постаје из дана у дан све неизвеснији. Као вођа сасвим извесног војног пуча спомиње се генерал Франсиско Франко (1892–1975), бивши командант шпанске Легије странаца. Сам Лорка није члан ниједне политичке партије, али је свим срцем уз Народни фронт, леве, напредне коалиције која тог пролећа побеђује на изборима. У мају 1936. године шпанске новине пишу да је песник Лорка подржао замисао познатог песника Антонија Маћада (1875–1939) и потписао манифест шпанског Комитета за светски мир, у ствари, антифашистички проглас. Лорки тај чин неће бити ни заборављен ни опроштен... „Ја нисам политичар, нити ћу то икада бити”, говори пријатељима. „Али, ја сам револуционар. Не може неко да буде истински песник, а да није револуционар”. Не скрива да се ужасно плаши сваког рата, терора, пуцњаве, оружја. „Можете ли замислити мене са пушком у руци? Ја не могу...”. Свестан је блиског и неминовног грађанског рата. Све више се шапуће о тајним списковима за фашисте неподобних и непожељних. Почетком јула у Мадриду убијају у атентатима неколико виђенијих грађана. Бескрупулозни лов на људе почиње.
Путовање са гласником смрти
Рафаел Алберти (1902–1999), његов пријатељ и школски друг, такође велики шпански песник, био је сведок тих дана зебње: „Убеђен да је на једном од оних спискова и његово име, Лорка је био уплашен и није знао шта ће са собом. Мучио се у недоумици да ли да остане у Мадриду или да некуда оде. Али, он је био исувише везан за свој завичај.” Најзад, 15. јула, саопштава Албертију: „Осећам да ће се овде улице пунити лешевима. Одлазим у Гранаду и нека буде како Бог одлучи...” У Гранади, односно Фуенте Вакеросу су његови најближи. Градоначелник Гранаде је социјалиста Мануел Фернандез Монтесинос, муж његове сестре Кончите. Локални лист „Идеал” објављује 16. јула кратку вест: „Песник дон Федерико Гарсија Лорка налази се од данас у родној Гранади.” Али, већ једно виђење у возу је опомињуће. Наиме, чим је Лорка сео и воз кренуо, одједном се појавио извесни Рамон Руис Алонсо, десничарски посланик из Гранаде, човек сумњивог морала и несумњиве спремности на све. Алонсо је само значајно погледао сапутника и удаљио се без речи. Ускоро ће се показати да је за Лорку овај жбир гласник смрти.
НОКТУРНО
Бојим се мртвог лишћа. Бојим се гаја пуног росе. Одох да спавам. Ако ме не пробудиш, оставићу крај тебе моје хладно срце.
Шта то звони Тамо далеко? Ветар у прозорским окнима, моја љубави!
Ставио сам ти ђердане од зориних драгуља. Зашто ме остављаш на овом путу?
Ако одеш далеко, моја ће птица плакати и зелена лоза неће дати вино.
Шта то звони тамо далеко? Ветар у прозорским окнима, моја љубави!
Никада нећеш знати, сфинго од снега, колико бих те волео у свитањима кад пљушти киша и кад са суве гране пада гнездо
Превео Миодраг Гардић
Како се и слутило, 18. јула 1936. године војна хунта силом обара легалну владу и заводи фашистичку диктатуру. Издашно је помажу Хитлер и Мусолини. Франко постаје „каудиљо” – вођа. Следи 986 дана крвавог грађанског рата у коме је убијено око милион људи, а више од 650 хиљада принуђено да бежи у иностранство. Шпански народ ће да доживи трагичну судбину: први се дигао против фашизма, а последњи се од њега ослободио. Фашисти 20. јула узимају власт и у Гранади и одмах хапсе градоначелника Монтесиноса. Лорка је у родној кући. Ускоро га посећују два непозната човека у црном који, наводно, желе само да се увере да је ту, на добро познатој адреси. Сутрадан добија анонимно писмо у коме се наводи да се зна да је он „руски шпијун” и да га чека сигурна смрт. Они незнанци долазе опет, али сад осорно претресају целу кућу и малтретирају породицу. Кад им се Лорка успротивио, ућуткали су га ударцима, псовкама и најгорим увредама. Схвата да се смртоносни круг око њега затвара и стеже. Још само да се као сабласт појави Рамон Руис Алонсо који у новој власти Гранаде постаје шеф за „специјалне” задатке. Где и како да се склони и сачува голи живот? Његов лик се толико пута појавио у новинама и књигама. Цела Шпанија добро познаје чак и његову лептир-машну. О Кончитином мужу се ништа не зна више од двадесет дана. Лорка одбија да га тајним везама пребаце на фронт код „црвених” јер се грози чак да узме револвер у руку. Може да се склони код Мануела де Фаље, који је и за фалангу недодирљива величина, али никако не жели да узнемирава знаменитог маестра и излаже га могућој опасности. Најзад одлучује да сигурност потражи у кући браће Розалес у Гранади. Један од њих, песник Луис Розалес, његов је дугогодишњи пријатељ. А друга двојица браће? Они су проверени фалангисти. У нади да ће ту бити заштићен, Лорка под њихов кров стиже 8. августа 1936. године. С наоружаном патролом франкиста, Рамон Алонсо упада у кућу његових родитеља, тражи Лорку, урла, прети да ће их све побити. Оставља их укочене од страха. Стиже и сутрадан. У груди песниковог оца и мајке су уперене пушчане цеви. Несрећна сестра Кончита сад признаје да Федерико није побегао и да је у Гранади, код Луиса Розалеса, такође песника. Наравно, шеф за „специјалне” задатке је то ионако знао. Он се са браћом Розалес већ жестоко препирао како да се поступи са Лорком. Луисов брат Мигел, иако фалангиста, тврдио је да је Лорка само песник, и то велики песник, који никада неће узети оружје у руке. Међутим, Алонсо је непоколебљив: за нову власт Лорка је опаснији са пером него са пушком, и зна се како се са таквима поступа. Уосталом, „Смрт интелигенцији”... Људи у црним униформама, с пушкама на готовс, опкољавају 16. августа кућу Розалесових. Предводи их – Рамон Алонсо. Наводно, њему је лично Хозе Валдез Кузман, војни командант Гранаде, наредио да му приведе Лорку само ради „информативног разговора”. Иако сумња у Алонсово објашњење, уплашен за животе родитеља и сестре који су такође у кући, најмлађи Розалес изводи Лорку. Било је пет по подне кад су му везане руке. Тог истог дана, пре сванућа, стрељан је Лоркин зет Мануел Фернандез. Код куће га је чекало троје малене деце.
Зелено, волим те, зелено!
Узалуд Луис Розалес протестује код команданта који лаже да је песник већ у затвору, а не код њега. У ноћи између 17. и 18. августа, Валдез, наводно, телефоном тражи упутство од генерала Киепа де Љана, једног од најближих Франкових сарадника, шта да ради са Федериком Лорком. „Шта да радиш?”, генерал мирно понавља Валдезово питање. „Па, дај му кафе, пуно кафе...” Знало се шта то значи: следеће ноћи, пред поноћ, Лорка је одвезен у Визнар. А тамо... „Стрељања су извршавана сваке ноћи, пред зору”, гласи једно од многих сведочанстава из „проклетог села”. „Кад би се зачули плотуни, и петлови би престајали да се јављају. Мајке, сестре и супруге ухапшених и несталих долазиле су преко дана на те обронке и тражиле тела својих синова, браће, мужева. Оне које су стизале рано у зору могле су да нађу лешеве најмилијих, али им нису дозвољавали да их однесу. Под строгом присмотром фалангиста и жандарма, побијене су сахрањивали гробари, брзо и у плитким ракама. Прекривани су танким слојем земље, па су из ње извиривале руке, ноге, делови одеће, ципеле. Кад би стратише опустело, појављивали су се чопори паса...” Сматра се да је само у Визнару убијено и закопано између две и три хиљаде људи. С Лорком су, највероватније, стрељани и Галиндо Гонзалес, учитељ из Гранаде, и локални тореадор Франсиско Галади. Смакнуће је обављено код Извора суза, како мештани називају врело хладне планинске воде изнад Визнара. Много година после тог 19. августа 1936. године, кад је о Лорки и његовој смрти могло да се говори слободније, јавио се један од гробара: „Њих тројица су лежали поред пута. Лорку сам одмах познао. Имао је лептир-машну, ону широку какву носе уметници. Поред њега је лежао учитељ без ноге. Познавао сам и тореадора. Сахранили смо их заједно, у плиткој раци, једног преко другог...”
ЛОРКА И ГОРАН Несвакидашња песничка судбина повезује Федерика Гарсију Лорку и Ивана Горана Ковачића (1913–1943), творца чувене поеме „Јама”. На два краја Европе, обојица су страдали од сличне руке, млади и на врхунцу стваралачке моћи. Ковачић је убијен седам година после Лорке, у беспућима босанских планина, 1943. године. Ни једном од ова два велика песника не зна се гроб. Као у чудном сновиђењу, Горан је написао песму „Мој гроб” чија прва строфа гласи: „У планини мркој нек ми буде хум, / Над њим урлик вука, црних грана шум...” Обузет тамним слутњама, долазак Лоркиних јахача на црним коњима са црним потковицама спомиње Бранко Ћопић у предговору „Башти сљезове боје”.
Неко време после Лоркине смрти, Цигани су покушавали да на његову хумку поставе скроман крст. Жандарми су их растерали батинама и пуцњима. Тако је тај гроб, као и други, заувек остао без икаквог обележја и више нико не зна где се тачно налази. У годинама после рата још су се назирали обриси хумки, али се суморни рељеф временом све више мењао. Онда се франкистичка власт управо на том месту засадила хиљаде борова. Све је прекрила густа шума, дивље растиње и коров... Тиме, међутим, није скривено Лоркино име, дело и сама смрт, ма колико су франкисти настојали да разним лажима, претњама и цензуром скину са себе срамоту због тог злочина. Годинама су Лоркине књиге у Шпанији поезије биле сасвим ретке, његове драме у позориштима још ређе. О њему и његовој смрти много више се знало у иностранству него у његовој домовини. Лорка је био познат и веома омиљен и код нас, још у време кад је у Шпанији био фашизам. Нараштаји су са заносом говорили и говоре „Зелено, волим те, зелено. / Зелен ветар, зелене гране...”, или познату песму „Неверна супруга”. Већ 36 година у Шпанији нема каудиља Франка. Толико дуго постоји замисао да се најзад нађе песников гроб. Међутим, испоставља се да недужни Лорка дели Шпанију: једни су за овај поступак, други изричито против, тврдећи да се на тај начин поета поново убија. Међу овима су и Лоркини рођаци, деца његовог брата Франсиска и сестре Кончите, потомци стрељаног градоначелника Гранаде. Аурора Гарсија Лорка, кћерка песниковог брата, каже: „Збио се велики злочин у Гранади и ми знамо ко га је починио. Мртве треба оставити на миру... Лорка је својом смрћу подигао споменик свим невино убијеним.” Аурора Лорка живи у Њујорку, директор је Фондације „Федерико Гарсија Лорка” и оснивач Меморијалног центра у Гранади посвећеног њеном стрицу. Али, постоје и претпоставке да Лорка већ дуго није на месту где је стрељан и сахрањен. Наводно, његов отац је, одмах после грађанског рата, платио неком утицајном из власти да му омогући да ноћу, кришом, склони мртвог сина на сигурно, тајно место. Од 1976. године, прве после Франка, сваког 5. јуна, на дан песниковог рођења, у Гранади и Фуенте Вакеросу одржава се фијеста „У пет по подне”, на коју долазе хиљаде људи из Шпаније и разних делова света. Извор суза и даље тече.
Iščezavaju lavirinti što ih vreme stvara. (Samo pustoš ostaje.) Iščezava srce, izvor želja. (Samo pustoš ostaje.) Iluzija zore i poljupci, sve iščezava. Samo pustošostaje. Pustoš valovita.
Kad mesec izlazi, zvona nestaju, a javljaju se staze neprohodne. Kad mesec izlazi, more prekriva zemlju, a srce se oseća otok u beskraju. Niko ne jede narandže pod punim mesecom. A treba jesti voće zeleno i hladno. Kad mesec izlazi sa sto jednakih lica, srebrni novčići u džepu jecaju.
Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema, zalud očekujem reč pisanu tvoju i mislim s cvetom koji gubi boju, kad živim bez sebe, bolje da te nemam. Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna, ne poznaje senu nit se od nje krije. Srcu unutrašnjost od upotrebe nije onaj med smrznuti što ga toči luna. No ja to potrpeh. Razdreh vene za te, a tigar i golub u tvojem struku od bola ujeda i ljiljana pate. Stog rečima ispuni moju ludu muku, ili me pusti da živim u tišini, u noći moje duše večnoj pomrčini.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Čet 7 Maj - 8:33
Iz SREBRNIH TOPOLA:
Treba izraniti dušu pandžama tuge,
da uđu plamenovi
zvezdanog obzorja!
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 26 Maj - 18:22
Balada o morskoj vodi
Smeshi se more izdaleka, Zubi od pene, usne od neba.
Shta prodajesh,oh,devojce, zbunjeno i nagih grudi ?
Morsku vodu, gospodine.
Shta li nosish,o,garavi mladicu,u plahoj krvi ?
Morsku vodu, gospodine.
Slane suze te odkuda u ocima,majko,tebi ?
Placem more, gospodine.
A gorcina ta ozbiljna, gde se radja,srce,reci ?
Gorci silno morska voda.
Smeshi se more izdaleka. Zubi od pene, usne od neba.
Ljubavi moje krvi, smrti ziva, nema, zalud ocekujem rec pisanu tvoju i mislim s cvetom koji gubi boju, kad zivim bez sebe, bolje da te nemam. Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna, ne poznaje senu nit se od nje krije. Srcu unutrasnjost od upotrebe nije onaj med smrznuti sto ga toci luna. No ja to potrpjeh. Razdreh vene za te, a tigar i golub u tvojem struku od bola ujeda i ljiljana pate. Stog recima ispuni moju ludu muku, ili me pusti da zivim u tisini, u noci moje duse vecnoj pomrcini.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:07
Jednoj curi na uvo
Ne htedoh. Ne htedoh ti nista reci. Jer videh kako iz tvojih ociju dva luda, mlada drveta mi masu. Od lahora, od srebra i zlata. Ne htedoh. Ne htedoh ti nista reci.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:08
Balkon
Lolita pevusi saete. Toreadori u horu uzdisu dok berberi po taktu uzdisu dok berberi po taktu glavom njisu. Izmedju metvica i bosioka Lolita crnooka pevusi seate. (Ona Lolita koja netremice u cisterni ogleda belo lice)
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:08
Mala pesma o prvom poljupcu
U jutro zeleno hteo bih da sam srce. Srce. U kasno popodne hteo bih da sam slavuj. Slavuj. (Duso, odeni se u boju narandze. Duso, odeni se u boju ljubavi.) U jutro zivo hteo bih da sam ja. Srce. A s' veceri hteo bih da sam tvoj glas. Slavuj. (Duso, odeni se u boju narandze. Duso, odeni se u boju ljubavi.)
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:08
Amparo
Amparo, sama u pustome domu, sva u belom! (Polutar izmedju jasmina i granata) Zubor fontana slusas iz dvorista i meki, zuti cvrkut kanarinca. S veceri gledas u ptice kako drhte na kiparisu, dok vezes lagano slova od svile na pokrovu belom. Amparo, sama u pustome domu, sva u belom! Amparo, kako mi je tesko reci: Ja te volim!
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:08
Dona Rozita (Iz luktarske farse Jazbina Don Kristobala)
Porasla cikita, aj, Dona Rozita! Grudi su joj bele dve narandze zrele. U Rozite svraka. Od jutra do mraka kresti: ''Aj, Rozita gde ti je mamita, po gradu da zadje i muza da ti nadje - a mozda i dva! Ha ha ha! Ha ha!''
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:09
Dva mornara na kopnu
U srcu riba iz Kineskog mora. Katkad izroni pa okom krstari. Mornaru, pusti krcme i narandze! Vrati se brodu i pljuckaj vodu! Sapunom jezik prao je od psovki i od zargona - sve zbog lepih dona! O, oci zarke! O, zvezdane varke! O, sto balkona sa sto lepih dona! Dosta! Ne mlati, mornaru - i skrati! Vrati se brodu i pljuckaj u vodu!
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:09
Stabljiko, stabljiko
Stabljiko, stabljiko, suva i zelena. Lanokosa cura mala masline je brala a udvarac kula, vetar, struk joj obgrlio. Tu cetiri kabalera minuse na konju, U ruhu od teske svile, plave i zelene, i u dugom, tamnom plastu. ''Podji s' nama u Granadu, curo lanokosa!'' A cura ih i ne slusa. Tri torera vita struka minuse na konju, svi u ruhu narandzastom i s' macem od srebra. ''Podji s' nama u Sevilju, curo lanokosna!'' A cura ih i ne slusa. Najzad, kad je vece palo, ljubicasto, mutno, minu mladic sa luninim ruzama i mirtom. ''Podji sa mnom u Granadu, curo lanokosna!'' A cura ga i ne slusa, vec masline bere, dok sve jace struk joj steze siva ruka vetra. Stabljiko, stabljiko, suva i zelena.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:09
Romansa o luni
Luna je, obla poput nara. usla u kovacnicu. Dete je glada, gleda. Dete je neprestano gleda. Luna u zraku ustreptalom siri ruke, otkrivajuci raspusna i cista nedra od tvrdog lima. ''Bezi, oh! luno, luno, luno! Ako Cigani dodju, napravice od tvog srca djerdane i prstenje belo!'' ''Pusti me, dete, da zaigram! Kad Cigani dodju, naci ce te na nakovnju, ociju zatvorenih!'' ''Bezi, oh, luno, luno, luno! Vec cujem bliski topot konja!'' ''Pusti me, dete, i ne gazi ustirkanu belinu moju!'' Sve blize bubnja topot konja po zategnutom dobosu ravnice. U kovacnici lezalo je dete na nakovnju, ociju zatvorenih.. Iz maslinjaka stigose Cigani noseci san i bronzu. Visoko uzdignute glave i ociju snom obrvanih. Aj, kako zalobno uzdise sova na crnom stablu noci! Nebom odlazi luna, luna i dete odvodi za ruku. U kovacnici lelecu Cigani i placu gorko. A nad njom lahor veo svija. svija, veo crnine lahor nad njom svija.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:09
Svetiljka
Oh, kako je utonuo u misli plamen svetiljke! Kao indijski fakir zuri nemo u svoju sjajnu nutrinu od zlata i zamuti se samo kada sneva podneblja neka daleka, bez vetra. Zdral belo usijani kljuca semenka tmaste u svome gnezdu i cepteci, kradom, zaviruje u rasirene oci umrlog Ciganceta.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Uto 13 Dec - 16:10
Papirnata ptica
O, papirnata ptico! Orlu deciji s perom od sloga stamparskog, bez gnezda i bez druga! Ruke tajanstvom okriljene, ovilenjacene, sazdale su te u sobnom miru jesenje noci jedne kad umiru ptice, i dugi lelek kisa s ulice cini da zavolimo lampe svetlost meku, srce i knjigu neku beloputu.. Stvorena tek da tren pozivis koji u dvorcu od karata tu sto stoji, beo i krinu lelujavom slican, razmisljas sama, slepa i bez krila, o tome da si mozda mogla biti groteckni pajac sto visi o niti, barka, lisena cilja svog i puta, sto bez vesala i bez jedra luta, ili magare tuzno kog su deca mala Pegazom svojim c podsmehom nazvala. U tim mislima i humora ima. A ti, koju cud slucaja nacini od kore znanja, smejes se sudbini i vices: ''Beli cvet nece umreti, nece umreti mali Luicito! Jutro je vecni, vecni izvor rose!'' No kako ne verujes u ono sto kazes, ni deca zato nece razumeti, otkuda mrak sto iza zvezda pada i otkud mrak sto u tvom dvorcu vlada. Sa kulom od karata dokle pada staniste tvoje plavo, iznenada jasterba vidis gde se obrusava. (O, tek rodjena peno, koja kola nad uzburkanom vodom zivog bola!) I nestajes u tom plamenom kljunu uz kikot decji sto sobom odzvanja, dok tata cuti, da se ne probudi bol vetrom ljuskan u crnilu granja. Klovnovska ptica iscezla je tako, na drugom mestu opet da se javi, noseci u svom kljunu tvoju dusu feniksa vecnog s nimbusom na glavi.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Pon 7 Maj - 11:05
Prvu zbirku pjesama „Dojmovi i krajolici„ izdaje 1918. Napisana je u tradicionalnom stilu deskriptivnog realizma. Iako je romantično raspjevana, tugaljiva i impresionistička, njegova sljedeća zbirka „Knjiga pjesama„ počinje odražavati odlike Lorcine poezije: duboki osjećaj za krajolik i rodnu zemlju, senzibilnost, smisao za muziku stiha, slikovitost, inventivnost metafora, a glavni motiv je smrt. Nakon toga 1927. slijedi zbirka „Pjesme„ koja obuhvaća sve njegove stihove nastale 1921-1924. Njegova najpoznatija zbirka „Ciganski romancero„ izlazi 1928, a do 1936. izlazi u čak 6 izdanja. Navedena zbirka sadrži 18 romanci o andaluzijskim Ciganima, o njihovim iskonskim strastima, vjerovanjima i sljepom predavanju sudbini. Ona sjedinjuje lirske, dramske i narodne elemente pjesničkog izraza. U zbirci „Spjev dubokog pjeva“ (1931.) je spojio iskustvo modernog pjesnika i andaluzijske narodne pjesme. Kompozicijski male pjesme ne poštuju stroge metričke i strukturalne zakone teksta andaluzijske narodne pjesme, ali zato odaje pjesnički doživljenu dušu Andaluzije kroz slike i simbolike u kojima izražavu duboke i bolne patnje. Njegova sljedeća zbirka nastaje za vrijeme pjesnikova boravka u SAD-u. “Pjesme u New Yorku“ su izdane postumno 1940. u Mexicu. One su nadrealistički pjesnikov doživljaj Amerike kao haos moderne civilizacije bez imalo čovječnosti u sebi. Piše i elegije “Tužaljka za Ignacijom Sanchezom Mejiasom“ (1935.), koji je napisan povodu smrti njegova prijatelja toreadora, i “Šest galjeških pjesama“ (1935.) koje su pisane na galicijskom dijalektu. Piše i zbirku gazela i kasida “Tamaritski ciklus“ (1936.).
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Pon 7 Maj - 11:05
Lorca je veliku pozornost posvetio i dramskom stvaralaštvu, ponajviše nakon povratka iz Amerike. Njegovo prvo dramsko djelo je „Urok leptirice„ (1920.) u kojoj na ironičan način obrađuje temu neprihvatljive ljubavi. Premijerno je izvedeno u madridskom kpozorištu Eslava, no doživljava neuspijeh. Potom slijedi pučka romanca o legendarnoj granadskoj junakinji „Mariana Pineda„ koja je premijerno izvedena u Barceloni 1927. Zatim slijedi farsa „Čudnovata postolarka„(1930.) i “Don Perlimpin ukazuje ljubav prema Belisi u svom vrtu“ (1931). Piše i tekst za pozorište lutaka “Oltarić Don Kristofora“ (1931.) i romantičnu komediju “Dona Rosita neudata ili govor cvijeća“ (1935). Lorca je najsnažniji dramski pjesnik ljudske strasti i patnje, neposredan je i slikovit. Glavni likovi u njegovim tragedijama su žene, njihova ljubav, materinstvo i opterećenost društvenih i religijskih predrasuda. Njegove najpoznatije drame su „Krvava svadba„ (1933.) koje je jedno od najsnažnijih djela svjetskog pozorišta koje govori o strasti, protivništvu, ubojstvu i nagonima. Zatim slijede „Yerma„ (1934.) koja obrađuje mučnu sudbinu neplodne žene i „Dom Bernarde Albe„ (1936.) koja govori o majci koja svojih pet kćeri željnih života drži zatvorene u mračnoj, dosadnoj kući. Od drama je još napisao „Kada prođe pet godina„(1931.),“Publika“ (1930-1936), “Drama bez naslova“(1936.) Napisao je i scenarij za film “Put na mjesec“.
Garcia Lorca je najugledniji španski pjesnik 20. vijeka koji je spontanim stvaralačkim nagonom sjedinio tradicionalne vrijednosti španske književnosti, narodne baštine i moderne književnosti.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Sub 16 Feb - 19:29
Samo tvoje toplo srce, i ništa više. Moj raj je polje bez slavuja i lire, s jednom skromnom rekom i malenim jezerom. Bez ostruge vetra u granama, bez zvezde što bi htela lišće biti. Golema svetlost koja bi bila varnica druge svetlosti, u nekom polju skrušenih pogleda. Čisti počinak i tamo poljubi naši, zvonki mladeži jeke rastvorili bi se u daljini. I tvoje toplo srce, i ništa više.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Sub 16 Feb - 19:30
Bojim se mrtvog lisća. Bojim se gaja punog rose. Odoh da spavam Ako me ne probudiš, ostaviću kraj tebe moje hladno srce. Sta to zvoni tamo daleko? Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi! Stavio sam ti djerdane od zornih dragulja. Zasto me ostavljaš na ovom putu? Ako odeš daleko, moja će ptica plakati i zelena loza nece dati vino. Sta to zvoni tamo daleko? Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi? Nikada neces znati, sfingo od snega koliko bih te želeo u svitanjima kad pljušti kiša i kad sa suve grane pada gnezdo.
Gost
Gost
Naslov: Re: Federico Garcia Lorca Sub 16 Feb - 19:30
Kako mi je teško da te pustim da odeš,dane! Odlaziš pun mene a kad se vraćaš, ne poznaješ me. Kako mi je teško ostaviti na tvojim grudima moguća ostvarenja nemogućih minuta. U predvečerje Persej ti kuje okove. Ti bežiš na breg ranjavajući noge. Ne mogu te privući više ni moje telo, ni moj plač, ni reke kraj kojih snivaš svoj zlatni popodnevni san. Sa istoka na zapad nosim tvoju okruglu svetlost. Tvoju veliku svetlost što drži moju dušu u neprekidnoj napetosti. Sa istoka na zapad… Kako mi je teško da te nosim sa tvojim pticama i tvojim rukama od vetra!
Uto 24 Feb - 19:15
Као вођа сасвим извесног војног пуча спомиње се генерал Франсиско Франко (1892–1975), бивши командант шпанске Легије странаца. Сам Лорка није члан ниједне политичке партије, али је свим срцем уз Народни фронт, леве, напредне коалиције која тог пролећа побеђује на изборима. У мају 1936. године шпанске новине пишу да је песник Лорка подржао замисао познатог песника Антонија Маћада (1875–1939) и потписао манифест шпанског Комитета за светски мир, у ствари, антифашистички проглас. Лорки тај чин неће бити ни заборављен ни опроштен... „Ја нисам политичар, нити ћу то икада бити”, говори пријатељима. „Али, ја сам револуционар. Не може неко да буде истински песник, а да није револуционар”. Не скрива да се ужасно плаши сваког рата, терора, пуцњаве, оружја.
