Fridrih Niče

Umrli su svi bogovi: neka odsad živi natčovek

O vrlini koja deli darove

1.

Kad se Zaratustra rastao od grada koji je voleo u srcu svom, i čije je ime: »Šarena krava«, – pošli su za njim mnogi koji se nazivahu učenicima njegovim, i pratili su ga. Tako dođoše do jednog raskršća: tu im Zaratustra reče da je rad da dalje ide sam; jer je bio ljubitelj šetnje u samoći. A učenici, predadoše mu na rastanku palicu na čijoj se zlatnoj dršci obavijala zmija oko sunca. Zaratustra se obradova palici, i naslonivši se na nju ovako prozbori svojim učenicima, i reče: Recite mi, molim vas: otkud zlatu tolika vrednost? Otud, što nije obično i što nije korisno, a blista se i ima blag sjaj, poklanja se sâmo svakom. Samo kao podobije najviše vrline došlo je zlato do toga da ima najveću vrednost. Kao zlato, blista se pogled u onoga koji deli darove. Sjaj zlata sklapa mir između meseca i sunca. Neobična je najviša vrlina, i nije korisna, blista se i ima blag sjaj: najviša vrlina je, vrlina što deli darove. Zaista vam kažem, učenici moji, ja pogađam šta vi hoćete: i vi žudite, kao i ja, za vrlinom koja deli darove. Šta imate vi zajedničko sa mačkama i s kurjacima? U tome je vaša žeđ, da postanete i sami žrtve, i darovi: i stoga i osećate žeđ za tim da nagomilate u svojoj duši sva bogatstva. Nezasitno žudi vaša duša za blagom i dragocenostima, jer je nezasitna vrlina vaša u želji da deli darove. Vi nagonite sve stvari što su oko vas, i što su u vama, da iz vašeg kladenca natrag poteku kao darovi vaše ljubavi. Zaista vam kažem, razbojnikom mora postati za sve vrednosti takva vrlina što deli darove: ali zdravom i svetom zovem ja takvu sebičnost. – Ima druga jedna sebičnost, presiromašna, izgladnela, ona što bi uvek da krade, sebičnost bolesnika, bolesna sebičnost. Kradljivačkim okom posmatra ona sve što blista, žudnjom gladi odmerena onoga koji ima dosta da jede; i uvek se oblizuje oko stola onih što dele darove. Bolest govori iz takve požude, i nevidljivo izrođavanje; da je telo izmoždeno, kaže razbojnička požuda te sebičnosti. Recite mi, draga braćo: šta izgleda nama rđavo, i što je za nas najgore? Zar ne to izrođavanje? – Mi odmah pomišljamo na izrođavanje, gde nema duše koja deli darove. Naš put vodi u vis, od vrste preko ka nadvrsti. A grozimo se izrađene duše koja kaže: »Sve za mene«. Uvis leti naša duša: tako je ona slika i prilika našeg života, slika i prilika uzvišavanja. Imena vrlina slike su takvih uzvišavanja. Tako prolazi telo kroz istoriju, kao nešto što postaje, i nešto što se bori. A duh – šta je on telu? Njegovih borbi, i njegovih pobeda glasnik, drug, i odjek. Slike su sva imena dobra i zla: ona ne izgovore sve, već samo nagoveste. Ludak je, ko iz njih hoće da crpe mudrost. Pazite dobro, draga braćo, na časove u koje bi duh vaš hteo da govori u slikama: tu je poreklo vaše vrline. Uzvišava se tada vaše telo, i uskrsava; svojim miljem dovodi u ushit duh, i ovaj postaje tvorcem i ocenjivačem, i ljubavnikom, i dobrotvorem sviju stvari. Kad vam se srce širi, i poteče puno kao bujna reka, noseći i blagoslov i opasnost obitavaocima uz obalu: tu je onda poreklo vaše vrline. Kad ste uzvišeni nad pohvalom i pokudom i vaša volja hoće da zapoveda svima stvarima kao volja onoga koji voli: tu je poreklo vaše vrline. Kad prezirete ono što godi, i meku postelju i prostirete ležaj sebi što dalje od onih koji su razneženi: tu je poreklo vaše vrline. Kad imate samo jednu volju, i tu istrebu svake nevolje osetite kao potrebu: i tu je poreklo vaše vrline. Zaista vam kažem, to je novo Dobro i novo Zlo! I kažem vam, to je nov duboki žubor, i glas novoga izvora! Moć je, ta nova vrlina; ona je misao vodilja., i oko nje razborita duša: Zlatno sunce, oko kojega se svija zmija saznanja.

2.

Tu zaćuta za časak Zaratustra, i gledaše s ljubavlju svoje učenike. Onda nastavi govor, i reče – a glas mu se beše izmenio. Ostajte verni zemlji, draga braćo, u svoj sili svoje vrline! Vaša ljubav što deli darove, i vaše saznanje, neka služe smislu zemljinu! To vas molim, i time vas zaklinjem. Nemojte je puštati da odleti sa onog što je zemaljsko, i da udara krilima o večne zidove! Ah, oduvek je bivalo toliko odletele vrline! Povedite, kao što ja činim, odletelu vrlinu natrag ka zemlji – da, natrag ka telu, i života: da bi dala zemlji smisao njen, čovečanski smisao! Stostruko su odleteli dosad, i odlazili kud ne treba, i duh i vrlina. Ah, sva ta maštanja i sve te stranputice i sad su još u našem telu, tu su postali telom i voljom. Stostruko su pravili pokušaje i bludeli dosad, i duh i vrlina. Jest, pokušaj tek bio je čovek. Ah, mnogo nam je neznanja i zabluda preslo u telo! Ne izbija na nama samo razum od tisućih leta – već i ludilo njihovo. Opasno je, biti naslednikom. Još se mi borimo korak po korak sa džinom slučajem, i još je dosad celim čovečanstvom vladao besmisao, nesmisao. Vaš duh i vaša vrlina neka služe smislu zemljinu, draga braćo: i svima stvarima odredite vi novu vrednost! Toga radi treba da budete oni koji se bore! Toga radi treba da budete stvaraoci! Znanjem se čisti telo; praveći pokušaje u znanju uzvisuje se; u onoga koji ide za saznanjem posvećuju se svi nagoni; onome koji se uzvisio razvedri se duša. Vraču, isceli se sam tako ćeš pomoći u isto doba i svome bolesniku. To neka mu bude najveća pomoć što će svojim očima gledati onog koji se sam isceljuje. Ima tisuću staza kojima još niko nije hodio, tisuću zdravlja i skrivenih obećanih zemalja života. Neiscrpni su i neotkriveni još uvek čovek i zemlja čovekova. Ostajte budni i osluškujte, usamljeni! Od strana budućnosti dolaze vetrovi udarajući tajanstveno krilima; i dobrim ušima donose dobre glasove. Vi koji ste danas usamljeni, vi koji se odvajate od ostalih, vi ćete nekad postati narodom: od vas koji se sami izabraste, rodiće se izabrani narod: – a od tog naroda natčovek. Zaista vam kažem, zemlja će još postati mesto ozdravljanja! Već je okružuje nov duh koji nosi isceljenje, – i nova nada!

3.

Kada je Zaratustra izgovorio ove reči, zaćuta kao neko koji još nije rekao svoju poslednju reč; dugo je okretao palicom u ruci, premišljajući. Naposletku progovori, i reče: – a glasinu se beše izmenio. Sam ću poći sad, učenici moji! A i vi, pođite sad, i pođite sami! Tako želim. Odista, lepo vam kažem. idite od mene, i branite se od Zaratustre! Ili još bolje: stidite ga se! Možda vas je prevario. Čovek saznanja ne sme umeti samo da voli svoje neprijatelje, nego i da mrzi svoje prijatelje. Loša je nagrada za učitelja ako svaki ostaje uvek tek učenikom njegovim. A i zašto ne biste kidali lišće sa moga venca? Vi me štujete; ali šta će biti ako se štovanje vaše jednog dana izvrne i padne? Treba da se čuvate, da vas ne udari i ne ubije podignuti kip.Vi kažete da verujete u Zaratustru? Ali šta je stalo do Zaratustre! Vi ste verni moji, ali šta je stalo do svih vernih! Vi još ne potražiste sebe: a nađoste mene. Tako čine svi verni; stoga tako malo i vredi sve verovanje. Sada vas pozivam da mene izgubite a da sebe nađete; i tek kad me se budete svi odrekli vratiću vam se opet. Zaista vam kažem draga braćo, s drugim ću očima potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas ljubavlju tada voleti. A nekad, docnije, postaćete mi još i prijateljima, i decom jedne jedine nade: tada ću biti po treći put među vama, i slaviću s vama veliko Podne. A veliko će Podne biti, kad čovek bude stajao na sredini svoga puta između životinje i natčoveka, i bude proslavljao kao svoju najveću nadu svoj polazak ka večeri: jer to je put ka novoj zori. Tad će taj što zalazi i odlazi i sâm blagosiljati što je on onaj koji prelazi; i sunce njegova saznanja biće u Podne. »Umrli su svi bogovi: neka odsad živi natčovek« – to neka bude jednom, o velikom Podnevu, naša poslednja pouka! –

Tako je govorio Zaratustra.

Fridrih NIče

O starim i mladim ženicama


O starim i mladim ženicama

»Što se provlačiš tako strašljivo kroz suton, Zaratustra? I šta skrivaš tako oprezno ispod svog ogrtača? « »Je li možda kakvo blago, šta su ti ga poklonili? Ili je dete, što se rodilo? Ili ideš sada i sam možda stazama kradljivaca, ti prijatelj zlih?« – Jeste, dragi brate! reče Zaratustra, blago je ovo, što su mi ga poklonili: jedna mala istina, nju eto nosim uza se. Nego, ona je nemirna kao kakvo derište; i ako joj ne zapušim usta viče iz sveg grla. »Kad sam danas išao svojim putem, u čas kada sunce seda, srete me jedna stara žena, i ovako govoraše mojoj duši: »Često je besedio Zaratustra i pred nama ženama, ali nam još nikad nije prozborio o samoj ženi.« A ja joj odvratih: »o ženi treba govoriti samo pred muškima«. »Govori i preda mnom o ženi, reže ona: ja sam stara pa ću odmah sve zaboraviti.« I ja se odazvah želji stare žene, i ovako joj govorah: Na ženi je sve zagonetka, i sve na ženi ima jedno rešenje: ono se zove trudnoća. Muškarac je za ženu sredstvo: cilj je uvek dete. Nego, šta je žena za muškarca? Pravi muškarac traži dvoje: opasnosti i igre. Zato traži ženu, kao najopasniju igračku. Muškarac treba da bude odgajan za rat, a žena za odmor ratniku: sve ostalo je ludost. Za preslatko voće – ne mari ratnik. Zato mari za ženu; opora je još i najslađa žena. Žena bolje razume decu nego muškarca, ali je muškarac više dete nego što je žena. U pravom muškarcu skriveno je dete: a dete hoće da se igra. Na noge, dakle, žene, pa mi pronađite to dete u muškarcu! Žena treba da je igracka, dragi kamen, obasjana vrlinama jednoga sveta koji još nije tu. Zvezdin sjaj treba da se blista u vašoj ljubavi! Vaša nada treba da bude: »daj mi da mogu roditi natčoveka! « Neka bude hrabrosti u vašoj vrlini! Svojom ljubavlju treba da navaljujete na onog koji vam uliva strah. U vašoj ljubavi treba da je vaša čast! Slabo zna inače žena šta je to čast. A evo šta treba da bude vaša čast: da uvek više ljubite nego što vas ljube, i da nikad niste na drugom mestu u tom pogledu. Muškarac treba da se boji žene koja ljubi: ona će tada podneti svaku žrtvu, i sve je drugo za nju tada bez vrednosti. Muškarac treba da se boji žene koja mrzi: jer muškarac je u dnu svoje duše samo zao, a žena je onda rđava. Koga mrzi žena ponajvećma? – Evo kako govoraše željezo magnetu: »mrzim te ponajvećma što privlačiš a nisi dosta jak da privučeš«. Sreća muškarčeva zove se: hoću. Sreća ženina zove se: on hoće. »Eto, u ovaj isti čas postao je svet savršen!« – misli žena kad je poslušna što ljubi od sveg srca.Jer žena mora da sluša, i mora da traži dubinu za svoju površinu. Površna je duša ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata. – Na to mi odgovori starica: »Mnogo lepih stvari reče Zaratustra, naročito za one koji su dosta mladi za to. čudnovato, Zaratustra malo poznaje žene a ipak pravo govori o njima! Da li je to možda stoga što je kod žene sve mogućno? A sad, u ime zahvalnosti, uzmi jednu malu istinu! Dosta sam stara da je mogu dati! Zamotaj je dobro, i zapuši joj usta: inače će da viče iz sveg grla ova mala istina.« »Daj mi, ženo, tvoju malu istinu!« rekoh. A starica reče tad ovo: »Ti ideš k ženama? Ne zaboravi bič!« –Tako je govorio Zaratustra.

O ujedu guje

Jednoga dana zaspao beše Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo toplo, i savio beše ruke preko lica. Ali dođe jedna guja, i ujede ga za vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda zmiju: a ona poznade oči Zaratustrine, poče se nespretno svijati, i htede da umakne. »Ne beži, reče Zaratustra; još ti se nisam zahvalio! Ti si me za vremena probudila, jer dug je još put moj.« »Kratak još put je tvoj«, reče tužno guja; »moj otrov ubija«. Zaratustra se osmehnu. »Zar može poginuti zmaj od zmijskog otrova? reče. – Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga mogla pokloniti.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata, i lizaše mu ranu. Kada je jednom Zaratustra pričao ovo svojim učenicima, pitahu ga oni: »A šta je, o Zaratustra, naravoučenije iz te tvoje priče?« Zaratustra na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kažu za mene da sam uništitelj morala: moja je priča nemoralna. Ali ako imate dušmanina nemojte mu vraćati zlo dobrim: jer to ponižava. Nego, dokažite još, da vam je učinio nešto dobro. A bolje je i da planete gnevom nego da ponižavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi malo! Učini li vam se velika nepravda, učinite brzo i sami još pet malih! Strašno je pogledati onog koga nepravda sama tišti. Da li ste to već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. Onaj neka uzme nepravdu na se koji je može poneti! Mala osveta čovečnija je nego nikakva osveta. A ako kazna nije za prestupnika u isti mah i pravda i počast, onda ne marim ni za vaše kažnjavanje. Otmenije je da kažeš za sebe da nemaš pravo, nego da silom zadržiš pravo, osobito ako imaš pravo. Samo, mora čovek biti dovoljno bogat za to. Ja ne marim za vašu hladnu pravičnost, iz oka sudija vaših uvek viri dželat, i njegov hladni nož. Recite, zar nema nigde pravičnosti koja bi bila ljubav sa vidovitim očima? Pronađite mi već jednom ljubav koja neće poneti na sebi samo svu kaznu, već i svu krivicu! Pronađite mi već jednom pravičnost koja će svakog osloboditi, osim onoga koji sudi! Evo čujte još i ovo! Onome koji bi da je pravičan do krajnosti, pretvara se i laž u čovekoljublje. Ali, kako bih mogao biti pravičan do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se zadovoljim da dam svakome moje. Naposletku, braćo, čuvajte se da ne činite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti! Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac. Lako je, baciti kamičak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo? Čuvajte se da ne povredite usamljenika! A ako ste to učinili, onda ga bar još i ubijte!

Tako je govorio Zaratustra.

Fridrih Niče

Ostati budan, da bi se dobro spavalo


Zaratustrini govori

O tri preobražaja

Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, – da bih to uzeo na sebe te da uživam u svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitelja? Ili je ovo: hraniti se žarom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti, ni drugovati s gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine, i ne goniti od sebe hladne žabe i tople krastavice. Ili je ovo: voleti one koji nas preziru, i pružati ruke prema sablasti kad hoće da nas zastraši? Sve to što najteže uzima duh voljan da nosi na sebe: kao što natovarena kamila hita u pustinju, tako hita on u svoju pustinju. A u najusamljenijoj pustinji dešava se drugi preobražaj: tu lavom postaje duh, slobodu hoće da dograbi kao plen, i da gospodarem bude u svojoj rođenoj pustinji. Svoga poslednjeg gospodara tu on traži: hoće da mu postane neprijateljem, njemu i svome poslednjem bogu, hoće da se bori o pobedu sa velikim zmajem. Ko je taj veliki zmaj što ga duh neće više da naziva gospodarem i bogom? »Ti treba da« zove se veliki zmaj. A duh lavlji govori »Hoću«. »Ti treba da«, leži pred njim na stazi, blistajući se u zlatu, zver s krljuštima a na svakoj krljušti sjaji se zlatno »ti treba da!«. Tisućugodišnje vrednosti sjaju se na tim krljuštima, a ovako zbori najsilniji od svih zmajeva: »sva vrednost što je imaju stvari – sjaji se na meni.« »Sva vrednost stvorena je već, i sva stvorena vrednost – ja sam. Odista, ne treba da bude više nikakvog ‘Hoću’.« Tako kaže zmaj. Braćo moja, čemu je potreban lav u duhu? Zašto nije dovoljna teretna životinja, koja se odriče svega a puna je strahopoštovanja? Stvarati nove vrednosti – to ne može još ni lav: ali stvoriti sebi slobodu za novo stvaranje – to može snaga lavova. Da bi stvorio sebi slobodu i jedno sveto Ne i pred dužnošću: za to je, braćo moja, potreban lav. Prisvajati sebi pravo na nove vrednosti – to je najstrašnije prisvajanje za duh voljan da nosi i duh bogobojažljivi. Zaista vam kažem, to je za nj grabljenje i posao grabljive zveri. Nekad je on, kao nešto što mu je najsvetije, voleo ono »ti treba da«: a sad treba taštine i samovolje da nađe i u onom što je najsvetije, da bi ugrabio sebi slobode od onoga što voli: lav je potreban za takvo grabljenje. Ali recite mi, braćo moja, šta je to još što može dete a što ni lav nije mogao? Što to mora grabeći lav da se pretvori još i u dete? Nevinost je dete i zaborav, jedno počinjanje snova, jedna igra, jedan točak koji se iz sebe kotrlja, jedan prvi kret, jedno sveto Da. Jeste, za igru stvaranja braćo moja, potrebno je jedno sveto Da: jer svoju volju hoće sad duh, svoj svet osvaja sebi za-svet-izgubljeni. Otkrio sam vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvorio u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. –

Tako je govorio Zaratustra. A tada se nalazio u gradu koji se zove: Šarena krava.

O propovedaonicama vrline

Hvalili su pred Zaratustrom jednog mudraca, kako ume lepo da govori o snu i o vrlini: mnogo ga, rekoše, poštuju i nagrađuju za to, i svi mladi ljudi sede pred njegovom govornicom. Zaratustra ode k njemu, i sa svim mladim ljudima seđaše pred njegovom govornicom. A ovako govoraše mudrac: Čast snu i stid pred njim! To pre svega! I sklanjajte se s puta svima koji rđavo spavaju i noću bdiju! Stidljiv je čak i lopov pred snom: uvek se krade tiho kroz noć. Ali bestidan je stražar noćni, i bestidno nosi svoj rog. Nije mala veština spavati: jer ceo dan zatim treba provesti budan. Treba deset puta na dan da se sam savladaš: to stvara dobar umor, i to je mak za dušu. Deset puta treba da se ponovo izmiriš sa samim sobom, jer savlađivanje je gorčina, i rđavo spava onaj koji se nije izmirio sa sobom. Deset istina treba da nađeš na dan; inače ćeš tražiti istinu još i noću, jer je tvoja duša ostala gladna. Deset puta na dan treba da se smeješ i da budeš veseo: inače ti noću ne da mira želudac, taj otac nevolje. Malo njih to znaju: ali, treba imati sve vrline da bi se moglo dobro spavati. Da li ću se krivo zakleti? Da li ću činiti preljube? Da li ću poželeti devojku bližnjega svoga? Sve se to ne bi slagalo s dobrim snom. Pa čak kad se i imaju sve vrline, treba još jedne umeti: i same vrline poslati u dobar čas da spavaju. Da se ne bi među sobom svadile, gizdave ženice! I to zbog tebe, nesrećniče! Mir s Bogom i sa susedom: to traži dobar san. I mir čak još i sa susedovim đavolom! Jer će inače noću tumarati po tvojoj kući. Čast vlasti i poslušnost, pa i nakrivo nasađenoj vlasti! Tako to ište dobar san. Šta ja mogu zato, što vlast rado ide na krivim nogama? Za onog ću uvek reći da je najbolji pastir, koji svoju ovcu tera na najzeleniju livadu: tako se to slaže sa dobrim snom. Neću mnogo počasti, niti velika blaga: to raspaljuje žuč. Ali rđavo se spava bez dobra imena i malog blaga. Više volim malo društvo nego društvo zlih: ali treba da ga ima i da ga nestane u dobar čas. Tako se to slaže s dobrim snom. Mnogo mi se svide i oni koji su nišči duhom: oni san lakšim čine. Blaženi su oni, naročito kad im se uvek daje za pravo. U tome protiče dan onome koji je pun vrlina. A kad dode noć, tad se dobro čuvam da ne zovem san! On neće da ga zovu, san koji je gospodar vrlina! Nego premišljam, šta sam preko dana radio i mislio. Prežvaćući pitam se, strpljivo kao kakva krava: koji su bili deset tvojih savlađivanja? I koji su bili deset pomirenja i deset istina i deset smehova, kojima si se naslađivao u srcu svom? Premišljajući o tom, i ljuljuškan od četrdeset misli, prepadne me odjedared san, nezvani gost, gospodar vrlina. San zakuca na moje oko: i ono oteža. San dodirne moje usne: i one ostanu otvorene. Odista, u mekoj obući prilazi k meni, najmiliji od svih kradljivaca, i ukrade mi moje misli: i stojim tad nem kao ovaj sto. Ali ne stojim tad više dugo: i već sam legao. – Kad je Zaratustra čuo mudraca ovako besediti smejao se u sebi: jer je njemu u taj mah svanulo nešto pred očima. I on ovako poče govoriti u svom srcu: Ludak je ovaj mudrac sa svojih četrdeset misli: ali držim, da se dobro razume u spavanje. Srećan je već i ko boravi blizu ovoga mudraca! Jer takav je san zarazan, i zaražuje šak i kroz debeo zid. I sama njegova govornica ima čari. Nisu uzalud sedeli mladići pred propovednikom vrline.

Njegova je sva mudrost: ostati budan, da bi se dobro spavalo. I odista, kad život ne bi imao smisla i kad bih se morao privoleti besmislu, onda bi bio ovo i meni besmisao kojemu bih se najlakše privoleo. Sad mi je jasno, šta su pre svega nekad hteli kad su tražili učitelje vrline. Hteli su dobra sna, a uza nj još i uspavljivih vrlina. Svi su ti hvaljeni mudraci sa govornica gledali mudrost u spavanju bez snova: oni nisu znali za bolji smisao života. I danas zacelo ima još više njih koji su kao ovaj propovednik vrline, i ne uvek tako poštenih: ali njihovo je vreme prošlo. Neće stojati više dugo: i već će ležati. Blaženi su ovi sanjivci: jer oni će skorim usniti snom. –

Tako je govorio Zaratustra.

O onima koji veruju u zagrobni život

Nekada je i Zaratustra bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi oni koji veruju u zagrobni život. Delo jednog bolnog i napaćenog boga izgledaše mi tada svet. San mi izgledaše tada svet, i spev jednog boga: šaren dim pred očima jednog božanskog nezadovoljenika. I dobro i zlo i radost i žalost i ja i ti – šaren dim činjaše mi se sve, pred stvaralačkim očima. Hteo je tvorac da okrene glavu i da ne vidi sebe, – pa je stvorio svet.
Opojna je radost za onoga što pati, da okrene glavu od svoje patnje i da zaboravi na sebe. Opojna radost i samozaborav činjaše mi se nekad svet. Ovaj svet, večito nesavršen, slika i prilika jedne protivrečnosti, i to nesavršena slika i prilika opojna radost za svog nesavršenog tvorca: – takav mi se činjaše nekada svet. Tako sam dakle i ja nekad bacao svoje praznoverje s one strane čoveka, kao svi koji veruju u zagrobni život. Da li zaista s one strane čoveka? Ah, braćo, taj Bog što sam ga ja stvorio, bio je delo ruku čovečijih i nerazuma čovečijeg, kao i svi bogovi! Bio je čovek, tek jedno jadno parče od čoveka i od Ja: iz rođenog pepela i rođene žari došla je k meni, ta sablast, – i zaista vam kažem. Nije došla k meni. S one strane! I šta bi tad, braćo moja? Ja sam savladao sebe, svoje patnje, poneo sam svoj rođeni pepeo na breg, pronašao sam jasniji plamen za sebe. I gle! Sablast ustuknu ispred mene! Patnja bi bila sad za mene, i muka meni koji sam ozdravio, da verujem u takve sablasti: Patnja bi bila sad za mene, i poniženje. To ja eto kažem onima koji veruju u zagrobni život. Patnja i nemoć – oni su stvorili sve verovanje u zagrobne živote; i onaj kratki ludi zanos sreće, koji pozna samo onaj koji najvećma pati. Umor, koji jednim skokom hoće da se surva, jednim strmoglavim skokom bedan neznalački umor koji već više neće ni da hoće: on je stvorio sve bogove i sve živote posle smrti. Verujte mi, braćo moja! To je telo počelo da očajava samo o sebi – ono je stalo da se odupire prstima zaluđenoga duha o krajnje zidove. Verujte mi, braćo moja! To je telo počelo da očajava o zemlji – ono je čulo kao da utroba bića njemu progovara. I tada je pokušalo da glavom probije poslednje zidove, i ne samo glavom, – da bi stiglo preko u »onaj svet«. Ali »onaj svet« je dobro sakriven za čoveka, onaj nečovečanski nečovečni svet koji je jedno nebesko ništavilo; a utroba bića i ne govori ništa čoveku, ili govori kao i čovek. Zaista vam kažem, teško je dokazati da ikoje biće,postoji, i teško ga je nagoniti da progovori. Recite, braćo, zar nije najčudnija od sviju stvari još ponajbolje dokazana? Da, ovo Ja, i protivrečnost i zbrka toga Ja, govore još ponajpravije o svome opstanku; to delatno, svesno, određujuće Ja, koje je mera i vrednost sviju stvari. I to najpravije što postoji, to Ja – ono govori o telu, i ono želi još telo sve i kad mudrije i sanja i poleće na skrhanim krilima. Sve pravije govori, to Ja: i što više govori, tim više ume da nađe reči i pohvale za telo i za zemlju. Novome ponosu naučilo me je moje Ja, njemu hoću da naučim ljude: da ne zagnjuruju više glavu u pesak nebeskih stvari, već da je nose uspravno, svoju zemaljsku glavu koja stvara smisao zemljin! Novoj volji hoću da naučim ljude: da žele da idu onim putem kojim je slepo išao čovek, i da kažu da je to dobar put, i da ne slaze više s njega i ne polaze stranputicama kao bolesnici I umirući! Bolesni i umirući počeli su prezirati telo i zemlju, i pronalaziti svetove nebeske i kap krvi koja isceljuje: pa još i te slatke i smrtonosne otrove, uzeli su od tela i od zemlje! Hteli su da pobegnu od svoje bede, ali su im bile zvezde predaleko. Tad zavapiše: »O, bar da ima nebeskih puteva, da bi se moglo odmileti u drugi život i u drugu sreću!« – i tada pronađoše sebi svoje mudrolije i krvave napitke! Mislili su, da su izmakli svome telu i ovoj zemlji, nezahvalnici. A kome su imali da zahvale za zanos i nasladu toga svog izmicanja? Svome telu, i ovoj zemlji. Blag je prema bolesnima Zaratustra. Odista, on se ne ljuti ni na njihove pokušaje utehe i nezahvalnosti. Neka same počnu ozdravljati i prevlađivati sebe, i stvarati sebi jedno više telo! Ne ljuti se Zaratustra ni na onog, koji se diže od bolesti pa se još nežno osvrće za svojim praznoverjem, i noću u ponoć obilazi potajno grob svoga Boga: ali bolest i bolno telo za mene su još i suze njegove. Mnogo bolešljivoga sveta bilo je oduvek među onima,koji maštaju i nadahnuti su Bogom, žučno mrze oni onoga koji ide za saznanjem, i onu najmlađu vrlinu što se zove: slobodno priznanje. Oni se osvrću unatrag u tamna vremena: tada su dabome praznoverje i vera drukčije stajali; ludilo razuma bila je sličnost božanstvu a sumnja greh. Vrlo dobro poznajem ja te obraze i ta podobija božanstva: oni hoće da se u njih veruje a da je sumnja greh. Vrlo dobro znam i to, u šta oni sami najviše veruju. Zaista vam kažem, ne u živote iza smrti, i u kaplje krvi kuje isceljuju: nego i oni najviše veruju u telo, i njihovo rođeno telo za njih je stvar po sebi. Ali za njih je ono bolesna stvar: i rado bi iskočili iz kože. Stoga osluškuju da li će čuti gdegod kakvog zapovednika smrti, a sami propovedaju o životima posle smrti. Bolje vi slušajte, braćo moja, glas zdravoga tela: to je pošteniji i praviji glas. Poštenije govori zdravo telo, i jasnije, telo savršeno i uspravno: a ono kaže, da zemlja,ima smisla.

– Tako je govorio Zaratustra.

Čovek je konopac, razapet izmedu životinje i natčoveka – konopac iznad ambisa
Tako je govorio Zaratustra (3)

2.

Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?«

Kada je Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«

3.
Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula na Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je sad najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji. O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši! Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika prljava reka. To mora biti već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje. Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje sreće! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća opravda i sam moj opstanak! « Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. A pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga milosrđa! Zar nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe nije razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah, kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo!

– Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da ga vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.

4.

Zaratustra pak gledaše po narodu i čuđaše se. Pa onda progovori ovako: Čovek je konopac, razapet izmedu životinje i natčoveka, – konopac iznad ambisa. Opasan je pogled preko, opasan put onamo, opasan pogled unatrag, opasno oklevanje i zastajanje. Što je veliko na čoveku, to je da je on most a ne cillj: što se može voleti na čoveku, to je da je on i prelazak I prolazak. Ja volim one, koji ne umeju da žive drukčije nego prolazeći, jer su to oni koji prelaze. Ja volim velike prezritelje, jer su oni veliki poštovatelji, i strele čeznuća za drugom obalom. Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da propadnu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natčovekova. Ja volim onog, koji živi da bi došao do saznanja, i koji hoće da dode do saznanja, da bi jednom počeo da živi natčovek. Te na taj naćin hoće svoju propast. Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za propadanjem i strela čeznuća. Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natčoveku kuću nazidao i za nj zemlju, životinju i biljku pripremio: jer na taj način hoće on svoju propast. Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, već sav hoće da je duh svoje vrline: tako prelazi on u vidu duha preko mosta. Ja volim onog, koji od svoje vrline načini sebi nagon i zao udes: tako on svojoj vrlini za ljubav hoće još da živi a i neće vise da živi. Ja volim onog, koji nije rad da ima odviše mnogo vrlina. Jedna je vrlina više vrlina nego dve vrline, jer je više čvor za koji se hvata zao udes. Ja volim onog, čija se duša rasipa, koji neće da mu kažu hvala niti sam kaže hvala: jer on uvek daje i neće da se sačuva. Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist, i koji tad pita: zar sam ja varao u igri? – jer hoće da propadne. Ja volim onog, koji baca zlatne reči ispred svojih dela a uvek još više drži nego što je obećao: jer taj hoće svoju propast. Ja volim onog, koji opravdava one koji dolaze a iskupljuje one koji su bili: jer taj hoće da propadne sa onima koji su tu. Ja volim onog, koji huli na svoga boga, zato što voli svoga boga: jer će taj propasti od gneva svoga boga. Ja volim onog, čija je duša duboka i u pregorevanju, i koji je u stanju da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta. Ja volim onog, čija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe, a da su sve stvari u njemu: tako će njegovo propadanje nastupiti usled sviju stvari. Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast. Ja volim sve one, koji su kao pune kapi što padaju jedna po jedna iz crnog oblaka koji se nadvio nad ljudima: one oglašuju da je blizu munja, i odlaze u propast kao glasnici. Evo, ja sam jedan glasnik munjin, i jedna puna kap iz oblaka: a munja, to je natčovek.

Friedrich Nietzsche: Oženjen filozof spada u komediju

Što znači asketski ideal kod jednog filozofa? Moj je odgovor – bit će da se to odavna odgonetnulo: filozof se pri prizoru optimuma uvjeta najviše i najodvažnije duhovnosti tom prizoru privrženo osmjehuje. On time ne odbacuje «opstanak»; štoviše, on time potvrđuje svoj opstanak, i samo svoj opstanak.



[Friedrich Nietzsche, Uz genealogiju morala, s njemačkog preveo Mario Kopić, Zagreb: AGM 2004, str. 110-121]

filozofskim.blogspot.com

Niče o tome kako pronaći sebe i prave vrednosti obrazovanja
„Niko ti ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života.“

Fridrih Niče je verovao da je prihvatanje teškoća esencijalno za ispunjenje života, smatrajući da je samospoznaja jedan od najvažnijih egzistencijalnih problema. On je apostrofirao kako mi sebe pronalazimo i kako iznosimo sopstvene talente u svom odličnom eseju pod nazivom „Šopenhauer kao vaspitač“:

„Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“

Niče dalje tvrdi:

„Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noć i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.

A kako beznadežan i besmislen može život postati bez takvog oslobođenja. Ne postoji sumornije, tužnije stvorenje u prirodi nego čovek koji izbegava sopstveni genij i naginjući se čas levo čas desno prema nazad, pa u bilo kom pravcu.“

Niče smatra da je jedini protivotrov ovoj egzistencijalnoj turobnosti sledeće:

„Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“

Put kojim upoznaješ sebe nije lak:

„Kako čovek može poznavati sebe? To su mračna, tajanstvena posla: ako zec ima sedam koža, čovek ima sedamdeset puta sedam, bez mogućnosti kad ih skine da kaže sad si ovo stvarno ti; to više nije tvoja spoljašnost. To je mučan, opasan poduhvat proniknuti u sebe, spustiti se odlučno i direktno u tunele svog bića. Kako je lako time naneti sebi povrede koje nijedan doktor ne može izlečiti.

Osim toga, zašto bi to trebalo da je neophodno s obzirom na to da sve svedoči našem postojanju – naša prijateljstva i neprijateljstva, naši pogledi i rukovanja, naša sećanja i sve što smo zaboravili, naše knjige kao i naše olovke.

Za najvažniju potragu, ipak, postoji metod. Neka mlada duša razmotri sopstveni život sa pogledom na sledeće pitanje: Šta si do sada stvarno voleo? Šta je bilo kada uzdizalo tvoju dušu, šta je dominiralo tobom i istovremeno te radovalo? Poređaj ispred sebe ove cenjene stvari i možda će ti one otkriti zakon njihove prirode i poretka: osnovni zakon tvog istinskog sopstva.

Uporedi ove stvari, gledaj kako dopunju, uvećavaju, prevazilaze, preobražavaju jedna drugu; kako prave merdevine na čijim stepenicima si se penjao ka sebi do sad; tvoje istinsko sopstvo ne leži zakopano duboko u tebi, pre je uzdignuto neizmerno iznad tebe ili barem iznad onoga čemu obično pribegavaš da bi bio što jesi.“

Niče je smatrao da je prava uloga obrazovanja da se pronađe pravo sopstvo:

„Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji.

I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“

On zaključuje:

„Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“

Preveo i prilagodio: Spasa Vidljinović