ПОРУКА

1
Прозрем вас:
јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.

Замукни муком скота; —
достојан споља лик и ум,
унутра звер
и беспомоћно дете.

2
Мркло кад језгро живота,
замрачи њим
и празни умља вид.

Из таме себе
тамом потеци ван;
ругобом ноћи
штурину оплоди дан
у видела непребол,
у стид.

3
Чујем вас:
на мужанско грло
зацвили дете,
рикне из питомине звер.

И синак био мајци,
или кћер,
замукни, залуд глас,
кад никог и ништа не зовете.

4
Јадна јаснота,
умље, јадна реч,
мрачни пут грете.

Достојан споља лик и ум,
унутра звер,
и беспомоћно дете.

ПУТ

1
Јер газило се туда,
јер газило,
и небога, ево,
стопа утабава; —
нема трага.

А жеднији ходим све,
а ходе; —
у недохват је,
ето то ужасава.

2
Ходим, и ходе,
а на сваки бат
камени кора
по недохват-благу.

Од бисер-жеђе,
трагом у нетрагу,
шкољка на шкољку
тврдну очајања.

3
Ходим — ни трага.
Ил’ траг би,
луди да тежак бат
стврдла ова здрузга утабáња.

И животом то
да бризне сваки кут,
путу здрузгати је стопу,
стопи пут.




4
Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то, и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал’ проклијали трази.

5
Ходим,
јер ходило туда.

Залуду стази те кривуда,
плаветној залуду мети
те обриче чуда;
ход овај само ће донети,
без јесени зиму,
лето без пролети.

6
И знам,
и леди ме знање —
штуро је ово,
стопа у стопу ткање.

И јалов пламен,
саму кад не спржи срж; —
јадован мраз,
кад не строши се камен.


7
Ходом то у неходе,
у беспуће непутем,
и броди да се не преброде.

И стопом то и скутем,
врелини врео,
усна кад усну
испијајући прокази,
на крају нестати цео,
ал’ проклијали трази.

ВЕСТ

1
Заплáви на крила жар.
Небо то земљи тобом
силовито устреми,

Сило, Нерођени,
Ти.

2
Отворите се, утробе.
Семе је ово,
пламена пламен-оплођење.

Сагорети —
пречистој дар.

3
Ожеднела је земља,
огладнела Агнец-Сина,
крви крв, тела тело.

Жртвени преклати нож
силу крина.

4
Отворите се, утробе,
Семе је ово, блажени носи квар,
невести земљи небо у оплођење.

Сагорети —
пречистој дар.

ХРАМ

1
Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.

Пеците, жеге —
пламена не спекосте плам;
ледите, циче —
леда не следисте лед.

2
И нека схоре се све злости —
смешак им одоли блед.

Болног тек бол ме,
кореном у потаји кад
проклија немо и ниче,
родна кад затишти злед.

3
Тајна то тајни,
за даљу некуд мену
отвори вид.

И обневиди око,
где прогледала душа
непробоја кроз тврди
прострели зид.

4
То задњу премашити је мету
у бездан себе ко крену;
то силе је у цвету


мрклу разбудити стену.

Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.

СТРУНА

1
Мукло то нечуј неки
у мени случи.

Прснув занемела
смрћу дâ гласа струна.

2
И меда или жучи
чаша ли ово пуна,
бол ме —

до дна искапим,
мрем неизречјем
у реч.

3
Не мене, не мене,
брата то
у незнању мог
муклије тим
потаја ова мучи.

4
И знам, и знам,
срце где куца,
од злата или тучи,
немо у њему распиње се Бог.

Плакало ил’ певало,
трнова за уздарје
плете му се у потаји круна.



5
Мукло то нечуј неки
у мени случи.

Прснув занемела
срћу дâ гласа струна.

РАДОСНО ОПЕЛО

1
Чемера чемер ми грлу
саћем што мед —
загорчај, загорчај све дубље.

Из горке ране
дубини проврем у врело.
Потоње у погреб себи
упалим зубље,
радосно запојем опело.

2
Дубље, све дубље —
плода се не заче овде
да утоли ову глад.

Тишином себе
затрубити у трубље;
плаветнилу кô Икар
винути жарко у пад.

3
Загорчај, загорчај, зацрни —
у невид-рухо
претварам се бело.
Поклецни, ного, посрни —
узлет је у недостижно
што зову овде пад.

4
Паркама ходом овим
разоравам прело.



Радосно, у погреб себи,
запојем опело.

Мрењем све живљи,
старошћу све дубље млад.

ТУГА

1
Засветле дани,
девице мру биљке
тихано мило.

У срцу туга се стани
за нечим што се
давно, давно збило.

2
И као да се
од искони снило:
прецветаше журно
руже и љиљани,
случи се иста прича
кô и лани.

3
Мру, топлином лапе
вали лагани.
У срцу свих мрења
све дубље откуцава било.
И топло некуд
појећи помјани,
тугом у бездан
незнаној отвара се страни.

ПОГРЕБ

1
Зàпева му труба,
у ковчегу опружен он,
и жут.

И другара војника
чохом по кожи рука груба
добује лагано.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

2
И погребли га ваљано:
Крстачу поболи,
па име, Суботић Стано,
читко по њој —

мајка да га нађе,
или љуба,
или ко га воли.

3
Зàпева му труба.
у ковчегу опружен он,
и жут.

А небо плаво,
и сенке шарају пут.

СЕЋАЊЕ

1
У тиху собицу моју
ђурђевак унесе неко.

И осетих на души
слој заборава сив,

прахом кад време поспе
затурену твар.

2
И видех, у родном крају,
присојем на зелен-брегу,
где леска листава и дрен,

првенце ђурђевке
бела рука тражи.


3
И киту кад набере,
плаветли врвцом је веже,

помирише је снена
и намени је мени.

У тиху собицу моју
ђурђевак унесе неко.

ЈУТРО

1
Љубицу,
смерни цвет,
покропи росом зора.

А нељубљеној
сан дарова плав.

2
Што боса твоја нога
разбија росу,
лепојко?

Језа се низ травку слива,
заболеће те глава.

3
Јутром шта сана тражиш
росноме на пропланку?

Сунце је на уранку,
гуја се у котур свија,
опечиће те младу.

4
Нек боли,
не заболела;
нек печи,
не опечила,

мирисну
сан ми обрече,
трагом је зоре тражим.



5
И гле,
у плаветни дан,
вејала сном и вејала,

са таласавих груди
нељубљене девојке,
љубица смерна.

ИЗ ОСАМЕ






1
Остани где си,
и теци као река,
и као дрво расти,
и олујом захуји,
ил’ цветај као цвет.

2
У завичају мом
згурени кровови ћуте
и миле воде
и дим по земљи се краде.

3
Зебња је овде,
ослушкују се створ и твар:
у камен заспати јавом,
ил’ будно сном
потећи на веке.
4
Ведрину из тла бола, знај,
сише овде корен бол.
И радост недозрела,
или вај,
из патна срца ли вине,
кô птиче зла кад устрели рука,
падне, и крвав остави траг.



5
Остани где си,
и теци као река,
и као дрво расти,
и олујом захуји,
ил’ цветај као цвет.

ПРИЧА

1
Јесен по нашем врту
сметове лишћа снела,
те раскошна ти коса,
и набори одела,
дах веју помрла биља.

А у нама певају миља;
радосни, руку под руку,
газимо по злату.

2
Вештица зима
на нашем настани се брегу,
скамени гору и воду,
и тици крила.

Те сура пољем
лута звер,
и гавран сам
црни се по снегу.

3
Ми хорно,
руку под руку;
на срцу топло,
шкрипи под ногама снег —
земљом нам застрта свила.

4
Па пролеће над нама
плаветна рашири крила;
са тајне спаде скрама,


сном букну у биљку клица,
и заромори гора,
и запева тица.

5
Ми тихо,
руку под руку,
румен док лета
избија на плод
и зреле ливаде зричу.

6
Јесени свих злата,
белине зима,
плаветнила пролети,
румени лета,
чудну причамо причу.

TRUBA

Šta vredi plavetno nebo,
i zumbul i devojče i laste let.
Negde zapeva truba.

To iza gora i voda
lelek je rušne seljanke.

Rod smo.
Kad umre ćovek,
i moje srce rušno je.

Otkini zumbul s grudi,
pogni glavu;
vojnika hoće da zakopaju,
a njemu se tako živelo.

Šta vredi pop što moli,
pa krstača, pa ime,
neće se vojnik vratiti u selo,
neće poljubiti koju voli.

Otkini zumbul s grudi,
pogni glavu.
Negde zapeva truba.

ŠTA JE STIL

Prilično sumnjivo mi izgleda kad se jedan stil ceni po tome da li je kitnjast, prost, elegantan, rogobatan, prefinjen. Ti nazivi navode često na pogrešan put. U mnogim slučajevima, naročito danas, govori se o stilu i onde gde ga apsolutno nema, a to upravo stoga što se stil često traži u reči i frazi samoj po sebi, dakle u onome čime se on najlakše može falsifikovati. Jedan marljivo bira najpravilnije opeke i najuglačanije kamenje, i zida: oblici mu ispadaju simetrični i geometrijski tačni, i kohezija njegove zgrade ne leži u samim opekama, nego u lepu koji ih drži, — to često nazivamo lepim stilom, uglađenim stilom, otmenim stilom. Celu tu zgradu možemo razglobiti na njene prvobitne elemente i opet je sklopiti bez ikakve štete po nju; pokušajte, međutim, da razglobite jedan cvet: i samom pomišlju da ga analizirate vi ste ga već povredili u njegovom suverenom jedinstvu; nečega je već nestalo, reč nije teško naći, recimo — draži, upravo onoga što je bilo bitno u njemu. Dakle, ne zidana kuća, no izraslo drvo, to je stil. Reč doziva reč, slika sliku, ideja ideju. Sve je tu celo. U najkraćoj frazi našli ste osnovni ton celog dela. Zagledajte se u prašnjivi ubogi cvet kraj puta, u njemu ćete osetiti tajnu svih cvetova. Kamičak je pao u dubok vir i talasi se razilaze u koncentričnim krugovima. Uvek tu ima jedna centralna sila koja sve u svom domašaju miri i stapa ujedno...
 
Neki kritičari sistematski su unosili zabunu kod neobaveštenih, to će reći pasivnih i mrtvih, razdvajajući formu od sadržine; književni i umetnički istoričari, često radi lakše preglednosti, stilu jednog umetnika daju zasebnu glavu. Šta oni upravo podrazumevaju pod rečju stil. Je li to veština iz koje se u školi dobija slaba ili odlična ocena, a u životu poruga ili pohvala; može li neko da bude samo dobar stilista i ništa drugo... Naprotiv, stil nije fraza, nije korektan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je čovek zauzeo prema sebi i prema svetu, materijalni oblik njegova osećanja i mšljenja, jednog velikog ubeđenja, jedne religije. Ako sam sa velikim ubeđenjem kazao ili napravio što, ja sam došao do svog stila. To je od sada moje oružje kojim pobeđujem, jer, pazite, istinski stil neposredno ubeđuje. I šta najpre frapira kod pravog umetnika? — preveliko bogatstvo unutrašnjeg života koji se preliva, zgusnut rastvor i nužno kristalisanje; centralna sila privukla je sve što joj je u domašaju, i podredila; mnogo je primljeno, stostruko mnogo će se vratiti; nad sredstvima se potpuno zagospodarilo.

FRULA
 
Frulo, što dah moj radosni
žalno u dolji razleže?
 
Da l' što pastiri pomrli
tobom prizivahu dragu?
 
Il' žal se stani u meni;
s neba me strela ranila,
tamna me zemlja pečila,
te pesma mi je suzicom
i kapljom krvi kićena?
 
Il' dah moj kad proteče,
žal te za odbeglom tajnom?

JASIKE

Šta šume jasike bele,
prečiste gorske deve,
srebrne kad im strele
jutarnje sunce hitne,
i zrakom kliknu ševe?

Hladne kad kaplje, kad sitne,
niz tela im se sliju,
zelenim proplankom magle
kad mlečno kolo viju?

Zašto su glave nagle,
i kose smešale blage,
i dršću nage?

Od zime se ne ježe,
strah srca im ne steže,
jer na planini odrasle su same.

No iza sna — vedre tame,
trepet ih čilo što snile,
pa suncu, magli, pa proplanku
ćućore belu tajnu na uranku.

IZVORU

Žuborli vodo izvore,
mlada kad jutrom dohodi,
sana kad lice ogledne,
line li san joj u rumen,
je li me, vodo, snevala?

Jad jadani me,
jagoda zri;
rudi već leto livadom;
travka se travci nagnula,
ja sam;
pomeni, vodo, za mene.

Tvoj žubor, vodo, srmeni
frulom ću tužan u osoj,
oro na prisoj da zaori.
Sred ora stidna kad stidana,
pomeni, vodo, za mene.

GROZD

I zlatan oblak, dragano,
natopi zemlju pijanstvom.

Ljuškaju vode koritima,
i puca plod.

I tvoje telo, dragano,
ljubavlju prezri, napukne.

Ni smokva slađi ne cedi sok,
ni grozd iz prisoja.

Da l' napiti se vina?
Ili od zračna nedira

u zlatnu maglu da presahnemo
za nove zlatne oblake?

U Nastasijevićevoj pesničkoj zbirci nalazi se više lirskih krugova (ciklusa): Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja, Iz osame.

Jutarnje se sastoje samo iz tri pesme različitog emotivnog tona. Započinju pesmom Frula, koja je sva u tamnim tonovima. Frula je ovde sredstvo pomoću koga se 'dah moj radosni/žalno u dalji razleže?' — na samom početku pesničke zbirke i pesničkog kruga oksimoronska konstrukcija koja celoj slici i pevanju daje paradoksalan ton. Tu su pastiri pomrli koji dozivaju dragu, ali i lirski subjekt koga je žal obuzela, strela ga s neba ranila, tamna ga zemlja pečila, suznu mu pesmu kaplja krvi okitila. Ovakav sumorni početak potpuno je u skladu sa ličnošću pesnikovom: njega stalno prate bolesti i smrti, sam je nežan i bolestan i time stavljen pred smrt kao neminovnost kojoj, se ne može izmaći. Zato je misao o smrti obeležila celokupno pevanje Momčila Nastasijevića. Pesma Jasike unosi više svetlosti, žubora života, dinamike." Izvoru nastavlja da gradi atmosferu započetu u prethodnoj pesmi unoseći elemente folklornog, ali će poslednja strofa da ponovi motiv "frule" i zasenčiti ga subjektivnom tugom, tugom lirskog subjekta.—

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

LJILJANI

Topi se dan.
Po zlatnom odru device mru,
dragane bolu,
sestre moje mile.

Putuju nasmehnute
za nečim što su snile.

Sam ja.
Tople poniru reke.
Mirišu na ljiljane
što precvetali lane.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.

Šta li se njima snilo,
pa teku nasmehnute
u tamni dol?

Sam ja.
Nastajem čudno
iz ovog nestajanja,
snom te dublje me sve budi.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.

VEČERNJA

Klone u dan
gorama u ruj.
Samotna uzdrhta breza
i tvoje telo.
Prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.
 
Strah, osama me,
uza me ti.
Zaspala travka,
sen iz neznani,
samotnu me o čuj.
 
Klone o klone,
sve samlja ona
domaku okeana
pesma ova lagana.
 
Bona, kad klone dan,
prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

ČESMI KRAJ PUTA

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Na zov moj bistri,
kad zorom odvijuga,
tuga se rumena s večeri
otud oglasi, sejo.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

To ženik svate provedem.
Krv pjanim brizga na rese,
zanago, sejo,
mre mi na ruci nevesta.

Po bledu za noć sahranim,
ili to utrne srce
za dalji nekud poj.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Bliži se, preboleću.
Ni vlakna sebe
zemlji u rastočenje.

Znaćeš me, sejo, kad s večeri,
bez neveste ni svata,
rumeni moj promine trag.

POZNOJ
 
Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo.
Prosti za bol.
 
I dodir pokajni moj
svetinju te prokazi.
Nebožan, pozna,
po mrlja greha ostane.
Prosti za greh.
 
Ni zrna vinograda
tebi za lek.
Tuđe ispile usne tvoje vino.
Za gutljaj po lokva bluda.
Prosti za blud.
          —
Znam, na istini je ovo,
i plele bi se u venac duše.
Al' gnjilu moju
evo, rastočila put.
 
Iz tri što zadadoz rane
prozrem, već lopiš u mir.
 
Daj da za kapljom tebe
žeđa me bez utola na veki,
za bol, za greh, za blud.

Gluhote — četvrti ciklus


I

O ne,
šapata nespokoju ovom,
vapaja ne.

I do neba kad,
i pakla,
teži tim srcu muk.

O miruj,
preteško moje,
kami kamena mene,
mukla steno.


III

Znam,
po strelicom je tame,
te i u kamenu razdani.

I zamuknuv li,
zrakom to neznani
zavedri dan.


VI

Lepota jer
zaslepi me,
i nem.

Dublje to,
bolnije tim,
životom bih te,
muklim ovim nespokojem reći,

jer smaku
do u koren smem.

Al' muk tobom sam sve veći.
Gluho te u noći ove,
u dnevi bdim.

I na stopu mi
tobom zamukne hod,
i muklu putanju grem.


IX

Grč utrobi je,
nemlje tim,
korenu premiranje,

nevinije iz biljke čim
progledava cvet.

I belina krilom kad
radosno zamahne
u let,

bol i to je,
i zacrnelo.


X

Bol,
i zacrnelo.

Al' hoću, jer biva,
rana li,
duboko da je živa.

Iz pakla ovog
za zraku nekud raja.

Iz greha
da je neko svet.

I muku ovom,
i mutnji,
da nije kraja.

Za blagoslov taj
na veki, na veki klet.

Reči u kamenu — peti ciklus


I
 
I bude,
na vodu čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.
 
I jeste,  
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?
 
 
III
 
To tma kad muva pauku,
presitosti je
ogladneti za glađu.
 
I pohoti to
bolovati za skrnavljenjem.
 
Zadnju jer ne dovariv
čistote kap,
lazi, nemoćna plazi
niz brda ova,
niz trbuhe,
u mlaka svanuća.


V

Zakiti, namerniče,
pest okrvavi,
brava ovim po krvavu ružu.

Negostoprimlju
krvlju nek zapečati rđu
sustali Bog.

Široko nebo umoru,
daljina baga skapanju,
topla li zemlja majka.


VI
 
I kažu,
za kap-dve
mirisnog ulja po telu
tovar je potrgano ruža.
 
I što
u plemenitoj larvi
gine leptirak,
 
tmolini ložnica je,
puti njinoj.
 
Pa ne užegne u ljubav
ovu laž.


X

Krst na raskršću
tu nauka.

Sina n eraspeste vi,
raspeo se sam.

Ni nedra majci,
ni bedra.

U krstu kad nje
rođaj vam i zadojenje.

O, zar ga dalja raspeća
nevinoga ne.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.