Federico Garcia Lorca

HERBARIJUM

Cvećem začaran, putnik beloprsti
vuče nekakav herbarijum stari
s mirisom venenja i svetom krstari.
Noću se vraćaju na svoje grane
besumnim letom duše starih ptica
i pevaju u presovanoj šumi,
gde nemo plaču vrela na sve strane.
Kao nosići dečji, prilepljeni
uz okno, i cvet mimoze i krina,
zarobljen u tim koracima čami
pod neprozirnim kristalom godina.
Cvećem začaran, putnik beloprsti
sav uplakan otvara knjigu svoju,
a mrtve boje na list herbarija
bešumno sve padaju u roju.

SAN

Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reče
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobični konj me nosi sada
stazom niz neko ružičasto polje.
''Okani me se!'', kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji,
puno tuge.
Pala je noć
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim očima
mog jarca.

PROLEĆNA PESMA

Izlaze deca veselo
iz škole
i pesmom plave
mlaki zrak aprila.
Od zvonke vreve istoga se trena
u parčad razbi tišina sokaka,
srebrnim
dečijim smehom razorena.

DEVOJČICA I MESEC
(mojoj sestri Izebeli)

Veče pevuši
snivaljku narandžama.
Sestrica peva:
zemlja je narandža!
Proplaka luna:
Htela bih i ja
da budem narandža!
Zalud si samo rumenila lice!
Od tebe ne bi moglo biti,
draga moja,
čak ni limunče!
Jako mi je žao!

SEVILJSKA USPAVANKA

Aj, kornjača mala
bez mora ostala,
ostala bez mora,
bačena kraj sora.
a Ciganka, mati,
neće da se vrati.
Nema majke, nema,
siroče bez mora,
bačeno kraj sora.
Ovo dete malo
ni kolevke nema;
otac mu je tesar
pa neka je sprema!

LUCKASTA PESMA

Mama,
hteo bih da postanem srebro!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
hteo bih da postanem voda!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
utkaj me u uzglavlje svoje!
To može!
Evo, odmah, dete moje!

NEMO DETE

Dete je trazilo svoj glas.
(Kralj cvrčaka ga je ugrabio.)
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
''Ne treba za govor:
Napraviću od njega prsten
i ćutanje svoje poneću
na malom prstu.''
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
(A glas, zarobljen negde u daljini,
odenuo je sivo ruho cvrčka.

POLUMESEC

Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.

PESMA O GUNDELJU

Gundelj se češlja
kod svog berbera sviloprstog.
Sa niskih prozora
susedi mi se smeju.
Gundelj kolmuje
loknice na glavi.
Po dvorištima krešte papagaji,
izabranici planeta.
Gundelj bez stida svoj zapušak kiti
cvetom jasmina.
A zadivljeno veče nemo pada
na češljeve
i lokne kolmovane.

AVGUST

Avgust.
Breskva i šećer
slašću se nadmeću,
a sunce na obzoru niskom lici
na koščicu purpurnog,
zrelog ploda.
Klip kukuruza čuva netaknuti
smeh,
žut i jedar.
Avgust.
Deca jedu crni hleb
i mesec medeni.

RASPLAKANI GUŠTER

Plače don Guster.
Place Gušterica.
Gušter i Gušterica
sa grudnjekom belim.
Negde u travi
zagubili burmu.
Aj, burmu od olova,
aj, olovnu burmu!
Nebo, ogromno i bez ljudi, nosi
globus za ptice.
Sunce, kapetan trbušasti,
obuklo kaput od atlasa.
Kako su matori ti gušteri,
pa plaču!
Aj, kako plaču,
aj, aj, kako plaču!

KINESKI PEJZAŽ

Zvona od zlata.
Zmajevi. Pagode.
Cilin, cilin! -
vrh pirinčanih polja.
Daleko negde
crvene se čaplje
i sneva vulkan,
ugasen već davno.

KOLONADA

Voda
lupka u daire
od srebra.
Kročnje
vezu zelen vetar,
a ruže
vezu miris tamni.
Pauk jedan
ogroman
veze zvezdu
Luni.

TRI PRIČICE O VETRU

Vetar je stigao crven
od zapaljivog brega
i postao zelen, zelen
od reke.
Zatim je postao ljubičast,
žut i -
već se izvio nad poljima žitnim
kao napeti sedmobijni luk.
Vetar malakše.
Gore sunce,
dole drhtave alge
jablanova.
I srce moje
ustreptalo.
Vetar malakše
oko pet po podne.
Bez ptica.
Lahor
talasav
kao raspletene vlasi
u devojke.
Kao valovi
sa starinskih slika.
Lahor
nabuja kao voda
i preplavi
- poput balsama belog -
sve tesnace
i već se razmrskava
u sudaru sa prsima
planina.

JOVA

Jovo vita,
jovo vita,
ko li te je odenuo
u zlato studeno?
Juče još su odzvanjala
njedra tvoja ustreptala
ko srebrno zvono,
tako meko,
bolno,
horovima zvezda
i romorom gnezda.
Sada ćutiš, oborena,
ko u duši razorena
što ćute nebesa
Al' u meni, kao nekad,
sve će ptice tvoje
u purpurnoj krošnji srca
i dalje da poje
Jovo vita,
jovo vita,
ti ne tuguj zato -
i naš jednom odenuce
u studeno zlato!

JESENJE VEČE

Jesenje veče
u stud odeveno.
Za mutnim oknom
zure dečja lica
u žuto stablo
koje se pretvara
u jato ptica.
Veče poleglo rekom
što se peni,
a kao jabuka se žari
krov rumeni.

ŽIVO NEBO

Niko na nebu ne spava. Niko, niko.
Ne spava niko.
Stvorovi mjeseca njuše i kruže oko svojih koliba.
Doći će iguani živi da grizu ljude što ne snivaju,
i onaj što bježi slomljena srca srest će na uglovima
nevjerojatnog krokodila mirnog pod blagim prosvjedom zvijezda.

Niko na svijetu ne spava. Niko, niko.
Ne spava niko.
Neki pokojnik na najdaljem groblju
već se tri godine žali
jer u koljenu ima suhi pejzaž;
a dijete, što ga pokopaše jutros, plakaše tako
da je trebalo dozvati pse, da bi umuklo.

Nije život san. Ustajte! Ustajte! Ustajte!
Mi padamo niz stepenice da bi jeli vlažnu zemlju
ili se penjemo oštricom snijega sa horom dalija mrtvih.
Al zaborava ni sna nema:
živo meso. Poljupci vežu usta
u čvor mladih žila,
i onaj koga boli njegov bol, boljeće ga stalno,
i onaj ko se plaši smrti, nosiće je na ramenima.

Jednoga dana
konji će živjeti u krčmama
i pobješnjeli mravi
navaliće na žuta nebesa skrivena u očima krava.
Drugoga dana
vidjećemo uskrsnuće isušenih leptira
i hodajući tako pejzažom sivih spužvi i nijemih brodova
vidjećemo kako sja naš prsten i kako nam izviru ruže iz jezika.

Ustajte! Ustajte! Ustajte!
One što još imaju ožiljke pandže i pljuska,
onog dječaka što plače, jer ne zna za pronalazak mosta,
ili ovog prolaznika što još ima samo glavu i jednu cipelu,
treba odvesti do zida gdje čekaju iguani i zmije,
gdje čekaju medvjeđi zubi,
gdje čeka sasušena ruka djeteta
a kamilina koža kostreši se žestokom plavom drhtavicom.

Niko na nebu ne spava. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ali ako neko sklopi oči,
šibajte ga, drugovi moji, šibajte!
Neka bude panorama otvorenih očiju
i gorkih upaljenih rana.
Niko na svijetu ne spava. Niko, niko.
Već sam rekao.
Ne spava niko.
Ali ako neko noću ima suviše mahovine na sljepoočnicama,
otvorite poklopce, da vidi pri mjesečini
lažne pehare, otrov i mrtvačku lubanju pozorišta.

NEPRISUTNA DUŠA

Ne poznaje tebe ni bik niti smokva,
ni konji ni mravi tvoje kuće.
Ne poznaje tebe ni dijete ni veče
jer ti si mrtav - za sva vremena.

Ni leđa kamena ne poznaju tebe,
niti crna svila u kojoj nestaješ.
Ne poznaje tebe ni spomen tvoj nijemi
jer ti si mrtav - za sva vremena.

Dohodiće jesen prepuna puževa,
grozdova magle i skupljenih brda,
al ti niko neće htjeti da pogleda
oči jer ti si mrtav - za sva vremena.

Jer ti si mrtav - za sva vremena,
kao što su i svi mrtvi Zemlje,
kao i svi mrtvi što se zaborave
na gomilama umuknulih pasa.

Ne zna te niko. Ipak, opjevam te.
Opjevam potomstvu lik i tvoju ljupkost.
Opjevam otmenu zrelost savjesti tvoje.
Tvoju žud za smrću i ukus joj usta.

Dugo se roditi neće, i ako se rodi,
Andalužanin tako bogat doživljajem.
Opjevam njegovu otmenost i jecam,
sećajuć se tužnog vetra maslinjakom.

A POSLIJE


Iščezavaju
labirinti
što ih vrijeme stvara.

(Samo pustoš ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.
Samo pustoš ostaje.
Pustoš valovita.

OPROŠTAJ

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

Dijete naranče jede.
(Vidim sa svog balkona.)

Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

OMEGA

(pesma za mrtve)

Trave.
Odsećiću svoju desnu ruku.
Čekaj.
Trave.
Imam jednu rukavicu od žive, drugu od svile.
Čekaj.
Trave.
Nemoj jecati. Ćuti, da nas ne čuju.
Čekaj.
Trave.
Kipovi se srušiše
Kad su se velika vrataotvorila.
Trave!!!

NEVERNA ŽENA

K rijeci je povedoh tada
misleći da djevojka je,
no bila je već udata.

U noći, na Jakovljevo,
s dogovorom ko’ da bješe.
Svjetla bjehu pogašena,
a krijesnice upaljene.
Kod posljednjih tamo kuća
takoh njene grudi snene
i odmah se otvoriše
ko zumbula kite cvjetne.
Šuštao mi šum u sluhu
uštirkane suknje njene,
ko’ da šušti komad svile
kad ga deset noža reže.
Bez svjetlosti u krošnjama
uzraslo je sve drveće,
obzor pasa lajao je
u daljini, iza rijeke,
Kad prođosmo kroz kupine,
iza trnja i rogoza,
mulj sam meki razgrnuo
ispod punđe njenih kosa.
Ja onda kravatu skidoh,
a haljinu skide ona.
Ja opasač s revolverom,
ona četiri bluze svoje.
Ni u smilja, ni u školjki
tako glatke kože nema,
ni kristal na mjesečini
tako blistav ne izgleda.
Kao ribe prestrašene
bježala mi njena bedra,
polovinu puna vatre,
polovinu puna leda,
Te sam noći projezdio
najdivniju od svih cesta,
na ždrebici sedefastoj,
a bez uzde i stremena.
Neću reći jer sam čovjek,
sve što mi je ona rekla,
Svjetlost uma meni kaže
da razborit biti treba.
Povedoh je s rijeke blatnu
od cjelova i od pijeska.
A mačevi ljiljanovi
borili se protiv vjetra.

I ponijeh se kakav jesam,
jer ciganska krv sam prava.
Poklonih joj košaricu,
veliku od žuta platna,
i nisam se zaljubio,
jer,iako već udata,
reče mi da djevojka je,
kada pođoh s njom na rijeku.

MALI BEČKI VALCER

U Beču ima deset devojaka,
jedno rame na kojem smrt jeca
i jedna šuma rasporenih golubica.
Ima komadić jutra u muzeju inja.
Ima salon s hiljadu prozora.
Jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer zatvorenim ustima.

Ovaj valcer, ovaj valcer, ovaj valcer
pristanka, smrti i konjaka
koji kupa svoj rep u moru.

Volim te, volim te, volim te
s naslonjačem i mrtvom knjigom,
za potišteni hodnik,
u tamnom potkrovlju ljiljana,
u našoj postelji od meseca
i u plesu što ga sniva kornjača.
Jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer slomljenih slabina.

U Beču su četiri ogledala
u kojima se igraju tvoja usta i jeka.
Ima jedna smrt za klavir
koji u plavo bojadiše mladice.
Ima prosjaka na krovovima.
Ima svežih venaca plača.
Jao, jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer što mre u mojim rukama.

Jer ja te volim, volim, ljubavi moja,
u pokrivlju gde se igraju deca,
sanjajući stara svetla Ugarske
u mrmorenju blage večeri,
opažajući ovce i snežne ljiljane
u tamnom spokojstvu tvog čela.
Jao, jao, jao, jao!
Primi ovaj valcer "Ljubim te večno"

U Beču ću plesati s tobom,
pod maskom koja će imati
glavu reke.
Gle, kakve li obale zumbula posedujem!
Ostaviću svoja usta medju tvojim nogama,
dušu svoju u fotografiji i ljiljanima,
a u tamnim valovima tvoga hoda
želim, ljubavi moja, ljubavi moja, ostaviti
violinu i grobnicu, vrpce valcera.