Ширење, старост и теорија Великог праска

Свемир (још и васиона, васељена) је сва материја која постоји и сав простор у којем се непрекидно одвијају различити процеси. Део свемира који може да се види или испита обично се назива познати свемир или видљиви свемир. Пошто ширење (инфлација) свемира уклања из нашег видокруга његов огроман део, већина космолога прихвата становиште да је немогуће осматрати цео свемир те користе израз наш свемир да нагласе да се ради само о оном делу људима доступном за испитивање.
У терминологији физичке космологије, свемир се сматра коначним или бесконачним просторно-временским континуумом у којем постоје сва материја и сва енергија. Неки научници подржавају хипотезу да би свемир могао бити део система бројних других свемира

Свемир се грубо речено састоји од звезданих система (збир милона звезда), празног простора, и међузвездане твари. Звездани системи су организовани у звездане популације, звездане асоцијације и звездана јата и суперјата.
Галаксије су основни елементи васионе. За све васионске објекте типично је да су растојања између њих знатно већа од димензија самих објеката. У случају галаксија то изгледа отприлике овако: ако замислимо да је просечна галаксија величине новчића од једног динара (стварне димензије су им реда 1018 km), средње растојање између галаксија износи око један метар. Међугалактички простор испуњен је практично само зрачењима чији су извор углавном звезде у галаксијама, као и одређеном количином веома разређеног међугалактичког гаса. Галаксије нису равномерно распоређене у простору. Оне се групишу у јата галаксија - системе који могу да садрже од неколико десетина до неколико хиљада чланова. Тек су оваква јата галаксија статистички равномерно распоређена у простору. Основне особине васионе јесу њена хомогеност и изотропност. Ако посматрамо разне области васионе увек исте велике запремине, у свакој од њих ћемо, у просеку наћи исти број галаксија. У томе се састоји хомогеност васионе. Ако пак из било које тачке у васиони вршимо посматрање у различитим правцима у сваком правцу ћемо, у просеку, срести исти број галаксија, у томе се састоји изортопност васионе. Другим речима у васиони не постоји ни једно место и ни један правац који би се по ма чему разликовао од осталих: свако се место равномерно може сматрати центром васионе или што је исто центар васионе не постоји.
Нашем посматрању доступан је само одређени део васионе, тај део васионе називамо мета галаксија. Васиона за нас, дакле није бесконачна. За посматраче на земљи постоји дефинисан својеврсни хоризонт васионе који је од нас подједнако удаљен у свим правцима. Можемо се донекле слободно изразити и рећи да је васиона састављена од бесконачно много метагалаксија које се преклапају и у просеку не разликују једна од друге.
По данас усвојеној интерпретацији постојање ове границе васионе последица је њеног ширења, проучавањем спектра светлости са удаљених галаксија показало је да су у њима спектралне линије померене, ка већим таласним дужинама и то тим више што је галаксија удаљенија од нас. Ова појава је названа црвени помак, а најдоследније се може објаснити Доплеровим ефектом. На основу овога формулисан је Хаблов закон, који каже да је брзина којом се дата галаксија удаљава од нас сразмерна њеној тренутној удаљености. Два пута даља галаксија удаљава се два пута брже итд. Галаксија која се налази на хоризонту наше метагалаксије толико је далеко да се удаљава практично брзином светлости, па је њена светлост толико помакнута ка великим таласним дужинама односно малим учесталостима да се више не може опсервирати. То је порекло хоризонта васионе.
Васиона која се шири је у одређеном тренутку своје прошлости то ширење морала и да почне и то из стања у којем је густина материје била изузетно велика. У почетном тренутку ове фазе ширења морао је да се одигра неки процес који је материји саопштио почетне разине које и данас опажамо. Тај процес називамо Велики прасак. Једначине кретања говоре да се велика експлозија одиграла пре око 13 × 109 (13 000 000 000 година).
Још једна важна особина васионе јесте и њен елементарни састав. Огроман експериментални материјал сведочи да масу васионе чини око 70% водоника, око 29% хелијума и само око 1% свих осталих тежих елемената заједно. Напоменимо још да коначност брзине светлости и свих узајамних деловања има и следећу неизбежну последицу. Гледајући удаљене области васионе ми гледамо у њену прошлост.
[уреди]

Evo nekih lepih maglina
"Konjska glava"

NGC604

Maglina "rak"

maglina "omega"

Maglina "mačje oko"

"Astronomi su otkrili šest planeta u orbitama oko daleke zvezde, što se smatra najvećim otkrićem od kada je pre 15 godina počelo istraživanje drugih solarnih sistema.
Nijedna od takozvanih egzoplaneta koje kruže oko zvezde Kepler-11, na udaljenosti od 2 000 svetlosnih godina od Zemlje, ne mogu se porediti sa našom planetom, ali je njihovo otkriće velika stvar sa tehničkog stanovišta, navode naučnici.
Pet planeta su relativno male, sa masom od 2,3 do 13,5 puta većom od Zemljine, ali kruže veoma blizu Keplera-11, znatno bliže nego što to čini Merkur oko našeg Sunca. Njihova "godina", odnosno vreme za koje naprave krug oko svoje zvezde, traje 50 dana.
Šesta planeta je velika i udaljenija od zvezde, sa orbitalnim periodom od 118 dana. Naučnici tek treba da utvrde njenu masu, ali već pretpostavljaju da je reč o "gasnom gigantu" nalik planetama u našem Sunčevom sistemu.
Astronomi su objavili ovo otkriće u britanskom žurnalu "Priroda".
Danijel Fabricki, istraživač sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu, izjavio je da je reč o "zadivljujućem planetarnom sistemu".
Planete bliže Kepleru-11 imaju atmosferu sastavljenu od vode ili gasa hidrogen-helijuma. To predstavlja iznenađenje, jer se pretpostavljalo da bi atmosfera male planete koja kruži blizu zvezde bila oduvana solarnom radijacijom.
Nove planete otkrivene su uz pomoć američkog orbitalnog teleskopa Kepler, koji je zaslužan za još nekoliko otkrića egzoplaneta u prošlosti."

izvor:rtv.rs

Neverovatno otkriće: Zvezda pušta vodeni mlaz u svemir




Mlada zvezda nalik Suncu pustila je vodeni mlaz iz svog pola brzinom oko 124.000 milja na sat, snimio je Heršel teleskop.

Zvezda stvara vodene metke koji dopiru duboko u međuzvezdani prostor. Ona je stara više od 100.000 godina, a nalazi se u sazvežđu Persej.



Zvezda je usnimljena iz Heršel opservatorije čijom opremom je usnimljen čak i gusti sloj gasa oko nje.



To nije sve. Vodena para nedaleko od zvezde vraća se u tečno stanje, a u tom trenutku, kako ističe glavni autor studije Lars Kristensen, voda se kreće “oko 80 puta brže od metaka iz mitraljeza”.



Interesantan deo ovog otkrića je istraživanje mogućnosti zvezda u pogledu izvora vode, a ako su ovakve pojave distribucije vode prisutne širom univerzuma, to bi značilo velika otkrića s obzirom na značaj vode za život čoveka.



bliconline

Za razliku od Habla, koji radi u vidljivom i ultraljubičastom delu spektra, Nasin novi teleskop će studirati dubine svemira u infracrvenom spektru. Radi što idealnijih uslova za to, nalaziće se u stacionarnom položaju u odnosu na Zemlju i Sunce, 1,51 milion kilometara daleko od Zemlje, što je skoro četiri puta dalje od Meseca. Radiće na neverovatno niskoj temperaturi (od 30 do 55 Kelvina), da njegova sopstvena temperatura nebi remetila slabe signale objekata koje naučnici žele da posmatraju. Za razliku od njega, Hablov teleskop se nalazi na orbiti oko Zemlje i ima stakleno ogledalo stabilno na toj temperaturi, ali nebi bilo na temperaturama Vebovog teleskopa.
Naime, primarni zadatak JWST će biti da pokuša da „ulovi" svetlost prvih zvezda i galaksija nastalih nakon Velikog praska. Zbog velikog crvenog pomaka, smetnji kosmičke prašine, i niskih temperatura posmatranih objekata, teleskop će morati da radi strogo u infracrvenom opsegu, između 0,6 i 28 mikrometra. Da bi koliko je god to moguće umanjio štetne uticaje Zemlje i Meseca, a naročito Sunca, na svoj rad, čitav teleskop će biti zaštićen višestrukim štitovima od njihovog toplotnog zračenja, i tako pokušati da ogledalo održi na temperaturi od makar 40 K (-233,15° C). Ali to nebi bilo dovoljno da se nije pribeglo još jednom triku - odabiru praktično idealne putanje za teleskop ovakvog tipa. To znači da će teleskop da se nalazi na takvoj orbiti da će sva nabrojana tri objekta biti praktično na istoj udaljenosti od njega. Ta tačka se nazina L2. Ona se nalazi na preko milion kilometara od Zemlje[1], što će, naravno, biti praktično nepremostiv problem u slučaju da teleskopu ikada zatreba bilo kakav servis[2].

Svemir nema nikakvo vreme i prostor. To su mali nemoćni ljudi izmislili da bi im bilo lakše da nađu objašnjenje svih pojava koje vidimo i osećamo oko nas. Najbolji dokaz da vremena u svemiru nema je mala beba i malo dete. Oni nemaju pojma o vremenu, ono ne postoji za njih. Tek kad malo porastu i kad roditelji započinju da uče decu o svetu, tek tad se dete uči vremenu.
Ja ne volim ideju da se svemir širi, jer to indirektno znači da će se jedan dan totalno skupiti, jer ako se širi, to znači da je bio manji na početku, pa će morati da se skupi i posle, pošto bude bio najveći u jednom trenutku...a kad se ponovo skupi, onda svi redom nagrabusimo

Koliki je Sunčev sistem?



Često se u knjigama i udžbenicima mogu videti crteži našeg planetnog sistema ali ono što se na njima ne prikazuje to su prave razmere. Razlozi za to su su zapravo fizičke prirode: ne postoji toliki papir na kome bi mogao u prigodnoj razmeri da se nacrta Solarni sistem.

On pretstavlja zapravo ogroman prazan prostor, u kome se nalazi samo nekoliko zrnaca materije. U poređenju sa udaljenostima koje ih dele, planete su toliko malene, da je skoro nemoguće steći pravu sliku o tom odnosu.

Ako ipak probamo da nacrtamo jedan takav crtež, moraćemo da koristimo veliku razmeru. Uzmimo da je jedan milimetar na crtežu jednak 20.000 kilometara, koliko iznosi rastojanje od jednog do drugog pola na Zemlji. Kažemo da je to razmera 1 : 20.000.000.000.


U centru će se, kao što je to postalo normalno još od Kopernika, nalaziti Sunce. Ono će biti veličine jedne pomorandže i imaće prečnik od 7 cm. Na udaljenosti od 3 metra nalazi se prva planeta sistema, Merkur. On predstavlja jednu purpurnu perlicu veličine jedva 1/4 mm i okreće se oko Sunca u pravcu suprotnom od pravca kazaljke na satu. Na 2,5 m od Merkura, znači na 5,4 m od Sunca, nalazi se sledeća planeta sistema, a to je Venera. Njena veličina je svega 2/3 mm. Na 2 m od Venere nalazi se naša Zemlja, veličine neznatno veće od Venerine – 0,64 mm.

Zamislimo, dakle, jednu pomorandžu u školskoj učionici i jedno plavo–zeleno zrno veličine maka u ćošku učionice na 7,5 metara od nje. Oko tog zrna, na 2 cm udaljenosti, vrti se jedna skoro nevidljiva tačkica prečnika 1/5 milimetra – to predstavlja našeg pratioca, Mesec. To je ono što predstavlja Sunce i našu planetu Zemlju u svemiru.

Na 4 metra od Zemlje, znači na 11,4 metra od Sunca, nalazi se poslednja tzv. unutrašnja planeta, Mars. Nju predstavlja jedna sićušna kuglica veličine 1/3 mm. Čak ni sa običnim mikroskopom ne bismo bili u stanju da uočimo na orbitama udaljenim 0,9 i 2,4 mm od njega satelite Marsa, Fobos i Dejmos. Njihova veličina je jednaka veličini nekih bakterija.

Posle Marsa sledi jedan veliki prazan prostor. On doduše i nije tako prazan jer na otprilike 14 metara od Marsa, a 25 metara od Suncana nailazimo na asteroidni pojas ali su sami planetoidi toliko mali da čak i one najveće, kao što je 1 Ceres, u ovoj razmeri vide samo oni sa oštrim vidom: prečnik mu je pola desetog dela milimetra. A njegova prava veličina je kao od Beograda do Berlina.

Na udaljenosti od 27,5 metara od Marsa, a na čitavih 39 metara od one pomorandže koja je predstavljala Sunce, nalazi sa gorostas među planetama – Jupiter. Pošto je njegov prečnik 11 puta veći od Zemljinog, to znači da se u njegovu zapreminu može smestiti 1.300 Zemljinih kugli. Zato je on predstavljen kuglicom veličine zrna graška od 7mm. Oko njega se mogu videti njegovi najveći sateliti koje je još 1610. godine otkrio Galilej. Najbliži Io je veličine 1/5 mm i nalazi se 2 cm daleko od onog zrna graška. Zatim sledi Evropa veličine 1/6 mm i udaljena 1/3 decimetra od Jupitera. Zatim sledi najveći, Ganimed, koji je veličine 1/4 mm, a nalazi se na pola decimetra od Jupitera. Poslednji od velikih je Kalisto, sa prečnikom malo manjim od 1/4 mm i na skoro 9,5 cm od svoje planete. Najdalji otkriveni mesec se nalazi na čitavih 2,4 metra od Jupitera (S/1999 J1; on je veličine 0,0004 mm), dok su spoljni obodi prstenova koji opasuju planetu udaljeni od nje nekih 2 i 1/4 cm.

Znači da bi čitav Jupiterov sistem ima prečnik od skoro 5 metara. To je veoma mnogo, ako se uporedi sa sistemom Zemlja – Mesec čiji je prečnik skoro 4 santimetra ali dovoljno skromno ako se dimenzije uporede sa širinom Jupiterove putanje (78 metara) oko Sunca na našem modelu.

Sledeća planeta je još jedan džin Sunčevog sistema, Saturn. Na našem modelu on bi bio neznatno manje veličine od Jupitera – kuglica veličine 6 milimetara. On je skoro dvostruko dalji od Sunca nego Jupiter i udaljen je od njega skoro 33 metra. To znači da je od Sunca udaljen čitavih 72 metra. Oko njega na 6 cm daljine kruži njegov najveći mesec Titan i njegova veličina je 1/4 mm, dok je najdalji nama poznati mesec S/2000 S 1 udaljen od planete preko jednog metra – skoro 200 prečnika matične planete ali je njegova veličina tako mala, da se i on može videti jedino pod mikroskopom. Rub poznatog Saturnovog prstena, koji nije ništa drugo nego roj sitnih pratilaca, nalazi se na udaljenosti od 5 cm od planete i debljine je svega 1/8000–ti deo milimetra.

Kako se približavamo granici našeg planetnog sistema, tako se progresivno povećava i pustinja koja deli planete. Uran se na našem modelu nalazi bačen čitavih 145 metara od Sunca: to je jedan klikerčić veličine 2,5 mm, oko koga na oko 80 santimetara daljine kruže njegovih dvadesetak satelita. Najveći je Titanija, sa prečnikom od 1/12 mm, dok su ostali poput čestica prašine.

Na 225 metara od središnje pomorandže lagano se okreće predposlednja planeta, Neptun. Veličina mu je malo mana od 2,5 mm, dok se na oko 18 mm od njega okreće njegov najveći satelit. Zove se Triton i velik je 1/7 mm. Ostalih 7 poznatih satelita je razmešteno na rastojanju od 27,5 cm (najdalji je sićušni Nereid, veličine od 1/60 mm).

Najdalja planeta našeg sistema je Pluton: udaljen je skoro 300 metara od Sunca. Predstavlja ga tačkica veličine 1/5 Zemljine kuglice – 1/8 mm. Na 1 milimetar od njega nalazi se Plutonov jedini satelit Haron, predstavljen kao čestica prašine veličine 1/17–ti deo milimetra.

Mogli bismo reći da je ovim konačno predstavljena granica našeg sistema. To je jedna pomorandža u sredini i jedna kružnica prečnika 600 metara.

Ali sa ovim ne mora da bude i stvarno kraj našeg Sunčevog sistema. Njemu pripadaju i razne komete, od kojih mnoge po veoma izduženim elipsama (ponekad i hiperbolama) kruže oko našeg i njihovog Sunca. Nekima od njih treba i čitavih 800 godina da načine jedan jedini krug oko Sunca. Bliži kraj njihove putanje Suncu (perihel) bio bi od njega udaljen oko 1 cm, dok bi dalji kraj (afel) bio više od 4 puta dalji od Plutona, na nekih 1.300 metara. Ako dimenzije Sunčevog sistema računamo po tim zvezdama–repaticama, onda će naš model porasti na skoro 3 kilometara u prečniku i zahvataće površinu od oko 5,5 km2. I sve to pri veličini Zemlje jednakoj veličini glave od čiode.

Na tih 5,5 km2 se u obliku Sunca i planeta, sa njihovim mesecima, nalazi toliko materije da može stati u jedan kliker malo veći od 2,2 cm u prečniku. A kada se zna da je u Suncu koncentrisano praktično 99% mase čitavog sistema, osećaj naše ništavnosti je još veći.

Ako bi u ovakvoj razmeri prikazali udaljenost nama najbliže zvezde Proxima Centauri, ona bi se nalazila na preko 2.000 kilometara od nas, a Sirius na 4.000 km, Altair 6.000 km, a Deneb više od 240.000 km.

Možemo ići i dalje. Najdalje zvezde Kumove slame na našem modelu su daleko više od 23.000.000 km, što je skoro 60 puta više od stvarne udaljenosti Meseca od Zemlje. Andromedinu maglinu, sa prečnikom od 45.000.000 km, morali bi da odmaknemo sve do Jupitera.


astronomija.co.rs

Dimitri Douchin, student na doktorskim studijama na Univerzitetu Macquarie i njegov mentor Orsola De Marco odigrali su ključnu ulogu u poslednjem otkriću nove planetarne nebule.

Dok su posmatrali kroz teleskop od 2.1m u Kitt Peak Nacionalnoj Opservatoriji (SAD), od njih je zatraženo da obezbede potvrdu da je objekat poznat pod nazivom Kn 61 zaista planetarna nebula, kao što se pretpostavljalo. Ovo otkriće je za posledicu imalo to da da je ovaj objekat sada postavljen na listu za nadgledanje NASA-inog teleskopa Kepler, lovca na planete, tokom cele naredne godine.

Ovu nebulu je prvi otkrio Matthias Kronberger, član amaterske astronomske grupe koja se zove Deep Sky Hunters (DSH), a uloga koju su Douchin i De Marco odigrali bila je značajna po tome što je obezbedila preciznost otkrića.

Postoji oko 3.000 poznate planetarne nebule u galaksiji Mlečni put, a nadgledanja neprestano nalaze nove. DSH su nedavno pronašli oko 100 novih, vrlo bledih, planetarnih nebula, međutim ovoj grupi nedostaje teleskopska oprema koja može da da potvrdu o bilo kom otkriću do koga se dođe. Od ove amaterske grupe je zatraženo da asistira u pronalaženju dodatnih planetarnih nebula u delu neba koji trenutno intenzivno nadgleda NASA-in svemirski teleskop Kepler. Ranije su samo 3 planetarne nebule bile poznate unutar ove regije, ali uz pomoć DSH grupe ova brojka se udvostručila.

Tim koji stoji iza ovog otkrića se nada da će uz pomoć većeg broja primera ove informacije, zajedno sa neverovatnom preciznošću koju poseduje Kepler, moći da daju odgovore na neka dugogodišnja pitanja, kao što je na primer kako planetarne nebule proizvode svoje fantastične oblike.

Profesorka De Marco je rekla da bi, sa dovoljnim brojem primera planetarnih nebula, Kepler mogao da nam pomogne da razumemo ove objekte, pa čak i rešimo 30-godišnju debatu o poreklu nebula.

Profesor Travis Rector sa Univerziteta Aljaske, napravio je predivan snimak ove novopotvrđene nebule uz pomoć Gemini teleskopa od 8.1m. Nalik na simpatični plavi mehur, pored nje možemo videti i jednu sjajnu zvezdu i spiralnu galaksiju.

Kakvog je mirisa svemir?

Astronauti koji su imali priliku da se nađu u svemiru pričaju o njegovom neverovatnom i specifičnom mirisu.





Iako ne mogu da ga zaista osete zbog zaštitnih odela, po povratku na svemirsku stanicu mogu da osete aromu poslednje granice koja je ostala na spoljašnjosti njihovih rukavica i odela.

Ove mirisne čestice, po njihovim rečima, imaju aromu zapečenog bifteka, vrućeg metala i isparenja tokom varenja metala.

Stiven Pirs, hemičar kog je angažovala NASA da proba da stvori taj miris svemira na Zemlji, smatra da je taj metalizirani miris rezultati visoko energetskih vibracija atoma.

„Takvo nešto nikada nisam uspeo da namirišem, ali znam da ću se te arome sećati do kraja života“, izjavio je astronaut Kevin Ford u orbiti 2009.

Međutim, ovaj oštar miris svemira uopšte ne smeta astronautima. Nakon misije u svemiru 2003. godine astronaut Kevin Ford opisao ga je na zvaničnom blogu NASA-e:

„Veoma je teško opisati taj miris, definitivno ne mogu da kažem, kao za neku novu hranu koju sam upravo probao na Zemlji, da je istog ukusa kao i piletina. Najbolji opis koji sam uspeo da smislim je: metaliziran, jako prijatna slatka metalizirana senzacija. To je miris svemira“.

B92

NASA će emitovati sletanje rovera na Mars uživo na Tajms skveru

Američka svemirska agencija NASA prenosiće sletanje rovera “Kjuriositi” na Mars uživo, preko džinovskog LED ekrana postavljenog na Tajms skveru u Njujorku.


Njujorčani će imati priliku da prate sletanje rovera 5/6. avgusta na ekranu “Vižen” kompanije “Tošiba”, koji će biti okačen ispod ogromne novogodišnje kugle.


Emitovanje će početi u nedelju u 3.30 sati GMT, a trajaće do ponedeljka do 8.00 ujutro. Tačno vreme sletanja rovera je u 5.31 ujutro u ponedeljak.


Misija “Kjuriositi” vredna je oko 2,5 milijardi dolara.


Blic

Zemlja nije samo mesto na kome žive ljudi, životinje i biljke. Ona je planeta koja se kreće u vasioni i koja se na svom putu okreće oko svoje ose i oko Sunca.
Sve ono što je oko nje, naziva se kosmos.



Još pre četiri do pet hiljada godina, stari Egipćani, Vavilonci, Kinezi i Indijci počeli su da proučavaju nebo. Najviše uspeha u tome imali su Egipćani i Vavilonci. Stari Grci nisu bili baš sigurni u svoje poznavanje sveta. Ali, oko 600. godine pre naše ere, po prvi put im je pošlo za rukom da objasne zakone prirode i to na osnovu sopstvenih ogleda i proučavanja a ne prema nasleđenim saznanjima.

Tako je u Grčkoj rođena astronomija



Postale su čuvene grčke astronomske škole na obalama Male Azije. U to vreme, grčki filozof Tales iz Mileta uspeo je da proračuna pomračenje koje se dogodilo 585. pre naše ere. Anaksimandar, takođe Grk, zaključio je da se sve što postoji na nebu kreće, zbog toga što sunce ujutro izlazi na istoku a uveče zalazi na zapadu, a svake jasne noći vide se Mesec i zvezde kako šetaju nebom.



Verovalo se i da je Zemlja nepomična i da se nebo oko nje okreće i okružuje je. Za vreme jednog pomračenja Meseca, primećeno je da Zemlja baca senku kružnog oblika. Od tada, od V veka pre naše ere, grčki naučnici (npr. Aristotel, 384 - 322. pre naše ere) počeli su da veruju da je Zemlja okrugla. Oko sto godina kasnije, Eratosten iz Aleksandrije (oko 276 - 194. pre naše ere), uspeo je da tačno izračuna obim Zemlje. I već tada se došlo do prilično tačnog proračuna razdaljine od Zemlje do Meseca.

Delo slavnog astronoma Ptolemeja iz Aleksandrije, koji je živeo u II veku, zauvek je pobilo staro shvatanje univerzuma. Delo koje je napisao zove se »Almagest«. U njemu je dao sažet sadržaj astronomskih znanja svoga doba.

Potrebno je naglasiti da je nekoliko stoleća pre Ptolemeja bilo među Grcima onih koji su bili blizu istine. Pred kraj svog života, filozof Platon (427 - 347. pre naše ere) govorio je da je pogrešno smatrati Zemlju središtem sveta.

Astronom Aristarh (310 - 230. pre naše ere) učio je da se zvezde samo prividno okreću oko Zemlje: u stvari, to se Zemlja okreće oko svoje ose. On je isto tako tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Grci nisu verovali u njegovo učenje i optužili su ga da remeti mir bogova.

Zbog čega se Sunčev sistem ne menja?



Astrolozi su mislili da će položaj Sunca u zodijačkom krugu, u danu i času rođenja nekog čoveka, odrediti njegov karakter i sudbinu.
Kopernik je bio drugačijeg mišljenja: smatrao je da planete opisuju kružne putanje oko Sunca. Šezdesetak godina kasnije, Galilej je branio isto učenje.
Kepler je 1609. godine otkrio da putanje planeta oko Sunca nisu kružne već elipsoidne linije. Englez Isak NJutn objasnio je, između ostalog, uzroke kretanja planeta po ovim putanjama, kao i to zbog čega sistem ostaje nepromenjen. Utvrdio je da svaka čestica neke materije privlači druge čestice. Ovu privlačnu silu nazvao je gravitacija.