Турска веза

У овој причи о размножавању не могу а да се не осврнем на, не тако ретко присутну искомплексираност неких наших сународника, по питању наших крвних веза са Турцима. Ова искомплексираност може да има неколико нивоа, у зависности од тога да ли је само незнање посреди или поред тога имамо још нешто (нпр. прича да је младожења своју младу носио турском бегу у шатор). Да би се ова искомплексираност превазишла, народ мора да познаје историју и медицину (хумана генетика и антрополошка анатомија).



- Из историје треба знати, да су стари Срби у доба досељавања на Балкан (време варварства), имали обичај да не убијају заробљенике из ратова, већ су им, након извесног времена, нудили могућност да у миру иду својим кућама или да остану са њима, да живе као Срби, оженивши се српским удовицама чији су мужеви погинули у том рату. Такође, треба знати и то да су стари Срби по досељавању на Балкан, асимиловали остатке римских легија (легионари са породицама), као и целокупно постојеће становништво, које је било веома малобројно у односу на Србе, који су дошли, у за то време, несхватљиво великој маси. Комотно се може рећи - најезда.

Асимилација је зависила и од рељефа, те се тако асимилација у неким изразито изолованим пределима Црне Горе, веровали или не, продужила скоро до 1900 - те године. Такође треба знати и то да на територији Европе (а вероватно и шире), нема чистих раса, као и то да су постојала словенска племена која су била тамније пути, те да се њихово учешће у етногенези Срба не може докраја занемарити (иако су били малобројни). Стари Срби као народ светлије пути, ратовали су и мешали се са медитеранским народима тамније пути. Наслеђивање тена је полигенетско, при чему су гени за тамнију пут доминантнији од гена за светлију пут. Узимајући у обзир, број ових гена у човеку, као и саме законитости наслеђивања боје коже, косе и очију, може се рећи да је у популацију од 100 првобитних плаво-, риђо- и светло смеђокосих Срба, било довољно да током деценија и деценија, доспе само 10 тамнопутих медитеранаца (медитеранки), па да ми данас будемо овакви какви смо (разнокоси).

– Такође, треба знати да су у европском средњем веку, ратовали само племићи и припадници војничког сталежа (привилеговани сталеж, у миру су се бавили сточарством и тренирањем у ратним вештинама), те да је Турке у Маричкој и Косовској бици сачекало само наше племство са војничким сталежом, док су остали мушкарци остали код куће (и у миру и у рату су се бавили земљорадњом, изграђивањем путева, утврђивањем постојећих градова и тврђава, као и изградњом нових). Такође, нису баш сви српски ратници изгинули у овим биткама, а здраворазумски је јасно да нису повели и своју децу у рат.

- Турци су по доласку на Балкан, дали феудалцима право прве брачне ноћи. У то време су сви освајачи у Европи (а можда и шире), покореним народима наметали право прве брачне ноћи, а са циљем да им убију вољу за размножавањем, да би их лакше асимиловали и проширили своје територије. Чињеница је да је право прве брачне ноћи постојало, али је велико питање колико је било поштовано. Срби су се штитили тако што су се у тајности венчавали или су се одмах по венчању селили у друго место. С друге стране, турски феудалци су у почетку више, а касније све мање поштовали ово своје право, јер је не мали број турских феудалаца, покушај остваривања овог права, платио сопственом главом. У породичним историјама Срба, оваква убиства се прилично често помињу као разлог сеоба. С друге стране, медицински критеријум да би се брак прогласио стерилним, јесте: "Изостајање зачећа после годину дана редовних сексуалних односа без коришћења кондома" 5 Мој. 24:5

– Ко се скоро буде оженио, нека не иде на војску, и не намећи на њ никакав посао; нека буде слободан у кући својој годину дана и нека се радује са женом својом коју је довео..


Ако томе још и додамо, анатомско антрополошке карактеристике (међусобни односи костију) данашњих Срба, у поређењу са данашњим Турцима, видеће се више него очигледне разлике, што још више говори у прилог чињенице, да је прилив турских гена у нашу нацију, могао да буде само спорадичног карактера. Чак и лаици који пропутују Турску, јасно ће потврдити да су разлике у физичком изгледу данашњих Срба и Турака више него очигледне. Намерно кажем пропутују, јер се у једном малом делу Турске, налази сконцентрисано око 2-3 милиона мухамеданаца наше крви, који су након пропасти Отоманског царства, отишли са/за Турцима. Турске власти су се касније потрудиле и да им дају турска презимена. Многи од њих и дан данас говоре српским језиком.

На жалост, на сличан начин смо у разним смеровима, изгубили на милионе људи, што историчари јако добро знају.


medicinari.

Poreklo Srba i ostalih



Mada ima nečeg nepristojnog u prebiranju po poreklu bilo koje nacije, već dva veka to je prvorazredno političko pitanje koje ima više nego dramatične efekte na društvo, ali na koje naučnici samo retko sa uspehom odgovaraju. Tako i novija genetička istraživanja prilično jasno oslikavaju poreklo Srba kao većinskog naroda u Republici Srbiji, ali ti odgovori nisu baš oni koji su mogli biti očekivani

Nekada davno, u dalekoj zemlji na severu, živela dva brata. Pošto se nakon očeve smrti nisu mogli dogovoriti oko nasleđa, mlađi uzme nešto provijanta i nešto naroda, te pođe na jug. Posle mnogih avantura, on pređe reku Dunav i nastavi dalje na jug, sve dok ne naiđe na raskošno carstvo. Ovde se Mladi knez ponudi carskoj vlasti da ratuje protiv Avara i zbog te zasluge car, znamo i ime, Iraklije, odobri Napoznatom knezu da se sa svojim narodom nastani u oblasti oko grada Soluna, pa on tako i učini.

Ali, kako se Nepoznatom knezu i narodu njegovom tu nije previše dopalo, oni se ponovo pokrenuše sa željom da se vrate u prapostojbinu. No, tokom puta kod Dunava naiđoše na jedan drugi utvrđeni grad, igrom slučaja baš Beograd, pa se iz nekog razloga ponovo predomisliše oko toga gde će se nastaniti. Carski načelnik u Beogradu im stoga, uz carevu saglasnost, odobri da zauzmu nenaseljeno područje na jugu njegove teme, gde ostadoše dugo potom. I ne usrećiše se previše.

Moguće da je niste odmah prepoznali, ali ova priča sa tipiziranim, kao u bajci paralelizovanim likovima i ulančenim događajima, predstavlja osnovu legende o doseljavanju Srba na Zapadni Balkan, koje se odigralo negde nakon 627. godine nove ere. Potekla iz kultnog spisa "O upravljanju carstvom" Konstantina Porfirogenita, legenda u velikoj meri nalikuje na priče o doseljavanju drugih slovenskih naroda u region Jugoistočne Evrope.

Da li je to i priča o njihovom poreklu? Ako pak konkretizujemo pitanje na većinsku populaciju u Republici Srbiji, da li su Srbi, svi i svuda, kako ih u Kovčežiću iz 1849. naziva Vuk Karadžić, zaista potekli od bajkolikog Nepoznatog kneza?

NAŠ GEN



Bez ikakvih sumnji u autentičnost vizantijskog izvora, ovakva jedna priča o poreklu Srba, kao što to čine i sve druge, na izvestan način implicira odomaćeno viđenje naroda kao "krvlju povezane" zajednice koja je potekla od nekog patrijarha i njegove manje ili više odvažne grupe srodnika. Da li bi genetika, koja se poslednjih godina, uz druge stvari, intenzivno bavila i poreklom i migracijama ljudi, uopšte mogla da dokaže postojanje zajedničkih predaka za jednu etničku zajednicu?

U svakodnevnom životu ljudi će, ni najmanje ne sumnjajući u svoju krvnu vezu sa narodom kome pripadaju, reći da, na primer, imaju "srpski gen" ili da im je neka karakteristika kao što je lenjost ili sklonost ka revoltu zapisana u DNK. Takvo viđenje nema veze ni sa Porfirogenitom, ni sa bilo kojom verzijom doseljenja Južnih Slovena – ono je prosto mnogo šire i dublje rasprostranjeno u kulturi.

Dodatnu težinu takvom ubeđenju poslednjih godina daju vesti poput one iz 2009. da je švajcarska kompanija iGenea koja, na osnovu istraživanja prisutnosti genetičkih markera poteklih od drevnih naroda, dešifrovala poreklo stanovnika u različitim delovima Evrope.

Prema njihovim podacima koje su mediji naširoko i bez ikakve provere prenosili širom Zapadnog Balkana, Srbi su navodno jednom trećinom potekli od Slovena, jednom petinom od Ilira, a drugom od Germana, dok u genima sadrže još i sedminu Kelta, desetinu Feničana, dvadesetinu Helena i pedeseti deo Vikinga. Međutim, u toj priči je izostala činjenica da to ne znači kako je bilo koji od Srba nastao uparivanjem 30 Slovena, 20 Ilira, 20 Germana, 15 Kelta i ostalih pomenutih, sa sve dva Vikinga. Posredi je nešto sasvim drugo.

Naučno je gotovo u potpunosti dokazano da savremene etnicitete ne odlikuje praktično nikakva "krvna" veza. Ovo vas možda iznenađuje ili razočarava, ali genetička istraživanja takozvanih haplogrupa u Evropi nedvosmisleno pokazuju da su svi evropski "narodi" samo statističke mešavine nekoliko haplotipova koji su stari više hiljada godina, mnogo stariji od pomenutih Slovena, Ilira i Germana. Nema ništa u krvi što se, ako odete u obližnju laboratoriju, može izvaditi iz vene i potom reći "Ovaj čovek je Srbin" ili "Ovaj čovek je Katalonac".

POREKLO STOTINE SRBA



Nakon što su 2002. godine Noa Rozenberg i saradnici u članku Genetic Structure of Human Populations u časopisu "Science" objavili analizu gena na Y hromozomu i mitohondrijalnom genomu, postalo je jasno da nije moguće napraviti klasifikaciju ljudi na "genetički čiste" narode u okviru malih teritorija. Prema tom istraživanju, svega 7,4 odsto mutacija uočeno je u samo jednom regionu i to sa veoma malim učestalostima.

To, međutim, ne znači da narodi istorijski ne postoje ili da je bajka o Nepoznatom knezu sasvim netačna, pa čak ni da genetička istraživanja ne mogu dati preciznu sliku porekla ljudskih zajednica. Problem i jeste u tome što je mapa pomenutih haplogrupa zapravo preterano precizna, a sa novim radovima, postaje sve preciznija i samim tim – sve složenija. Organizacije poput Međunarodnog projekta HapMap periodično u časopisima kao što je "Nature" objavljuju mape haplotipova ljudskog genoma (trenutno su stigli do 3,1 miliona analiziranih polimorfizama na nukleotidima), a sve je veći zamah i konkretnih lokalnih istraživanja.

Kad je reč o Srbima, ovo "poreklo" se može sagledati iz više radova među kojima su posebno relevantni Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe Vinćenca Batalje iz 2008. i rad High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe iz 2005. Marijana Peričića i brojnih saradnika iz celog regiona.

Tako, među sto ljudi koje se izjašnjavaju kao Srbi, čak 30 ih je poteklo od muškarca koji je na Y hromozomu prvi imao mutaciju označenu sa P37.2, tako da danas pripadaju haplogrupi I2a. Međutim, dvadeset drugih ljudi koji su Srbi potiče od nešto starijeg pretka rođenog u severoistočnoj Africi i oni pripadaju haplogrupi E1b1b1a2-V13. Petnaest trećih od sto Srba vodi poreklo od starog pretka sa travnatih prostranstava Ukrajine (R1a1-M17), deset od starog patrijarha iz Zapadne Azije (R1b1b2-M269), dok ih sedam potiče od jednog muškarca iz Irana rođenog pre 40.000 godina (K*-M9).

LIČNA KARTA POTOMAKA



No, šta uopšte znače ovi brojevi i kriptične oznake koje više podsećaju na šifre oružja nego na bilo čije drevne pretke? Da bi se to razumelo, nije loše imati u vidu šta su uopšte haplotipovi i haplogrupe, onako kako ih genetičari vide. Svaki čovek u 22 para telesnih hromozoma i dva polna hromozoma, ima ogroman broj gena, više od 99,5 odsto, koji su zajednički svim ostalim ljudima.

No, stvar je, kao i obično, u malim razlikama. Na nekom genu, jedan pojedinac može imati samo jedan jedini nukleotid koji se razlikuje od onoga kako taj gen izgleda kod svih ostalih ljudi. Tako na tom mestu može biti A umesto G (parovi nukleotida su uvek A ili G, T ili C), a ta se malecna razlika stručno naziva polimorfizam jednog nukleotida (SNP, single nucleotide polymorphism). Takva promena je trag mutacije koja se nekom od predaka dogodila u davnoj prošlosti i koja može da posluži kao marker za sve njegove potomke.

No, nije dovoljno da se posmatra bilo kakva mutacija. Za praćenje porekla ljudskih zajednica, genetičari obično posmatraju sekvence DNK u nekim regionima muškog Y hromozoma ili na mitohodrijalnoj DNK. Naime, u ovim regijama postoje, nazovimo ih, neaktivni geni koji ničim ne utiču na život i metabolizam organizma. Zbog toga jer ne govore ni o kakvim osobinama, oni ne trpe selekcioni pritisak i kao da ne postoje za biološku evoluciju, pa su savršeni markeri da pokažu poreklo.

Najjednostavnije rečeno, nakon što je jedan pojedinac pre 40.000 godina doživeo mutaciju u ovom regionu i to samo na jednom nukleotidu, ona će se nesmetano, bez ikakvog spoljneg efekta, preneti na sve njegove potomke, sve dok ne dođe do neke sledeće mutacije. I stoga se za sve potomke koji je sadrže kaže da imaju isti haplotip, odnosno da pripadaju istoj haplogrupi.

Pritom se može lako odrediti tačno vreme kad je mutacija nastala, dakle kad je živeo prvi predak cele grupe, a i šta se u međuvremenu desilo – koje su se podgrupe pojavile i kako se granalo stablo. Tako se u šumi haplotipova dobro zna da je haplogrupa I2 potekla iz Jugoistočne Evrope razdvajanjem haplogrupe pre oko 15.000 godina, a da je u njoj par hiljada godina kasnije nastala mutacija P37.2 sa kojom je nastala I2a grupa, kojoj danas pripada oko 30 odsto Srba.

PATRIJARH, JEDAN ILI VIŠE




Da bismo, ipak, dublje razumeli o čemu je tu zapravo reč, možemo, umesto standardizovanih oznaka, upotrebiti neka konkretna, ali sasvim arbitrarna imena. Možemo reći da je I2a-P37.2 potekla od nekog zamišljenog Ilije, koji je živeo pre oko 10.700 godina. Taj je Ilija daleki potomak nekog, nazovimo ga Irineja, koji je živeo pre 15.000 godina (haplogrupa I2), a on je potekao od Isaka, pretka većine evropskih naroda rođenog pre oko 20.000 godina (haplogupa I).

Genetička istraživanja pokazuju da je svaki treći Srbin potekao od pomenutog Ilije. No, stvar je u tome da su od istog Ilije i mnogi ljudi koji danas spadaju u Hrvate, oko 20 odsto njih, ili Bošnjake (15 odsto), pa čak i neslovenski narod poput Mađara (34 odsto).

Dodatnu komplikaciju unosi što petina današnjih Srba nije uopšte potekla od Ilije i njegovih predaka Irineja i Isaka, već od izvesnog Eustahija (haplogrupa E1b1b1a2-V13), koji je rođen pre 18.600 godina u severoistočnoj Africi. No, za ovog Eustahija je zanimljivo da su od njega potekla ne samo dvadesetorica od sto nasumično izabranih Srba, već čak 44 odsto Albanaca.

Petnaestorica od stotine Srba su potekla do izvesnog Roberta (R1a1-M17), koji je lutao ukrajinskim stepama u osvit metalnog doba, a od njega su potekli i mnogobrojnih današnji Nemci. Deset odsto Srba poteklo je od nekog Rajana iz Zapadne Azije (R1b1b2-M269), od koga su se razmnožili i brojni Velšani i današnji Irci. Sedam odsto Srba ima vrlo drevno poreklo – oni potiču od patrijarha Konstantina, rođenog na prostoru današnjeg Irana pre 40.000 godina (K*-M9).

Ostali Srbi predstavljaju malobrojnije haplogrupe koje su potekle od sasvim trećih patrijarha, a slučaj je hteo da su od jednog od njih potekli i neki Vikinzi. Ta okolnost, kao i činjenica da Rajanovih potomaka ima u Irskoj i Velsu, a da su Robertovi dosta dobro infiltrirani među Germane, nagnala je kompaniju kao što je iGenea, ali i neke druge, da pojednostavljivanjem kaže kako su Srbi potekli i od Vikinga. No, to je samo napravilo zbrku.

Šta nam još na kraju govore svi ovi brojevi? Da ne postoji tipična nacionalna mešavina, već da zapravo Srbi, ali i bilo koji narod, sačinjava više raznih haplogrupa. To znači da nemaju jednog nego više patrijarha i da se danas Srbima nazivaju grupe ljudi koje imaju prave "krvne" rođake kako među Slovenima tako i među Albancima i Mađarima.

ETNOGENEZA




Kako su onda narodi uopšte nastali i zašto se te grupe nisu držale svojih pravih krvnih veza? Pre svega, razlog je što su one mnogo drevnije od pojma naroda kako je on doživljen u istorijskoj epohi. Drugo, etnogeneza i formiranje nacija nije baš tako jednostavan proces, po kome bi Nepoznati knez došao, naselio se i od njegovih potomaka se razmnožila cela nacija.

Ako se pogleda neprekidno mešanje stanovnika Evrope tokom poslednja dva milenijuma, gde jedni dolaze, drugi se sele, treći padaju pod dominaciju četvrtih, može se uočiti da sve nacije nesumnjivo jesu hibridi. I ne samo to, nego da države i teritorije uvek prethode nacijama, a ne obrnuto, kako se obično misli. "Stalna tendencija bila je da su uspešne grupe osnivale teritorijalna kraljevstva, u kojima su politički značajni elementi društva prihvatali identitet svog vođe", kaže američki istoričar Patrik Giri u svojoj briljatnoj knjizi Mit o nacijama, objašnjavajući svu složenost procesa etnogeneze.

Ako ne sumnjamo u samu Porfirogenitovu priču, proces nastanka Srba kao etničke grupe na Zapadnom Balkanu je mogao teći tako što je onaj Nepoznati knez iz takozvane Bele Srbije došao sa nekom grupom i nakon pada avarske imperije, radeći za interese Vizantije, stekao veliki ugled i dobio neki oblik teritorijalne autonomije kojom je upravljao.

Narod koji je tu već živeo ili prolazio je vremenom mogao da prihvati identitet svog vođe kao svoj i tako se bez ikakve krvne veze pridruži Srbima u sam osvit njihovog nastanka. Giri čak smatra da nacije poput Hrvata i Srba svoje nazive duguju titulama koje su istaknuti pojedinci imali unutar avarskog kaganata, pre njegove propasti posle neuspele opsade Carigrada 627. godine.

Svakako, sva ta narodna masa, potekla od pomenutih drevnih Ilija, Eustahija, Roberta, Rajana i ostalih, a koja je prihvatila svoj identitet kao srpski, dva veka kasnije prelazi u hrišćanstvo, a vlast nad njom ima dinastija Vlastimirovića, koja navodno direktno potiče od samog Nepoznatog kneza. Ako se stvar tako posmatra, sudeći po svoj tragici potonje srpske istorije, deluje čak zastrašujuće činjenica da su neke grupe svojevoljno izabrale da budu Srbi.

Uz sve ovo, postoji i jedno vrlo upečatljivo svedočanstvo o nacijama, u narodu koji je ne tako davno sišao sa istorijske pozornice. To je, zapravo, priča o nastanku i iščeznuću Jugoslovena, koji evidentno nije povezan krvnom vezom, ali mu se etnicitet teško može osporiti i dvadeset godina nakon nestanka "nacionalne" države. Oni se kao nacija rađaju među kulturnom i političkom elitom XIX veka, na uštrb individualnih sloboda iznalaze svoj kolektivni identitet koji u Titovoj Jugolsaviji vezuju za vođu i državljanstvo, godine 1981. njihov broj čak dostiže 1,2 miliona, da bi ih danas bilo svega 150.000. Koliko bi ih bilo danas da je Jugoslavija potrajala?

Ove godine se širom Zapadnog Balkana u seriji objavljuju prvi rezultati novih popisa stanovništva, što izaziva nemale političke i društvene potrese, a kako se i u Srbiji ove jeseni očekuje popis stanovništva iznova je za svakog građanina otvoreno pitanje pripadanja Srbima ili nekom od preostalih naroda i narodnosti. No, da li će vaše izjašnjavanje biti jednoznačno definisano vašim stvarnim poreklom, zajedničkim biološkim odlikama ili je to ipak samo stvar teritorije?

"Istorija naroda Evrope nije gotova – niti će ikada biti. Etnogeneza je proces sadašnjosti i budućnosti, isto koliko i prošlosti", kaže Patrik Giri. A ako nešto učimo iz genetike, to je da nju zapravo ne oblikuje krv, već teritorija.



vreme.