Iako je rođena u Njujorku, opersku divu Mariju Kalas sudbina je u detinjstvu vratila u Grčku, zemlju njenih poredaka, gde nije našla samo pravi put do svetske slave, već i fatalnu ljubav koja ju je mnogo koštala

Najslavnija operska diva svih vremena, Marija Kalas, kao da je između ostalog živela i zbog toga da dokaže tačnost narodne izreke po kojoj su sve prave ljubavi tužne. Žena istovremeno božanskog i demonskog glasa, besprekorne lepote i upečatljive nesigurnosti, volela je samo jednom i to pogrešnog muškarca. Temperamentna Grkinja koja je blistala na operskim scenama širom sveta sredinom prošlog veka dočaravajući likove Madam Baterflaj, Toske, Norme, Karmen, bila je zapravo samo preplašena devojčica željna iskrenih zagrljaja i ljubavi. Njena privlačnost bila je magnetska, tako da je u svoje vreme bila popularnija od mnogih holivudskih zvezda. Svojim neobičnim životom, hirovitošću, neverovatnom ambicioznošću i svojevrsnim ljubavnim prevratom, plenila je pažnju medija i javnosti. Jednom se udala, jednom volela, jednom rodila, a ništa od svega toga nije joj donelo sreću.

Operska diva Marija Kalas rođena je kao Ana Marija Sofija Sesilija Kalogeropulos 2. decembra 1923. godine u Njujorku, na Menhetnu, u porodilištu na 5. aveniji. Na svet je došla kao druga od dve ćerke u porodici grčkih emigranata Džordža i Eveangelije koji su se doselili u Ameriku neposredno pre njenog rođenja. Brak njenih roditelja nije bio srećan, pa je majka odlučila da 1937. godine napusti oca i sa ćerkama se vrati u Grčku. U Atini, za vreme rata, imućni ljubavnik njene starije sestre Džeki smestio ih je u jedan stan gde im je majka Liza obezbeđivala neophodne potrepštine tako što je postala ljubavnica jednog italijanskog oficira. Govoreći o detinjstvu, Kalasova je navodila da se osećala ružnom, odbačenom i da ju je majka terala da peva, što je ona mrzela. Ponekad se pitala da li ona oseća nešto za nju kada može da bude toliko stroga i hladna. Marija je, postavši planetarno popularna, često izjavljivala da je njena majka bila spartanski stroga i bez ikakvog osećaja za majčinstvo, a naročito za umetnost.

Smatrala je da je nesigurnost koju je nosila kao jednu od osnovnih osobina stekla gledajući loš brak svojih roditelja. Detalji o njenom odnosu sa ocem nisu poznati, osim da joj nije bio očinska figura za primer, ali kako mu je ona i pored toga bila privržena i da je patila za njim. Sebe je doživljavala kao ružno pače jer je bila debela i kratkovida. Godine bez oca koji je ostao u Americi, kao i atmosfera rata i siromaštva bili su više nego teški za život. Međutim, bez obzira na to, njena majka je još od Marijine pete godine odlučila da mlađa ćerka školuje glas. Najpre se upisala na Grčki nacionalni konzervatorijum, a zatim i na Atinski konzervatorijum. Prva profesorka bila joj je Marija Trivela koja je odmah spoznala da je njen glas van svih standarda. Mogla je da interpretira mnoge glasove koji su bili različiti od njenog: soprane, mecosoprane, pa čak i neke tenore. Naime, njen glasovni raspon išao je od niskog alt-registra do najvišeg fa, najviše note soprana leggero. Upravo je to bio razlog zbog koga je već 1939. godine započela karijeru u Olimpijskom pozorištu u Atini, ali profesionalnim debijem navodi se 1942. godina kada je dobila ulogu Beatrise u Bokaču. Iste godine dobila je i glavnu ulogu u Toski, što joj je omogućilo da nastupi u Grčkoj nacionalnoj operi i otvori joj put svetske slave.

Posle sklapanja mira, Marija je proterana iz Opere jer su u upravi bili levičari. Vratila se u Ameriku, ali ni tamo nije mogla da nađe posao. Pozajmivši novac, 1947. otplovila je u Veronu zbog angažmana za četiri koncerta za koja je dobila samo dvesta četrdeset dolara. Tamo je upoznala bogatog ljubitelja opere Batista Meneginija, čovek starinskog kova koji je govorio samo italijanski. Batista je tada imao pedeset tri godine i bio je tri decenije stariji od Marije. Za njega se udala iste godine, a pored toga što joj je on bio podrška i njegov novac je predstavljao još jednu propusnicu za slavu. Mnogo je ulagao u njenu karijeru, kako finansijski, tako i posredstvom kontakata i prijateljstava sa uticajnim ljudima Italije. Prvi veliki trijumf Marija je doživela 1949. godine kada je u Veneciji sa uspehom nastupila u dve veoma različite uloge u operama Vagnera i Belinija. U milanskoj Skali prvi put je nastupala 1951. u operi Sicilijansko večernje i ovaj teatar bio je njena glavna scena tokom pedesetih. U Londonu je redovno nastupala od 1952, a baš u tom gradu i završila je opersku karijeru 1965. godine.

Sredinom svoje karijere, Marija je naglo smršala izgubivši 35 kilograma, a neki kritičari smatraju da je to bio glavni razlog opadanju kvaliteta njenog glasa u nekim operskim ulogama, dok drugi smatraju da joj je glas postao mekši i zavodljiviji. Operska diva je na sceni bila izvrsna glumica, a reditelji su smatrali da je teška i zahtevna za saradnju, ali nadasve inteligentnu i osobu koja zna šta želi. Često u poslu nije pristajala na kompromise, zbog čega je često bila u žiži skandala. Umela je da otkaže nastup ako se nije osećala dobro i kada je smatrala da nije dovoljno spremna.

Međutim, ono što je posebno privlačilo publiku i medije bio je njen emotivni život, daleko skandalozniji od poslovnih incidenata. Bila je žena izrazitog seksepila koja je magnetski privlačila suprotan pol. Volela je starije muškarce, one od autoriteta, bogate i uspešne poslovne ljude, ne toliko lepe, koliko popularne zavodnike i srcelomce. Svog muža Đovanija opisivala je kao ćutljivog i uzdržanog, ali i nekog ko je umeo da bude prijatelj i on je ima nekakvu očinsku ulogu u njenom životu. Njihov brak i nije bio ispunjen strašću, što je i doprinelo da se kasnije nađe u zagrljaju drugog muškarca. Marija je okružena dosadom koja ju je opsedala uplovila u novu ljubav, što ju je koštala karijere i markiralo kao poznatu ljubavnicu omalenog Grka, poznatog brodovlasnika i milijardera Aristotela Onazisa. Prvi put su se sreli na jednom balu u Veneciji u periodu dok su oboje bili u braku. Onazis je nešto kasnije odlučio da pozove Mariju i Đovanija na krstarenje Mediteranom njegovom jahtom Kristina. To krstarenje predstavljalo je inicijalnu kapislu za Marijinu odluku da se prepusti Onazisovom zagrljaju. U tom trenutku Aristotel je bio venčan sa Tinom Livanos s kojom je imao ćerku i sina. Njihov brak nije bio sklopljen iz ljubavi, već je kroz ovu vezu on osigurao sebi pristup u krug vrhunskih brodovlasnika. Tina je bila izuzetno samosvesna žena visokog društva, govorila je strane jezike, njen život je bio sastavljen od raznih zabava, prijema i večera na kojima je ponašanje variralo od uštogljenog na početku večeri do raspusnog i vulgarnog na kraju. Međutim, razvod Onazisa i Tine nije bio okončan kada je Marija s njim stupila u ljubavne odnose. Uplovili su u romansu 1959. godine, pošto se njen brak uveliko raspadao. Aristotel je uzvratio na izliv njenih emocija tako vatreno da je svako na palubi Kristine, uključujući i njegovu ženu Tinu, znao da se među njima nešto dešava. Od tada pa do kraja Marijinog života, jedina osoba koja je, pored umetnosti, postojala za nju bio je Onazis. Kada se završilo ovo putovanje, Marija je molila svog muža da se razvedu, zbog čega je Menegini bio van sebe i javno je optužio Onazisa za slom svog braka. Međutim, to nije sprečilo bogatog brodovlasnika da napravi ponudu: Koliko hoćete za Mariju? Pet ili deset miliona? Ipak, Aristotel nije mislio na razvod, hteo je i ljubavnicu i suprugu. A kada se, ipak, razveo, Mariji nije ponudio brak. Do venčanja nikada nije došlo i on je zauvek ostao njen ljubavnik. Njihova ljubav bila je snažna i strastvena, ali je Marija uvek bila ta koja je morala da pravi kompromise i prihvati Onazisa ne pokušavajući da ga promeni. Ona je bila smrtno zaljubljena, a on očaran njenom slavom i harizmom. Onazis se nije razumeo u umetnost, a operu nije mogao da podnese. Umesto da odlazi na koncerte, radije je plesao u tavernama na način kako se to radi u njegovoj domovini, a oko sebe je razbijao tanjire. Često je govorio: Za mene je slušanje tih arija, kao kada bi dva italijanska kuvara uzvikivala recepte za rižoto. Pa, ipak, ostalo je upamćeno da je svojevremeno kupio čak sto karata kako bi dokazao Mariji Kalas koliko mu je stalo da je vidi na sceni. Dešavalo se i da je često ponižava rečima: Imaj na umu, ljubavi, da ti nisi moja žena ili domaćica u kući. Ti si samo gost ili Ti si kao pevačica iz noćnog kluba sa zviždaljkom u grlu.

Marija sa Batistom nikada nije uspela da zatrudni, što bi, kako je verovala, popravilo njen glas i ten. Kada je s Aristotelom 1960. ostala u drugom stanju, on je reagovao grubo: Imam već dvoje dece. Čemu još jedno? Za vreme trudnoće, Marija je odbijala da je bilo ko vidi i 30. marta 1960. rodila je dečaka koji je živeo samo nekoliko sati. Dečak kome je dala ime Omero Lengrini sahranjen je u Milanu. Ali, budući da je ona bila ljubavnica, rođenje i smrt dečaka morali su da ostanu tajna. Posle smrti, među ličnim dokumentima Marije Kalas pronađena je jedna mutna fotografija mrtve bebe iz 1960. godine. Bruna Lupoli, dugogodišnja Marijina odana sluškinja, jednom je rekla: Nikada nije ostala u drugom stanju osim taj jedan jedini put kada je beba rođena u osmom mesecu trudnoće i živela samo jedan dan. Ona je imala ožiljak u donjem delu na sredini stomaka zato što je dete rođeno carskim rezom. Bruna Lupoli je ispričala da je smrt dečaka progonila nesrećnu opersku divu sve do njene smrti 1977. godine. Marija je, kako tvrdi njena sluškinja, specijalno putovala iz Pariza u Milano samo da bi obišla grob svog sina.

Zbog smrti deteta Kalasova nije imala hrabrosti da se suoči sa realnošću i krene dalje kroz život, već se predala tabletama za umirenje, kao svojoj jedinoj utehi. S druge strane, Onazis nije pokazivao tugu, a nije ni pružao utehu skrhanoj ženi, već je nastavio sa svojim provodima, čak intenzivnije nego ranije. Bio je to početak jedne velike ljubavne tragedije. Loš odnos sa Onazisom i duševni bol koji je pratio ovu burnu ljubav, odrazili su se i na njenu karijeru. Publika se žalila da je glas čuvene, božanske operske pevačice izgubio sjaj. Zbog svega što ju je snašlo, Marija je sebi htela da oduzme život, ali Onazis ju je našao u pariskom stanu koji joj je on kupio. Iako se od nje nikada nije zaista rastao, nije propuštao priliku da je povredi. Znao je kao niko drugi koliko je ona ranjiva i duboko u sebi uverena da je ružna. I pored toga, kako su pričali prijatelji, jednom, kada mu je pokazala svoj novi šešir i pitala kako mu se dopada, rekao je: Kupi novi šešir ili ga skroji od dela svog nosa.

Emitujući takvu lošu energiju i očaj, nesvesno je gurala Onazisa od sebe i gurnula ga je pravo u naručje Žakline Kenedi, udovice ubijenog američkog predsednika Džona Kenedija. Godine 1964. Onazis se prvi put pojavio u javnosti sa Džeki, koju je upoznao devet godina nakon početka veze sa Marijom. Nakon samo tri meseca zabavljanja, on se i oženio najpoznatijom udovicom na svetu. Marija je bila šokirana, a vest o njegovom venčanju saznala je iz novina. Godinu dana posle svog venčanja sa Džeki, Onazis je zazviždao pod prozorom Marijinog apartmana, s kojom je potom obnovio strasnu vezu. Jednom prilikom je u noćnom klubu Maksim, glasno uzviknuo: Kako je dobro opet osetiti Marijine debele kukove. Kostiju sam sit kod kuće.

Ubrzo, u inat Onazisu, Marija je započela vezu sa poznatim operskim tenorom Đuzepeom di Stefanom s kojim je održala i poslednje koncerte. Poslednji nastup imala je u Japanu 1974. godine. Ova turneja bila je njen lični trijumf, ali i profesionalni krah.

Posle smrti Onazisovog sina Aleksandra koji je poginuo u avionskoj nesreći, brodovlasnik je počeo sve više da poboleva. Kada je osetio da je kraj blizu, pozvao je Mariju i rekao: Ona treba da dođe, supruga treba da dođe. Bliski prijatelji kažu da je Marija Kalas cele noći preležala budna u njegovom bolesničkom krevetu kada joj je rekao: Voleo sam te. Ne uvek dobro, ali toliko koliko sam samo mogao. Posle njegove smrti Marija se vratila u svoj pariski apartman i živela skoro usamljeničkim životom. Kada je shvatila da više nema potrebe da bilo kome dokazuje kako je velika pevačica i poželjna žena, napustila je i operu i Di Stefana.

Godine 1977. snimila je film Medeja i potpuno se povukla sa scene. Dve godine nakon smrti svoje najveće ljubavi, 16. septembra 1977, u svojoj pedeset trećoj godini umrla je i Marija. S ovog sveta otišla je zbog bolesti srca koje je oslabilo nakon prevelike upotrebe sedativa. Njen pepeo rasut je, po njenoj želji, po plavetnilu Jonskog mora u čijem je srcu, na ostrvu Skorpios, sahranjen i Onazis.


story