Ватра је један од изума који су највише допринели развоју цивилизације. Али запалити ватру није одувек било тако просто.


Велику револуцију донела је година 1845. и стављање у промет првих шибица. Њихове главе су садржале бели фосфор (P4) помешан са лепком и оксидативним средствима (средства која помажу оксидацију). Због употребе белог фосфора ове шибице биле су отровне и лако запаљиве те су забрањене међународном конвенцијом из 1906.

Главе „савремених“ (сигурних) шибица, упркос раширеном веровању, не садрже фосфор. При њиховој производњи дрвце се прво урања у парафин (алкани са великим бројем C-атома, C25H52), а затим у смешу калијум-хлората (КClО3) и нешто антимон-сулфида (Sb2S3). За додатну сигурност (да се дрвце после употребе не би поново запалило) дрвце се натапа амонијум-фосфатом ( (NH4)3PО4) и натријум-сулфатом (Na2SО4).

На левој и десној страни кутијице налазе се слојеви за трење у којима има мало црвеног фосфора (Pn) и стакленог праха (приближно Na2О · CaО · 6SiО2). Трењем главе о страницу кутијице откида се и нешто фосфора, који се пали под утицајем КClО3, а ватра се даље преноси на дрвце.

Paljenje šibice se odigrava tako brzo da nam ne daje dovoljno vremena da se divimo hemijskoj reakciji koja se dešava.

Kompanija UltraSlo koja se bavi slow-motion produkcijom je postavila video u kome se vidi šta se dešava kada upalimo šibicu. Ovog puta reakcija je usporena na 4000 fps (slika u sekundi).
Toplota koja nastaje trenjem šibice o kutiju (ili u ovom slučaju plamen) upali fosfor na vrhu šibice. Sam fosfor bi izgoreo prebrzo tako da ne bismo mogli da upotrebimo šibicu, zato su neophodni i drugi sastojci: kalijum-hlorat, koji se razlaže pod dejstvom toplote pri čemu se izdvaja kiseonik, i sumpor koji vezuje kiseonik i daje plamen koji gori dovoljno dugo da bi bio upotrebljiv.

Filozofija šibica


Zar šibica, taj tako običan i funkcionalan predmet, moze imati filozofiju i istoriju?
Često nam se događa da nismo svesni da je naše razmišljanje, poimanje sveta i delovanje, uključujući i ono mehaničko, u stvari plod lagane evolucije. Izlizanost svakodnevne upotrebe oduzela je našim radnjama njihov prvobitni filozofski, istorijski i kulturni smisao. Tako je i sa paljenjem šibica. Taj komadić drveta, čija se glava zapali trenjem, potiče iz vrlo davnih vremena. Naime, istorija i filozofija šibica se međusobno prozimaju a vezane su za tezak, spor i stalan napor čoveka da ovlada vatrom i stavi je u svoju sluzbu. Dakle, filozofija opstanka i filozofija vatre (simbol večnog kretanja) se prozimaju sa filozofijom trenja.

Dokumentarni filmovi koji prikazuju primitivne narode kako danas, u 21. veku, energično taru vrhove drveta da bi proizveli iskre i zapalili vatru (npr bušilica s lukom), morali bi nas podsetiti na to da su i naši preci prošli kroz isto i da je nevolja tog napora tj. teskobe i straha od neuspeha, podstakla čoveka da trazi nova i sigurnija rešenja. Dakle, to je filozofija invencije po kojoj je nuzda majka invencije.

Da budem jasniji, izum šibica nije donio konačno rešenje problema ovladavanja vatrom ali bio je to značajan pomak i napredak koji je omogućio kontrolu nad jednim elementom koji ima neobično veliki značaj.

Otkriće vatre otvorilo je primitivnom čoveku ogromne mogućnosti poboljšanja njegove egzistencije i vladanja prirodom. S jedne strane, dozvolivši mu da materijalno poveća rezerve hrane (bilja, na primer, koje je kuhanjem postajalo ukusnije i probavljivije) i s druge strane, olakšavajući tipično ljudska ponašanja, kao što je osećaj pripadnosti jednoj grupi (plemenu ili klanu), koji se iskazivao okupljanjima oko vatre. Čitav ljudski napor, koji je trajao milenijumima, sastojao se u pronalazenju načina da si svakodnevno što lakše obezbedi vatru. Iznošenjem istorije tog istrazivanja otišao bih isuviše daleko. Podsetimo se samo da je za paljenje vatre, osim trenja dva komada suhog i lako zapaljivog drveta, postojao i postoji i danas, jedan vrlo rasprostranjen način: udaranje dva kremena. Inke iz Juzne Amerike smislili su jedan od najingenioznijih sistema: upotrebljavali su dva velika ogledala, pomoću kojih su usmeravali sunčeve zrake i koncentrisali ih na zapaljiv materijal (sunce je izvor zivota). Kod starih Grka, svetu vatru ,simbol grada (polisa) stalno odrzavanu u hramu gde su bili bogovi zaštitnici grada, lozile su i podhranjivale device: te buduće majke simbolizovale su u stvari trajanje i opstanak grada. U antičkom Rimu, tu ulogu imale su vestalke. Uprkos realizovanom napretku potraga za jednostavnim, brzim i sigurnim načinom dobijanja vatre nije prestala ni u narednim vekovima.

Kasnije, rešenje tog starog problema potpomogla su otkrića iz hemije u vreme industrijske revolucije (kraj XIII i početak XIX veka) da bi šibice poprimile svoj konačan oblik: običan štapić impregniran na jednom kraju crvenim neotrovnim fosforom sposobnim da se zapali prilikom trenja o tvrdu površinu a plamen se dalje odrzava drvetom...

Filozofija šibica se,na kraju, moze definisati i kao filozofija prozimanja umetnosti i instrumenata kojima se čovek sluzio za rešavanje praktičnih problema ali koje je potom znao pretvoriti u instrumente imaginacije. To dokazuje čovekov napor da reši materijalne probleme uz neodoljivu potrebu da predmetima od praktične koristi, naizgled običnim, da ludičko značenje (postoji naročita filozofija konceptualne umetnosti i umetnici koji pomenutim predmetima daju potpuno nove dimenzije i značenja uobličene kroz čudesno lepe instalacije).To je,dakle, svojevrsna umetnička filozofija invencije u upotrebi šibica koja nam omogućuje i da se s njima igramo. Takođe, kako kaze Witold Gombrowicz u svom Dnevniku, "usredsređujući našu paznju na tri šibice mozemo u njima otkriti misteriju kosmosa jer one su ipak njegov deo, a zna se, u kapi vode ogleda se svemir a one su ni manje ni više no stvar u čitavom svom veličanstvu jer se i u njihovom ponašanju izrazavaju zakoni prirode a gledajući ove šibice sa odgovarajućim usredsređenjem mi obavljamo svečani čin, konfrontiramo svest sa materijom".

Genijalne stvari su jednostavne stvari poput mnogih genijalnih otkrića i izuma. Upravo ih jednostavnost čini ingenioznim.