Svaki put kada astronomi otkriju novi asteroid ili kometu cija putanja prolazi blizu nase planeta dolazi do male panike na Zemlji.



Mozemo samo zamisliti sta bi se desilo kada bi doslo do sudara nekog velikog asteroida sa Zemljom: zivot na Zemlji bio bi izbrisan, promenila bi se klima, "nestalo" bi Sunce, tj. Zemlja bi postala samo jedna bezzivotna, ledena pustos.

Danas se smatra da su dinosaurusi najverovatnije izumrli zbog meteorita, koji je pao na Zemlju, negde u Meksicki zaliv. Ali sta raditi ako saznamo da i nama preti slicna sudbina? Da li smo pripremljeni za takve "avanture" sa dzinovskim meteoritima ili asteroidima? Da li uopste postoji Svemirska straza o kojoj se u poslednjih desetak godina prica?

Pre svega, moze li se Zemlja uopste sresti sa nekim velikim asteroidom ili kometom koji bi izazvao nestanak svega zivog na Zemlji?

To je moguce, jer se Zemljina putanja oko Sunca, sece sa jednim brojem kometa, ali takav sudar je moguc samo u 281 milionitom slucaju, kako kazu neki proracuni, tako da, valjda, nemamo razloga za paniku, bar u sledecih 100 miliona godina.



Orbite poznatijih asteroida iz porodica Amor, Apolon i Atens. Zuti krug je orbita Zemlje, a crveni orbita Marsa.

Da bi se razaranja iz svemira sprecila, osnovan je poseban institut pod nazivom "Safety Research Institute" u Albukerkiju. Endi Smit iz SRI kaze da "mi danas imamo takvu tehnologiju da mozemo predvideti i spreciti gotovo svaki udar nekog "stranog" tela iz svemira". Sem ovog instituta postoji i jos jedan koji se zove "International Planetary Protection Alliance". "U ovom Institutu rade ljudi koji se bave fizikom, hemijom, astronomijom, cistom matematikom, paleontologijom, arheologijom i svi rade timski", kaze Smith, koji je ujedno i osnivac ovog Instituta.

Danas, u 21. veku, covek sanja o tome da kolonizuje planete Suncevog sistema, kao sto je npr. Mars. Ljudi to rade sa namerom da ocuvaju ljudsku vrstu ako dodje do neke neizbezne katastrofe na Zemlji, kao, sto je na primer, udar nekog tela na Zemlju, koji bi je opustosio. Problem je u tome sto mi necemo znati tacno kada ce takav udar nastati. To moze da bude sutra, a moze da bude kroz deset ili deset hiljada godina. Ali, jedno je sigurno, a to je da cemo kad-tad biti izlozeni udaru.

Vrlo je moguce da ce Zemlja biti izlozena udaru u sledecih 50 godina, od asteroida velicine od oko 1600 metara. Pad takvog tela na Zemlju bi nacin zivota (ljude, biljke, zivotinje...) vratio za skoro 10.000 godina unazad. Kako kaze poznati astronaut Dzon Jang, "nema mnogo vremena za cekanje i igru, jer svemir preti!".

Od takvih sudara ne postoji beg, nema sakrivanja, to je nesto sto je neizbezno za sve nas koji smo na Zemlji. Ali odbrana postoji. To nam je jedina nada za sada, a dobro je to sto se ta odbrana usavrsava iz dana u dan.

Prvi korak ka izbegavanju sudara sa Zemljom od stranih tela iz svemira je taj da se prvo nadju takva tela. Onda se ta tela prouce, izbliza i izdaleka, a onda se uniste kada im se sazna "slaba tacka".

Objekti velicine od 10 do 500 metara u precniku mogu da izazovu veoma velike udarce na Zemlji. Tako je pre oko dve godine jedan meteor eksplodirao nad Grenlandom, i pri toj eksploziji je ispustio energiju dovoljnu da napravi jedan dobar oziljak na Zemljinoj povrsini. Slicna stvar se desila pre skoro godinu dana, visoko nad Jukonom (krajnji severozapad Kanade). Jedan meteor precnika 5 metara je proleteo kroz atmosferu i ispustio energiju kao atomska bomba koja je pala na Hirosimu.



Svake godine na Zemlju padne veliki broj meteorita. Ali bar jednom u deset godina se nadje neki veci meteorit koji napravi poveci udar na Zemljinu povrsinu.

Dvadeset petog maja, dupli asteroid 1999 KW4, proleteo je velikom brzinom pored Zemlje, na udaljenosti od oko 5 miliona kilometara. Taj asteroidni par je na listi potencijalno opasnih objekata po Zemlju, i moguce je da ce doci do sudara kroz 1000 godina. Veci od ta dva asteorida ima precnik od 1200 metara.

Danas se razvila tehnologija mikrosatelita za odbranu Zemlje od potencijalno opasnih objekata. Ta nova vrsta tehnologije nije skupa i proizvodi se u Sjedinjenim Drzavama, Kanadi i Velikoj Britaniji. Ipak, ova tehnologija ima nedostataka. Kad bi smo danas imali urgentno stanje sa nekim objektom koji se priblizava Zemlji, bilo bi potrebno skoro dve godine da se sistem mikrosatelita sabere. "Vise bismo voleli da sistem proradi za dve nedelje, a ne za dve godine” kaze Smit. Uloga mikrosatelita je da promeni kurs objekta koji ide prema Zemlji, a ne da ga unisti. U slucaju pojave veceg objekta, neizbezno je koristiti nuklearno oruzje.


astronomija