Federico Garcia Lorca

DA MI SE RUKE OLISTAJU

Izgovaram tvoje ime
u noćnoj pormčini,
kada se zvezde spuste
da piju na mesečini
i kada spavaju grane
sa listovima skritim.
Tad osetim da tonem
u strasti i muzici
Sat suludi što peva
časovi koji su bili.

Izgovaram tvoje ime
u ovoj noćnoj tmini,
i ime mi se tad tvoje
dalje neg` ikada čini.
Dalje od svih blistavih zvezda,
bolnije od blage kiše što kiši.

Da li ću da te volim
kao i onda? Šta skrivi
žalosno srce moje?
Kad oblak mre u visini
kakav me zanos čeka?
Čist, miran da li će biti?
Da mi se ruke olistaju
na sjajnoj mesečini!

Jednoj curi na uvo

Ne htedoh.
Ne htedoh ti nista reci.
Jer videh kako iz tvojih ociju
dva luda, mlada drveta mi masu.
Od lahora, od srebra i zlata.
Ne htedoh.
Ne htedoh ti nista reci.

Balkon

Lolita
pevusi saete.
Toreadori
u horu uzdisu
dok berberi
po taktu uzdisu
dok berberi
po taktu glavom njisu.
Izmedju metvica
i bosioka
Lolita crnooka pevusi seate.
(Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
belo lice)

Mala pesma o prvom poljupcu

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Duso,
odeni se u boju narandze.
Duso,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s' veceri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Duso,
odeni se u boju narandze.
Duso,
odeni se u boju ljubavi.)

Amparo

Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
(Polutar izmedju jasmina
i granata)
Zubor fontana slusas
iz dvorista
i meki, zuti cvrkut
kanarinca.
S veceri gledas u ptice
kako drhte
na kiparisu,
dok vezes lagano
slova od svile
na pokrovu belom.
Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
Amparo,
kako mi je tesko reci:
Ja te volim!

Dona Rozita
(Iz luktarske farse Jazbina Don Kristobala)

Porasla cikita,
aj, Dona Rozita!
Grudi su joj bele
dve narandze zrele.
U Rozite svraka.
Od jutra do mraka
kresti: ''Aj, Rozita
gde ti je mamita,
po gradu da zadje
i muza da ti nadje -
a mozda i dva!
Ha ha ha! Ha ha!''

Dva mornara na kopnu

U srcu riba
iz Kineskog mora.
Katkad izroni
pa okom krstari.
Mornaru, pusti
krcme i narandze!
Vrati se brodu
i pljuckaj vodu!
Sapunom jezik
prao je od psovki
i od zargona -
sve zbog lepih dona!
O, oci zarke!
O, zvezdane varke!
O, sto balkona
sa sto lepih dona!
Dosta! Ne mlati,
mornaru - i skrati!
Vrati se brodu
i pljuckaj u vodu!

Stabljiko, stabljiko

Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.
Lanokosa cura mala
masline je brala
a udvarac kula, vetar,
struk joj obgrlio.
Tu cetiri kabalera
minuse na konju,
U ruhu od teske svile,
plave i zelene,
i u dugom, tamnom plastu.
''Podji s' nama u Granadu,
curo lanokosa!''
A cura ih i ne slusa.
Tri torera vita struka
minuse na konju,
svi u ruhu narandzastom
i s' macem od srebra.
''Podji s' nama u Sevilju,
curo lanokosna!''
A cura ih i ne slusa.
Najzad, kad je vece palo,
ljubicasto, mutno,
minu mladic sa luninim
ruzama i mirtom.
''Podji sa mnom u Granadu,
curo lanokosna!''
A cura ga i ne slusa,
vec masline bere,
dok sve jace struk joj steze
siva ruka vetra.
Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.

Svetiljka

Oh, kako je utonuo u misli
plamen svetiljke!
Kao indijski fakir zuri nemo
u svoju sjajnu nutrinu od zlata
i zamuti se samo kada sneva
podneblja neka daleka,
bez vetra.
Zdral belo usijani
kljuca semenka tmaste
u svome gnezdu
i cepteci,
kradom,
zaviruje u rasirene oci
umrlog Ciganceta.

Pesma o Gundelju

Gundelj se ceslja
kod svog berbera sviloprstog.
Sa niskih prozora
susedi mi se smeju.
Gundelj kolmuje
loknice na glavi.
Po dvoristima kreste papagaji,
izabranici planeta.
Gundelj bez stidasvoj zapusak kiti
cvetom jasmina.
A zadivljeno vece nemo pada
na cesljeve
i lokne kolmovane.

Rasplakani guster

Place don Guster.
Place Gusterica.
Guster i Gusterica
sa grudnjekom belim.
Negde u travi
zagubili burmu.
Aj, burmu od olova,
aj, olovnu burmu!
Nebo, ogromno i bez ljudi, nosi
globus za ptice.
Sunce, kapetan trbusasti,
obuklo kaput od atlasa.
Kako su matori ti gusteri,
pa placu!
Aj, kako placu,
aj, aj, kako placu!

Kineski pejzaz

Zvona od zlata.
Zmajevi. Pagode.
Cilin, cilin! -
vrh pirincanih polja.
Daleko negde
crvene se caplje
i sneva vulkan,
ugasen vec davno

Kolonada

Voda
lupka u daire
od srebra.
Krosnje
vezu zelen vetar,
a ruze
vezu miris tamni.
Pauk jedan
ogroman
veze zvezdu
Luni.

Tri pricice o vetru

Vetar je stigao crven
od zapaljivog brega
i postao zelen, zelen
od reke.
Zatim je postao ljubicast,
zut i -
vec se izvio nad poljima zitnim
kao napeti sedmobijni luk.
Vetar malakse.
Gore sunce,
dole drhtave alge
jablanova.
I srce moje
ustreptalo.
Vetar malakse
oko pet po podne.
Bez ptica.
Lahor
talasav
kao raspletene vlasi
u devojke.
Kao valovi
sa starinskih slika.
Lahor
nabuja kao voda
i preplavi
- poput balsama belog -
sve tesnace
i vec se razmrskava
u sudaru sa prsima
planina.

Jova

Jovo vita,
jovo vita,
ko li te je odeno
u zlato studeno?
Juce jos su odzvanjala
njedra tvoja ustreptala
ko srebrno zvono,
tako meko,
bono,
horovima zvezda
i romorom gnezda.
Sada cutis, oborena,
ko u dusi razorena
sto cute nebesa
Al' u meni, kao nekad,
sve ce ptice tvoje
u purpurnoj krosnji srca
i dalje da poje
Jovo vita,
jovo vita,
ti ne tuguj zato -
i nas jednom odenuce
u studeno zlato!

Jesenje vece

Jesenje vece
u stud odeveno.
Za mutnim oknom
zure decja lica
u zuto stablo
koje se pretvara
u jato ptica.
Vece poleglo rekom
sto se peni,
a kao jabuka se zari
krov rumeni.

Posle prolaska

Deca gledaju
u daleku tacku.
Kandila gasnu.
Slepe devojcice
zbore sa Lunom
i plac izvija spirale
do neba.
Brda gledaju
u daleku tacku.

Lovac

Visoke bore!
Tri golubie nebu poletele.
Tri golubice
vratile se boru,
noseci senke tri rumene,
na umoru.
O niski bore!
Tri golubice pod njim oci svele.

Zvono

Na kuli
zutoj
leluja se zvono.
Nad vetrom
zutim
zvon se rascvetava.
Na kuli
zutoj
prestalo je zvono.
Vetar prasinom
veze srmen pramac.

Dete i leptir
(Iz pozorisnog komada Carobna obucarka)

Leptiricu mali,
cvete okriljeni,
dodji, leptiricu,
zlatni i zeleni!
Lutajuce svetlo
kandila sto gori,
na dlan mi se spusti
i krila odmori!
Stani, kad te molim,
zasto dalje kreces?
Kuda tako zurno
kroz plavet odleces?
Cvete okriljeni,
zlatni i zeleni!
Lutajuce svetlo
kandila sto gori,
kad ti lepo kazem,
Sta je? Neces? Bezis?
Sad cu ti ja dati!
Mrezo od muslina,
ti mi ga uhvati!

Seviljska uspavanka

Aj, kornjaca mala
bez mora ostala,
ostala bez mora,
bacena kraj sora.
a Ciganka, mati,
nece da se vrati.
Nema majke, nema,
siroce bez mora,
baceno kraj sora.
Ovo dete malo
ni kolevke nema;
otac mu je tesar
pa neka je sprema!

Nemo dete

Dete je trazilo svoj glas.
(Kralj cvrcaka ga je ugrabio.)
U kapi vode
dete je trazilo svoj glas.
''Ne treba za govor:
Napravicu od njega prsten
i cutanje svoje ponecu
na malom prstu.''
U kapi vode
dete je trazilo svoj glas.
(A glas, zarobljen negde u daljini,
odenuo je sivo ruho cvrcka.)