Fridrih Niče

“Kako loša muzika i loši razlozi dobro zvuče kad marširamo protiv neprijatelja.”

Kako? Veliki čovjek? Ja uvijek vidim samo čovjeka koji glumi sopstveni ideal.”

“Ko svoj ideal postigne, on upravo time ide preko njega korak dalje.”

Ko ima zašto zbog kojeg živi, može se nositi s gotovo bilo kojim kako.”

“Ko za svoj dobar glas nije već jednom žrtvovao samog sebe?”

“Ko se osjeća predodređen za posmatranje a ne za vjerovanje, tome su svi vjernici odveć bučni i nametljivi: on se brani od njih.”

“Ljubav je stanje u kojem čovjek vidi stvari onakvima kakve nisu.”

“Ljubav je laž i iluzija, jer postoji samo strast, želja za moći i moć.”

“Ljubav prema Jednome ostavlja dovoljno prostora za mržnju prema mnogim drugima.”

“Ljubav prema jednom je varvarstvo: jer ona ide na račun svih ostalih. To važi i za ljubav prema bogu.”

“Dok god zvijezde osjećaš kao nešto “iznad sebe”, još ti nedostaje pogled onoga koji saznaje.”

Najbolji način da se svaki dan započne dobro jeste da pri buđenju mislite na to ne biste li toga dana barem jednoga čovjeka mogli obradovati.”

“Najnepošteniji smo prema svom bogu: on ne smije da griješi.”

“Najtiše riječi donose buru. Misli koje dolaze nečujna koraka upravljaju svijetom.”

“Našao sam da je opasnije među ljudima nego među životinjama; opasnim putevima ide Zaratustra. Neka me vode moje životinje!”

Ne razumiju me: nisam usta za ove uši.”

“Ne nedostatak ljubavi, nego nedostatak prijateljstva stvara nesretne brakove.”

“Ne borite se vi za pravo, vi pravedni, nego za to da pobijedi vaša slika o čovjeku.”

“Ne vjeruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.”

Од свију бајки највећа је бајка о сазнању. Људи желе да знају састав ствари по себи; али гле: ствари по себи не постоје! Чак ако и претпоставимо да постоји нешто »по себи«, нешто апсолутно, оно се баш због тога не би могло сазнати. Нешто апсолутно не може се сазнати: иначе не би било апсолутно! Сазнавати значи »долазити у однос с нечим« —; такав сазнатељ хтео би да му предмет сазнања не значи ништа, и да то исто уопште не значи никоме ништа: услед чега настаје противречност — у првом реду, између ове воље за сазнањем и ове жеље да предмет сазнања не значи ништа (чему онда ту сазнање?); и друго, што нешто што није никоме ништа чак и не постоји, и зато се не може сазнати. — Сазнати значи: »долазити у условност према нечем«, осећати се нечим условљен и собом нешто условљавати — у сваком случају, дакле, то је процес фиксирања, карактерисања, свесности о условима (не процес испитивања бића, ствари, »по себи«.

»Ствар по себи« је исто тако апсурдна као и »смисао по себи«, »значење по себи«. Не постоји »чињеница по себи« него се увек мора најпре дати смисао да би чињеница могла постојати.
Одговор на питање »шта је то ?« јесте процес одређивања смисла с другог гледишта. »Есенција«, »суштина«, има карактер перспективе и претпоставља мноштво. У основи, питање је увек: »Шта је то мени« (нама, свему што живи итд.)?
Једна ствар би била дефинисана, кад би јој сва бића поставила своје питање »шта је то« ? и одговорила на њега. Ако би недостајало само једно биће са својим сопственим односима и перспективама у погледу свију ствари, онда би та ствар још увек остала »недефинисана«. Укратко: суштина једне ствари је исто тако само једно мишљење о тој »ствари«. Или боље речено: њена важност је управо суд о њеном постојању, једино чиме се утврђује да јесте. Не сме се питати: »Ко онда тумачи?« — јер постоји само тумачење, као облик воље за моћ (али не као »биће«, него као процес, као бивање), као афект.
Порекло свих »ствари« је потпуно дело онога ко их представља, мисли, хоће, осећа. Сам појам »ствари« каогод и сва својства. — И сам »субјект« је нешто тако направљено, »ствар« као и све друге ствари: упрошћавање у циљу опредељења силе која одређује, изналази, мисли, као такве, за разлику од сваког појединачног одређивања, изналажења, мишљења. То значи једно својство окарактерисано као нешто различито од свега појединачног: у основи, то значи делање у односу на све делање које тек има доћи схваћено као целина. (Делање и вероватноћа сличног делања.)

Својства једне ствари су утицаји њени на друге »ствари«;
Ако се замисли да других »ствари« нема, онда ни извесна ствар нема никаквих својстава;
То значи: не постоји ниједна ствар без других ствари;
То значи: не постоји »ствар по себи«.

»Ствар по себи« је бесмислица. Кад одстраним све односе, сва »својства«, сва »дејства« једне ствари, не остаје сама ствар: јер смо тек ми измислили стварност, из логичких потреба, дакле у циљу дефиниције и разумевања (да сјединимо мноштво односа, својстава и акција).

»Ствари које поседују природу по себи« — то је догматска представа, с којом се апсолутно мора раскинути.

Да ствари имају природу по себи, сасвим независно од тумачења и субјективности, потпуно је произвољна хипотеза: то би значило да тумачење и стање субјективности није битно, да је једна ствар ван свију својих односа још увек ствар.
Обрнуто; привидно објективни карактер ствари: није ли то можда напросто разлика у степену у самом субјективном ? — да нам се можда оно што се лагано мења не учини »објективно« као нешто трајно, биће, ствар »по себи« — није ли то објективно само погрешан начин схватања ствари и контраст у самом субјективном ?

А ако је све јединство само као организација јединство? Али »ствар«, у коју ми верујемо, измишљена је само као подлога различитим атрибутима. Ако ствар »дејствује«, онда то значи: ми сматрамо све остале особине, које су још ту на расположењу и тренутно латентне, као узрок што се сад јавља једна једина особина: то ће рећи — ми сматрамо збир њених особина — x — као узрок особине x што је свакако сасвим бесмислено и глупо. Све јединство постоји само у смислу организације и заједничког дејства: на исти начин на који је једна људска заједница јединство: то ће рећи као супротност атомистичкој анархији, једно политичко тело које једно значи, али није једно.