Kažu da je jedan običan potok na Rudniku dugo delio Srbiju na dva dela – na one koji su se „obrenovićevcima“ zvali, i one druge, kojima je Karađorđe bio srcu mio. Istorija podela u Srba traje koliko i narod. Zbog političkih razmirica braća su se otuđivala, kumstva raskidala, a deca su se očeva odricala. Pa se i sama zemlja nekako podelila. Znalo se čija je koja planina, čija je varoš, znalo se ko gde sedi i sa kim kafeniše. Čak i kada bi se sukob okončao, podele bi ostale. Nekima je pružano „i šakom i kapom“, drugima se i ime krilo. Svakom prema zaslugama. A zasluge su, nažalost, pobednici svojim aršinima merili.

Zabranjene staze


Zlehuda sudbina gubitnika je zadesila i Ravnu goru. Skoro pola veka se prostrana visoravan na obroncima Suvobora nije smela spominjati, a kamoli posećivati. Doduše, i da se htelo, nije se moglo. Planina bez puta, struje, vode i konačišta, nije bila previše gostoprimljiva. Povremeno su dolazili samo planinari, ali su i oni morali da objasne zašto ovim stazama prolaze.
Zar lepote nije bilo i na drugoj strani?
Tek kada su se glave malo „ohladile“ i stege popustile, gora je oživela. Početkom devedesetih, pristalice i potomci nekadašnjih gostiju su ponovo došli, izgradili put, podigli crkvu i otvorili Memorijalni centar. Crkvica je posvećena svetom Đorđu, zaštitniku ratnika, sa željom da se u njoj pominju sve žrtve Drugog svetskog rata. Bez obzira na veru i kapu pod kojom su se borili. Lepa želja, ali slaba vajda – Srbi bez podela ne mogu! Samo tridesetak metara od crkve, isti neimari su podigli i Memorijalni centar u kome nema ni „j“ od jednakosti. Pominje se samo jedna strana i samo jedna žrtva.
I to što se gradilo, Srbe je podelilo. Temelje crkve su osveštali valjevski popovi, mada je to bilo u nadležnosti Žičke eparhije. I dok je Srpska pravoslavna crkva problem rešila kako dolikuje – ćutke i bez velike pompe, država se ponela kao „slon u staklarskoj radnji“. Centar je izgrađen bez građevinske dozvole, proglašen je divljom gradnjom i odlučeno je da se sruši. Najmanje je, pritom, bilo važno što se gradilo na mestu gde urbanisti ranije nisu zalazili i nikakve planove ovde nisu pravili. Srećom, od toga se, po svemu sudeći, zasad odustalo.

Jednima sveto, drugima smešno


Na Ravnoj gori smo bili samo nedelju dana nakon poznatog Sabora, koji poslednjih godina okuplja više desetina hiljada ljudi. Neki ovaj skup nazivaju svetim, a drugi, opet, smešnim. Naš domaćin Rajko Marković iz sela Brajići, nerado govori o vremenima prošlim. Ne pominje ni vreme sadašnje. Šta god da kaže, veruje, pogrešno će ga razumeti. Ili ovi ili oni – svejedno! Umesto toga nam pokazaje, daleko na horizontu, obrise valjevskih planina – Jablanika, Medvednika i Povlena. Noću se na nebu vidi odsjaj gornjomilanovačkih i čačanskih svetala. Mogao se, svojevremeno, videti i toranj na Avali. Pogled „puca“ na sve strane.

Čitava Gora je prošarana pašnjacima, borovim šumama i ćuvicima. Mogu se videti pećine i špilje, šetati najlepšim planinskim stazama i pričati sa ostarelim čobanima. I disati punim plućima! U dvorištu Šumske kuće su postavljeni drveni stolovi. Služe pivo i sokove iz podruma. Frižidere imaju, ali struje još nema. Obećali su da će i nje uskoro biti. U blizini je podignuto nekoliko vajata, koji povremeno rade kao kafići. Kada ima gostiju. Prenoćiti se, za sada, može samo u kući našeg domaćina, ako grupa nije veća od petoro-šestoro ljudi. Cena smeštaja se dogovara na licu mesta. Naplaćuju 400 do 500 dinara, ali će tražiti i manje ako gost misli da su „preterali“. Nude domaća jela, mir i tišinu. Ali se i to, ponekad, može narušiti. Odnekud, iz komšiluka, „zagrmelo“ je ozvučenje! Struje nema, ali agregat čini čuda. Stare pesme, novi aranžmani. Nekima podižu raspoloženje, drugima kosu na glavi. Ali, i to je već ispričana priča.


Pri povratku smo prošli i pored ovog izvora neprimerene buke. Lepo, ograđeno dvorište na čijim vratima piše da je privatan posed i da je ulaz zabranjen. U njemu, čini se, svakoj travci se posebna pažnja ukazuje. Sve je čisto i uredno. Samo nekoliko metara dalje, preko puta, prestaje privatno i počinje svačije vlasništvo. Lepa borova šuma prošarana plastičnim flašama, kesama i odbačenim kutijama cigareta, zaostalih sa nedavnog sabora. Sveta srpska zemlja, kako je mnogi nazivaju, ponovo je dobro nađubrena. Prošle godine su, kažu domaćini, prikupili sedam kontejnera smeća i raznog otpada. Ovogodišnji „rod“ još nisu sabrali. Ali, dobro... Važno je da se ova lepota konačno otkrije, da narod ponovo dolazi i da se politika, ako može, kod kuće ostavi. Ravnoj gori dobra nije donela, veruju da ni druge nije usrećila.

Heroji na „pogrešnoj“ strani


Do Ravne gore se donedavno moglo samo iz pravca Gornjeg Milanovca, preko Koštunića i sela Brajići. Pre nekoliko godina je izgrađen i put iz pravca Ljiga, odnosno Mionice, zavisno odakle dolazite. Od skretanja kod banje Vrujci, put nastavlja uskim ali dobrim kolovozom, a do vrha se stiže posle dvadesetak kilometara. Na petom kilometru je selo Struganik i rodna kuća vojvode Živojina Mišića. Danas je u njoj muzej proslavljenog ratnika, ali je zanimljivo da je novu namenu skoro dobila. Naime, do osamdesetih godina u kući su živeli Mišićevi potomci, malo se šta na njoj menjalo, pa se može smatrati i autentičnom srpskom kućom iz 19. veka.
Iako vojvodine zasluge u Prvom svetskom ratu nikada nisu bile sporne, ime Živojina Mišića se nakon Drugog svetskog rata nerado pominjalo. Razlog su, verovatno, njegovi sinovi koji su herojski stradili – ali na „pogrešnoj“ strani. Prvi se, u želji da zaštiti svog komadanta, lažno predstavio njegovim imenom, nakon čega ga je streljao Gestapo. Drugi je izabrao „pravu“ stranu, ali je ubrzo „pao“ na drugom ideološkom raskršću – kao pristalica Informbiroa završio je na Golom Otoku.


casopishorizont

Равна Гора је висораван која се простире на западним и југозападним обронцима планине Сувобор у Западној Србији. Већим делом се састоји од серпентина а мањим од кречњака. Представља заравњен простор, обрастао прилично бујним ливадама и пашњацима. Његови ивични делови су дубоко дисецирани сувим долинама и обрасли густим шумама, претежно буковим. Због ових особина Равна гора је у прошлости веома погодовала сточарству, па је до 1941. на њој било око 120 колиба. Највише их је било у простору званом Вежинац; преко 50 и припадале су већим делом становницима Коштунића. Ван Вежинца колибе су подизане и на северној и североисточној ивици Равне горе. У овом делу до 1984. године остало је само 5 колиба. У ово доба, на лепој заравни, у близини Дамјановог камена изграђена је шумска кућа, која је временом постала власништво ловачког друштва. Дубоко у долини, северно од Дамјановог камена и у врху те долине налази се Мокра пећина која је важна особеност Равне горе. Пећина је усечена у стрму кречњачку стену. Улаз у пећину је широк око 15 метара а таваница на улазу је висока 4,5 метара. На таваници изнад улаза налазе се три мања отвора. Из пећине избија снажан поток, по којем је пећина и добила име. Око 200 метара низводно а лево од потока, два метра од обале избија из кречњачке стене јак извор у нивоу водотока.

На Равној гори деведесетих година 20. века саграђени су неки објекти са циљем да се очува успомена на Југословенску војску у отаџбини, односно четнике предвођене армијским генералом и министром војним Драгољубом Михаиловићем. Маја 1992. откривен је споменик Дражи Михаиловићу, изграђен је у бронзи, аутор је чувени вајар Драган Николић из Београда. Потом је изграђена лепа црква наспрам споменика. Камен темељац за цркву посвећену заштитнику ратника Светом Ђорђу, за покој душа свих Срба изгинулих у грађанском рату 1941—1945, освештан је и положен маја 1995. Радови су почели 1996, према пројекту архитекте др Предрага Ристића. Године 1998. завршени су црква, звонара и капија. Деветог маја те године цркву је освештао епископ шабачко-ваљевски Лаврентије, који је благословио почетак градње.


У исто време, 1998. године, до Равне Горе је стигао први асфалтни пут, из правца Ваљева. Године 2005. асфалтиран је и пут који до Равне Горе води из Горњег Милановца (преко села Брајићи).

Изградња равногорског спомен дома трајала је од 1998. до 2000. године, према пројекту професора архитекте Спасоја Крунића. У дому се налазе музеј, библиотека са читаоницом (за сада са преко 1.000 књига), као и сала за предавања и конгресе са 200 места. За пројекат дома Крунић је 2000. године награђен „Борбином“ наградом за архитектуру, а 2001. годишњом наградом Савеза архитеката Србије. У „Атласу савремене архитектуре света“ ("Фејдон“, Лондон), за период 1998—2003, уврштена су само три меморијална комплекса из целог света - од којих је један дом на Равној Гори. У данашње време Равна гора је позната као место на којем се у периоду од 8. до 12. маја одржавају Дани Равне горе.


wikipedia