Pero Zubac

3. novembar, posle podne

Profesor Ružić voli Popu, ja ne. Popa nije pesma. Teško je biti pesma. Ona prava, u lišću. Jer trave kažu: ''Ne treba tvoja pesma'' ... Sećam se ... sedela si na zidu crkvene ograde i čitala Belčine pesme ... U zvoniku zalutale ptice ... Tiho je ... Gledaš me pomalo umorno. Nešto mi govoriš (ili mi se čini). Ne čujem. Prolaze zalutale lokomotive.

19. novembar, uveče

Kupio sam Neni karanfil. Onda smo šetali. Pričao sam joj nešto o Miljkoviću. Mislim da nema puta za juče. U jednom pismu prijatelj mi je napisao: ''Ne treba se vraćati po izgubljene korake, mogu nedostajati pri povratku.'' Dobro je što nismo ptice. Mogli bi nas dečaci ubijati praćkama. Prolazim ovim gradom. Lišće. Kako je samo Biokovo daleko. Sada spavaju zmije pod stenjem. Ništa vam ne umem reći. Golema je Tuga jesenja.

3. decembar, jutro

Ne mogu shvatiti zašto se jutros toliko smejem. Sve je po starom. Sinoć se, samo rodilo jedno dete u mojoj ulici ... I zima.

(jesen, 1964)

NEKO DRUGO MORE

Neko drugo more
jutrom ti osviće pod
oknima.

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlanu prinosi.

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda.

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira.

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotiče.

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

Ulazis u pesmu kao u vrt


Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.


Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije jos nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Ašcinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlaznom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skaču baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugacke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izadji eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Ćurila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu veruje
Li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da bas on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muskarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre
Kise
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije jos nedozrele.

1965.

Oprostajna





Recimo da je otisla iz grada
u nepredvidivu vecer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izcilile sa koze.

Recimo da je odlucila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da dise.

Tacka na kraju price mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali jos pulsira,
jos se otima svetlu.

Dok sam te imao



jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

Opraštanje od pesme

1.

Niti sam te ukorio niti sam te umorio
pesmo pesmo ne možemo stići
ja u jednu ti u drugu stranu
osta mis'o sama na megdanu
pobegosmo u tišinu pesmo luda luda pesmo
bar da smo se po detinjstvu raspoznali ne bi tako
ne može se ja ovako ti onako
niti si me razumela
niti si me prepoznala u noćima na Dunavu
ne dam pesmo ne dam glavu za parčiće porcelana
niti jao nit mi žao
samo samo ta igranja neigrana
ta pevanja ta sevanja noćnih ćutnji
niti ptica niti travka narasla do zglavka nebu
ne pobeže
niti Dunav
ni Morava ni tišine mutne vode
ne odoše
osta mis'o na megdanu
ti u stranu
ja u stranu.


2.

Posustalo oko u oknima
noći tavna noći nedonoći
kuda poći kuda ulicama
neće ptice neće trave s nama
posustalo oko u oknima
ne zaspati u muku bršljana
ne zaspati u snu nesanjanu
sa pticama Kosovo obići
kuda glavo iz pesme otići
ne zaspati u muku bršljana

ne mogu se u reči sakriti
pesmo gluva pesmo nekazana
vrh oblaka sunce razapeto
žut različak iz tuge procveto
ne mogu se u reči sakriti
noć noćuje promiču tišine
na konjima preko deteline
ginu trave pre kraja jeseni
noć u meni noć bela u meni
sve noćuje promiču tišine.

...

3.

Gradim sebi dvore od umrlih dana
da uselim u njih gladne moje ruke
nedozrele višnje padaju sa grana
moje nesanice ko podmorske luke
gradim sebi dvore od umrlih dana

iznad levog neba mravi kulu grade
svu noć neka bolest stere moje čelo
pred jutro mesec kao višnja pade
pod drvo sna od smeha uvelo
iznad levog neba mravi kulu grade

joj ispod smeha gorka tuga spava
labudovo krilo u oblak pretvara
joj Moravom mutnom brodi moja glava
miris topoljaka miris gluvih bara
joj ispod smeha crna tuga spava

svu noć neke ptice san mi pohodiše
gorka mi se tuga iz oči izliva
nad Srbijom teške rominjaju kiše
mrtva moja glava po Moravi pliva
svu noć neke ptice san mi pohodiše

kroz san mi hara bolest mrtvih ptica
potmula zovka neugaslih dana
jedva pobegosmo od suza i žica
tišinu razdiru zvona Sopoćana
kroz san mi hara bolest mrtvih ptica

svu noć oči neba režu plamen strele
u nesanicu mi se useljava tuga
iznad čela nam Vlašići nebo dele
pomoravlja miris nosi vetar s juga
svu noć oči neba režu plamen strele.

4.

Za uzvrat suncu sve pretapam u san
sve što izniče iz ugaslih htenja
stoji pred nama neprebolan dan
sudbina nam se preko noći menja
za uzvrat suncu sve pretapam u san
izgori smeh u meni kao kumova slama
izgori smeh u meni kao hiljadu sveća
istino moja gorka joj pesmo kuku nama
ne ima za nas smeha ne ima za nas cveća
izgori smeh u meni kao kumova slama
sazivam sabor ptica da izmislimo govor
da napravimo pesmu od mrtvih malih krila
pobednicima tuga pobeđenima lovor
ova je jesen u nama već u nekome bila
sazivam sabor ptica da izmislimo govor
noćas će biti ugašena pobuna mojih čula
zelenim smehom voda zelenim smehom trava
joj jesen dohodi gorka jesen moga rasula
u koju će se travku pretvoriti moja glava
noćas će biti ugašena pobuna mojih čula.

5.

Nesaznana bolest u dnu moga bića
ko lišće što pada prekriva mi čelo
poginuće noćas jedan od vlašića
joj padaju zvezde kao lišće svelo
nesaznana bolest u dnu moga bića.




6.

Noćima smo nad rečima svanjivali
mrtvijem se Disom zanosili
a sve žući i žući bivali
sami smo se pesmo pokosili
ko otkosi koje smo snivali.




7.

Ne znam pesmo kako da te zovem.

(maj, 1965)

NEVERMORE

Teške, zamorne kiše. gusto mnoštvo kapi koje
zasipa svet. Kišni predeli iz kojih se nema kud
skloniti. Svuda kiša, kiša iz svih stvari.


Duboke, modre vode. Odblesci dana koji se gasi.
Uznemirene vode.


Jedno tamno lice koje me promatra iz svih predmeta.
Lice iza sparušenog lišća, iza ogledala vode.
Tamna sena žene koju sam negde voleo.
Sena koja opominje na nevere.
Iza se nija svemoćno more. NEVERMORE.
More nevere. Neverno more. NIKAD VIŠE.


Pustošje bilja iz kojeg izranja pomisao na smrt.


Jedan bespomoćni ždral koji odnosi jesen.
lišće koje crni.

Nepoznato ali drago oko koje me prati u hodu.
Samo hladna zena, samo tamni ponor.

SMOKVA U RUŽI

Aleksa navrati s večeri,
Bolešću skrhan,orono,
Romore mladi kesteni
I jeca zvono bono.

Na reč njegovu meku,
Svetozar uzvraća plaho,
Marić gleda u reku,
Ispija peti vlahov.

Krajičak meseca svetli
Tanak ko ljuta čakija,
Skoro će prvi petli,
Miriše mehka rakija.

Pod smokvom na terasi
Mostarskog hotela RUŽE
Pesnici čekaju zoru,
Ne piju,samo se druže.

Čuje se izdaleka
Tanana pesma nečija,
Na stolu rakija meka
Svetla ko duša dečija.

"Tacka na kraju price mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali jos pulsira,
jos se otima svet."

DUNAVSKA ELEGIJA

Ta voda nije više voda koju gledaš
Jer nju već neko drugi, udaljen od tebe,
Vidi a ti u drugu vodu gledaš.
I Grad koji reka preseca na dvoje
Kao što jabuku dele zaljubljeni
Nije više Grad koji vidiš
Jer on se menja neprestano, samo ga svako,
U svome sećanju može sačuvati
Neizmenjenog, jer deca rastu
I opet je nad vodom zima,
Moja ljubavi.

I ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava,
Reči o Gradu izgovaram jer u mojim
Rečima, samo, možeš u noći čuti zvon
Malenog zvona sa Jermenske crkve
I zrnast, od zlata dobrote, tkan glas
Brata moga sa druge obale kako u
Vetar kazuje reči o Vojvodini
Varmeđskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog
Saća i božićnih kolača i bruj tanke žice
Sa malog prima s kojim se staču naše minule
Godine.
Ti znaš, Grad je od ljudi tkan,
A naši su prijatelji otišli
I gledaju nas sa umornih i
Dalekih zvezda.

Ali, svejedno, ja sam još tu, i još prelazim
Jutrom mostom kojeg nema
Do u sećanju krhkom i vraćam
Se mostom kojeg nema.

I pored reke stojim koja pamti
Kako smo umeli plakati kao napuštena
Deca u zimne čase sećanja na one kojih
Nema a ova ista reka je strah njihov
U jutru talasom tamnim zaplavila.

I uvek nekoga nema. A Grad, svejedno,
Stoji i zalazi u atare i neka nova deca trče
Dugim obalama i svoju radost u
Novo jutro izdišu.

Voliš li ovaj Grad, umeš li se na licu njegovom,
Katkada, prepoznati?
Možeš li u sećanju vratiti mladu sliku
Kako gimnazijalka Isidora zaplašena
Naglim zvukom vidi kako iz širom otvorene
Kapije dva besna vranca izleću a na kočijama,
Po sportskoj reguli, sa strane, stoji uspravna i tvrda
Lenka Dundjerska?
I kako mladi Kašanin gleda kako
Laza Kostić s šeširom zgužvanim u ruci
Zamiče ulicom Dunavskom
I kako Zmaj, s večeri, bodar, dugom obalom
Kamenici se vraća.

Ima li reka pamćenje i da li iz tamnih
Dubina zemlja ona ista voda
Vraća se u izvorište odakle velika misao
O večnoj vodi dolazi i uvek naš Grad ne
Mimoiđe u svome toku ka moru koje sve slike
U album sećanja vode beleži.

Ti znaš, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad
Je od nas, od ove smo reke i ona je od nas,
I sat sa Varadina broji i naše sate
I sate onih kojih nema i onih
Koji će biti.

U vremenu koje je moćno kao reka
Na kojoj umorne oči odmaramo.

Da li umeš da čuješ reči na jezicima
Koji se govoraše ovde i koji se govore sada dok
Mi ćutimo u svetu uspomenu zagledani?
I da li možeš da oslušneš pesme
Koje su u ovom Gradu i o ovom Gradu
Napisane, u vekovima koji se
Gube u sećanju?

I da li možeš da vidiš sve te devojke
Sa našeg starog korzoa kako trče uz reku
U svojim prozirnim lepršavim haljinama
I zamiču spokojne iza vidika.
A oni momci, što su ih osmatrali,
Ushićeni na uskim trotoarima našim,
Na drugoj obali, većma i odavno, stoje
I uzaludu se dozivamo.
Vidiš li ih? Da li ih mlade prepoznaješ?

A zvona sa Saborne, i Almaške, i Uspenske i zvona
Iz naših sećanja, zatamnjenih, ali sa večnim zvonom
Radosti, zrnima svetlosti, opet zvone. I da smo prolazni
I prolaznici, govore nam.

I Sinagoga naša svetli iznutra
I miriše na vreme iz koga smo potekli.
Možeš li da zamisliš kako gore lampe
Sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju reči molitava Gospodu:
...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu
jer žao će mu biti sluga njegovih kada bude video
Gospod, da je prošla snaga i da nema ništa od uhvaćenoga ili od ostavljenog..."

A samo je grad ovaj večan i ovo nebo u koje se reči
Naše uzdižu kao jato ptica koje se vinu u nebo,
S Dunava, u večeri.

Na plači, moja ljubavi,
Ne plači u sećanju, za sećanjem,
Nad sećanjem.
Grad će nam oprostiti sve što mi nismo
Oprostili njemu.

Za pamet vječnaju.
Za jutro obično, pored Dunava,
Za dan koji će i nas u drugi dan
Velikom vodom prevesti.

Možda se u pahuljama ranim opet vraća
Zgusnuta voda koja pamti naše ruke
Dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno,
Jer sve je oko nas u protoku i sve se
Ponovo vraća.

Nema druge vode doli ove koja se u oblake
Pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan. I noć u
Kojoj se branimo snovima. A Grad, svejedno,
Traje, umoran od istorije, ali sasvim nalik na nas.
On je od naših lica.
I bez nas ne postoji.

A na novim licima su sva lica dragih, kojih nema.
I lepi mostovi naši. I kuće, malene, kojih
Više nema. Ni ulica naše mladosti.
Ni mladosti.

Neko od naših peva i neko od naših plače. Umeš li ih čuti?
To što čuješ vetar i kriku ptica u zraku,
I bruj velikog grada i žamor novog detinjstva,
To je to što čuješ i ne čuješ i od toga zvuka
Gradi se i ova pesma koja se na veliko i moćno srce
Našeg Grada, u sećanju, ovog što se nad nas visokom
Senkom nadnosi -
Oslanja - to je zvuk od kojeg se male reči istaču
I padaju na vodu, modru vodu, u koju se zvezde padalice
Obaraju i odlaze, daleko, daleko, gde nas čeka
Poslednja i najtiša tišina.
Sveta tišina sećanja.
Svetla tišina sećanja.
Sećanje na tišinu.

Na Badnje veče, 6. januara 2004. g.

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

Zaludna je ruka
Val koji donosi mir
rastvara se na pučini
u svoje oblo ravnilo
moćno srce vode ubrzanije kuca
kako pada večer sporo kao smola
na kaleidoskop tela na doku
mrmori more
krotka životinja leta
i mi se parimo s njim
u neizmenjivoj ljubavi
ruka u vodi traži minulo
svetlo mleča
ranih godina
dok smo udisali leto
plućima koja vole
i dlanom koji ljubi
i uhom koje naslućuje
kako vrutak u telu kani
da izgejziri
val koji donosi mir
rastapa se u noći
i zaludna je ruka koja
iščekuje brid
potopi svoju lautu
i gusti med mora
i spavaj kao pčela
nad punim saćem šutnje
nad slutnje punim saćem.

Vidim te kosom
Vidim te kosom
i vratnim pršljenom te vidim
i rukom zanetom u gonetanje
tek uzrelih reči te vidim,
dok se pripremaš
da uroniš u san
jednostavno kao što
ulaziš u more u mojim
pesmama.

Samo kiša
Bezbrojne igle prošivaju
široku plavu dolamu
srcem bi da se
ogrnem
sipi daždi
kroz gusto sito leta
na tvoj zaustavljeni korak
tako smo skrckali
ljutu ljusku ljubavi
a jezgro sunčanog
ne bi
okrećeš dlan visoko
samo kiša
kiša iz svih stvari.

Spiram te sa kože
Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Recimo da
Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Posle tebe
Na drugoj strani stola,
samo mrve hleba, prosute,
podsećaju na tebe.
Negde romori sat.
Isto li je vreme pokoja
i tvome i mome srcu?
Sve što je pamtilo moje telo
Sve što je pamtilo moje telo
škrtih godina sumnje
svaki žig dodira sunčeve strele
zarivene u kosti
belege hitrog dečaštva
freskopise na dlanu
sve što je primalo moje telo
kao uzdarja žića
kao vodu
oni čitaju lako kao što je
s užitkom il bolom pamćeno
lako kao što vetar ljulja
školjku vodenog cveta
kao što večer spira tople stope
dana
na žalu
žalno otvara moje telo
pretince
i titra
poput pločica na usnoj harmonici
njih privlači ta muzika
i dok otvaraju korice mog groba
sama se knjiga prelistava
sve što je pamtilo moje telo
oni čitaju kao pesme
i beleže to samo njima znanim
pismenima
ne mogu se odupreti njihovoj
toploj znatiželji
jer ih osmatram
sa svoje visoke zvezde
tako daleke i nedostupne
onoj zvezdi
na koju će sve što je
tajilo
moje
telo
odneti.

Pismo
Ako bih prestao da te volim
moje srce bi postalo
samo mala, zgasla zvezda,
no i onda bi je tvoja zena
međ jatom ugašenih zvezda
umela prepoznati.
Po nekom bivšem svetlu
koje je ostalo u tebi
Ja sam more noćas,
toliko Te široko
i nemirno ljubim.
Mogao bih svoj život
meriti letima u koja
ću Te ljubiti.

O smrti
Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.
Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.
Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.