I bez gledanja na putokaze znaćete da se približavate vodopadima zbog tutnjave koja se
 svakim pređenim metrom pojačava i kapljica vode zbog kojih ćete morati da uključite
 brisače. A zatim, kad konačno ugledate veličanstvenu vodenu zavesu optočenu
 dugom, ne zaboravite da pomislite zelju, ali samo jednu, i napravite nekoliko stotina
 fotografija da biste ovekovečili taj trenutak zauvek.





Kanadu, zemlju fascinantnih prirodnih lepota mnogi turisti zaobilaze sa “must see” liste
 turističkih destinacija uglavnom zbog nepristupačne klime koja je u nekim delovima
 ove prostrane zemlje vrlo surova i u kojima vlada večita zima. Rapidno naseljavanje,
 urbanizacija, “global warming” kao i neverovatne prirodne lepote učinili su da ova
 slika poslednjih nekoliko godina počne da se menja. Zbog ogromnog prostranstva
 koje ljudska ruka u mnogim delovima još uvek nije stigla da pokvari, Kanadu je prosto
 nemoguće upoznati u jednoj poseti, ali ako izbor treba suziti na samo jednu stvar
 onda to sigurno treba da budu Nijagarini Vodopadi.[/i]




Oni se nalaze u provinciji Ontario, 130km jugozapadno od grada Toronta, ekonomskog
 srca Kanade. Do njih možete stići kolima za manje od dva sata lagane, prilično
 dosadne vožnje autoputem Kraljice Elizabete. Da bi ste putovanje učinili koliko
 toliko zanimljivim, definitivno treba da se zaustavite, protegnete noge i popijete
 kafu u jednom od kafe restorana poznatog lanca “Tim Hortons”. Ovu ikonu Kanade
 osnovao je čuveni Kanadski hokejaš Tim Horton davne 1964, a danas, iako više
 nisu Kanadsko vlasništvo, ovi kafei i dalje predstavljaju nacionalni identitet svakog
Kanađanina. U Tim Hortonsu naručite najpopularniju mešavinu tzv “large-double-double”
 sto u prevodu znači obična filter kafa sa dve kocke šećera i dve doze krema za kafu.
 Naravno da bi ste pripremili sive vijuge za procesiranje predstojećih utisaka nije
 na odmet naručiti i neki od njihovih “doughnut-a odnosno verziju naših krofni.




Potkovica i Nevestin veo

I bez gledanja na putokaze znaćete da se približavate vodopadima zbog tutnjave koja
 se svakim pređenim metrom pojačava i kapljica vode zbog kojih ćete morati da
 uključite brisače. A zatim, kad konačno ugledate veličanstvenu vodenu zavesu
 optočenu dugom, ne zaboravite da pomislite zelju, ali samo jednu, i napravite
 nekoliko stotina fotografija da biste ovekovečili taj trenutak zauvek.


Vodopadi su dobili naziv od indijanske reci ''onghiar'' (izgovara se on-ge-ara) sto u prevodu
 znači ''grmljavina vode''. Za same slapove vezana je stara indijanskoj legenda o prelepoj
 devojci Lelawali. To je zapravo jedna ljubavna priča sa srećnim završetkom. Dakle,
 prema legendi, nemoćna da se suprotstavi očevoj volji i sledi svoje srce, Lelawali
odlučuje da sebi oduzme život spustajući se kanuom niz vodopade. Međutim, u trenutku
 pada niz vodopad, He-No, ljubav njenog života, bog gromova koji živi u pećini ispod
potkovičastih vodopada uspeva da je spase i od tada njihovi duhovi žive
zajedno u pećini vodopada.

Nijagarini vodopadi se nalaze na istoimenoj reci i predstavljaju prirodnu granicu između
Kanade i Sjedinjenih država. Iako prilično kratka, otprilike 58km, reka Nijagara svoju
 ogromnu snagu skuplja iz američkih velikih jezera povezujući Iri i Ontario. Na svom kratkom
 putu ona ima pad od 99 metara, a samo polovinu od tog pada ili 55m čine Nijagarini
vodopadi. Oni se sastoje iz tri dela: kanadskog, najlepšeg, najvećeg i turistima
najpristupačnijeg, zbog svog oblika poznatijeg kao “Potkovica”(Horsehoe Falls), zatim
 američkog koji se zapravo sastoji iz dva dela, užeg poznatijeg pod nazivom “Nevestin
veo” (Bridal Veil) i šireg američkog. Iako nisu najviši na svetu, ovi vodopadi su verovatno
 najlepši, a zbog svoje pristupačnosti najslikaniji a samim tim i najpoznatiji pa nije ni čudo
 sto ih godišnje poseti preko dvanaest miliona turista, neki samo da uživaju u lepotama
 vodopada a drugi sa namerom da se obavezu na večitu ljubav i kažu sudbonosno
 ”Da”. Ovo poslednje im je i prikačilo etiketu ”prestonice medenog meseca”.

Vodopadi su godinama bili inspiracija mnogim umetnicima, naučnicima ali bogami i avanturistima.
 Legendarna Merlin Monro je ovde snimila čuveni film “Nijagara”, Nikolu Teslu - našeg
proslavljenog naučnika, vodopadi su inspirisali u inovatorskom radu, a dvadesetak zavisnika
od adrenalina je čak pokušalo da se spusti niz ovu vodenu stihiju od kojih su neki i uspeli,
 ali je većina ipak život završila tragično.

U vodopadima možete da uživate na vise načina. Jedan je sa visine vodopada, koji
 je ujedno i visina ulice. Tu možete da priđete na par metara od vodopada, osetite
 njihovu neverovatnu snagu i gotovo ih dodirnete rukom. Naravno, slikanje je obavezno
 tako da sam sigurna da će se memorijske kartice napuniti i da će neke od napravljenih
 fotografija biti dostojne uramljivanja za večito sećanje. Naravno pošto je ovaj
doživljaj besplatan budite spremni na neverovatne gužve i laktanje pogotovo u
letnjim mesecima. Za nas romantične, predlažem spustanje do pećine ispod vodopada,
 turom poznatom pod imenom “Putovanje iza Vodopada” (Journey behind the Falls).
Tu ce vam se pružiti prilika da pokisnete do gole kože, ali i da na trenutak oživite
 legendu o devojci Lelawali i bogu He-No i osetite snagu njihove večne ljubavi. Za
avanturiste je definitivno tura brodićem “Služavka magle” (Maid of the Mist) kojim ćete
 se približiti na samo nekoliko metara od podnožja vodopada. Tu vas ni besplatne kabanice
 neće zaštititi od sitnih , magličastih kapi vodopada ali to nije ni važno pošto će vam to
kupanje verovatno ostati u sećanju kao jedno od najlepših u životu. Zaljubljeni mogu
 da uživaju u vodopadima iz ptičije perspektive sa Skylon tornja, zaštitnog znaka
 Nijagarinih vodopada. Na vrhu tornja je vidikovac, a takođe i rotacioni restoran koji
 omogućava božanstven pogled na vodopade i okolinu. Rezervacije su obavezne i cene
su prilično visoke, mada klopa nije neka. Izbor vam je tu a vi odlučite.

Kad se već umorite od pešačenja i lepote vodopada predlažem relaksirajući
 obilazak jednih od najpoznatijih vinograda na svetu za proizvodnju famoznog ”ledenog vina” (ice wine). Znam, teško je poverovati, zbog stigme koja je prilepljena Kanadi kao zemlji večitog snega i leda, ali verujte mi bićete prijatno iznenađeni prizorom predivno uređenih vinograda koji se prostiru u nedogled. Vinogradi ili tačnije njih 62 nalaze se na desetak kilometara od Nijagarinih vodopada u geografski idealnom predelu za vinogradarstvo, između dva jezera čije prisustvo omogućava prave klimatske uslove za sazrevanje grožđa, a to su hladna proleća, žarka leta i duge jeseni.



Ledeno vino spada u desertna, slatka vina. Veoma je skupo zbog toga sto zahteva specifične klimatske uslove za uzgajanje i berbu, a jedan od uslova da vino zadovolji  stroge svetske standarde slatkih vina je da temperatura u vinogradu pre berbe mora biti između minus 8 i minus 12 stepeni celzijusa tri dana za redom. Takvi klimatski uslovi omogućavaju optimalnu koncentraciju šećera u vinu i daju mu specifičan, jedinstveni ukus.
 Ako vas put nanese na ovu stranu krajem Januara i ako budete dovoljno hrabri da izdržite temperature znatno ispod nule, možete prisustvovati berbi ledenog vina i čuvenom Festivalu u čast istog. Tada se organizuju ture po vinarijama, džez koncerti, degustacije i još štošta. Inače ture po vinarijama uz obaveznu, uglavnom besplatnu degustaciju,  organizuju se tokom čitave godine. Budite sigurni da ćete svasta naučiti i videti pošto su ture vrlo edukativne. Iako je prilično skupo, kupite jednu bocu za uspomenu ali i za posluženje u specijalnim prilikama.

Turistički kič
Klifton Brdo je američka, turistička, kič ulica kroz koju morate proći da bi ste zaokružili posetu Nijagari. Ona predstavlja klasičan severno američki dodatak prirodnim turističkim atrakcijamai sa njima čini nerazdvojivu celinu. To je ulica prepuna svakojakih jeftinih atrakcija među kojima su Riplijev muzej “Verovali ili ne”, muzej voštanih figura, naravno ne tako dobra imitacijaTisoovog, muzej Ginisovih rekorda, Frankenštajnova kuća, kuća strave i užasa, radnje sasuvenirima i restorani brze hrane. Tu se definitivno može naći ponešto za svakog, mada mislim da ce najmlađi posetioci uživati najviše.

Bez obzira na doba godine u koje vas put navede u ove krajeve, vodopadi vas neće ostaviti ravnodušnim posto su podjednako lepi kad su zaleđeni i osvetljeni reflektorima u boji, kad su okruženi prirodom koja se budi u proleće, obasjani jarkim suncem u leto, ili prošarani predivnim jesenjim zlatno-žuto-narandžasto-crvenim tonovima. Zato iskoristite pruženu
 priliku da vidite jednu od najlepših prirodnih lepota Novog Sveta i uživajte, a pre povratka kuci isprobajte sreću u jednom od kazina Nijagare, možda vam to zaista ulepša posetu Kanadi.


b92.net

Možda nekima Toronto, i uopšte Kanada, ne izgleda kao preterano uzbudljiva destinacija, ipak meni je poseta ovom gradu ostala u sjajnoj uspomeni. Mada se na prvi pogled mnogo ne razlikuje od drugih velikih severnoameričkih gradove, u Torontu ima mnogo detalja koji ga izdvajaju.

Najpre da kažem da sam naše slatke crvene paprike, koje u ovo doba godine dominiraju srpskim pijacama, neočekivano našla upravo u Torontu, po prvi put otkako živim na severnoameričkom kontinentu.

Iako sam se tokom više godina provedenih u Americi navikla na šarenolikost ljudi i kultura, diverzitet sa kojim sam se susrela u Torontu bio je iznad svakog očekivanja. Jedva da se čuje engleski jezik na ulici. Iz raznih delova sveta ljudi su doneli svoju kuhinju tako da ima mnogo internacionalnih restorana - sjajna prilika da se probaju razna jela u originalnom izdanju. Zapamtite, samo sveži imigranti insistiraju na autentičnom kuvanju, posle se sve to postepeno prilagođava ukusu lokalnog stanovištva.


U svakom delu grada dominira određena kuhinja: na glavnoj ulici ima mnogo bliskoistočnih i mediteranskih restorana sa nezaobilaznim girosom. U kineskoj četvrti su, naravno, lokali sa raznim dalekoistočnim kuhinjama – kineskom, japanskom, vijetnamskom, generalno veoma popularnim u Americi i Kanadi. Zatim, restorani sa modernom severnoameričkom kuhinjom, sa italijanskom, indijskom, francuskom... može da se bira.


Ima i onih mesta koje služe takozvani fusion, od svega pomalo. Recimo, u jednom takvom restoranu moguće je naručiti hamburger slajders sa pomfritom i edamamom (soja u mahuni) ili kapreze salatu sa zelenom salatom i kruškama, i na kraju kao glavno jelo piletinu na malezijski način.


Interesantan mi je bio i Marché, lokalni ogranak švajcarskog lanca restorana, koji ima sledeći koncept:
 u ogromnom prostoru smešteni su punktovi gde se pred mušterijama sprema različita hrana, supe, paste, salate, peciva, morska hrana, suši, torte i kolači, itd. Na ulazu dobijete magnetnu karticu kojom “plaćate” na svakom punktu gde uzimate hranu. Zapravo, plaćate samo jednom, na izlazu, za sve ono što se na kartici skupili.



Tek tada ćete, naravno, i primetiti da ste potrošili mnogo više nego što ste planirali za jedan obrok! Inače, jede se za stolovima, baš kao u klasičnom restoranu. To sve i ne bi bilo toliko zanimljivo da enterijer i hrana ne izgledaju tako dobro i primamljivo. Ukus je, sve u svemu, ipak bio ispod očekivanog.

Pravi biser za ljubitelje hrane je zatvorena pijaca Sent Lorens (St. Lawrence) u centru grada. Na dva nivoa nekadašnje fabrike automobila može da se nađe ogroman izbor svega i svačega, ima neverovatan broj vrsta lososa, jastoga, kobasica, mesa od kamile, emua, kengura, krokodila, itd.