Duboko zakopana tajna: Evo zašto su Čileanci najmotivisanija ekipa na Mundijalu


Pobediti prvaka sveta, u meču u kome prvak sveta mora da vas pobedi da bi opstao na Mundijalu, nije lako. A Čileanci su baš to uradili, i to kao autsajderi po fudbalskim uspesima i brojnim drugim faktorima, a naročito statističkim. Ali, ne odlučuju u životu uvek brojke. Ima tu jedna tajna, i... ovo je priča baš o njoj.



Priča koja počinje ne kreće iz zemlje u kojoj se održava Mundijal, na kome je u "grupi smrti" jedan "mali Čile", uoči svog meča sa velikom Holandijom pobedio velike Špance sa 2:0 i prošao u osminu finala, a svetskog prvaka ostavio da se pakuje za put kući. Zapravo, vrlo malo ima veze sa Brazilom, zemljom-domaćinom. Ne, ova priča počinje - pod zemljom.


Avgust. Peti avgust 2010. Samo što se završio prethodni Mundijal. U pustinji Atakama, u severnom delu geografski duguljastog Čilea koji se prostire skoro celom levom, zapadnom obalom Južne Amerike, na svom poslu je bilo mnogo rudara. Njih 33 su bila najdublje, i to 700 metara ispod zemlje. I to pet kilometara daleko od ulaza u rudnik. A nije to baš neki bezbedan rudnik. Tada je proslavio svoj 121. rođendan, uz retke a nedovoljne popravke bezbednosnih faktora u međuvremenu. Zapravo, dešavalo se da tamo rudari i poginu od urušavanja okna ili drugih rizika sa kojima rudari žive. Kad malo razmislimo, malo šta mi i znamo o rudarima i onome kroz šta prolaze i koliko su zaslužni za naš, naspram njihovog, lagodni život. Ne znamo ni o našim rudarima ništa, a trebalo bi. Kamoli o čileanskim.

Baš tog, petog avgusta 2010, manje od šest meseci od jezivog čileanskog zemljotresa od 8,8 stepeni, koji je oštetio 370.000 kuća i ubio više stotina ljudi, tlo se ponovo protreslo. Ali, samo na jednom mestu: baš tamo gde su bili rudari u pustinji Atakama, u rudniku San Hose, kako mu je špansko ime, a Pravedni Josif po našem. Veća grupa rudara, bliža izlazu u vreme velikog pomeranja stena, odmah je utekla. Ali, ispod njih, skoro sve se urušilo. A ispod tog kolapsa zemlje, njih 33 ostala su odsečena od sveta.

Gust oblak prašine šest sati se nije umirio. Šest sati nisu mogli da vide ništa. A to je bio samo početak patnje. Kada su se okupili, a shvativši da više ne postoji put kojim su sišli toliko u dubinu Zemlje, potražili su jedini spas - penjanje kroz uske ventilacione otvore. Ali, oni su bili uži nego što propisi nalažu. I u njima nisu postojale sigurnosne stepenice za ovakve slučajeve, a propisi su i to nalagali da postoji. Ostali su u prostoru od 50 kvadratnih metara, njih 33. Imali su samo dve duge klupe i hranu za dva, najviše tri dana za toliko muških tela. Nešto kasnije, probili su pokraj sebe put do jednog dva kilometra dugog, praznog i mračnog tunela. I, čekali sigurnu smrt.



Rodbina, kolege, prijatelji i vlast bili su ubeđeni da se desilo najgore. Ako ništa drugo, da je ono najgore - neminovno. Bilo koji pokušaj da se probije do najnižih delova rudnika nije bio uspešan, jer je zemlja bila vrlo nestabilna i korišćenje standardnih metoda samo bi urušilo preostale izgrađene podzemne prostore. Ali, nije se odustajalo. Probalo se sa minijaturnim bušilicama, koje ne bi previše uznemiravale tlo. Probalo se sa njima, samo da bi se probilo tih 700 metara i potražilo mesto na kome se pretpostavljalo da možda, samo možda, ima preživelih. A bušilice su se lomile. Ili bi promašivale željenu lokaciju jer i mape rudnika nisu bile ažurirane kako treba.



Probalo se sa spasiocima. Išli su ti hrabri Čileanci znanim i neznanim puteljcima, i onim ljudskim rukama ranije izgrađenim i onim urušavanjem tla odjednom napravljenim. Ništa i nikoga nisu našli. A i nisu mogli daleko. Ponovo se probalo sa minijaturnim bušilicama, svega 16 cm u prečniku. Kada je jedna od njih došla do željenog mesta - nikakvog odziva nije bilo. Dani su prolazili. Čak 14 njih. Rudare su mnogi oplakivali, dve nedelje pod zemljom je možda moguće izdržati uz zalihe svega što treba, a zaliha nije bilo dovoljno. Crne slutnje nasledile su crni dani.

Davno je prošao kobni peti avgust. Došao je na red i 19. u kome se jednoj spasilačkoj ekipi na površini učinilo da čuje kako nešto udara po maloj u prečniku, a 700 metara dugačkoj bušilici. Kada su je izvadili, na njoj je bila prikačena poruka:



"Estamos bien en el refugio, los 33". "Dobro smo, u skloništu, nas 33".


Čudo! Živi! Samo, šta dalje? Kako do njih? Kako su izdržali 14 dana uz trodnevne zalihe hrane? U kakvom su stanju? Nada je probuđena, ali... spas je bio predaleko. Zapravo, malo ko ga je video, jer je bilo nemoguće probiti dovoljno širok a dovoljno dug put do njih, tako izmučenih. A bilo je među njima raznih. I iskusnih i mladih. I duhovitih, i onih u bolovima. Bio je tu i jedan fudbaler. Franklin Lobos je, posle fudbalske karijere tokom koje je kao "magični minobacač", kako su ga zvali zbog ubojitih udaraca iz veznog reda, zarađivao za hleb kao rudar iako je svojevremeno bio član olimpijske selekcije Čilea. I on je bio zatočenik urušenog rudnika San Hose. I Mario Sepulveda, 40-godišnjak vedrog duha. I mnogi drugi.

Počelo se sa dostavom malih porcija hrane, istim putem kojim je prošla bušilica. Premalim da bi prošao čovek. Kada se probalo da se ta rupa proširi, počela je da se urušava, pa se od tog pokušaja odustalo. Moralo je da se traži novo rešenje, nova putanja. A oprema za tako nešto nije postojala. Dok je stigla iz inostranstva, a pomogla je i NASA, kroz onaj mali otvor ubačena je i kamera, da se snimi stanje rudara. Nedugo zatim, Mario Sepulveda je organizovao 40-minutno video-obraćanje rudara svojim porodicima. Duhovit, kakav je oduvek bio, završio je svoj snimak čuvenim rečima repotera koji su na terenu: "A sada, idemo nazad u studio".

Smeha je bilo. Ali i narastajuće strepnje. Delovi rudnika su se naknadno urušavali i za živote 33 se strahovalo sve više. Cela nacija je čekala šta će sa njima biti. Cela planeta. A dani su prolazili. Petnaesti. Šesnaesti. Sedamanesti... Tada su iz tri pravca krenule nove bušilice ka skrovištu od užasa. A bušenje je bilo sporo. Napeto. Nailazilo se na prazne prostore kojih tu ranije nije bilo, ali i na prečvrste stene, koje su dugo odolevale. Dvadeset i prvi dan. Dvadeset i drugi. Trideset peti. Četrdeset i osmi. Pedeset treći...



Posle 69 dana, "plan B", kako je nazvana jedna bušilica, je uspeo. Dovoljno široka, a dovoljno precizna, stigla je pre svoje dve konkurentkinje i - spasavanje je moglo da počne. Jedan po jedan, rudari su ulazili u specijalno napravljenu kapsulu, koja ih je izvlačila na površinu. Da, zemlja se i tada opirala. Tresla i urušavala. Ali, uz TV prenos koji je videlo više od milijardu ljudi, izašao je i "magični minobacač" Lobos. I "Super Mario", kako su mediji nazvali veselog a hrabrog rudara. I svi ostali. Svi su završili u bolnici.

I...



Četiri godine kasnije, svi oni stajali su nad onim istim mestom ispod kog ih je zemlja progutala. Stali, zagrljeni, baš ovog leta. Pozvali su ih zbog jedne reklame. Ispred svih njih je izašao "Super Mario" i izgovorio sledeće:

"Na ovom istom mestu bili smo zarobljeni 70 dana. Zemlja nas je progutala. Bio je to trenutak da dokažemo od čega smo satkani. Znali smo da tamo gore, napolju, milioni Čileanaca veruju u nas - a ova zemlja je bila svedok svega toga", rekao je Mario Sepulveda, uzeo prah i sa drugovima iz rudnika počeo da je puni u specijalne posude.



"Znali smo da tamo gore, napolju, milioni Čileanaca veruju u nas - a ova zemlja je bila svedok svega toga. E, zato ovu zemlju nosimo u Brazil! I to na teren za trening u kampu naše reprezentacije. Da ga napuni nadom i hrabrošću! I da pokaže svetu da ništa nije nemoguće za Čileanca!", izgovorio je "Super Mario" i, podigavši ton, nastavio:



"Španci su jaki?!


Holanđani su jaki?!



MA, NE PLAŠIMO SE MI 'GRUPE SMRTI'!



MI NE MARIMO ZA SMRT...



... JER MI SMO SMRT - VEĆ POBEDILI!"

(Sada, kada znate da je najveća tajna zakopana u srcu, čak i ako niste fudbaler, već vam je vaš teren - vaš život, je l' da da biste sad i vi jurišali hrabro, u slavu, je l' da da biste sad i vi igrali kao što je Čile protiv Španije?



Pa, igrajte!)


blic.