Pero Zubac

Odatle te poznajem
Volio bih znati kako se
drvece u tvom dvoristu
ponasalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kisa.
Mozda sam je bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Mozda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Mozda si mi prste sijekla
i pravila male svirale,
mozda si od mog lisca
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.

Orkanski visovi
Moji su Orkanski Visovi
ostali u zemlji Hercegovoj.
Zapretana tajna.
Utuljeno kandilo.
Nikad okom, ni stopom
više.
Ni dečačkim ushitom
u večeri.
Orkani zla zavejali
Za vremena ljubavi
prekasno.
Za smrti
Prerano.

Moć slike
Proziran dečak leta
U jutra proletnja naš dom
Obilazi.
Dom je od reči satkan
I laka košulja na letu
Od reči je satkana.
Reči su nečujne
A ja mu hod vitak čujem.
Ležim u seni zamišljenog stabla.
I vrata na kući vidim
I sag zelen vidim
I korak tvoj zelen vidim
Iz polja,
Kroz okna otvorena širom.
Dodirujem te okom
Lako kao što te volim
Jednostavno i ti mi
Okrećeš osunčano lice.
Grozdovi ptica u zraku,
U lišće svira vetar,
Radujem se moći da
Ovu sliku zamislim.

Ljeto u prozoru hotela Ruža
Ako i ne bude zajutra
ptica leta na prozoru
bit’ će leto,
ako mimoiđe kiša
drveće pod našim balkonom,
biti će kiša,
ako ne uneseš vatru
u moje zimne osame,
biće vatra;
pevaju na vodi dečaci,
glas mujezina ih prati,
deca se kroz vrt predevaju
kao crne igle šutnje,
kroz jezik koji te očekuje.

Ljuvena I
Već kad je biti treba biti visok
i čelo da ti bije u gradonošnjake i
vetar da ti kroz prste protiče.
Nauk je svakom memla u grkljanu
a reč prečista da ističe.
Koji se plaši nepobediv je i sunce mu
je pod pazuhom.
Iza brega je grad, tvoje me grlo iščekuje.

Ljuvena II
Nama je svejedno živeti u dobru
kao u grehu i jednako nam je mreti
kad usudi pomor. Ali učiti ljubav
sve teže je.
Bilo bi dobro da je dan na izmaku
i krotak da ti bude dodir reči
i grlo visoko ukrošnjena ptica.
Iznenada će zavetrit večer
a polje je premalo da bi se
mogli dotaknuti i sve što nam
preostaje krin je tvoje dolame
na polegloj travi.

Lakunoćna
Zelenim, mladim rečima,
kanim da te uspavljujem,
dok se nehajno pripremaš
da preskočiš potok noći
s promišlju, radosnom,
da jutro donosim u rukama.
Tako đe godine minuti,
hitro kao dečastvo.
Moje reči gase svetiljke,
utopljavaju te.
I moja ruka usnula je
već sretna
na tvom licu.

Kiša iz Evijana
Kiša iz Evijana
nerado prelazi na
švajcarsku stranu.
Donosim u džepovima
bukete kapljica
i noću ih prosipam
s balkona.
Potom siđem u noć
i gacam po baricama,
igram se,
učim se izmišljanju.
Da si tu već bi sve
bilo toliko neuverljivo.
Odveć je lepote.

Kad govorim o tebi
Jedem podnevna pisma,
pijem rečenice.
Ljudima iz tvog sveta
o tebi govorim.
Reči o tebi bude pigmente,
toliko sunca u njih
unosim.
Kada govorim o tebi
onaj sam dečak na
gimnazijalnoj priredbi
koji deklamuje srcem
koje se penje pod grlo.
Gušim se od reči
koje ne smem izgovoriti
a želeo bih.
Šta si mi
i kako.

Kao glad detinja
Čempres na Humu, tanak
kao svirala, ni do ramena
mi ne bi.
Mlad kao mlado proleće.
Zelen kao glad detinja.
Čempres već je, slutim,
visok kao uspomena
na ljude koji su minuli
a stajali su, svete li slike,
uz mene dok sam se
s njegovim mladim rastom
odmeravao.
Niko više od prijatelja
iz te slike živ nije.
A ja odlazim.
On, vidim, nadrasta
svojim tankim rastom
visoko zlo koje se
nad svetom ulicom
zavičaja
nadvilo.

Kalemegdansko veče
Pucala je zora kao kora
Noć se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.
A sa vrha Nebojšine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k’o topovsko đule
Sva mi dugmad otpala na šlicu.
A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli žmarci
Pa mi tiho šapnula na uvo
-Mače moje jedu mi se čvarci-
Kasnije nas našli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Košćela
Ima stablo košćele u Mostaru
koje pamtim
i osećam da to drvo pamti mene.
U snu umemo da razgovammo.
Za leta, u seni krošnje,
ja čujem pesme iz detinjstva
a glas nije u meni.
Ne znam šta drvo misli
o meni jer mu ne razumem jezik.
Kako razgovaramo?
Moja draga zna jezik biljaka.
Ono ponekad piše moje pesme.
Ja slušam ljude koji sede
pod stablom. Piju kafu.
Iz leta u leto.
Iz veka u vek.

Kad dođe čas
Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;
šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?
Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt…

Jedino će ostati
Tvoje će oko zaboraviti
moj neodlučan korak
i uho će zaboraviti
moj neobuzdani smeh
i usna će ti zaboraviti
moj gorak usnotok reči
i rame će ti zaboraviti
moj nesiguran dlan
samo će tvoja kosa
upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja
zamišljenom vetru.

Drvo koje korača
Ima drvo u gori u kojem
spavam.
Zveri šumske srce moje
u stablu slušaju
i odmeravaju vreme.
Staze gorske zameću da im
sat neko ne otkrije.
Tvoga se glasa plaše
kad s drugog brega zapevaš,
primakneš li se
drvo će zakoračati.

Blagajski derviši
Mladi derviši iz Blagaja
Viđeni jednom, s jeseni,
u noći kada su se pitomo
razmenjivale reči,
gde li su sada?
I Bog nad njima i
u njima, koga sam osluhnuo,
gde li je?
I konjanici koji su s pesmom
u brda kao u noć
zamicali
gde li su i pesma njihova
peva li se još u krajevima
koje i ova molitva
pokušava u dušu
zazvati.

Aleksa se vraća iz raja
Od zvijezda satkan, iz beskraja,
Aleksa se vraća iz raja.
Ima li ikog, u čase sretne,
s dobrom na licu, s dušom, da sretne?
Hoće li iko, živ, mrtav, ko zna -
na Starom mostu da ga prepozna?
A voda žubori, mire jasmini,
gle ono djevojče nalik Emini!
Izašle lijepe Anke i Zore,
s Neretvom neriječ da prozbore.
Prolazi Aleksa sav od svjetlosti -
a nikog svoga, Bože oprosti.
Samo pazimo, ko sjene crne,
nas nekolko da ne posrne.

Dok Sam Te Imao
Jezik sam ptica razaznavao
i tajne ptičije odgonetao
biljke sam razumeo, i u noćima
prepisivao razgovor trava,

tolike sam pesme ispisao
prepisujući rukopis vetra
uz more, u noći, u planini
tolike nevoljnike saslušati umeo
i činiti im male radosti
bez napora, bez sebičnosti imalo,

tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i preveć ostane u meni,
san sam s radošću na oči nanosio
i buđenju se kao drveće radovao
dok sam te imao…

Gledam Te
Gledam te. Ti si, a nisi.
Ruke su tvoje. A nisu.
Bar mi pismo napiši
da vidim po rukopisu.

Gledam te. Sneg na kosi,
i korak isti. Drag.
I vetar pahulje nosi
i zameće ti trag.

Gledam te. A sneg sipa.
I sve te više znam.
U sobi miriše lipa.
Ponoć je. Opet sam.

Jedino Će Ostati
Tvoje će oko zaboraviti moj neodlučan korak,

i uho će zaboraviti moj neobuzdani smeh,

i usna će ti zaboraviti moj gorak usnotok reči,

i rame će ti zaboraviti moj nesiguran dlan,

samo će tvoja kosa upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja zamišljenom vetru.

Kad Dođe Čas
Kad dođe čas, Bože, da se odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

Šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se sazna,
da li im dolazim da se vratim,
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt.

Ljudi U Našim Godinama
Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

Moja Te Reč Dotakala
Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je odrastao
i ko pokušava da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list
koji te u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku u predvečerje
koja odnosi bele lađe,
a iza svakog malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti zauvek.

Mostarske Kiše
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,

Ne Bira Se Ljubav
Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.